Već smo videli da služitelj reči mora da govori u skladu sa Božijom prethodnom rečju i sa tumačenjem od Svetog Duha. Sada ćemo učiniti jedan korak dalje: služitelj reči mora da ispuni još jedan osnovni uslov – mora da poseduje otkrivenje. Bez duha otkrivenja niko ne može da bude služitelj reči. Trebalo bi da on ima i otkrivenje i pomazanje Svetog Duha da bi služio Božiju reč.
Prvo
Biblija je divna knjiga. Njena posebna karakteristika nalazi se u činjenici da govori ljudskim rečima, pa ipak je istinita Božija reč. Iako su je napisale ljudske ruke, ipak se prepoznaje da ih je napisala i Božija ruka. Mnoge njene reči, izrazi i izjave sve je to Bogonadahnuto. Na izvornom jeziku „bogonadahnuto“ (2. Tim. 3:16) je „od Boga zadahnuto“. Biblija je od Boga zadahnuta, jer su „ljudi nošeni Svetim Duhom govorili od Boga“ (2. Pet. 1:21, SSP). Kada je Bog stvarao nebo i zemlju stvorio je čoveka od zemaljskog praha; ali čovek nije bio živa duša sve dok mu Bog nije zadahnuo dah života. Iako je Biblija napisana ljudskim rukama i izgovorena ljudskim ustima, Bog ju je ipak zadahnuo i učinio je živom knjigom. To je postala živa reč koju je izgovorio živi Bog. Ovo je značenje inspiracije u Bibliji.
U Bibliji postoje ljudski elementi i ljudske reči. Mnogi, dok čitaju Bibliju, dotiču ove elemente i reči, ali često propuštaju ono što Bog namerava da kaže njihovim posredstvom. Posebnost ove Knjige je njena dvostruka karakteristika: S jedne strane Biblija ima svoju spoljašnju ljusku – fizički deo Biblije – sličan onom delu čoveka koji je napravljen od zemaljskog praha; s druge strane ona ima svoj duhovni deo, ono što je u Svetom Duhu, ono što je Bogom zadahnuto i izgovoreno od strane Boga. Spoljašnja ljuska je nešto što potiče iz čovečijeg pamćenja (otuda to čovek može da zapamti), iz ljudskih usta (otuda se može čuti čovečijim ušima), što je napisano ljudskim jezikom (može se shvatiti čovečijim razumom), a isto tako i čovek je to izgovorio kao doktrinu ili učenje (tako da veći broj ljudi može da je zapamti, razume i objavljuje). Ovo je međutim spoljašnost – ljuska Biblije, ono što je samo fizičke prirode. Čak su i doktrina i učenje uključeni u ovo područje, jer spadaju u fizički deo Knjige koje mudar čovek može da zapamti i razume. Ali Biblija ima još jedan deo. „Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su“ (Jovan 6:63). Ovo je duhovna i životna strana. Bog je taj koji govori u čoveku. Ni mudri ni razumni ljudi to ne znaju. Da bi se to shvatilo potrebni su drugi organi osim očiju, ušiju ili mozga.
Služitelj reči ne treba da služi crkvi sa fizičkim delom Biblije. On će služiti duhovni deo. Onaj ko služi samo fizičkim delom, nije sluga Božije reči. Da nije bilo fizičke strane Svetog pisma, lako bi se moglo rešiti pitanje da li je neko služitelj Božije reči. No budući da Biblija ima fizički deo sastavljen od ljudskih elemenata, i budući da čovek može tako da je razume i prihvati, javlja se velika opasnost i poteškoća. Čovek može da koristi svoje ljudske elemente za objavljivanje svega što mu u Bibliji odgovara, smatrajući to službom reči. On samo bira ljudske elemente Biblije i iznosi ih pred crkveni skup. Pošto je ono što on propoveda nesumnjivo biblijsko, pravoverno i fundamentalno, on sebe smatra kao da služi crkvi Božijom rečju. Međutim, trebalo bi da znamo da takvi ljudski aspekti ne pripadaju duhovnom delu Biblije i stoga predstavljaju stvari koje se nalaze u sasvim drugoj oblasti.
