John Bunyan
Put Hrišćanina

 Kada se Uporko okrenuo, videh u snu kako su Hrišćanin i Vitko pošli preko polja i počeli ovako da razgovaraju:[44]
 – Kako je dakle prijatelju? – upita Hrišćanin. – Milo mi je što si rešio da pođeš sa mnom. Da je Uporko makar nekad osetio kako je silno i strašno ono što se još ne vidi kao što sam to ja osetio, ne bi nam tako brzo okrenuo leđa.[45]
 – Hajde sada prijatelju Hrišćanine, pošto smo ostali sami, kaži mi još nešto o stvarima koje nas tamo čekaju i kako ćemo u njima uživati.
 – Lakše mi je da ih zamislim nego da ih opišem – odgovori Hrišćanin, – ali kad već hoćeš da znaš, čitaću ti o tome iz moje knjige.
 – Da li su reči te knjige sasvim pouzdane?[46]
– upita Vitko.
 – Da, svakako, jer ih je napisao Onaj koji ne može da laže.[47]
 – Dobro, pa šta nas onda čeka?
 – Beskrajno i večno Carstvo i večni život, da bismo mogli zauvek da živimo u toj zemlji[48]
– odgovori Hrišćanin.[49]
 – To je divno, a šta još?
  – Dobićemo venac slave i haljine u kojima ćemo blistati kao sunce na nebu.[50]
 – Kakve li krasote; a šta još?
 – Tamo nema ni suza ni tuge – reče Hrišćanin – jer će Onaj koji tamo vlada otrti svaku suzu sa naših očiju.[51]
 – Ko će još biti tamo? – interesovao se Vitko.
 – Tamo će biti serafimi i heruvimi, stvorenja u koja ne možemo da gledamo zbog njihovog velikog sjaja. Tamo ćemo sresti hiljade i desetine hiljada onih koji su pre nas stigli u to mesto.[52]
Niko tamo ne čini zlo, jer su svi ispunjeni ljubavlju i svetošću. Tamo svi hodaju pred licem Božijim, jer su primljeni u Njegovo prisustvo zauvek. Jednom rečju – nastavi Hrišćanin – videćemo starešine sa zlatnim krunama,[53]
svete devojke sa svojim zlatnim harfama[54]
i mučenike koje je svet isekao na komade, koji su bili spaljeni, bačeni divljim zverima i udavljeni u moru zbog ljubavi koju su imali prema Gospodaru toga mesta.[55]
Svi će oni biti zdravi i odenuti u besmrtnost kao u haljinu.[56]
 – Dok slušam ovo, srce hoće da mi iskoči od miline[57]
– radovao se Vitko. – Ali da li sve to možemo stvarno da doživimo? Kako da postanemo učesnici toga?
 – Gospod, Vladar te zemlje, zapisao je to u ovoj knjizi i uglavnom kaže da ako to zaista želimo da primimo, daće nam ga zabadava.[58]
 – Dobri prijatelju, tako mi je milo što slušam o tome – uskliknu Vitko. – Požurimo![59]
 – Voleo bih da idem brže, ali mi ovaj teret na leđima smeta – odgovori Hrišćanin.

Ne pazeći, obojica su pali u blato

 Sad videh u snu kako su tako razgovarajući došli do nekakve močvare koja je ležala nasred polja. Pošto nisu pazili, obojica su odjednom zapala u blato.[60]
Močvara se zvala Očajnica.[61]
Jedno vreme su gacali po blatu, dok se nisu strašno iskaljali. Hrišćanin je zbog tereta koji je nosio na leđima počeo da tone u glib.[62]
Tada Vitko reče:
 – U šta si sad zapao dobri prijatelju?
 – Pravo da ti kažem – zastenja Hrišćanin – ni sam ne znam.

Vitko se izvukao

 Na to se Vitko jako naljuti i odbrusi svome saputniku:
 – Zar je to ta sreća o kojoj si mi maločas govorio? Kad tako loše napredujemo na samom početku, šta još možemo da očekujemo do kraja putovanja? Ah, samo da se živ izvučem odavde! Tebi ostavljam te lepote neznane zemlje, a ja odoh kući.

 S tim rečima se uz veliku muku izvukao na onu stranu močvare gde mu je bila kuća. Otišao je i Hrišćanin ga više nije video.[63]
Ostao je sam da se rve sa močvarom Očajnicom, ali se borio da iziđe na onu stranu koja je bila dalje od njegove kuće i bliža onim vratima.[64]
To mu je uspelo, ali nije mogao sasvim da se izvuče iz blata zbog tereta koji je nosio na leđima.

