Поред Господа Исуса, који је и сам Реч која је постала тело, постоје још две врсте служитеља речи: Старозаветни и новозаветни служитељи. По начелу, старозаветна служба је потпуно објективна, односно служитељи немају никакво субјективно искуство. Иако су пророци попут Јеремије и Исаије имали много субјективних искустава, то су била само њихова лична искуства и не треба их сматрати да имају везе са начелом старозаветне службе. Што се тиче овог начела, Бог ставља Своју реч у човекова уста да је овај изговори, чинећи га тако оним који објављује Божију реч. С једне стране човек прима реч, а с друге стране објављује ту исту реч. Чак су и Саул и Валаам сврстани међу пророке. Дакле, у начелу старозаветне службе не налазимо много повезаности између Божије речи и онога који преноси ту реч. Човек је у овом случају попут водоводне цеви кроз коју се вода улива и протиче. Све док се реч тачно преноси, Божије откривење је сачувано без икаквих других компликација.
Међутим, новозаветна служба је нешто сасвим друго. Ако успе да постигне Божију намеру, она славом надмашује старозаветну службу; али ако не успе да достигне Божији циљ, опасно превазилази старозаветну службу. У Новом завету Бог предаје реч човеку како би он увежбао своју сопствену мисао, разумевање, памћење и речи приликом њеног преношења. Ако је у стању да пренесе Божију реч у чистоти, његова слава знатно надмашује славу старозаветних служитеља. Јер иако је човек стопљен са речју, исход је и даље Божија реч. Реч није промењена или оштећена. Ово је очигледно нешто највеличанственије. Али обрнуто, ако постоји било какав недостатак у гласнику – чак и најмањи недостатак – Божија реч одмах подноси губитак.
Можда ће се неки запитати зашто Бог користи тако тегобан начин да би објавио Своју реч. Оваква врста питања припада истој категорији питања која често постављају неверници, попут: Зашто Бог није уклонио дрво од знања добра и зла? Зашто није створио врсту човека који не може да згреши? Јер не би ли човек тада избегао невољу да згреши, а Бог би избегао дилему помирења? Исти одговор може да се дâ на питање које се тиче служитеља речи, као и на слична питања. Бог не жели да човек кога Он створи буде попут машине, која нема слободу избора, него мора савршено да се покорава. Њему би било лако да створи тако савршену машину. Не би било проблема са човеком, али не би било ни славе за Бога. Таква послушност и доброта немају духовну вредност. Можда нема грешке или греха, али не може да постоји ни светост, јер је послушност пасивна. Бог тако нешто одбацује.
Оно што Бог жели да има јесте врста човека који разликује своју десну руку од леве. Сходно томе, Он ствара човечанство које је способно да бира зло, као и добро, погрешно и исправно. Да је човек кога је Бог створио способан да изабере послушност само Њему, слава коју би дао Богу не би премашила ону коју машина може да пружи. Бог је човеку дао слободну вољу која може да бира између добра и зла. У таквим околностима ако човек треба да изабере добро, он чини величанствену ствар. Иако је могућност чињења зла велика опасност, чинити добро доноси огромну славу. Ово објашњава зашто Бог није створио човека попут машине која може да чини само добро и да се покорава Богу, него је створио човека слободним да бира између добра и зла. Бог је одредио да је човеков избор за добро и његова послушност свом сопственом нахођењу питање славе.
Дакле, Бог примењује исто ово начело на службу новозаветног поретка. Што се тиче потешкоћа, то сигурно ствара Богу много проблема да би говорио посредством човека. Међутим, Он не би имао проблема ако би говорио непосредно, нити би имао проблема ако би користио анђеле да саопшти Своју реч. Чак је говорење посредством магарца мање проблематично него говорити посредством човека, јер је магарац далеко мање компликован, и стога ствара мање проблема у подручју ума, разумевања, памћења, намера итд. Ипак, говорити посредством магарца је изузетан случај. Бог је искористио магарца да проговори тек након што је пророк изневерио. Никада није намеравао да од магарца направи пророка, зато Он увек позива човека да буде пророк.
Божија жеља је да употреби човека. Човек је створен за посебан Божији циљ. Како у време стварања није направио послушну машину, тако Он сада одбацује употребу машине за проповедање. Он не жели машину; Он жели човека са слободном вољом. Код Бога је прорачунат ризик изабрати човека за служитеља Његове речи. Ипак, упркос сложености човека и његовим многим проблемима, попут греха, нечистоте, слабости, спољашњег човека и природног противљења, Бог ипак поверава Своју реч човеку. Највећом строгошћу Бог стиче Своју највећу славу.
