Pre nego što je Bog stvorio svemir, uspostavio je jedno načelo po kome se upravlja – načelo autoriteta. On će sam da bude vrhovni autoritet i istovremeno izvor svakog autoriteta. Pod njegovom vlašću će biti nekoliko arhanđela, a pod njihovom mnoštvo anđela. Na zemlji će biti druga živa bića. Tako je Bog odredio da upravlja svemirom, i tako jeste. On sve podržava rečju svoje sile – zvezde, zemlju i sva živa bića. Uspostavio je zakone da regulišu svako živo biće i svaku prirodnu pojavu. Dakle, autoritet je od vrhovnog značaja u svemiru. Ako bila koja živa ili mrtva stvar ne posluša taj zakon, u svemiru će nastati haos.
Istorija Pobune
1. Pobuna anđela – u svemiru
Znamo da je prvobitni svemir pao kroz samouzdizanje jednog arhanđela koga je Bog postavio. Satanina pobuna je bila pobuna protiv autoriteta „I govorio si u srcu svom: izići ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, . . . izjednačiću se s višnjim“ (Isa. 14:13-14). Satana je želeo da bude jednak sa Bogom; želeo je da se uzdigne da bude Bog. Nije bio zadovoljan time što će imati vlast nad svima pod Božijom vlašću. Pobunio se protiv Božijeg autoriteta, sa ciljem da potpuno preuzme vlast. Zbog toga je zvezda danica postala Satana; anđeo svetlosti je postao đavo. Ovo se desilo pre nego što je Bog stvorio čoveka.
2. Pobuna čoveka – na zemlji
Kada je Bog stvorio čoveka, stavio ga je u Edemski vrt. U ovom sadašnjem svetu Bog ima svoje uređenje stvari i vlasti. Zato je stvorio prvo muško pa onda žensko. Sačinio je muža pre nego što je sazdao ženu. Božije uređenje je bilo da bi Eva trebalo da se pokorava Adamu, a da bi čovek trebalo da se pokorava samom Bogu. Kasnije je odredio da deca slušaju svoje roditelje, sluge svoje gospodare, a narod svoje careve i vladare.
No Satana je prevario Evu u vrtu. Nije ni pokušao da namami čoveka na greh i da zbaci Božiju postavljenu vlast, već se okomio na ženu. Bog je uredio da žena treba da sluša muža, dok je iskušenje u vrtu imalo kao cilj da natera muža da sluša ženu. Bog je postavio Adama da bude glava porodici, ali je događaj u vrtu pokazao da je Eva glava. Eva je bila ta koja je poučavala, odlučivala i rasuđivala. U tim danima nije bilo nikoga na zemlji osim Adama i Eve – ostatak čovečanstva je tek trebalo da se rodi. Dakle, ovde vidimo da je Božiji red da se žena pokorava mužu, supruga suprugu. Međutim, vidimo da je skoro odmah Satana pokvario taj red.
Iako su samo dve osobe bile umešane u taj preokret, bilo je kao da se ceo svet pobunio. Ne samo da se autoritet između čoveka i čoveka prekinuo već je autoritet između Boga i čoveka oboren. Satana je rekao: „u onaj dan kad okusite s njega . . . postaćete kao bogovi“ (1. Moj. 3:5) Hteo je da ih navede da pomisle da im Bog ne dozvoljava da jedu, jer nije želeo da budu kao On. To se završilo dvostrukim revoltom: čovečijom pobunom protiv autoriteta koji je Bog postavio među ljudima, i čovečijom pobunom protiv Božijeg autoriteta nad njim. Drugim rečima, oborena je Božija delegirana vlast kao i Njegova neposredna vlast. Umesto da posluša Boga, čovek je stremio da bude kao Bog. Tako je oborena Božija vlast.
Eva je trebalo da se pokorava Adamu. Trebalo je da pita Adama. Ali umesto da njega pita donela je odluku sama svojim umom. Znači, Eva je prvo sagrešila. Zapamtite ovo: nezavisnom mišljenju prethodi greh. Ako čovek ne nauči da poznaje Božiji um ili da traži savet od Božije delegirane vlasti, ako se oslanja na svoje nezavisne misli i smatra – ovo je dobro, ukusno, imam lepo osećanje, ako ga pojedem dobiću mudrost – onda će se pobuniti ne samo protiv Boga već i protiv Božijeg delegiranog autoriteta na zemlji. Zato je greh u Edemskom vrtu bilo dvostruko obaranje i delegiranog i neposrednog Božijeg autoriteta. Priča o Edemskom vrtu je ponavljanje onoga što se ranije desilo. Satana je žudeo da bude jednak Bogu, a zatim je kušao čoveka da se uzdigne da i on bude Bog. U prvobitnom raju, svetlosni heruvim je začeo ideju o pobuni; u drugom divnom vrtu čovek se pobunio. Od tada čovek živi kao pobunjenik. Zato nam Rimljanima 5 govori: „za jedan prestup je došla osuda za sve ljude . . . jer . . . neposlušnošću jednoga čoveka mnogi (su) postali grešni“ (stihovi 18-19). Sećate se, u Božijim očima ono što se desilo u Edemskom vrtu nije bio samo prekršaj već delo neposlušnosti. U vrtu je bila i pobuna i greh. Kroz pobunu jednog čoveka greh je ušao u svet. Otada je osnovno čovečije načelo života bio revolt.