Neki mladi ljudi misle da će nesumnjivo razumeti Božiju reč ako samo uče grčki, ne shvatajući da mnogi grčki stručnjaci malo ili ništa ne razumeju o pravoj Božijoj reči. Ne razumeju Stari zavet svi oni koji poznaju hebrejski jezik, niti oni koji poznaju hebrejski i haldejski nisu neminovno dobro upoznati sa Knjigom proroka Danila. U Bibliji postoji reč koja je izvan grčkog, hebrejskog ili haldejskog. To je reč koju svi služitelji žele da znaju. To je Božija reč. Jedno je poznavanje jezika, ali poznavanje Božije reči je nešto sasvim drugo. Čovek nikada ne treba da zavarava sebe misleći da može da bude služitelj Božije reči ako samo čita Bibliju. Pitanje nije da li je on čitao Bibliju, nego:kako je čitao? Božiju reč treba čuti pred Njim, Njegov glas treba prepoznati. Samo oni koji su to doživeli mogu da budu služitelji Njegove reči.
Pozvani smo da propovedamo evanđelje, a ne da predstavljamo pozadinu evanđelja. Mi služimo ljudima evanđeljem, a ne argumentima o evanđelju. Biblija pruža pozadinu evanđelja; to je osnova Božijeg govora. Bog je zaista jednom progovorio u Bibliji. Ali danas On mora još jednom da zadahne pisanu reč da bi je oživeo. Božiji duh mora da je zadahne i oživi. Samo posredstvom otkrivenja Biblija će postati živa. Reči u Bibliji i biblijska reč oživljena danas prilično su različite. Kakva je Božija reč? To je ono što Bog danas govori, a ne ono što je nekada govorio. Nekada je On govorio; i tako imamo prošlu Božiju reč. Sada nam je ipak potrebno da On ponovo zadahne Svoju prethodnu reč. Božija reč je više od onoga što je On nekada izgovorio; pored toga to je reč koju On danas govori.
Setimo se da Božija reč obuhvata dve različite oblasti. Jedna uključuje slova i reči, sa doktrinom, znanjem, učenjem, vrstama i različitim biblijskim istinama. Čovečije uši mogu da čuju stvari u ovoj oblasti, on može da ih zapamti svojim razumom i da ih prenese svojim ustima. Ovo je fizička oblast.
Na primer, možda ste čuli da je Avraamu njegova vera uračunata kao pravednost. Bog smatra veru kao pravednost. Moguće je da podržite ovo učenje, a ako je snažna vaša moć pamćenja i razumevanja, ovu izjavu možete čak i da prenesete drugima. Vi samo govorite fizički spoljašnji deo reči, ali to se ne može smatrati službom Božije reči.
Zapazimo da je Biblija ono što je Bog jednom rekao, ono što je Sveti Duh jednom zadahnuo. Kad se objavi biblijska reč, neki ljudi će naići na Božiju reč, dok će je drugi možda potpuno propustiti. U Pavlovom pismu vernicima u Rimu nalazimo dve stvari. Jedna je fizička strana njegove Poslanice, ono što možemo da čitamo spolja, napisano možda mastilom napravljenog od biljnog soka i zapisanog na jagnjećoj koži. Kada vernici u Rimu prime ovo pismo, mogli bi da pročitaju samo slova poslanice. Ono što bi tada imali bila bi samo Pavlova poslanica, a ne Božija reč. Ali ako bi Božiji dah još jednom zadahnuo poslanicu za vreme njihovog čitanja – zadahnjujući reč po reč – onda bi oni uvideli koliki su grešnici i kako ih vera može opravdati. Verovali bi u Božiju reč i prihvatili bi je kao takvu.Ovo predstavlja službu reči. Dok čitaju, susreću drugu reč, onu koju je Pavle pokušavao da prenese u poslanici. Moguće je da oni koji su pametni i i imaju dobro pamćenje budu toliko upoznati sa poslanicom da mogu doslovno da je izrecituju, pa ipak bi mogli da budu potpuno neupućeni u ono šta je u stvari opravdanje verom. Oni možda čak znaju i učenje o opravdanju verom, a da ni na koji način ne dotaknu njegovu stvarnost. Da, ljudi mogu da dotaknu fizički deo Biblije, a da ipak ne dotaknu njen duhovni duplikat. Oni samo dotiču biblijsko učenje bez doticanja njegovog sadržaja. Oni poznaju samo spoljašnjost Božije reči ne poznavajući njen život.
Dva
Šta je inspiracija? A šta je otkrivenje? Inspiracija znači da je Bog jednom zadahnuo Bibliju. Bez inspiracije ništa se ne može napisati tako da postane deo Biblije. Sledstveno tome, inspiracija je temelj Biblije. Bog je inspirisao Pavla da napiše Poslanicu Rimljanima; to jest Bog ga je nadahnuo da bi mogao da je napiše.
