Čuli ste da je rečeno: „Oko za oko i zub za zub“. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi sa njim dve. Daj onome koji od tebe traži, i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi.
Čuli ste da je rečeno: „Ljubi svoga“ i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje, da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate? Zar ne čine to isto i carinici? I ako pozdravljate samo svoju braću, šta osobito činite? Zar ne čine to isto i mnogobošci? Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.
Matej 5:38-48
Bar pola, ako ne i više od pola svoga života provodimo reagujući. Ljudi govore i mi smo srećni; to je reagovanje. Oni govore, a mi se ljutimo; i to je reagovanje. Neko nešto učini i mi to smatramo za pogrešno; to je reagovanje. Neko nešto učini protiv nas, a mi izgubimo kontrolu nad sobom; i to je reagovanje. Nerviramo se kad smo izazvani, branimo se kad nas ne shvataju, trpimo kad nepravedno postupaju sa nama; sve su to reagovanja.
Razlika u reagovanju vernika i nevernika
Mi hrišćani znamo da reagujemo, ali treba u tome da se razlikujemo od nevernika. Kada posmatramo kako osoba reaguje, možemo da prosudimo kakva je. Hrišćanin ne bi trebalo da reaguje kao nehrišćanin, niti nehrišćanin može da reaguje kao hrišćanin. Ako želiš da znaš kakva je neka osoba, jednostavno zapazi kakvo je njeno reagovanje.
Vernikovi postupci bi trebalo da se razlikuju od postupaka drugih ljudi. Gospod nam i naređuje kako bi trebalo da reagujemo i daje nam silu da bismo tako i činili. On ne želi da budemo nepažljivi. Hrišćanski život je jedan lanac reagovanja. Ako reagujemo kako valja, onda smo dobri hrišćani; ako li ne, onda smo slabi hrišćani. Kad uzverujemo u Gospoda onda smo spaseni — postajemo hrišćani. Gospod nam daje određene zapovesti kako moramo da reagujemo kad god se nađemo pred nevoljama ili proganjanjem. Nije nam data sloboda da reagujemo kako nam se sviđa. Životi hrišćana bi trebalo da budu pod Božijom upravom. Ako Bog upravlja našim životima, onda nećemo reagovati površno. Reagovaćemo onako kako nam On zapoveda. To je Njegov život u nama — život koji nam je dao i koji reaguje na svoj način.
Gospodnje učenje na Gori
Kako su reagovali ljudi u Starom zavetu u doba zakona? Čuli ste da je rečeno: „Oko za oko i zub za zub“ (Matej 5:38). Ovaj odlomak je sasvim jednostavan; govori o reagovanjima. Ako mi neko povredi oko, ja ću njemu povrediti oko; ako mi neko slomi zub, i ja ću njemu učiniti isto. Ja činim nešto tebi, zato što si ti učinio nešto meni — to je reagovanje. Stari zavet pod zakonom dovodi do ovakve vrste reagovanja.
Novozavetni vernici, međutim, drugačije rade. Gospod kaže: „A ja vam kažem da se ne protivite zlu“ (st. 39). Tvoje reagovanje bi trebalo da bude drugačije; ne bi trebalo da se protiviš zlim ljudima.
U sledećem citatu imamo tri stvari. To su veoma poznate reči; mnogi ljudi ih znaju. „Nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi sa njim dve“ (st. 39-41). Vidite li kako su „levi obraz“, „ogrtač“ i „druga milja“ reagovanja na hrišćanski način? „Desni obraz“, „haljina“ i „prva milja“ su čovekova dela. Ono što čovek zahteva to je „prva milja“, a ono što hrišćanin daje to je „druga milja“. Ljudi traže „haljinu“, a mi se odazivamo dodatkom — „ogrtačem“. Ljudi traže „desni obraz“, ali mi se odazivamo i „levim obrazom“. Ceo ovaj odlomak u Matejevom evanđelju govori nam o tome da bi mi hrišćani trebalo drugačije da reagujemo.