Posle potopa, Bog je odredio da bi izvesni ljudi trebalo da vladaju drugim ljudima. Tako je nastalo razdoblje ljudske vladavine. Ljudska vladavina je uspostavljena hiljadu šest stotina pedeset šest godina posle stvaranja. Odmah posle potopa, možemo da vidimo da se autoritet vlasti u porodici proširio na vladu. „Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek“ (1. Moj. 9:6). Ovo obeležava početak ljudske vladavine.
Posle potopa, Ham je ustao protiv očevog autoriteta (vidi 1. Moj. 9:20-27). Posle toga, nacije koje je Bog uspostavio udružile su se da zidaju Vavilonsku kulu. Iako među tim narodima nije bilo bune, ipak te nacije su se udružile protiv Boga. U Edemskom vrtu pobunila se jedna osoba ili porodica, ali do vremena vavilonske kule, pobunili su se svi narodi. Ljudi ondašnjeg sveta su se dogovorili da zidaju kulu čiji će vrh dostići do neba. Hteli su da se uzdižu sve dok ne budu stajali sa Bogom. Umesto da koriste kamenje koje im je Bog dao, pravili su opeke pokušavajući da imitiraju Božije delo. Težili su da se izjednače s Bogom.
3. Pobuna Izrailjaca
Zato je Bog izabrao Avrama koji ne samo da je bio otac vere, već je bio i primer poslušnosti. Bog ga je izabrao u tim danima opšte pometnje i pobune naroda. Bog je čeznuo da usred pobunjenika ima one koji će mu biti poslušni.
Ne samo da je Avram sam bio poslušan, nego i njegova žena. I Avram i Sara su slušali Boga, a Sara je bila poslušna Avramu. Sara je prihvatila Božiji delegirani autoritet (Avrama) kao i Božiji neposredni autoritet. Oboje su bili poslušni Bogu; i između njih, to jest između muža i žene je vladala poslušnost. Pošto su poštovali načelo Božijeg autoriteta na zemlji, od njih će izići narod Božiji. Božiji narod je izabran na osnovu Božijeg autoriteta.
Bog je obećao Avramu da i pored toga što će njegovi potomci biti robovi u Egiptu, ipak će u četvrtoj generaciji izići. Ovo se ispunilo kroz Izlazak, gde čitamo kako je Mojsije izveo narod Izrailjev. Bog je prvo uzeo Mojsija i naučio ga autoritetu i poslušnosti; zatim ga je upotrebio da izvede Izrailj iz Egipta. I ovde, među Izrailjcima Bog je uspostavio svoj neposredni autoritet. Za vreme izlaska, Bog je bio prisutan u stubu od oblaka i vatre. Dao im je svoje zapovesti, koje predstavljaju Njegov neposredan autoritet. Izabrao je Mojsija i Aarona, što predstavlja njegov reprezentativan autoritet. Tako su Mojsije i Aaron postali Božiji delegirani autoriteti među narodom Izrailjevim.
Kao što Bog nije dozvoljavao da iko čini prestup protiv Njega, tako nije dozvoljavao da iko čini prestup ni protiv njegovih slugu. Kao što nije dozvoljavao da narod greši protiv Njega, tako nije dozvoljavao ni da greši protiv Njegovog proroka i Njegovog sveštenika, jer je uspostavio svoj autoritet među narodom Izrailjevim. Izrailjski narod je mnogo puta suđen i kažnjavan zato što je kršio Božiji autoritet. Stoga je mnogima bilo zabranjeno da uđu u Hanaan.
Pošto su Izrailjci ušli u Hanaan, opet su bili neposlušni Bogu. Njihova neposlušnost je otišla tako daleko da su poželeli da neko između njih bude car. Nije im se sviđalo da Bog vlada nad njima; više su voleli da se ponašaju kao okolni narodi. Bog je rekao Samuilu: „Ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima“ (1. Sam. 8:7). Saul je bio prvi izabrani car, a posle njega David. Bog je postavio Davida za autoritet. David je pripremio materijal za izgradnju hrama. Hram je značio da Bog i Njegov narod žive zajedno. Solomon je sagradio taj dom.
Pre nego što je Solomon preminuo, Izrailjski narod je počeo da se klanja idolima. Zato je Bog odbacio Izrailjevo i Judino carstvo. Iako im je dozvolio da izvestan broj godina žive pod carevima, on je to učinio samo zbog obećanja koje je dao Davidu. Ovde se vidi da nijedan greh ne vređa Boga toliko koliko greh idolopoklonstva. Jer idolopoklonstvo se protivi štovanju Boga. Kada je došlo do idolopoklonstva, dalja istorija Izrailja govori o mnogim bunama.