A šta je otkrivenje? Otkrivenje znači da Bog ponovo nadahnjuje Svoju reč kada čitam Poslanicu Rimljanima dve hiljade godina kasnije, da bih mogao da je znam kao Božiju reč. Inspiracija se dala samo jedanput; otkrivenje se daje više puta. Pod otkrivenjem podrazumevamo da danas Bog ponovo nadahnjuje Svoju reč, Sveti Duh mi daje svetlost; pomazanje Svetog Duha je na ovoj reči tako da još jednom vidim ono što je Pavle video u Svoje vreme. Bog čini nešto danas da bi oživeo jučerašnju inspiraciju (nadahnuće). Ovo je ogroman događaj! To je veoma slavan čin!
Još jednom, šta je otkrivenje? Otkrivenje se događa kada Bog ponovo aktivira Svoju reč Svojim Duhom tako da ona može da bude živa i puna života kao u vreme kada je prvi put napisana. Kao što je u početku Bog upotrebio Pavla punog života, za pisanje i tako reč postala živa, tako je i danas Sveti Duh još jednom pomazao i ispunio Svoju reč da bi ova imala istu silu, svetlost i život kao što je to i ranije imala. Ovo je otkrivenje. Uzaludno je da se samo čita, jer neka osoba može da čita tu Knjigu, a da nikada ne čuje da joj Bog govori. Biblija je Božija reč: Bog je zaista jednom izgovorio te reči. Ali da bi one zaživele čovek mora da zamoli Boga da iznova govori. Kada Bog ponovo progovori, nešto će se dogoditi – Božija reč, svetlost i život će izaći na videlo. Ukoliko nema ovog ponovnog govorenja, Biblija će ostati zapečaćena knjiga.
Pretpostavimo da se stotinu braće i sestara okupi na nekom sastanku. Bog tamo govori. Međutim, ne čuju svi Njegovu reč. Svi čuju glas i rečenice, pa ipak neki čuju Božiju reč, dok je drugi ne čuju. Neki se susreću sa nečim u obe oblasti; neki susreću nešto samo u jednoj oblasti. Neki su čuli učenje, istinu ili argument izražen glasom; shvataju i ako im je pamćenje dobro mogu to da ponove drugima; pa ipak oni možda nisu čuli Božiju reč. Čuti Božiju reč je nešto potpuno drugačije. Božija reč nije samo doktrina ili učenje. Moramo da čujemo nešto izvan onoga što fizički čujemo. Ovo dodatno slušanje dolazi od toga šta nam je Bog progovorio. Mi smo to čuli i prihvatili; možemo da zahvalimo Bogu što nam je dozvolio da čujemo Njegov glas. Tako znamo da smo se nesumnjivo s nečim sreli.
Evo još jedne ilustracije. Stotinu ljudi možda sluša evanđelje. Njih devedeset i devet može da razume značenje, doktrinu, učenje i istinu o onome što je izrečeno, pa čak mogu i da klimaju glavom i da pokazuju svoje odobravanje; ali možda samo jedna osoba shvata to učenje i reč koja je izvan onoga što je predstavljeno. Ta osoba, čuvši Božiji glas, pognuće svoju glavu i moliće se ovako: „O Bože, ja sam grešnik, spasi me!“ Samo je taj čovek čuo Božiju reč; devedeset i devet je dotaklo samo ljudsku i fizičku stranu reči. Koliko se samo ove dve oblasti u osnovi razlikuju.
Isto važi i za Bibliju. To je zaista Božija reč. Bog je jednom govorio posredstvom Pavla, posredstvom Petra i posredstvom Jovana. Ali kada ih neko danas pročita, on može da stekne sve reči, izraze, doktrine, istine i učenja, ali mu Bog nije progovorio. On može da čita Bibliju deset godina, a da nikada ne čuje kako mu Bog govori jednu jedinu reč. Zar niste čuli da ljudi priznaju: „Čitao sam Bibliju dvadeset godina, ali danas moram da priznam da ne znam apsolutno ništa o njoj.“ Ili ste čuli da je neko rekao: „Čitao sam Bibliju pet (ili deset) godina. Mislio sam da sve znam. Ali jednog dana sam primio Božiju milost; On mi je govorio; tada mi je postalo jasno da ranije ništa nisam znao.“ Svi oni koji su iskusni znaju razliku koju smo ovde opisali.