Друго
1. Коринћанима 7 показује нам колико је савршено било то што је Павле изабран за служитеља Божије речи. Његова служба је служба која је тајанствена и тачна до слова. Не само да његове речи садрже Божију реч, него је и свака његова реч Божија реч. Како он стиже до такве службе? Бог је лично поступао са њим. Господ га је довео на место где су његове мисли, одлуке и мишљења исправни и прецизни пред Њим. Ово није прецизност машине, него прецизност човека. Бог не ставља Своју реч у човека да би он то дословце поновио. Он ставља Своју реч у човека да би потоњи истраживао својим разумом. Он даје светлост човеку да га човек схвати и размишља о томе. Он ставља бреме на човека да би нашао одговарајуће речи којима би изразио то бреме. Човек је тај који мисли, тражи и говори; упркос томе, Богу је могуће да потврди да је то заиста Његова сопствена реч.
Новозаветна служба не долази посредством тога што ти Бог чита Своју реч да би је издекламовао другима реч по реч. Божија реч у Новом завету долази посредством следећег процеса: прво, Бог осветљава наш дух, изазивајући бреме у духу. Светлост бљешти као пролазни зрак; потребно је да се твоја мисао чврсто усредсреди на ову светлост иначе ће је једноставно нестати. Након што мисао успе да се усредсреди на ову светлост, потребно је да чекаш на Бога за речи – можда само неколико речи – које могу да протумаче ту светлост. Док размишљаш, можда ћеш се сетити неких речи које ћеш касније да запишеш. Или ћеш можда осетити нешто што ћеш касније изговорити. Затим изнеси одлуку или мишљење које имаш о одређеној ствари. Док изражаваш своје унутрашње осећање, одлуку или мишљење, бреме у твом духу почиње да се смањује. Што више говориш, више се ослобађа светлост у твом духу на коју си се усредсредио својом мишљу. Говори све док твоје бреме не буде потпуно ослобођено. Говориш својим речима, изражавајући своје осећање, одлуку или мишљење, али након што завршиш са говором, Бог све то признаје као Његову реч.
Да ли видиш разлику између овог и људског концепта рецитовања чланака вере? Говориш, пишеш или размишљаш, али Бог то прихвата као Своју реч зато што је Он тако темељито утицао на тебе. Ово је служба речи. Ти примаш само светлост и бреме у себе; мишљење, одлука и осећање су твоји. Док размишљаш, осећаш и одлучујеш, Бог ти даје неколико речи које ће ти омогућити да изразиш своју мисао. Али док говориш, Он је у стању да то призна као Своју реч. Дакле, колико је неопходно да се човек високо уздигне да би био служитељ речи. Било какав недостатак у размишљању, осећању или емоцијама онеспособиће те да будеш служитељ речи. Ако те као особу Бог није окресао и пречистио, твоје мишљење неће бити поуздано. Било који истакнути део тог мишљења ће покварити Божију реч.
Колико се само Бог уздао у тебе као у Његовог служитеља! Он ти даје светлост и бреме, а затим ти дозвољава да размишљаш и осећаш Његову реч, чак ти дозвољава да формираш своје мишљење. Он се узда у тебе. Он толико ради у теби да ће целокупно твоје мишљење, мисао и осећање бити попут Његовог. Ово је новозаветно пророковање, новозаветна служба речи.
Треће
Размотримо Павлово стање у 1. Коринћанима 7: „Ово говорим као допуштење, а не као заповест“ (1. Кор. 7:6). Знао је за деловање које се одвијало у њему. Он је само дозволио; није наредио. Како је само његово унутрашње деловање било осетљиво и карактеристично. Павле је био начисто не само у погледу исправности овог питања, него и у погледу свог допуштања, не заповедајући оно што му је било предложено. „Мислим да и ја имам Божијег Духа“ (1. Кор. 7:40, ССП). Овде се Свети Дух сложио са оним што је Павле допустио. Павле је осећао да се то може учинити и Свети Дух је то осећање препознао као Своје. Бог је овде употребио Павлово нежно осећање. Ово је слично свима нама када говоримо о Божијем ауторитету, кажемо да нам је Господ Исус дао Своје име. То је важна ствар.