Nadam se da razumete kako hrišćanin treba da reaguje. Ako smo hrišćani već više godina o ovome ne bi trebalo da nam se govori. Najbolje je ako još u prvim danima svog hrišćanskog života naučimo kako Gospod želi da se ponašamo, zato što ne možemo da budemo dobri hrišćani ukoliko ne reagujemo na ispravan način. Ne možemo se protiviti životu koji nam je Bog dao i dostići Božiji standard? Zato neka naše reagovanje bude na hrišćanski način. Ne možemo da kažemo da smo hrišćani, a da reagujemo onako kako svet reaguje.
Pre nego što smo postali hrišćani, reagovali smo drugačije. Sada više ne bi trebalo da reagujemo kao ranije, već moramo da se ponašamo kao hrišćani.
„Daj onome koji od tebe traži, i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi“ (st. 42). To su sve reagovanja. Ako neko nešto traži od tebe, podaj mu. Ako neko hoće da pozajmi nešto od tebe, nemoj da ga odbiješ; osim ako nemaš.
„Čuli ste da je rečeno: ‘Ljubi bližnjega svoga’ i mrzi neprijatelja svoga“ (st. 43). Ovako rade oni koji su pod zakonom. Ako si moj bližnji, moje reagovanje je ljubav; ako si moj neprijatelj, moje reagovanje je mržnja.
„A ja vam kažem: ljubite svoje neprijatelje“ (st. 44). Hrišćani rade drugačije. On je tvoj neprijatelj, ali ti ga ljubiš. „I molite se za gonitelje svoje.“ On hoće da me proganja, ali ja želim da se molim za njega.
„Da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima“ (st. 45). To je Božije reagovanje. Bog čini da Njegovo sunce greje i zle i dobre; On šalje kišu nepravednima kao i pravednima. Njegove reakcije su nepromenljive. On nije zao prema ljudima.
„Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate? Zar ne čine to isto i carinici?“ (st. 46). Kakva ti je plata ako ljubiš one koji tebe ljube? Carinici to isto čine. Ne razlikuješ se od carinika. Takvo reagovanje je suviše lako, suviše jeftino i suviše nisko.
„I ako pozdravljate samo svoju braću, šta osobito činite? Zar ne čine to isto i mnogobošci?“ (st. 47). On i ja smo braća i zato ga pozdravljam; ali ako imamo nešto između sebe, neću sa njim ni da razgovaram. Zar sam onda drugačiji od neznabošca? Takvo reagovanje je isuviše nisko — neznabožačko.
„Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (st. 48). To znači da moramo da budemo poput Boga.
Neophodnost da se reši pitanje reagovanja
Da li nam je jasno da se ovaj odlomak iz Svetoga pisma izričito bavi hrišćanskim reagovanjem? Ako rešimo to pitanje, rešićemo više od polovine svog hrišćanskog života, jer se mi više bavimo osećanjima nego delom. Mi samo ponekad dajemo inicijativu. Obično prvo postoji nešto na šta mi reagujemo na jedan od mnogobrojnih načina. Reagovanja brojčano prevazilaze preduzimljivost.
Ne zaboravite da rešavanje pitanja reagovanja rešava više od polovine našeg hrišćanskog života. Ljudi nešto učine – mi reagujemo. Oni nešto kažu – mi reagujemo. Oni ispoljavaju neku vrstu stava, mi opet reagujemo. Mi smo jednostavno puni reagovanja. Pošto se veći deo našeg života sastoji od reagovanja, Bogu je ugodno da reagujemo na hrišćanski način.
Možda se pitate zašto bi trebalo da obraćamo pažnju na ovaj predmet? Zato što je to veoma važno. Za poslednjih dvadeset godina ja u sebi nosim jedno teško breme: mnogi koji su već godinama hrišćani ne znaju kako Bog želi da se ponašaju. Zato su i posle mnogo godina još uvek isti. Kada im se nešto desi, oni se prepiru, dokazuju, govore o zakonu i zahtevaju pravednost. Još nisu uvideli kako hrišćanin treba da se ponaša. Naime oni reaguju po pravednosti zakona neznabožaca i carinika. Oni su baš kao neznabošci i carinici. Stalno govore: „Zar nisam u pravu?“ Osećaju da su sasvim razboriti. Oni ne shvataju da hrišćani ne bi trebalo tako da razmišljaju; ne znaju šta je to hrišćansko reagovanje. Ovo je zaista veliki problem.