Načelo poslušnosti
Tek kada se Gospod Isus rodio Bog je dobio svog izabranika. Sam Gospod nam je rekao: „Ne može Sin da čini ništa sam od sebe, ako ne vidi šta Otac čini; jer ono što čini Otac, to isto tako čini i Sin“ (Jovan 5:19); „Ništa ne činim sam od sebe, nego govorim ono što me je naučio Otac“ (Jovan 8:28); „Ne tražim svoje volje, nego volju onoga koji me je poslao“ (Jovan 5:30). Ovde vidimo Čoveka koji se potpuno predao Božijem autoritetu.
Gospod Isus je i sam bio Bog ali nije smatrao kao nešto prigrabljeno – to što je jednak Bogu; predao se potpuno Božijem autoritetu. Posle njegove smrti na krstu, Bog ga je podigao iz mrtvih i veoma uzvisio. Učinio ga je Gospodom i Hristom i „darovao mu ime koje je nad svakim imenom, da se u ime Isusovo prikloni svako koleno onih koji su na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik ispovedi da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca“ (vidi Fil. 2:5-11).
Posle Gospodnjeg uznesenja oformila se njegova crkva. On nije utemeljio crkvu kao organizaciju ili ustanovu prema ljudskim očekivanjima. Ovaj Gospod koji je ustao iz mrtvih i uzneo se na nebo biće glava crkve. Cela crkva će biti Njegovo telo. Drugim rečima, kao što je On živeo životom poslušnosti na zemlji, On želi da tako i Njegova crkva danas manifestuje život poslušnosti.
U Bibliji samo evanđelje je ujedno i zapovest. Mi ne samo da moramo da verujemo evanđelje već i da poslušamo. Sveti Duh je dat onima koji su poslušni Bogu, to jest onima koji su poslušni reči koja se objavljuje. Zapamtite da prihvatanje Gospoda Isusa podrazumeva poslušnost. Božija je zapovest da ljudi svuda treba da veruju. Znači, verovati je poslušati. Od samog početka oni koji su u crkvi moraju da uče kako da slušaju Gospoda, kako da prihvate Božiji autoritet.
Tokom mnogih vekova ljudske istorije, svet je oduvek bio buntovan. Osnovni princip sveta je zbacivanje Božijeg autoriteta, kako neposrednog tako i delegiranog. Međutim kada se crkva, telo Hristovo, osnovala na zemlji, njeno glavno načelo je bila poslušnost. Ono što je Bog prvobitno tražio od sveta, sada se strogo traži od crkve. Danas Bog ozbiljno traži da se u crkvi žene pokoravaju muževima. Kako bi to bilo teško ovom svetu! Pitajte bilo koju ženu u svetu da li je spremna da se pokorava čoveku. Ona će odgovoriti da nije. Ona nema ni najmanju želju za tim. Međutim u crkvi, Bog traži da žena sluša čoveka i da se pokorava svome mužu.
U veoma duhovnim poslanicama Efescima i Kološanima, Gospod zahteva da se žene pokoravaju svojim muževima, deca da slušaju svoje roditelje, a sluge da se pokoravaju svojim gospodarima. To nisu reči namenjene ovom svetu već crkvi.
Obe poslanice se ubrajaju među najznačajnije. Pokazuju nam da smo nekad bili sinovi neposlušnosti zato što se naše životno načelo nije razlikovalo od svetskih ljudi – načelo neposlušnosti. Međutim, sada nam je Bog dao zapovest: žene da se pokoravaju svojim muževima, deca da slušaju svoje roditelje, sluge da se pokoravaju svojim gospodarima. Ovo se veoma razlikuje od celog sveta. Dakle vidimo da je danas osnovno načelo crkve poslušnost.
Kasnije nailazimo na jasne reči kao što su ove u Rimljanima: „Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje“ (Rim. 13:1). Sve su vlasti postavljene od Boga, i zato moramo da poštujemo vlasti i vladare. „Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez – porez, kome carinu – carinu, kome strah – strah, kome čast – čast“ (Rim. 13:7). Nema nijedne knjige koja tako jasno objašnjava spasenje kao poslanica Rimljanima. Ali od dvanaeste glave, počevši od posvećenja, pa sve do četrnaeste glave, piše da moramo da se pokoravamo ne samo u Telu (crkvi) već i u svetu. Ljudi moraju da se pokoravaju svim višim vlastima.
Autoritet potvrđen
Crkva je udruženo Telo sa posebnom osobinom da svi njeni udovi, dok god žive na ovom svetu žive u poslušnosti. Prihvatamo poslušnost kao osnovno načelo svakodnevnog života.