Исто тако је важно да нам Бог преда Своју реч. На пример, ако људи имају неку потешкоћу и траже од тебе помоћ, можеш да им пошаљеш неког младог брата тако што ћеш му рећи: „Иди и разговарај с њима.“ Када младић приговори речима „не знам шта да кажем“, можеш једноставно да одговориш: „Шта год да кажеш, сматра се као моје; представљаће моје мишљење.“ Колико је озбиљна таква преданост! До какве катастрофе то може да доведе ако је дотични човек неупотребљив. Ово је начин на који Бог данас верује својим служитељима. Бог не одређује унапред сваку реч, тражећи од тебе да је поновиш. Да је тако, не би било великих потешкоћа, јер би ти своју одговорност испунио једноставним понављањем сваке речи. Не, Бог не жели да објави Своју реч на овај начин. Он ставља у нас Своју реч, попут живе воде, да је најпре примимо пре него што истекне из нас. Он нам даје светлост, бреме и неколико карактеристичних речи да бисмо могли да станемо пред људе да их објавимо. То је као да нас шаље са неба на земљу да разговарамо са људима, Бог допушта да кажемо све што нам се допада. Они који познају Бога не усуђују се да буду немарни.
Велика је одговорност једног служитеља, јер он говори за Бога према свом унутрашњем осећању, мислима, схватању и расуђивању. Шта ако су његова осећања, мисао, мишљење, расуђивање или дух погрешни или сумњиви? Све што каже биће погрешно или сумњиво. Како онда може да буде служитељ речи? Стога је основни проблем довести особу на место где њено најосетљивије осећање може у потпуности да представља Божије осећање – оно је независно и лично, па ипак зависно и од Бога. Начин на који је Павле говорио у 1. Коринћанима 7 свакако да није мала ствар.
У 7. стиху тог поглавља, Павле је рекао „ја пак желим“, а то је поновљено у 32. стиху „ја хоћу“. То нам указује на то да је Павле имао одређено осећање – пожелео је да сви буду онакви какав је он био. Ово осећање је потврђено у 40. стиху као оно што је Свети Дух желео. Дакле, оно што је Павле желео било је оно што је Бог желео. Колико та „жеља“ мора пажљиво да делује код Павла. Да постоји нека мана, Божија реч би била потпуно збркана. Ова „жеља“ је најосетљивије духовно осећање. Не дозвољава никакво одступање. Сам Бог је управљао осетљивим осећањем овог човека тако да је он осетио оно што је Свети Дух желео да има. Његов осећај је био употребљив и Господ је имао поверења у његово осећање.
Браћо, да ли је наше осећање употребљиво? Може ли Господ да се поузда у нас? Морамо да будемо заиста сломљени, иначе Господ не може да се поузда у наше осећање. „А осталима говорим ја, не Господ . . .“ (1. Кор. 7:12). Он није имао посебан осећај да Господ говори, па је овде рекао: „говорим ја, не Господ.“ Али сачекајте до краја, закључио је следећим речима „мислим да и ја имам Божијег Духа“. Колико је само чудесно то да је човек попут Павла стигао до таквог положаја!
У 25. стиху Павле је открио свој положај пред Господом. Он изјављује: „Што се девица тиче, немам заповести од Господа, него износим своје мишљење као онај ко је по Господњем милосрђу достојан поверења“ (ССП). Ево човека који је много година следио Господа и добио милост да буде достојан поверења. У ком погледу је он био достојан поверења? Његова служба је била достојна поверења. Он је био Христов слуга и управитељ Божијих тајни. Бог му је поверио Своје тајне и реч.
Оно што је важно код служитеља речи је поузданост. Павле је овде мислио да би, пошто му је Господ био милостив и учинио га верним слугом, желео да пренесе своје мишљење Коринћанима. Господ није издао заповест, па је то једноставно било како је он, Павле, то желео. Иако се није усуђивао ишта да каже, јер му Бог то није заповедио, ипак би поделио своје сопствено мишљење о одређеним стварима на основу тога што је много пута у прошлости објављивао Божије тајне. Као да је говорио да би, пошто је по Божијој милости био у сталном контакту са духовним стварима и стога нешто научио пред Богом, сада желео да саопшти оно што је видео и научио током година упркос чињеници да није примио никакву нову заповест од Господа. Он се не усуђује да претпостави да је ово Господња заповест; само је хтео да каже своје мишљење. Ипак, Бог је подржао његово мишљење. Како је величанствено ово признање! Славимо Бога за таквог човека који је Божијом милошћу постао достојан поверења и чије је мишљење Господ подржао.