Štaviše i onda kada imaš dobar razlog, ipak o tome ne bi trebalo da govoriš. Pogrešno je da se preduzima takav korak. Možda je pouzdano ono što ti kažeš, ali u tome pokazuješ svoj pogrešan stav. Osoba koja ne zna kakav je način hrišćanskog reagovanja, može sebe da smatra ispravnom. Po njenom mišljenju u redu je da se ljudi u crkvi izjedaju. Kada jedan brat ćuti i reaguje na pravi hrišćanski način, čovek koji ne zna hrišćanski način reagovanja, smatra takvo ćutanje kao siguran znak da ovaj nije u pravu. Tako crkva pada na nivo svetskog razmišljanja.
Zbog toga bi mladim vernicima trebalo da se pokaže kako da žive pred Bogom. Onda će moći sve drugačije da prosuđuju. U protivnom, može da se desi da opravdavaju one koji ne reaguju na hrišćanski način i osuđuju one koji žive po njemu.
Nedavno sam bio predmet mnogih reči; neko je rekao da sam bio toliko pokaran da nisam mogao da progovorim ni reči. Osoba koja je to rekla, mislila je da je ispravno da čovek otvori usta, a da je pogrešno što ćuti. Žao mi je, ali moram da kažem da ta osoba nije znala šta je to krst, ni kako bi trebalo reagovati na hrišćanski način.
Mladi vernici bi trebalo da nauče još u prvim mesecima svog hrišćanskog života da moraju da reaguju na određeni način. Ako ne budu reagovali kao hrišćani, onda su isti kao carinici i neznabošci. Hrišćanin bi trebalo da reaguje na hrišćanski način. U našim životima obično ima malo inicijative; mi svakodnevno reagujemo. Više od polovine naših života je pasivna. Mi reagujemo na to kako ljudi reaguju prema nama i osećamo onako kako drugi osećaju. Ako se ovo uzme u obzir, naš život pred Bogom neće biti ništa naročito.
Osnovno načelo reagovanja
Pošto smo razmotrili naš odlomak iz Matejevog evanđelja, otkrićemo šta je osnovno načelo hrišćanskog reagovanja. Čovekovo reagovanje prema običnim stvarima može da se podeli na tri nivoa. Prvo: nivo razuma; drugo: nivo dobrog ponašanja; i treće: nivo Božijeg života. Onaj koji živi na nivou razuma reagovaće temperamentno i gnevno; onaj koji živi na nivou dobrog ponašanja reagovaće strpljivo; ali onaj koji živi na nivou Božijeg svetog života, reagovaće natčulno.
Ako te neko udari po desnom obrazu, ti ćeš reći: „Zašto si me udario?“ Tvoje srce je puno rasprave. Ošamaren si, ljut si i zato se raspravljaš sa onim koji je to učinio. Stojiš na nivou razmišljanja, gneviš se i gubiš kontrolu nad sobom. Da li ti je jasno da bi hrišćani trebalo dobro da se ponašaju i da je pogrešno da se ljutiš. Zato reaguješ kao onaj kome su uzeli odeću; strpljivo podnosiš; dozvoljavaš im da je uzmu, a da se uopšte ne protiviš. Osećaš da kao hrišćanin treba da ćutiš i budeš strpljiv. Neko bi rekao da je to bolje od gubljenja kontrole nad sobom. Međutim, Gospod nam kaže da postoji još jedan način reagovanja — reagovanje koje on očekuje od nas.
Gospod nije odredio za nas da se gnevimo kada nas ošamare, niti da pokušavamo da budemo strpljivi kada nam uzmu odeću. Gospod nije rekao da strpljivo hodaš ako te ljudi prisiljavaju da ideš sa njima jednu milju. Naprotiv, on kaže, okreni mu levi obraz. Ako hoće da ti uzme haljinu, daj mu i ogrtač; ili da upotrebimo savremeniju ilustraciju, ako hoće da ti uzme košulju, podaj mu i kaput. Ako zahteva od tebe da ideš jednu milju, idi sa njim dve milje. Takvo reagovanje se ne naziva strpljenjem nego natčulnošću. Ono se uzdiže iznad ljudskih zahteva. Čovek zahteva toliko, ali, zbog toga što smo Božiji dajemo mnogo više nego što se od nas traži. Ne samo da smo strpljivi, nego prevazilazimo ljudski zahtev.