U službi reči mora da postoji Božija reč mimo čovečije reči; pored toga što čovek otvara svoja usta, Bog mora da otvori Svoja. Ako bi Bog držao Svoja usta zatvorena, ništa duhovno ne može da se desi. To su dva suprotna sveta. Jedan je svet doktrine, istine, učenja, slova, jezika, načina izražavanja; oni koji su marljivi, pametni i mudri i koji imaju dobro pamćenje, možda će moći da shvate taj svet. Ali drugi svet je potpuno različit, jer Bog ponovo govori ono što je ranije izgovorio. Vidimo li sada razliku? Biblija bez greške beleži ono što je Bog nekada obećao, ali Božija reč danas je ono što nam On ponovo govori i što je ranije rekao. U Božijoj reči postoji potreba da nam On ponovo govori; u Božijem svetlu treba da postoji još jedno prosvetljenje od Njega; u Božijem otkrivenju čeka se novo otkrivanje onoga što je već otkriveno. Ovo je temelj službe Božije reči.
Da bismo pomogli nekima kojima možda još uvek nije jasan odnos između Božije reči i reči otkrivenja u današnje vreme upotrebićemo sledeću ilustraciju. Pretpostavimo da si imao iskustvo da je Gospod govorio kroz tebe. Iako tvoje izlaganje možda nije bilo silno, barem si imao osećaj da ti je Gospod za to vreme dao neke posebne reči. Imao si pomazanje Svetim Duhom. Dva meseca kasnije nađeš se u sličnoj situaciji, suočavajući se sa istom vrstom ljudi koji imaju istu vrstu potrebe. Uveren si da im sada možeš pomoći, zar nije istina da si pre samo dva meseca „uspešno“ govorio takvoj grupi ljudi? Pa ipak danas, kada prestaneš da govoriš, osećaš se poraženo i nemoćno. U čemu je problem? Problem je u tome što si pretpostavljao da bi, ako izgovoriš iste reči kao i ranije, Sveti Duh trajno pomazao ono što je nekada pomazao. Ali ovo, na tvoje iznenađenje, nije bila istina. Nema garancije da će reč koju je prethodno pomazao Sveti Duh ponovo biti pomazana svaki put kada se izgovori. Setimo se da reč otkrivenja koju smo ranije primili ne garantuje da će uvek biti takva reč kad god se izgovori. Reč ostaje, ali otkrivenje ne ostaje. Možeš da ponoviš reč, ali ne možeš da ponoviš otkrivenje ili pomazanje. Otkrivenje i pomazanje su u Božijim rukama. Možeš samo da ponavljaš reči, ne možeš da se setiš otkrivenja. Danas propovedaš grešniku Evanđelje po Jovanu 3:16, i on će se možda spasiti. Nakon toga sretneš drugu osobu – možda u istoj prostoriji – i njoj drugi put objavljuješ isti biblijski stih. Međutim, ovaj put Sveti Duh ćuti, pa čovek ostaje nespasen. Sveto pismo se nije promenilo. Pitanje je u tome ima li ili nema pomazanja ili otkrivenja.
Treće
Svaki služitelj Božije reči mora da savlada jednu lekciju. Ja nisam služitelj reči zbog toga što razumem nešto od reči koje se nalaze u Bibliji, ne zato što donekle vidim istinu u Bibliji, niti zato što sam u stanju da citiram stihove iz Svetog pisma. Moram da razumem, vidim i umem da citiram, ali osim toga postoji još jedan osnovniji zahtev. Posedovanje ili nedostatak posedovanja ovog osnovnog zahteva određuje da li imam službu reči. Ovaj odlučujući faktor je otkrivenje od Svetog Duha. Služba reči zahteva otkrivenje od Svetog Duha. Ne mora da postoje samo slične reči; mora da postoji i odgovarajuće otkrivenje. Odsustvo odgovarajućeg otkrivenja prekida prisustvo službe. Ovo moramo da znamo duboko u svom srcu.
Da bi danas obezbedio rezultate slične onima koje je učinio ranije, Bog mora ponovo da govori. Reč koja se može ponoviti je delotvorna samo kada je ponovo pomazana od Boga. U ovome možemo da vidimo uravnoteženu istinu. S jedne strane, Bog ponovo koristi ono što je ranije govorio. Onaj koji danas propoveda Božiju reč ne traži nezavisno nove reči, nego svoju službu zasniva na staroj reči koju je Bog prethodno dao. Međutim, s druge strane, ono što on propoveda nije stara reč. To je ista reč, pa ipak nije potpuno ista. To je ista reč pošto Bog neće da govori ako nema prave osnove, jer je Božija reč jedna. Ipak, to nije ista reč jer sada postoji sveže pomazanje i novo otkrivenje od Svetog Duha. Bez novog pomazanja i otkrivenja koje dolazi od Svetog Duha ista stara reč neće dati isti rezultat. Ova ravnoteža – starog i novog – mora pažljivo da se održava pred Bogom.