Današnja crkva bi trebalo da shvati da može da proglasi da ono što Bog nije dobio u Adamu, sada je dobio u njoj. Ono što Bog nije dobio od Izrailjskog naroda nalazi se danas u crkvi. Ono što nema svet – ljudi svih plemena i jezika i naroda i nacija – crkva ima. Drugim rečima, na ovom ogromnom svetu postoji bar jedna grupa ljudi koja podržava Božiji autoritet. Iako su ljudi širom sveta buntovnički nastrojeni, crkva je sada jedno telo koje je poslušno autoritetu. Zato bi trebalo da podigne glavu i kaže: „Gospode, ono što nisi dobio od Satane i njegovih pobunjenih pristalica, sada imaš u crkvi.“
Sada se poglavarstvima i nebeskim silama objavljuje Božiji autoritet kroz crkvu. Današnja crkva se nalazi na zemlji ne samo da bi propovedala evanđelje i da bi se sama izgrađivala, već i da objavljuje Božiji autoritet. Na svim drugim mestima Božiji autoritet se odbacuje, ali ovde u crkvi njegov autoritet se podržava. Svetski ljudi ne traže Božiju volju, dok ga crkva traži. Drugim rečima, crkva je poslušno telo. Ako nisi spasen onda ne pripadaš crkvi – isključen si; inače, čim postaneš deo crkve moraš pred Bogom da podržavaš ovo osnovno načelo da omogućavaš Božijem autoritetu da se sprovodi u crkvi. Božija volja ne može da probije u svetu, ali Njegova volja bi trebalo da preovlađuje u crkvi. Ti i ja moramo da podržavamo Božiji autoritet u crkvi.
Zbog toga braća i sestre u crkvi moraju da nauče da budu poslušni. Ne zaboravi da nijedan greh nije tako ozbiljan kao neposlušnost, jer se ona kosi sa osnovnim razlogom za postojanje crkve. Gospodu Isusu dok je boravio na zemlji nije bilo bitno da li dobro živi nego da li je poslušan. U stvari, da je Sin bilo šta uradio na svoju ruku to je moglo da bude samo dobro. Ali On je insistirao na tome da ne može ništa sam da uradi, jer nije došao da čini svoju volju već volju Oca koji ga je poslao. Ne zaboravite, postoji samo jedan autoritet u svemiru koji mora da se podržava, i Gospod ga je podržavao. Neka crkva danas čini to isto.
Ono što Bog nije dobio u različitim razdobljima dobiće u crkvi. Ono što nije primio na drugom mestu, sada ima u crkvi. Dakle, crkva je jedino mesto gde možeš da naučiš lekciju poslušnosti. U crkvi ne govorimo samo o onome što je dobro i zlo, ispravno i neispravno, već i više, o poslušnosti. Moramo da uvidimo da nijedno svedočanstvo nije toliko važno koliko svedočanstvo poslušnosti. Pošto je ceo svet zapao u pobunu, Bog nigde ne može da nađe ljude koji će prihvatiti njegov autoritet sem u crkvi. Zbog toga Božija deca moraju da se uče da budu poslušna u crkvi.
Poslušnost je život crkve. To je njena priroda, dakle, njeno osnovno načelo. Ona postoji sa ciljem da podržava poslušnost. Ona je u potpunoj suprotnosti drugim narodima. Dok se narodi u svetu udružuju protiv Boga i njegovog pomazanika govoreći: „Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov“ (Psalam 2:3), dok se bore da se oslobode zakona Sina Božijega, crkva radosno objavljuje: „Ja se rado podvrgavam Njegovim svezama i lancima da bih se naučila poslušnosti.“ Ovo je crkva. Ona postaje ne samo telo koje sluša neposredan Božiji autoritet već i organ za svedočanstvo o poslušnosti. Ona na zemlji podržava Božiji indirektan, tj. delegirani autoritet, kao i Božiji neposredan autoritet.
Autoritet crkve
Biblija mnogo govori o poslušnosti. U našem proučavanju razmatrićemo poslušnost u četiri dela.
1. Zakon tela
Crkva je telo Hristovo. Unutar tela postoji urođeni zakon. Svaki ud ima svoju svrhu, i svaki ud je pod čudnim tajanstvenim zakonom funkcije. Neophodno je da udovi nauče kako da se pokoravaju zakonu tela. Ako neki ud postupa nezavisno, na svoj račun, to ukazuje na bolest. Osobina tela je jedinstvo. Kada se to jedinstvo naruši, telo je sigurno bolesno.
Zbog toga dete Božije ne sme da prekrši zakon Hristovog tela i da postupa nezavisno. Nezavisni postupci uvek odaju bunt. Bunt se pokazuje kroz nezavisne postupke. Ko postupa nezavisno ne pokorava se autoritetu glave, načelu jedinstva koje je Bog odredio za svoje telo, odnosno zakonu jedinstva koje Biblija nalaže. Nezavisno delovanje je i neposlušnost Gospodu i nepokoravanje Telu.
Gospod je krstio svu svoju decu u jedno telo u Svetom Duhu. Ovo unutrašnje jedinstvo je veoma intimno. Ako se jedan ud raduje, celo telo se raduje; ako jedan ud pati, celo telo pati. Takvi unutrašnji odnosi prevazilaze razumevanje.