Braćo i sestre, moja želja je da čim uzverujete u Hrista, znate kako da živite kao vernici. Gospod nam je pokazao da bi hrišćani trebalo da imaju samo jednu vrstu reagovanja. To reagovanje nije ni raspravljanje ni trpljenje nego prevazilaženje. Zapamtite, ako nije natčulno, nije ni hrišćansko. Za hrišćanina je nedovoljno da bude strpljiv. Gospod više ne kaže oko za oko — ako mi neko povredi oko, ja ću povrediti njegovo oko. Naprotiv, On kaže da bi trebalo da dodam još jedno oko. Ako me neko udari po oku, ja mu pružam i drugo. Vidite li da hrišćansko reagovanje nije ni osveta vraćanjem udarca ni strpljivo podnošenje? Hrišćansko reagovanje je da mu se da i drugo oko.
Značenje hrišćanskog reagovanja
Od starozavetnog „oko za oko“ ka novozavetnom „oko plus oko“, od košulje za košulju, ka košulji sa kaputom, od milje za milju, ka milji plus milja — između ove dve vrste reagovanja postoje bar dva koraka. „Oko za oko“ je jedno reagovanje; gnev je drugo; strpljenje je treće; i dodavanje „oka“ je četvrto. Od ova četiri, tri moraju da se odbace. Kada znamo šta Bog zahteva od nas, znamo i kakvo bi naše reagovanje trebalo da bude.
Objasnimo dalje još tri zamišljena slučaja. Sramota je da te neko udari po obrazu. Tako su smatrali i Jevreji i Rimljani. U mnogim rimskim knjigama nalazimo kako su rimski robovi radije išli u smrt nego da ih gospodar ošamari. Mogli su da podnesu smrt, ali nisu mogli da podnesu šamar. Šamar se u ono vreme smatrao za jednu od najvećih sramota. Odelo je jedno od najopravdanijih svojina koje čovek može da poseduje, pošto čovek ne može da opstane bez njega. I najsiromašnijima treba košulja i kaput. Bez obzira na to što su neki isposnici, i njima treba košulja i kaput. Sveopšte je prihvaćeno da je odeća jedno od najosnovnijih potreba za život. Ali, danas neko želi da uzme tvoju košulju. Zapazite, on ne želi da uzme tvoje imanje ili zemlju nego košulju. To se tiče nečega što je najosnovnije i sveopšte priznato kao najpotrebnije što imaš. Da bi ti uzeo košulju, on prvo mora da te natera da skineš kaput. Na taj način on ide do krajnosti za tvojom imovinom. Ako šamar znači sramotu, uzimanje košulje znači posezanje do krajnjih granica za tvojom imovinom.
Što se tiče prinudnog hodanja jedne milje, tu se podvlači prinuda; to je nešto što se tiče volje. Ja nisam želeo da idem tim putem, ali sam bio nateran da to učinim. To remeti moju volju. Da bih išao tim putem ja moram da podredim svoju volju.
Hrišćansko reagovanje je: „levi obraz“, „haljina“ i „druga milja“. Ako neko hoće moju košulju, ja mu dajem i svoj kaput. Ako me tera da idem jednu milju, ja idem sa njim i drugu milju. Ako me udari po desnom obrazu, ja mu okrećem i levi. Sve to ukazuje da na mene ne utiču „desni obraz“, „košulja“ ili „prva milja“. Zbog toga je takvo reagovanje prevazilazeće. Da mi je smetala stvar „desnog obraza“ ja ne bih ponudio i levi. Da nisam mogao da podnesem prvu milju, zar bih hodao drugu? Dakle, pitanje koje moramo sebi da postavimo je sledeće: kako reagujem?