Pred čovekom je veliko iskušenje, a to je da on samo nastoji da izgovori istu reč. On misli da će tako govoreći imati istu silu, svetlost i otkrivenje. Međutim, neka nam bude jasno da su to potpuno različiti svetovi. Neko može da koristi istu reč sa istom istinom, svedočenjem, primerom i izlaganjem – jer se one mogu ponoviti – one su unutar ljudske sposobnosti reprodukcije; pa ipak Bog možda neće povratiti njenu delotvornost. Možda će neko biti u stanju da ponovi spoljašnje stvari, ali nije u potpunosti u stanju da reprodukuje unutrašnje stvari. Božiji svet ostaje Božiji, dok čovečiji svet pripada čoveku.
Možda će jedan primer da razjasni poentu. Načelo Božijeg govorenja isti je kao i načelo o vaskrsenju. Šta je vaskrsenje? To nije davanje života, nego je to život iz smrti. Kada se dete rodi, ono ne vaskrsava; tek kada mrtvac izađe iz groba dolazi do vaskrsenja. Jairova kćerka, sin jedinac udovice iz Naina, i Lazar, svi su vaksrsli jer su prvo umrli, a zatim su se povratili iz mrtvih.
Na načelu vaskrsenja se služi Božija reč. Nekada davno Bog je stavio život u Svoju reč. Danas je ovoj reči potreban novi život od Boga. Ovo je načelo vaskrsenja – sasvim drugačije od načela stvaranja. Prvo govorenje je u skladu sa načelom stvaranja, ali današnje služenje reči je drugačije. Božija reč je već ovde, ali Bog mora ponovo da govori. Kada Bog ponovo stavi život u reč da bi je oživeo u čoveku, to je vaskrsenje. Uzmimo na primer Aaronov štap koji predstavlja vaskrsenje. Svi štapovi pomenuti u priči su jedno vreme bili živi, jer su bili napravljeni od drveta. Međutim, život ih je napustio, pa su postali mrtvi štapovi. Kada su stavljeni pred kovčeg zaveta, jedino je Aaronov štap napupeo, procvetao i doneo rod. Ovo je vaskrsenje.
Božija reč stoji na tlu vaskrsenja. To nije odsecanje nekog drugog štapa, nego cvetanje prvobitnog štapa. Pošto je Božija reč jedna i jedina, niko ne može da propoveda Njegovu reč ako odbaci Bibliju. To je još uvek isti štap, ali je u njega ušlo vaskrsenje. Štap mora da bude isti, pa ipak život mora da uđe u njega po drugi put. Reč je ista, pa ipak život uvek iznova prolazi kroz nju. Samo kada reč svaki put prima život, svetlost i otkrivenje, ona je živa. Ko god odbaci Bibliju i sam je odbačen od Boga, jer je odbacio Božiju pisanu reč. Celokupno Pismo je nadahnuto od Boga i stoga mora da se poštuje. Bez Biblije kao temelja ne može da bude čiste vere niti bilo kakvog Božijeg otkrivenja. Pa ipak, čak i uz reč Biblije, čovek mora da traži dalje otkrivenje i prosvetljenje od Boga.
Načelo je sledeće: jedno nadahnuće, ali je mnogo otkrivenja; jedna reč, ali je Bog stalno izgovara; jedna Biblija, ali često pomazanje Svetog Duha. Tako je uspostavljena služba Božije reči. Kad god nedostaje pomazanje, prosvetljenje i otkrivenje, ono što ostaje samo je spoljašnje izlaganje Svetog pisma – služba reči je prestala. Ovo moramo pred Bogom da uzmemo u obzir. Zaista su korisni čovekova marljivost, pamćenje, razumevanje i oštroumnost, ali ovo samo po sebi nije dovoljno. Da bi bilo delotvorno, mora da postoji Božija dalja milost i obnovljeno govorenje. U stvari, ukoliko Bog nije voljan da govori, ljudi nikada neće čuti Božiju reč. To je nešto izvan ljudske mogućnosti. Ako Gospod ćuti, izlaganja svih služitelja su uzaludna. Stoga je od veoma velike važnosti da Gospod govori. Svako ko je naučio da govori u duhu uvideo je krajnju beskorisnost ljudske sposobnosti. Reči mogu da budu iste, čak izgleda da ton ili osećaj odgovaraju, ali ono što se izgovara moglo bi veoma da se razlikuje.