Mnogo puta su mi prilazila braća i pitala zašto im se srce tako uznemirilo bez razloga ili zašto se tako raduju zadnjih nekoliko dana. Ne znam kako da to objasnim. Ali često se razlog ne nalazi u tebi, jer nema razloga da se posebno raduješ ili da se preterano žalostiš. Ima mnogo funkcija u telu koje prevazilaze objašnjenje. Kada u budućnosti budemo stajali pred Gospodom, onda ćemo znati zašto smo bili tako neobično ojačani ili za izvesno vreme bili oslabljeni ili zašto smo u drugim danima imali neka posebna osećanja. Ne zaboravite da drugi članovi mogu da utiču na nas, kao što mi možemo da utičemo na njih. Iako ne znamo kako ti uticaji deluju, ipak znamo da je naše jedinstvo činjenica. Nije nam sada jasno kako, ali iz iskustva znamo da smo jedno i da razni udovi tela utiču jedan na drugog.
Postoji zakon koji vlada među nama i koji svi moramo da poštujemo: ono što celo telo vidi pred Bogom, ja moram da vidim; ono što celo telo odbacuje ili prihvata pred Bogom, ja moram da odbacim ili prihvatim. Kao član tela, ne mogu da funkcionišem nezavisno. Telo ima svoj zakon, i jedinstvo je njegov autoritet. Ne smem da postupam po svojim željama; ako tako budem radio biću buntovnik i neću se pokoravati autoritetu. Telo je autoritet; telo predstavlja Hristov autoritet. Ako se odvojim od tela i počnem da postupam nezavisno, onda sam buntovnik.
Dozvolite mi da kao ilustraciju upotrebim rak. Od svih bolesti rak je najstrašniji. Mnogo je opasniji od tuberkuloze. Obično se ćelije u ljudskom telu množe deljenjem: jedna ćelija se deli na dve, dve na četiri, četiri na osam. I tako dalje. Svaka ćelija ima moć da raste, i postoji unutrašnji zakon koji određuje njen rast.
Na primer: Ako ne pazim i posečem prst, ćelije okolo rane počinju da se množe deljenjem sve dok se rana ne zatvori. Ko kaže ovim ćelijama da treba da rastu? Ne znamo. No razumemo da je dobro da one rastu, jer imam ranu. Isto tako smatramo da je dobro da prestanu da rastu kada se rana zatvori. Ovde postoji zakon koji je svakoj ćeliji poznat. Zna kako da se pokorava zakonu rasta ili zakonu prestanka rasta u telu.
Imajte na umu da je zakon celog duhovnog tela autoritet Božiji – koji moramo da naučimo da poslušamo. Međutim ako smo neposlušni, nešto strašno će se desiti. Ako posečem ruku i ćelije oko rane počnu da rastu, dobro je; ali ako nastavljaju da rastu pošto se rana zatvorila, šta onda? To se pretvorilo u rak. Rak nastaje kada se ćelije odvoje od zakona kojim su rukovođene sve ćelije tela. Ćelije raka rastu kada u telu za to nema potrebe – rastu nezavisno i neprestano.
Svaka ćelija mora da bude pod kontrolom. No ovde imamo ćeliju koja raste nezavisno od zakona ćelija. Jednostavno nastavlja da raste, bez obzira na sve ostale ćelije. Takva ćelija je zloćudna. Njen rast utiče na celo telo. Kancerozna ćelija crpi iz drugih ćelija da bi sama rasla, umesto da ona pomaže telu da raste. Sve ćelije u telu bi trebalo da rastu na dobrobit tela. Međutim sada su pod nepovoljnim uticajem kancerozne ćelije i rade zajedno sa njom. Kancerozna ćelija se odvojila od zakona tela i pretvorila se u abnormalnu ćeliju.
Isto tako ako je neko neposlušan autoritetu i zakonu tela i postupa prema svojim idejama, umesto da bude u skladu sa načelom jedinstva, on postaje rak. Ko god dođe u kontakt sa njim iskoristiće ga da izgrađuje sebe, a ne telo. Upijaće sve oko sebe da bi se on širio umesto da doprinosi rastu tela. Postupa po načelu koje se razlikuje od načela tela.
Telo Hristovo je živo. Možemo da kažemo da nema ništa što je življe, ujedinjenije i punije života nego telo. Ako si navikao, pre nego što si se pouzdao u Gospoda, da deluješ nezavisno, moraš da shvatiš da onog trenutka kada si poverovao, da si postao ćelija u telu; ti si ud ili član tela. Svaka ćelija podleže zakonu tela. Moraš da slediš zakon tela, ne svoje želje. Ako insistiraš da slediš svoje ideje, postaćeš rak u telu. Ovo je za telo štetno, a ne korisno.
Mi se pribojavamo onih koji deluju nezavisno, onih koji odbacuju kontrolu tela i idu za svojim ćefovima, koji se ne uče da slušaju autoritet glave tela. Kada poverujemo u Gospoda, prvo duhovno načelo koje bi trebalo da zapamtimo jeste da je telo Božiji naimenovani autoritet na zemlji. Telo je autoritet. Božiji zakon je u telu i ne smem da ga prekršim. Ne smem da sledim svoju volju. Ne smem ništa da radim sam, jer ako tako budem radio, postajem kao neobuzdana zloćudna ćelija u telu, radim na svoj račun i uništavam jedinstvo tela. Biću rak, koji ne može da sarađuje sa drugima, potpuno nezavisan i štetan telu. Naučimo se dakle da prihvatamo odluke tela i da sledimo tokove života celog tela.