Pomoćnik

 U snu videh kako mu prilazi jedan čovek po imenu Pomoćnik,[65]
koji ga je upitao šta tu radi.
 – Prijatelju – reče Hrišćanin – čovek po imenu Evanđelista me je uputio ovim putem da bih stigao do onih vrata i tako pobegao od gneva koji dolazi. Idući tim putem, upao sam ovamo.
 – Što nisi išao po kamenju koje je postavljeno u močvari?[66]
– upita Pomoćnik.

 – Strah me je toliko gonio, da sam hteo najprečim putem i eto dospeo sam ovamo – odgovori Hrišćanin.[67]
 – Daj ruku![68]
– Pomoćnik mu pruži ruku te ga izvuče na tvrdo tlo i uputi kuda da nastavi put.

Pomoćnik objašnjava močvaru

 Onda ja priđoh onome koji ga je izvukao i rekoh:
 – Prijatelju, budući da ovuda treba proći iz grada do onih vrata, zašto se ovaj deo puta ne popravi, tako da ubogi putnici mogu bezbedno proći?[69]
 – Ova močvara je takva da ne može da se zatrpa – reče Pomoćnik. – Na ovo se mesto stalno sliva mulj i đubre koje je slično svesti o spoznaji greha, pa se zato i zove močvara Očajnica; kad se grešnik probudi i sagleda svoje beznadežno stanje, u duši mu se probude mnogi strahovi, sumnje i obeshrabrujuća dvoličenja, te se sve to zajedno sliva na ovo mesto. Zbog toga je ovde teren tako loš. Careva volja nije da ovo mesto zauvek ostane ovakvo. Njegovi radnici, pod upravom Carevih građevinara rade već više od hiljadu i šest stotina godina[70]
da bi zatrpali ovu močvaru.[71]
Koliko mi je poznato, ova močvara je već progutala 20.000 kola šljunka, i kao što kažem, na milione poučnih uputstava koja su se u svim vremenima i iz svih delova carstva donosila. Oni koji se u to razumeju kažu da je to najbolji materijal za popravljanje ovoga mesta. Međutim močvara Očajnica i dalje stoji, pa će tako i ostati ma šta se sa njom radilo.[72]
Međutim, kroz sredinu močvare Zakonodavac je naredio da se postavi veliko kamenje, ali kad je puno blata, kada se vreme menja, onda se ono jedva nazire;[73]
ali ako se i vidi, ljude hvata nesvestica,[74]
okliznu se i dobro iskaljaju i pored postavljenog kamenja. Put je dalje dobar, čim se uđe na ona vrata.[75]

Vitko kod kuće

 Tada videh u snu da je Vitko već stigao kući i da su ga susedi obilazili. Neki su mu rekli da je mudar što se vratio, a neki da je bio lud što je uopšte i polazio s Hrišćaninom. Drugi su mu se smejali zbog strašljivosti, govoreći: „Da sam ja krenuo na taj put ne bih se sramno vratio kući zbog nekoliko poteškoća.“ Tako je sedeo postiđen među njima. Na kraju se malo osmelio i zajedno s njima počeo da se podsmeva Hrišćaninu.[76]
Toliko o Vitku.


POČETAK

________________________________________________________________

THE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan
LSVTM 2020
________________________________________________________________



[44]

Probuđeni grešnik ne može ništa drugo nego da govori o onome što mu je u srcu, o svojoj tuzi u nevolji.

[45]

Probuđeni grešnik se raduje što ima saputnika, a žao mu je što drugi nisu shvatili da propadaju pod teretom greha. Zašto ih ima tako malo koji se rešavaju da napuste svet? Čini im se da se Bog šali kada kaže da će spaliti Sodom i jednostavno ne veruju da će da poginu ako se ne obrate. „Ne mare za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaju da ih Božija dobrota vodi pokajanju“ (Rim. 2:4).

[46]

Da li su reči istinite? Ljudsko srce je toliko otvrdnulo da radije veruje ljudskim rečima nego Bogu koji ne može da laže. Eva je pre verovala đavolu nego svom najboljem prijatelju Bogu, čiju ljubav je već doživela. Ali Hrišćanin dobro odgovara. Biblija potiče od Boga koji ne može da laže. „Jer su nošeni Duhom Svetim sveti ljudi govorili od Boga“ (2. Pet. 1:21). Kada Biblija ne bi bila pouzdana ne bi bilo nikakvog sigurnog temelja vere. Zato đavo nastoji da potkopa veru u ispravnost Svetoga pisma. Ko može da nam govori sigurno i jasno o Svetom pismu? Onaj koji ga je nadahnuo – Sveti Duh. On će ti sve otkriti ako se budeš držao Spasiteljevih reči: „Moja nauka nije moja, nego onoga koji me je poslao. Ako ko hoće da čini njegovu volju, znaće da li je ova nauka od Boga, ili ja govorim sam od sebe“ (Jovan 7:16, 17).