Mi hrišćani se oslobađamo osećanja sramote ili slave, materijalne svojine i sopstvene volje. Pošto smo oslobođeni mi prevazilazimo probleme „obraza“ ili ponosa, posedovanja i svoje volje. To nas više ne uznemirava. Možemo da hodamo drugu milju.
Trebalo bi da se učimo pred Bogom da ne tražimo razloge i da se ne objašnjavamo. Prva lekcija krsta je ne tražiti razloge. Ne verujem da će braća i sestre pasti toliko nisko da idu za osvetom, pa zato nećemo ni da razmatramo „oko za oko“ ili „zub za zub“. Ipak, mi shvatamo da je osveta jedna vrsta reagovanja. No mi ćemo se usredsrediti na ostale tri vrste. Iako verujem da neki brat ili sestra neće spasti na nivo zakona i tražiti osvetu, bojim se da ipak ima mnogo onih koji će uveravati i govoriti o pravednosti. Ti govoriš: „Nije trebalo da me udariš.“ Zapamti da je onaj koji se raspravlja sa ljudima već pogođen slučajem. Gospod reaguje drugačije. Kad ljudi bez razloga loše postupaju sa nama, On nam pokazuje da mi možemo da činimo upravo suprotno — i da bez razloga postupamo sa njima dobro. Kao što je prva milja apsolutno bezrazložna, tako je i druga. Obe su bezrazložne. To se odnosi i na udarac po desnom obrazu i na okretanje levoga. Ako je krajnje neopravdano da se nekome uzme košulja, isto tako je neopravdano dati i kaput. Da li vidiš kako hrišćani ne bi trebalo da se raspravljaju? Ako su drugi bezrazložno loši, onda mi moramo da budemo bezrazložno dobri!
Hrišćanin ne čini ni ono što je ispravno ni ono što je dobro. Kada mi neko traži košulju, ispravno je da mu je ne dam, ali bilo bi dobro da mu je dam. Međutim, kao hrišćanin, ja idem dalje; dajem oboje — i košulju i kaput. Naš put je jasan. Ispravno je da mu ne dam svoju košulju. Zašto bih mu je dao samo zato što želi da mi je uzme? Ipak, za mene je dobro da mu je dam; to je ono što bi dobra osoba učinila. Ali zapamti, ti nisi hrišćanin zato što činiš ono što je ispravno, niti si pak hrišćanin zato što činiš ono što je dobro. Hrišćanin ne daje samo košulju nego i kaput. Hrišćanin je onaj koji daje još nešto od svoje odeće – dodatak.
Kakvo je dakle, hrišćansko reagovanje? Ne čini se ni ono što je ispravno ni ono što je dobro nego više od toga. Što se božije dete više proganja, stavlja pod pritisak i sputava, to se sve više penje. Kako je to jadno kada padneš onoga trenutka kada se nađeš u škripcu. Zaista je žalosno da gubiš takt, da se prepireš, pa čak i da podnosiš. Onda kada si priteran uza zid, tada je vreme da se podigneš. To je hrišćanin.
Sećam se jednoga brata koji je preminuo pre više godina. Naročito se sećam jedne stvari koju su govorili o njemu: „Ako nikada nisi bio njegov neprijatelj, nikada nećeš znati kolika je bila njegova ljubav.“ To je zaista dobar glas o čoveku. To bi trebalo da bude istina o svakom hrišćaninu. Što je više proganjan, to je i njegova sila veća. Što se sa njim gore postupa, to sve više raste. Kada je dotični brat umro, mnoga braća su rekla: „Da bi se znala snaga njegove ljubavi trebalo je biti njegov najljući neprijatelj. Nikada prema njemu nismo bili dovoljno loši, jer što smo mi bili gori, to je i njegova ljubav bivala veća.“ To je ono što zovemo hrišćanskim reagovanjem. Što ga više onemogućavaš, njemu je put sve širi.