Nemoj nikada da zaboraviš da Bog mora da izgovara Božiju reč. Biblija je Božija reč i zahteva da On ponovo govori. Zadatak služitelja je da dozvoli Bogu da govori posredstvom njega. On mora da služi Bogu u tom duhovnom domenu. Služenje Božije reči i služenje teologije razdvaja nepremostiva provalija. Kad god slušaš neku propoved, ne obraćaj pažnju samo na ispravnost doktrine, učenja ili istine. Ne razmišljamo olako o ovim stvarima, ali svi koji su naučili pred Bogom i otvorili oči traže nešto više. Možda onaj koji govori ima vrlo dobre misli, ali jednostavno nema Božiju reč. Drugi govornik možda nije toliko nadaren za razmišljanje; on ipak ima Božiju reč u svom izlaganju. Da li Bog govori ili ne govori, čini veliku razliku.
Ako braća danas savladaju ovu lekciju, u crkvi neće biti takvog prenaglašavanja darova; naprotiv ljudi će više razmišljati o službi. U današnje vreme nevolja je u tome što mnoga mlada braća i sestre ne znaju kako o nečemu da razlučuju; stoga su darovi posebno dobrodošli u crkvi dok se služba zanemaruje. Reči mogu da budu potpuno iste, ali bez obzira na to, oblasti su potpuno drugačije. Oni koji su sposobni da rasuđuju mogu to da kažu. Jedan brat je jednom rekao: „Propovedao sam ono što je taj i taj brat propovedao!“ Imao je genijalan um; mislio je da je uspeo u propovedanju kao onaj drugi; zapravo nije znao u kojoj oblasti je govorio. Neki govore razumom, drugi duhom. Oni pripadaju različitim svetovima.
Četvrto
Iz istorije crkve možemo da vidimo da je u vreme Martina Lutera Bog započeo delo obnavljanja. On je započeo podizanjem Lutera i njegovih savremenika da obnove istinu o opravdanju verom. Mnogo kasnije, naročito posle 1828. godine, obnovljeno je mnogo više istina. Danas, u srcima onih koji širom sveta vole Gospoda, postoji jedno pitanje: koliko je Gospod napredovao na ovom putu obnavljanja?
Govoriti ono što su apostoli govorili i objavljivati istine koje Biblija iznosi ne treba smatrati obnavljanjem. Objavljivanje novozavetne istine možda neće doneti novozavetno otkrivenje, niti pak propovedanje apostolskih poruka obavezno podrazumeva i prenošenje njihovih reči. U današnje vreme mnogi mogu da propovedaju o krštenju ne znajući šta je to krštenje; mogu da objašnjavaju polaganje ruku nerazumevajući njegovo značenje; mogu da govore o crkvi, a da zapravo ne uviđaju šta je to crkva; i mogu da se dotaknu poslušnosti nepriznavajući Božiji autoritet. Ne zaključuj da ista tema znači isti sadržaj ili da ista reč daje istu suštinu. Veliki deo propovedanja se obavlja u oblasti slova reči. To nije služba reči.
Da bi bio novozavetni služitelj, čovek mora da ima novozavetno otkrivenje reči. Tek u vreme kada primamo isto pomazanje kao i apostoli, imamo službu reči. Svako novo otkrivenje, identično apostolskom otkrivenju, pruža nam službu određenog vremena. Puko ponavljanje apostolskih reči ne daje nam istu Božiju reč koju su oni imali, jer je Božija reč nešto daleko uzvišenije. Pretpostavimo da trenutno postoji crkva koja je namamljena na isti način na koji su i Galati bili namamljeni. Kako bi joj ti pomogao? Možeš li samo da prekopiraš Poslanicu Galatima i da im je pošalješ? Pavle je pisao Poslanicu Galatima, i Galati su iz nje primili Božiju reč. Ako bi danas poslao primerak ovog pisma toj crkvi, vernike bi mogle da dotaknu tvoje prepisane reči – ali ne i Božija reč. Moguće je da ljudi upoznaju Bibliju, a da ni najmanje ne upoznaju život. U stvari, ovo je prilično česta pojava. Ljudi dotiču slovo koje Bog koristi, ali ne i Božiju reč. Oni dotiču Bogom nadahnutu Bibliju, ali ne i otkrivenje od Svetog Duha.
Braćo, zašto mnogi danas čitaju Bibliju, ali nemaju mnogo koristi od toga; mnogi propovedaju Bibliju, ali retko imaju Božiju reč? To je zato što se ljudi susreću samo sa spoljašnjom ljuskom Božije reči. Nailaze na ono što je Bog jednom rekao, ali im ipak nedostaje da ponovo govore o Bogu kroz Njegovu zabeleženu reč.