Što si duže u zajednici sa Gospodom, to više uviđaš da je jedinstvo tela činjenica. Vidiš da je to veoma ozbiljna činjenica i da zato moraš da se učiš da ga ne kvariš. Ako ga budeš kršio, onda si bezakonik, onaj koji ne sluša i buntovnik – nisi pod Božijim autoritetom. Kao što bez sumnje znamo i da svaka ćelija mora da bude pod autoritetom. Ćelije moraju da rade zajedno, a ne nezavisno. Ovo je veličanstveno. Kako je zgodno što Sveto pismo koristi telo kao sliku crkve.
2. Načelo dvoje ili troje
Ima još jedno načelo u Bibliji koje moramo da prihvatimo: načelo dvoje ili troje.
Ako ti zgreši tvoj brat, idi i pokaraj ga u četiri oka. Ako te posluša, dobio si svoga brata. Ako pak ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice ili trojice svedoka utvrdi svaka reč. A ako njih ne posluša, kaži Crkvi; pa ako ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao mnogobožac i carinik. Zaista, kažem vam, što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu. Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.
Matej 18:15-20
Gospod Isus nam govori da ako se dvoje ili troje sakupe u Njegovo ime, harmonično kao muzika, On je među njima. Šta god zatraže učiniće im se. Ovo je zaista veliko obećanje koje nam je Gospod dao. Ako se dvoje ili troje savršeno slažu i ne sumnjaju, Gospod obećava da će odgovoriti na njihovu molitvu.
Gospod mi takođe kaže i šta bi trebalo da učinim ako sagrešim protiv brata i on dođe da mi ukaže na to kako sam mu skrivio, ali i pored toga ja još uvek osećam da sam u pravu. Gospod nam govori da bi trebalo da saslušam svoga brata. Ako sam naučio pred Gospodom kako da primam, onda ću odmah biti svestan svoga greha kada moj brat dođe da razgovara sa mnom. Zašto? Zato što je ovo načelo tela – jedna osoba može da predstavi telo. Uprkos tome što ja osećam da sam u pravu, ako sam ponizan i krotak pred Bogom, priznaću da moj brat ima više iskustva i da je od mene bolje poučen od Gospoda. On vidi moju grešku i sada dolazi da me ispravi.
I samo jedna osoba može da bude autoritet. Ne moraš da čekaš ništa drugo. Osoba do tebe može da bude taj autoritet; ona može da predstavlja telo, jer jedna osoba može da predstavi celu crkvu. Trebalo bi da uvidim da je moj postupak bio neispravan, jer je ta osoba iznela dokaze. Ja ne želim da kažem da dokazi moraju da postoje da bi ti to prihvatio. Ono što kažem to je da moramo da budemo osetljivi pred Bogom. Tada neće mnogo puta biti potrebno da ti govori dvoje ili troje ili cela crkva. U duhovnim stvarima trebalo bi da vidimo i da shvatimo nešto kada nam samo jedna osoba to kaže. Ta jedna osoba je sama po sebi telo, jer predstavlja telo.
Ponekad je potrebno svedočanstvo dvoje ili troje. Ako mi dođe jedan brat da mi pomogne i ja to ne uvidim, on će otići da dovede još jednog ili dvojicu. Ostala braća su poznata po svojoj svesrdnoj ljubavi prema Gospodu. To su ljudi duhovne zrelosti u Gospodnjoj službi. Ova dvojica ili trojica mi govore da koliko oni to razumeju, ja nisam u pravu. Tada bi trebalo da se prisetim onoga što je Gospod rekao: „Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.“
Ako se tih dvoje ili troje slažu u vezi s nečim, Gospod će uslišati njihovu molitvu. Ako ih Gospod usliši da li ja mogu da odbacim njihovu ponudu? Ako Gospod priznaje njihovu presudu, ko sam ja da je odbacim? Pošto Gospod prihvata ono što oni u slozi rade kao ispravno, kako mogu ja da kažem da to nije ispravno? Trebalo bi odmah da ih poslušam. Znajući da će ono što oni vezuju na zemlji biti vezano na nebu, i ono što razrešuju na zemlji biće razrešeno na nebu – ne mogu, a da ne sledim odluku neba.
Dvoje ili troje postaju autoritet. Ovo naravno ne znači da bilo koja dvojica ili trojica braće mogu nasumice da dođu ili da govore nemarno. Ta braća moraju da budu takvi koji imaju autoritet pred Gospodom, koji su pobožni i poslušni. Ako se oni slažu i kažu da si sagrešio, ja bih ti predložio da se povinuješ i da priznaš svoju grešku – štaviše ako to i ne osećaš. Ne bi trebalo da čekaš da te cela crkva savetuje. Ako si osetljiv čovek, svedočanstvo jedne osobe će biti dovoljno. Ako si manje osetljiv, dvoje ili troje koji ti govore, trebalo bi da bude dovoljno da bi se opametio. Kada se ono dvoje ili troje pobožnih slažu, tvoj stav pred Bogom bi trebalo da bude ponizan, a ne arogantan.