Ne zaboravi da ovo nije nešto dubokoumno. U evanđelju po Mateju od 5. do 7. glave imamo prvu propoved Gospoda Isusa. Beseda na gori je bila prvo što su učenici čuli. Zato bi i mi trebalo da pružimo to učenje mladim vernicima. Čim se ljudi obrate Gospodu, trebalo bi da im se kaže kakvo je hrišćansko reagovanje. Biti hrišćanin, znači reagovati tako i tako. Kažem ti da se nećeš osećati prijatno u duši, ako ne budeš tako reagovao. Ako se hrišćanin raspravlja sa ljudima, kada se vrati kući osećaće se nelagodno. Ako gunđa kada mu nešto oduzmu, kada se vrati kući neće se osećati udobno. Ali kada mu neko oduzme košulju, a on mu da i svoj kaput, biće toliko srećan da će klicati: „Aliluja!“ Zar nije tako? Ako se držiš nečega, osećaš se nelagodno. Ako ne uzajmiš kada neko traži, ti sačuvaš novac, ali žrtvuješ radost. Podaj onome koji traži od tebe. I ako neko hoće da se sudi da bi ti uzeo košulju, daj mu i kaput. Ako si ovakav hrišćanin znači da si na putu radosti.
Lica mnogih hrišćana su tužna zato što neće da idu drugu milju. Zato im srca nisu raspevana. Kad bi išli drugu milju, osećali bi se tako slobodni da bi od radosti glasno pevali.
Mnoga braća i sestre imaju nevolje sa svojim ponašanjem zato što ne poznaju Gospoda. Oni brinu o hodanju druge milje, okretanju levog obraza i davanju svoga kaputa. Stalno govore kako je to bezrazložno. Ali dozvolite mi da sa vama budem sasvim otvoren: Gospod je taj koji kaže: „Okreni mu i drugi obraz.“ Druga milja, kaput i levi obraz su Gospodnji zahtevi, a ne ljudski. Nevolja svih onih koji imaju problema sa dodatnom odećom, drugim obrazom i drugom miljom nije sa čovekom nego sa Gospodom.
Gospodnja zapovest je stroža od zahteva prekomernih ljudi. Ako misliš da čovek preteruje, zapamti da Gospod mnogo više preteruje. Ako je prvi deo odeće prekomeran, onda je drugi deo odeće još više. Ako jedan obraz ne treba udariti, onda još više ne bi trebalo ni drugi. Ako je jedna milja prekomerna, onda je druga milja još prekomernija. No druga milja je Gospodnji zahtev, Gospodnja zapovest. Dakle, Njegova zapovest je stroža od zahteva nerazumnih ljudi.
Zašto je Gospodnja zapovest toliko jaka? Zato što zna da je život koji nam on daje, pobedonosni život. Život nikada neće biti zadovoljavajući ukoliko nije prevazilazeći. Život neće biti srećan ako ne nadmašuje uobičajeno. Što je više izložen ruženju, gubitku ili nevolji, to je veće i manifestovanje sile toga života.
Ovo je dakle hrišćanski način reagovanja. Braćo, takav život je život koji prevazilazi i koji se penje visoko. To je način na koji vernici žive. Nešto manje od toga je nehrišćanski život.
Kažem vam da neki ljudi ne razumeju Bibliju do te mere da uzimaju učenje Besede na gori u Mateju 5 do 7 kao zakon. Ne, ovo nije zakon; to je blagodat. Nadam se da svi znate šta je blagodat. Blagodat je davanje onoga što nije zasluženo. Prvi obraz, prvi deo odeće i prva milja su već blagodat. „Oko za oko“ je zakon; „zub za zub“ je zakon. Desni obraz je već blagodat, isto tako i košulja i prva milja. Sve je to nezasluženo. No život koji je u nama, toliko prevazilazi te stvari da one ne mogu da nas taknu. Tim pobedničkim životom, ne samo da možemo da idemo prvu milju nego moramo da idemo i drugu milju. Ne samo da ćemo dati košulju, nego i kaput. Okrenućemo levi obraz isto kao i desni. Dozvolite mi da vam kažem da je to blagodat za blagodaću. To nije Božija blagodat, nego je to blagodat Božije dece. To nije ni zakon nego blagodat Božije dece. To deca Božija čine ono što je u saglasnosti sa Božijom blagodaću. Kao što Bog daje ljudima ono što ne zaslužuju, tako i mi dajemo više od onoga što se od nas traži. Da li uviđaš šta znači biti hrišćanin?