Trebalo bi da vidimo da je navođenje Boga da govori posredstvom Biblije odgovornost služitelja reči. Čovek mora da bude osoba posredstvom koje Bog može da govori. Kada otvara Bibliju i govori, ljudi moraju da čuju više od onoga što Knjiga kaže; moraju u stvari da čuju Božiji glas. Ako slušaoci namerno zatvore svoj duh, srce i razum, oni se oglušuju o Božiji glas; pa ipak ako su voljni da budu pristupačni, ne mogu a da ne čuju Njegov glas. Ako ljudi ne čuju Božiju reč kada izlažemo biblijska učenja, to ukazuje na naš potpuni neuspeh kao služitelja reči. Kada pravi služitelj reči propoveda iz Biblije, Bog je voljan da govori ljudima. Tada će ljudi osetiti da im je Bog danas govorio i biće potpuno potčinjeni.
Današnje siromaštvo crkve je prouzrokovano siromaštvom služitelja. Ti možeš da kriviš druge zato što nemaju više otkrivenja, ali zašto imti ne daš otkrivenje? Tvoja dužnost je da im daš otkrivenje. Možeš da optužiš crkvu za siromaštvo; međutim, zašto joj ne daješ potrebno izobilje? Tvoja odgovornost je da obogatiš crkvu. Delotvornost služitelja reči pokazuje se time što omogućava ljudima da čuju Božiju reč, a ne samo reč Biblije. U njegovim ustima reč Biblije postaje Božija reč. To su život i svetlost, a ne samo slovo. Kako neko može da bude u tolikoj zabludi i smatra da je sposobnost propovedanja biblijskih učenja i izlaganja biblijskih stilova kvalifikacija za služitelja reči? Onaj ko propoveda na taj način drugima daje samo spoljašnju ljusku Biblije. Takav se ne priznaje kao služitelj reči.
Neki iznose da je crkvi potrebno otkrivenje; priznajemo valjanost ovakve sugestije; ali ispitajmo ko će crkvi da prenese otkrivenje. Ne možemo svu odgovornost da svalimo na braću i sestre. Ovo siromaštvo Božijih slugu čini crkvu siromašnom. Nedostatak proroka i vizije lišavaju Božiji narod svetlosti. Pošto Bog osvetljava crkvu posredstvom Svojih služitelja, njihov zadatak je ogroman.
Nikada nemoj da pretpostavljaš da si naslednik apostola, budući da govoriš istom biblijskom rečju kao nekadašnji apostol. Nikako! Ti si pravi naslednik apostola samo kada primiš isto otkrivenje i pomazanje kao što su ga i apostoli primili. Odlučujući činilac nije u propovedanju istog učenja, nego u primanju istog pomazanja. Šta može da bude ozbiljnije u crkvi od toga da nema ko da snabde ljude Božijom rečju, otkrivenjem i svetlom? Služitelji reči moraju da budu odgovorni za snabdevanje crkve Božijom rečju. Služitelj je onaj u kome postoji svetlost, otkrivenje i pomazanje Svetog Duha. Kada takav ustane i govori o Bibliji, Bog je voljan da govori kroz Bibliju. Ovako služitelj snabdeva crkvu Božijom rečju.
Trenutni problem se nalazi upravo ovde: mnogi mogu da propovedaju Bibliju, ali Bog ne govori. Poznavanje reči iz Biblije prilično se razlikuje od dobijanja Božije reči. Možeš danima da čitaš Bibliju a da ti Bog ne govori. Onda ti jednog jutra Gospod progovori. Sve se menja i postaje dobro. Ti uzvikuješ: „Ah, godinama sam čitao Bibliju sa takvom nejasnošću da bukvalno ništa nisam znao – ali sada znam.“ Otuda je odlučujući činilac da li Gospod govori ili ne govori.
Neki ljudi nikada nemaju duhovnu pronicljivost osim u trenutku kada su spaseni. Pošto im Bog nije mnogo govorio, prirodno su im nepoznate duhovne stvari. Ili, određena osoba može da čuje poruku čak deset puta na sastancima bez ikakvog utiska; onda jednog dana čuje nekog brata kako ponovo daje istu poruku, i što je čudno, ne može da je podnese. Ovo dokazuje da je deset puta čuo samo reč Biblije, dok je ovaj put čuo Božiju reč. Kakve li razlike! Šta je Božija reč? To znači da Sam Bog izlazi. Bog mora da ti govori, a takođe mora da govori i posredstvom tebe. Ako Bog ćuti, onda nećeš imati načina da preneseš Njegovu reč. Stoga služitelj mora da bude onaj koji ima otkrivenje od Boga.