[47]

Titu 1:2; Jev. 6:18; 5. Moj. 23:19; Rim. 3:4; Jovan 3:33, 8:40, 17:17

[48]

„Ne boj se, malo stado; jer se svidelo vašem Ocu da vam da carstvo“ (Luka 12:32). Da li ćeš i ti radi toga da priđeš malom stadu?

[49]

Jovan 10:28; 1. Tim. 6:12

[50]

Krune će primiti oni koji su pobedili a bele haljine oni koji su ih izbeleli u krvi Jagnjetovoj. Mnogi bi hteli da caruju sa Hristom, ali neće da umru sa Njim; to jest da umru grehu, svetu i sebi. Nisu spremni da trpe. Isusov život će se pokazati samo na onima koji nose Hristovo umiranje na svom telu (2. Kor. 4:10; 2. Tim. 4:8;
Otk. 22:5, 3:5; Matej 13:43; 1. Pet. 5:4, 1:4).

[51]

„Blaženi su žalosni, jer će se oni utešiti.“ (Matej 5:4). „Blaženi ste vi koji sada plačete jer ćete se smejati“ (Luka 6:21). „Koji su sa suzama sijali, neka žanju s pevanjem“ (Ps. 126:5). Ko nije ovde plakao zato što tako malo ljubi Boga, neće biti utešen na nebu (Isa. 35:10; Otk. 7:16, 17, 21:4).

[52]

Otk. 5:11

[53]

Otk. 4:4

[54]

Otk. 14:1-4

[55]

Jev. 11:35-37

[56]

Kakvo divno obećanje! Koliko bi samo trebalo da preziremo greh i njegove slasti da bismo postali članovi tog nebeskog zbora. Ko ljubi svetsko društvo više od Gospoda, neće moći da stoji pred Njegovim prestolom. Ko na ovom svetu nije mario da se sakuplja sa ostalom braćom i sestrama, a pred ovim svetom se stideo Gospoda i Njegovog naroda, neće moći sa onima koje je Bog zavoleo da uživa u slavi Božijoj (2. Kor. 5:2-4; Otk. 3:5).

[57]

I ćorava koka nađe zrno. Vitko ovde govori pametno. Kad samo pričanje zagrejava srce, šta li će tek biti kad sve to licem k licu sagledamo!

[58]

Jovan 6:37; Otk. 21:6, 22:17; Jak. 1:6; Isa. 55:1, 2

[59]

Razgovor između Hrišćanina i Vitka nam jasno pokazuje njihove misli. Hrišćanin govori sa dubokim uverenjem o svojoj grešnosti i gnevu koji dolazi. Stalno ga uznemirava savest. Ali to je upravo znak probuđene duše. On ne taji teret i svoj greh već se stalno tuži na njega i nastoji da ga se oslobodi. To uporno nastojanje je iskra života u njemu i podseća ga na ono što mu još nedostaje - novo rođenje. „Ma šta se desilo ja moram da nađem oproštenje greha i mir!“ On na to stalno misli.

Vitko je drukčiji. Raduje se onome što mu Hrišćanin govori, ali ne poznaje svoje srce, ne veseli se u Hristu i ne oseća potrebu za Spasiteljem. Ima ih mnogo koji su se u početku oduševili kada su slušali i razgovarali o Božijoj slavi, ali su se kasnije ohladili. Mislili su da je dovoljno ako o svemu ponešto znaju i da njihov greh nije tako strašan, pa zato nisu osetili strah pred propašću koja dolazi. Pa ipak, pošli su. Većina ih je došla do prve prepreke – Močvare Očajnice. Neki su pošli i dalje, neki su čak došli u crkvu, a neki su opet u svojoj lakomislenosti, misleći da su pravi putnici – verni hrišćani – u toj zabludi i umrli. A kad su pokucali na nebeska vrata nisu bili primljeni već bačeni u jezero koje gori ognjem i sumporom. Čitaoče, bez novog rođenja i bez oproštenja greha niko neće ući u Carstvo nebesko.

[60]

Razmišljajući o onome što će doći i o velikoj slavi koja čeka verne, zaboravili su na svoju dužnost da paze. To se često događa. Tumači evanđelja su u vatrenim diskusijama o doktrinama vere zaboravili da veruju u Gospoda Isusa, i u dubokim razmišljanjima o posmrtnom životu zaboravili da žive u pravdi i ljubavi na ovom svetu. Tako će biti i sa tobom. Ako više govoriš nego što se moliš, pašćeš i sam u takvo iskušenje.