3. Pokoravanje crkvenom autoritetu
Matej 18 nam dalje pokazuje da ako dvoje ili troje ne uspeju da te ubede, trebalo bi da iznesu stvar pred crkvu. Tada bi cela crkva trebalo da rasuđuje pred Bogom. Ako je odluka još uvek protiv tebe, šta ćeš onda reći? Da li ćeš reći: „Iako je telo donelo odluku da sam pogrešio, glava računa da sam u pravu; iako me se odriču roditelji, Gospod me drži; iako me se odriču braća, Gospod me prima. Nosiću ovaj krst.“ Ne, takav stav pokazuje da si izvan crkve. Kako možeš da smatraš da si proganjan, zloupotrebljen i da patiš od ruku svoje braće? Ja ti savetujem da se poniziš i kažeš: „Što god crkva kaže ispravno je, jer višeg suda nema. Ako sva braća i sestre kažu da nisam u pravu, onda sam pogrešio uprkos mojim osećanjima.“ Trebalo bi da naučimo da se pokoravamo autoritetu crkve.
U crkvi je autoritet Božiji. Nemoj biti toliko okoreo da osporavaš odluku braće. U crkvi nema mesta ponositom čoveku, jer on ne zna ni za poslušnost ni za crkvu. Učimo se da budemo krotki, ponizni i pokorni. Crkva ima autoritet pred Bogom. Ono što crkva odbacuje, Bog odbacuje.
Svako dete Božije mora da se nauči poslušnosti u crkvi. Može da bude jedna osoba, dvoje ili troje, ili ponekad cela lokalna skupština, ali svaki od njih je predstavnik crkve. Moramo da naučimo da budemo blagi i osetljivi pred Bogom. Nemojte biti grubi i oholi. Božija deca se drže načela poslušnosti.
4. Predstavnički autoritet u crkvi
Pored onih koje smo već pomenuli, Biblija ukazuje na druge koji predstavljaju autoritet u crkvi.
Odgovorna braća – starešine
Biblija nam pokazuje da oni koji su odgovorna braća pred Gospodom, oni koji su starešine ili prezviteri, predstavljaju Božiji autoritet u crkvi na poseban način. Druga braća bi trebalo da uče kako da im se pokoravaju pred Bogom. Zadatak onih kojima Bog daje autoritet u crkvi jeste da nadgleda sve poslove crkve. Dakle, braća bi trebalo da se uče da prihvataju njihove odluke i da im se pokoravaju.
Božija deca bi trebalo uvek da slušaju naredbe i da budu poslušna. Ne bi trebalo samo da se trude da nešto rade. Često osećam da mladi nisu mnogo iskorišćeni. Zašto? Zato što i pored toga što ima mnogo poslova, ne znaju da poslušaju. Mnogi su neposlušni. Ako pitate nekoga koliko dugo radi, on će možda odgovoriti da radi već deset godina za Gospoda i da je mnogo uradio. Ako ga pitate kome se pokorava tokom svoga života, možda neće imati šta da kaže. Možda se još nikad nije nikome pokorio. Ipak, osnovno načelo života u crkvi je poslušnost.
Svaki od nas mora da se uči poslušnosti. Veoma je žalosno ako se neko u svom životu nikad ne nauči pokornosti. Moramo da budemo poslušni crkvi, Božijem postavljenom autoritetu na zemlji, kao i samom Bogu. Moramo da poslušamo autoritet koji je Bog postavio u crkvi – odgovornu braću.
Starija i naprednija braća
„Molim vas još, braćo, da znate Stefanin dom, da je ahajski prvenac i da su se oni stavili u službu svetima. Budite i vi pokorni takvima i svakom saradniku i trudbeniku“ (1. Kor. 16:15-16). Oni koji su pripadali Stefaninom domu nisu imalu nikakvu drugu želju osim da služe svetima u crkvi u Korintu. Pavle je molio braću da im se pokoravaju. Ko god je određen od Boga da bude autoritet u crkvi, trebalo bi da ga poslušamo. Verni u Korintu moraju da se pokoravaju Stefaninom domu i onima koji su se trudili uz Stefanina. I mi moramo da poštujemo one koji su stariji od nas, koji su kao prvine, duže od nas u Hristu, i koji su postavljeni da nam služe. Nemojte misliti da možete da ih odbacite. Ne, trebalo bi ih poslušati.
„Tako i vi mlađi pokoravajte se starešinama“ (1. Pet. 5:5). Prethodni stihovi nam pokazuju da su oni o kojima se ovde govori upoznali Gospoda ranije i da služe kao starešine u crkvi. Mlađi bi trebalo da se pokoravaju starijima, jer su oni uzor stadu (st. 3) i vrše starešinstvo po volji Božijoj (st. 2). Starijoj braći koja posebno predstavljaju Gospoda u crkvi trebalo bi da se pokaže posebna poslušnost.
„Prezviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju“ (1. Tim. 5:17). Dvostruka čast bi trebalo da se dodeli starešinama koje dobro upravljaju crkvom; niko ne sme olako da govori o njima. Trebalo bi da poštujemo starešine, posebno one koji uče. Neke starešine imaju službu reči; neke nemaju. No sve bi trebalo poštovati.
Sada bih hteo da vas podsetim na još nešto: mnoga braća i sestre pogrešno shvataju poslušnost – biraju predmet svoje poslušnosti. Misle da bi oni koje poslušaju trebalo da budu savršeni. Ali ne zaboravite da Gospod nikad nije postavio takvo pravilo. Poslušnost nije prema savršenima nego samo prema Gospodnjem autoritetu u nekome. Ako želite da birate kome ćete biti poslušni, uvek ćete moći da nađete manu. Pravo da vam kažem, čak kada bi Pavle ili Petar bili među vama, još uvek biste mogli lako da nađete manu.
Ako želite da nađete izgovor, u tome nećete imati mnogo problema. Evo starešine koji samo zna da upravlja, ali nema službu reči. Možda ćete zaključiti da ne zaslužuje vaše poštovanje zato što znate da propovedate bolje od njega. Međutim, Božija reč jasno govori: „Prezviterima koji su dobre starešine treba ukazivati dvostruku čast, naročito onima koji propovedaju i poučavaju.“ Pitanje ličnog izbora uopšte ne dolazi u obzir. Mnogi žele da sami biraju kome će se pokoravati, da bi pokrili svoje bezakonje i buntovništvo. To je glupost. Trebalo bi da se pokoravaš onima koji su stariji i napredniji, a ne da ih kritikuješ.
Vođe
„Budite poslušni svojim starešinama i pokoravajte se, jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će za to odgovarati. . .“ (Jev. 13:17). Reč Božija je sasvim jasna da moramo da poslušamo one koji bdiju nad našim dušama. Ne možemo da biramo kome ćemo se pokoravati. Ako bismo slušali jednog brata, a drugog ne, to bi stvorilo velike poteškoće. Zapamtite da nema ništa neobično u tome da slušate ono što jedan brat govori. Moramo da naučimo da poslušamo one koji su pred nama kao i one koji su nad nama. Moramo da naučimo da poslušamo one koji nas vode kao i one koji su posebno obdareni i moćno upotrebljeni od Gospoda. Uvek bi trebalo da se trudimo da otkrijemo one koji su ispred nas.
Pretpostavimo da odeš negde gde su se sakupila tri-četiri brata. Tvoje prvo pitanje bi trebalo da bude: „Koga treba da poslušam?“ Trebalo bi da se pokoravaš onima koji su ispred tebe. Biće prirodno da za dva-tri sata otkriješ koga Bog upotrebljava da bi te vodio. Budi poslušan toj osobi. Karakteristika hrišćanina je poslušnost, a ne rad. Obeležje hrišćanina jeste sposobnost da prepoznaje one koji ga vode. Često osećam kako je lepo – duhovno lepo, kada u nekom mestu gde ima samo petoro-šestoro braće, svaki stoji na svom mestu.
Zašto moramo da poslušamo one koji nas vode? „Jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će za to odgovarati; da oni to čine s radošću a ne uzdišući, jer vam ovo ne bi bilo od koristi.“ Ko god je ispred tebe i bdi nad tvojom dušom da bi odgovarao pred Bogom, to je osoba kojoj moraš da se pokoravaš.
Oni koji se trude među vama
„Vas pak, braćo, molimo da odajete priznanje onima koji se trude među vama, i svojim pretpostavljenima u Gospodu, i onima koji vas poučavaju; cenite ih iznad svega u ljubavi zbog njihovog dela“ (1. Sol. 5:12-13). Neke je Gospod upotrebio da vode, da opominju i da vladaju nad vama. Trebalo bi da im ukazujete čast i poštovanje. Ako vernik ne može da nađe nikoga kome bi trebalo da se pokorava, biće najčudniji čovek na zemlji. Vernik bi trebalo da vidi svuda ljude koji su ispred njega, koji su duhovniji i koji bdiju nad njegovom dušom. Takvima se treba pokoravati.
Dakle, crkva mora da podržava ovo načelo – načelo koje Bog ne može da nađe kod Satane, u svetu ili u svemiru. To načelo je poslušnost. To je osnovna lekcija crkve. Ono što svet odbacuje, crkva dobija. Osnovni princip crkve je poslušnost.
Videli smo da je jedinstvo tela autoritet. Videli smo da jedna, dve i tri osobe, ili pak cela zajednica može da predstavlja telo Hristovo. Na kraju, videli smo da starešine u Gospodu, oni koji vode, takođe predstavljaju telo Hristovo. To su među nama sve Božiji postavljeni autoriteti. Moramo da im se pokoravamo, da ih poštujemo, da učimo od njih, i da slušamo njihove reči. Tako će ime Gospodnje i njegova Reč biti među nama. Tako ćemo biti Filadelfija.