Четврто
Сада морамо да узмемо у обзир једну ствар: шта је то унутрашње обликујуће деловање Светог Духа у нама? Знамо да Дух Божији, не само да пребива у човеку, него и ради на обликовању и сједињавању Христа у нама. Оно што Свети Дух сједињује у човеку не може да се одузме. Свети Дух пребива у човеку и сједињује се у једно са њим; Он никада не престаје да обликује човека у сагласности са Христовим обличјем. Како би неко могао да сматра Господњег Духа гостом када Он већ десет или двадесет година живи у његовој кући? Он је у човеку – обликује га, гради и уређује све док се Господњи карактер постепено не устали у њему.
Пошто се нека особа уселила у кућу и у њој борави извесно време, почиње да се открива и карактер те особе. Иако дар Светог Духа може да преобрази човека, Дух у њему ће му омогућити да донесе плод Духа, испољавајући тако небески карактер. Плод Светог Духа у човеку је преображавање његовог карактера, јер Бог изграђује човеков карактер Својим Духом. Божији Дух делује у његовој мисли и тамо врши промену; на потпуно исти начин се мења његово осећање, мишљење и расуђивање. Обликујуће и сједињавајуће деловање Духа служи за преображавање човековог карактера.
Свети Дух није могао само да говори Павловим посредством као служитељем Његове речи, Он је поред тога могао да употреби карактер тог човека. Успео је да изгради нешто од човековог карактера. Ово је плод Тројединог Бога. Он делује дан за даном, обликујући и формирајући човека док се не развије нови карактер. Карактер је човеков; па ипак је изграђен у човеку посредством Светог Духа. То је нешто у потпуности лично иако га ствара Свети Дух. Док Свети Дух ради и гради у њему човек се мења из славе у славу.
Морамо да увидимо да је преображавање основно учење и искуство у Библији. Треће поглавље Посланице Филипљанима и треће поглавље 2. Посланице Коринћанима позивају се на основна искуства. С једне стране признајемо непроменљивост тела, али с друге стране верујемо у Господње преображавајуће дело и Његово дело изградње у нашем карактеру. Дух Божији не само да пребива у нама, Он је и наш живот. Заиста би било веома чудно да је Господ десет или двадесет година боравио у неком човеку као његов живот, а да у овоме нема никаквих промена. Услед чињенице да Дух Господњи пребива у теби као живот, твоја мисао, осећање, расуђивање, мишљење, твоје срце и твој дух су преображени. Раније си изнутра био пун телесности; сада постоји ново сједињавање, постоји нови плод у твом осећању, мислима, расуђивању, срцу и духу. То је дошло посредством крста који је поступао са твојим телом и победио га. Шта је онда сједињавајући задатак Светог Духа? То је оно што је Бог радио, изградио и учинио у човеку; то је оно што се никада не може изгубити.
Павле је постао особа достојна поверења посредством милостивог Господњег деловања. Ова поузданост указује на његову службу. Признао је да нема заповести од Господа, али да ће рећи своје мишљење. Ово његово мишљење произишло је из сједињавајућег деловања Светог Духа у њему. Оно што је Павле рекао није било обично откривење, него је то било Божије сједињавање у њему, што је, као што видимо, било једнако откривењу. Ово је диван подвиг. Када је неко под утицајем откривења Светог Духа, он зна да је то Божија реч; али када је под сједињавајућим деловањем Светог Духа, он не осећа да је Бог тај који говори. Уместо тога, изгледа као да он сам износи своје мишљење, међутим, оно што каже сматра се да је од Светог Духа због тог сједињавајућег деловања Светог Духа у њему. Стога је Павле резимирао рекавши: „Мислим да и ја имам Божијег Духа.“ Оно што нам је потребно то је сједињавајуће деловање Светог Духа. Он нам је потребан да би деловао у нама и да би нас обликовао тако да сва наша мишљења, речи, мисли и осећања нису у супротности са Божијом речју. Тако ћемо бити служитељи Његове речи.
Карактер који је Свети Дух сјединио у човеку разликује се од особе до особе. Тако је Павлово проповедање имало своје особености, а Петрово проповедање своју посебност. Петрова писма су се по стилу разликовала од Павлових, тако су се и Јованова писма разликовала од свих осталих. Свако је имао свој стил – стил је био нешто потпуно лично. Након што доживи сједињавајуће деловање Светог Духа, Бог може да користи и човеков стил. Да је шездесет и шест књига Библије писано само једним стилом, колико би то било досадно. Данас се Божија слава манифестује у томе што допушта сваком човеку да има свој стил, тако да без обзира на то како се нешто рекло, то је резултат сједињавајућег деловања Светог Духа у њему.