[61]

Močvara Očajnica predstavlja misli koje lakomisleni ljudi imaju o sebi i o svom duhovnom životu. Udovoljavajući željama svoga srca, valjaju se u blatu svojih greha, umesto da zamole Gospoda da ih izbavi. Sami se izvlače, ali sve više propadaju i zato padaju u očajanje. Vide sebe da su sve gori i gori, a pošto ne razumeju evanđelje, nemaju čvrstog tla pod nogama i ne znaju gde su i šta da čine. Čitaoče, da li se i ti nalaziš u takvoj močvari? Da li i ti osećajući svoje grehe pokušavaš sam da se popraviš i izvučeš iz blata. Ovo govorim tebi: Sve je uzalud! Osećaćeš se sve gore i zapadaćeš sve dublje u greh. Oslobođenje možeš da nađeš jedino kod Gospoda Isusa.

[62]

Uverenje o vlastitim gresima, borba sa neverom i sumnjom, razoružava nas i duhovno ubija. Grešnik sumnjajući gubi tlo pod nogama i ne zna gde je. On zna da propada i da ne može nikoga da vodi.

[63]

Čim upadne u močvaru Vitko odmah zaboravlja svu nebesku slavu. Ne misli da je uzrok njegovog pada u blato njegov greh, već Hrišćaninov. Tako obično svaki sebe opravdava a druge krivi. Onaj koga Sveti Duh nije probudio možda će rado da sluša o onome što će da dođe, ali čim mu se malo oštrije progovori hoće sve da ostavi i da se vrati u grad Propad.

[64]

Grešnik koji je probuđen Svetim Duhom pre će da pogine nego da se vrati u greh, pa se zato konačno i oslobađa.

[65]

Spasitelj je uvek spreman da izvuče grešnika iz blata propasti. „Propao si, Izrailju ali ti je pomoć u meni“ (Os. 13:9; Jer. 2:17).

[66]

To su obećanja koja se u Isusu Hristu daju probuđenim grešnicima. Na primer: Isa. 1:18, 40:2, 28-31, 41:10, 13, 14, 43:1, 2, 55:1, 2, 3, 6, 60:1-4, 19,20; Matej 11:28. Jovan 3:16, itd.

[67]

Ako se upravljamo po svojoj volji i oslanjamo na sebe, a ne marimo za Gospoda i Njegovu Reč, nećemo nigde stići. Zato gledajmo na Isusa, Začetnika i Usavršitelja vere (Jev. 12:2). Da Petar nije gledao protivan vetar već Isusa, sigurno ne bi počeo da tone.

[68]

Evanđelje je u ovome: „Daj da ti pomognem, da te izvučem, poveri se mojoj milosti.“ Daj Mu samo ruku, On će sve ostalo da učini, poveri se Njemu kao ranjenik milostivom Samarjaninu. Sve je gotovo, spremno je – zar ćeš kao Vitko da se vratiš u neveru? Zar da se iz straha pred paklom odrekneš Boga i njegovog suda?

[69]

To mnogi pitaju, ali ti pitaj Gospoda Isusa. On će ti najbolje odgovoriti kao što je i učenicima uvek govorio.

[70]

Banjan je to napisao oko 1661. godine. Posao su od onda nastavili još preko 300 godina, ali Močvara Očajnica postoji još i danas. Tako dugo se već propoveda i uči kako čovek može da se oslobodi od propasti kroz veru, ali sve to ostaje glas onoga što viče u pustinji. Pomoćnik – sam Isus, mora da dođe i milostivo nas izvuče iz močvare na čvrsto tlo večnoga spasenja.

[71]

Isa. 58:12

[72]

U nama samima je propast i očajanje nad propašću. I ono najlepše što možemo sami da učinimo ostavlja nas u Močvari Očajnici.

[73]

Pre nego što se nanovo rodimo Satana pokušava svim silama da nas savlada. Prema tome, gde duša obrati svoj pogled, u Isusa ili u grad Propad, nastaje promena u životu, bilo dobra bilo zla.

[74]

Stanje očajanja je samo posledica nesvesti zato što čovek ne mari za Božija obećanja, već ide svojim putem, upuštajući se u sve veću opasnost.

[75]

Ta vrata su Gospod Isus (Jovan 10:9). Nećemo naći sigurnost na putu dok god ne uđemo verom u Hristovu zajednicu i dok god se ne učvrstimo na Njemu kao steni. Ko je ušao kroz Njega, taj je siguran, jer ga iz Njegovih ruku niko neće istrgnuti i nikada neće poginuti, nego će ući u život večni (Jovan 10:9, 28).

[76]

Ko ne istraje do kraja mora da podnese sramotu. „I ti si bio sa Galilejcem,“ reći će svet. I da ga ne bi ismejavali on se odriče Gospoda Isusa i Njegovog naroda pa se sam ruga Hrišćaninu. U početku ćuti a kasnije i sam postaje „vuk koji grabi i raspudi“ ovce Hristovog stada.

POČETAK
Ћирилица