Svi problemi koji se tiču izgrađivanja crkve kako bi Hristovo telo moglo da dostigne puni Hristov rast i da bude jedno u veri usredsređeni su na služitelje reči. Bog želi da izgradi Svoje služitelje da bi oni mogli da obavljaju delo službe. Ne otkriva li nam Efescima 4 da se puni rast i jedinstvo crkve ostvaruju delom službe? Današnji problem je nedostatak služitelja. Moguće je da je mnogo propovedanja, a da je pri tom ipak oslobođeno malo Božije reči. Činjenica da Božijem narodu trenutno nedostaje svetlost i otkrivenje, odgovornost je koju ne možemo da prebacimo na pleća druge braće i sestara. To što propovednici nisu objavili reč, razlog je zašto grešnici nisu spaseni, a vernici nisu izgrađeni. Ako su služitelji nesposobni, kako možemo da očekujemo da će crkva biti sposobna?
Osnovni problem je u tome što smo zatvoreni za Božije otkrivenje. Pošto smo neprosvetljeni, ne možemo drugima da pomognemo na putu ka prosvetljenju. Problem je u nama, a ne u njima. Ovo je vrlo ozbiljna stvar. Jedan od razloga preovlađujuće nemoći crkve je taj što naš Gospod ne nalazi put posredstvom nas. Gospod sada traži služitelje Svoje reči. Božija reč nije retka, niti se njegova svetlost smanjila; problem i nedostatak je u ljudima. Bog nije u stanju da se pokaže posredstvom nas, i Njegova svetlost je blokirana u nama.
Koliko je samo apsurdno da mnogi takozvani Božiji predstavnici čak i ne očekuju da govore Božiju reč, niti očekuju da će se On otkriti dok propovedaju Bibliju. Celokupni njihov interes je da pokažu učenje koje formulišu. Oni su prvenstveno ako ne i potpuno zainteresovani da prenesu neko svoje učenje i svoje sopstvene dobre misli. Sve dok se njihova učenja ili misli oslobađaju, oni su zadovoljni. Ali ne zaboravimo da Božija reč predstavlja Božije istupanje. Ako On ne iziđe, ljudi čuju samotvoje reči. Kad On istupi, ljudi počinju da dobijaju otkrivenje. Bez Boga, sve što se kaže samo prelazi sa jedne osobe na drugu, sa usta na usta, iz jednog mozga u drugi.
Braćo, da li ste videli razliku između propovedanja biblijske reči i dopuštanja da se Bog otkrije ljudima? Vidite li da, iako su vam mnoge reči najlogičnije, najoštroumnije i najdragocenije, da Bog ipak ne govori u njima? Ako i kada to shvatite, ne možete a da ne padnete pred Boga, rekavši: „O Gospode, ne želim da obavljam delo koje je lišeno otkrivenja, ono koje ne može da prenese otkrivenje drugima ne želim da radim.“ Nemoj da budeš profesionalni propovednik. Kada postaneš profesionalac, ne govori zato što imaš nešto da kažeš od Boga, nego zato što si dužan da nešto izgovoriš. Ako ne živiš pred Bogom, ne možeš da budeš služitelj reči. Bog mora da dobije svoje sluge među nama. Neka nam On podari milost da bismo dobili otkrivenje u Njegovoj reči i da bismo ga preneli drugima. Šta drugo možemo da tražimo osim Božije milosti? Ako je sve što imamo samo knjiga – štaviše i Biblija – ona je mrtva. Služitelj reči mora da služi u skladu sa Biblijom – pa ipak mu je potrebno nešto više; treba mu otkrivenje od Svetog Duha.
Braćo, naučimo se da očekujemo pomazanje Svetog Duha. Moramo često da se molimo ovako: „O Gospode, još jednom pomaži i daj mi Svoju reč.“ Kada ustanemo da govorimo, recimo Gospodu: „O Gospode, pomaži reč koju ću izgovoriti.“ Danas je vreme da zatražiš milost. Kako su samo služitelji neuspešni da prenesu Božiju reč ljudima! Siromaštvo služitelja dovodi do siromaštva crkve. Mnogo je onih koji razmišljaju o istini i znanju; malo je onih koji traže otkrivenje. Nije ni čudo što se ljudi ne spasavaju nakon što su čuli evanđelje. Božiji život nije oslobođen posredstvom reči. Reči su prazne, nemaju vrednost. Ne uspevamo u tome što dozvoljavamo ljudima da slave nas i učenje koje propovedamo, umesto da ih obaramo na zemlju usled ogromnog svetla i otkrivenja u reči. Ono što je danas hitno potrebno nije da se ljudi navedu da se dive Božijoj reči, nego da ih pogodi Božija svetlost. Ako služitelji reči ne uspeju da dovedu do ovakvog ishoda, sa njima nešto nije u redu. Neka nam Bog svima bude milostiv.