Посебна карактеристика сваког човека изведена је само онда када је он подложан Светом Духу. Размислите о трави коју је Бог створио; ниједна влат није иста. Од многих стабала, ни два нису иста; од безброј звезда, свака има свој сјај; и од бескрајних лица, свако је јединствено. Слично томе, сједињавање Христа у теби се разликује од онога у мени. Павле је био пун љубави Светога Духа, и Јован је био пун љубави Духа; па ипак сви који су се учили од Господа знају да је сваки од њих изложио другачији аспект љубави Светог Духа. Бог нема потребу за једноликошћу. Свако ко има сједињавајуће деловање Духа у себи одржава своје посебне карактеристике.
Браћо, немојте погрешно да протумачите оно што је речено, као да то значи да сви можемо да имитирамо Павлов начин говора у 1. Коринћанима 7. То је јединствено у целој Библији; представља највећу висину коју неко може да досегне. Ако говоримо без Божијег допуштења, чинимо озбиљну грешку. 1. Коринћанима 7 нам показује какав је човек био Павле, да бисмо могли боље да разумемо списе попут Ефесцима, Колошанима, Римљанима и Галатима. То нам открива Павла као човека, да можемо да знамо особу која стоји иза тих списа. Ово је драгоценост тог поглавља. Овде налазимо човека чијем је осећању, мисли, мишљењу и речи Бог веровао. Када је Божија реч стављена у њега, она је постала највише откривење и није трпела никакав губитак. Без тог поглавља видели бисмо само шта Свети Дух чини посредством Павла, а не шта Свети Дух чини у њему. Његово лично осећање, мисао и реч били су толико достојни поверења да Божија реч у Павлу није наишла ни на никакву потешкоћу.
Бог није у стању да некима повери Своје откривење, зато што нису поуздани. Не може да их постави да буду служитељи Његове речи јер њихова мисао, осећање, мишљење и реч нису достојни поверења. У Павловим писмима као што су Римљанима, Галатима, Колошанима и Ефесцима, видели смо сјајна откривења, али у 1. Коринћанима видимо какав је то човек коме Бог може да повери таква откривења. Врста особе одређује степен откривења. Да смо имали сва друга писма, осим 1. Коринћанима са његовим 7. поглављем, никада не бисмо знали какав је човек Павле. Он је толико достојан поверења да не само да Божије откривење није претрпело губитак у њему, него се Божија реч још више прославила – у стилу, личности и особеностима овог човека. Колико славно Бог може да употреби тог човека, да се његови лични елементи могу стопити са Божијом речју, а да не узрокују никакав проблем, него напротив да је прославе, обогаћују и усавршавају.
Нека нам Бог буде милостив да можемо да будемо употребљени у ослобађању Његове речи. Тешко да данас постоји већа потреба од Божије речи. Нека браћа препознају начин Божијих служитеља речи. Требало би да молимо Бога да нам подари унутрашњу светлост и реч, и врсту поступања која је дубока и драстична, клешући и брусећи нас тако да учини наша најосетљивија осећања достојнима поверења. Онда када изразимо своје осећање, то ће бити Господње осећање; када покажемо било какву склоност, то ће бити резултат деловања Светог Духа у нама; а када покажемо љубав или стрпљивост, то ће бити плод Светог Духа. Због многих дубоких и темељних подухвата Духа у нама моћи ћемо да покажемо ове плодове. Због онога што Он сједињује у нама, ми можемо да постанемо такви људи. Доношење плода је природан процес: последица унутрашњег деловања.
Браћо, пошто је Бог Светим Духом учинио Своје дело у вама, природно ћете осећати онако како осећа Свети Дух, мислићете онако како Свети Дух мисли и желећете онако како Он жели. Када Бог стави Своју реч у вас и пошаље вас, моћи ћете да одате огромну славу Богу узрокујући да људи чују Његову реч.
Дакле, основно питање данас је следеће: Да ли Господ може да нам верује? Видећемо да потешкоћа није у Божијој речи, него да она борави у служитељу. Без служитеља не може да буде ни речи. Бог говори у наше доба као што је одувек говорио. Он нема намеру да одузме цркви службу пророка, исто тако као што никада није намеравао да из цркве уклони службе учитеља и евангелизатора. Али данас је недостатак служитеља речи. Од нас зависи да ли ће бити службе и више службе у цркви. Сиромаштво и тама цркве су због нашег стања. Молимо се искрено: О Господе, сломи нас да би Твоја реч могла да протиче кроз нас.