Zašto činiti ono što prevazilazi ljudske sposobnosti? Zbog toga što je Beseda na gori uvećala naš kapacitet. Kroz to nas Bog uvećava. Mnoge stvari su nam važne. Međutim, kada ostanemo ne samo bez košulje nego i bez kaputa i to više puta, onda postajemo sve veći i veći. Bićemo mnogo veći od svoga kaputa; bićemo mnogo veći od svoje košulje. Mnogi hrišćani su isto toliko tesni koliko i njihova košulja. Zloupotreba samo jednog dela njihove dragocene odeće se odražava na njima, i zbog toga se ljute i gube svoje hrišćansko dostojanstvo. Da li je vredno svađati se oko odeće i izgubiti hrišćansko dostojanstvo? Ali, nažalost, svuda nailazimo na takve ljude.
Bog ti je dao veliki život; dakle, moguće je da se stalno uvećavaš. Ne samo da možeš da budeš bez jednog dela odeće, nego i stotinu. Ako možeš da ideš jednu milju kada te poteraju, isto tako možeš dobrovoljno da ideš i drugu. Tako će te Bog uvećati. Čovekov ponos je vrlo važan. On ne može da podnese stid i sramotu. Mnogi su voljni da se odvoje od svoje odeće ali ne mogu da podnesu sramotu. Teško im je čak da podnesu i nekoliko prezrivih reči. A ti eto, ne samo da strpljivo podnosiš, nego ćeš štaviše s radošću podneti i udarac. Kada okrećeš levi obraz, ti uzrastaš. Dok činiš ono što drugi nisu zaslužili ti rasteš i stalno se razvijaš.
Tvoja volja je jaka; uvek nastojiš da činiš nešto na određeni način. Danas si pritešnjen do te mere da si voljan da ideš i drugu milju. Kažem ti, ako je tvoja volja nesavitljiva, takvi pritisci su krajnje bolni. Ako si prisiljen da se pokoriš, onda patiš. Ali ako svojevoljno potčiniš svoju volju onda ćeš uzrastati vrlo brzo.
U poslednje vreme u svetu stalno srećem male ljude. Ali isto tako mogao bih da kažem da ne srećem baš mnogo velikih ljudi ni u crkvi. Nadam se da će mladi vernici reagovati na Božiji način, pa će tako i uzrastati. Mi uzrastamo tako što reagujemo na ispravan način. Reagovanje Božijim pobedonosnim životom, osnovni je zakon rasta. Ako budemo mogli uvek da reagujemo u saglasnosti sa tim prevazilazećim životom, bićemo sve veći i veći. Nikakva materijalna stvar nas neće držati; nikakva nemilost ili prezir neće moći da nas sputa; pa čak ni naša sopstvena volja neće moći da nas ograniči. Samo ćemo da rastemo. Inače, crkva će biti puna malih ljudi.
Traži se život koji prevazilazi obično iskustvo
U svetu nekad možeš da vidiš velike ljude, tj. oni samo izgledaju kao takvi. Neki ljudi imaju jako dobru ćud; ne raspravljaju se kad ih opadaju. Drugi su tako stidljivi da ništa ne govore zato što se boje, ali se usuđujem da kažem da ih u srcu mnogo muči. Zato ne mogu da kažem da je druga milja dovoljna sama po sebi; jer je druga milja načelo — ona je načelo nadmašivanja. Levi obraz je takođe načelo — isto to načelo, dakle načelo nadmašivanja. Za hrišćanina je dobro samo ono što potiče iz toga načela.
Prevazići znači uzdići se iznad okolnosti. Ne radi se o tome da ti samo otrpiš kada te neko udari. Ti ne daješ sa oklevanjem košulju onome koji je od tebe traži. Ti ne ideš strpljivo samo jednu milju zato što si na to bio prisiljen. Ako samo to činiš i u jednom i drugom slučaju, onda je beskorisno zato što nisi nadmašio očekivanja onoga koji to od tebe zahteva. Ko dakle može da uradi više nego što se od njega očekuje? Onaj kome je Gospod dao obogaćen život jer iako obeščašćen može da okrene i levi obraz. To je onaj čiji je život toliko veliki da može da ide drugu milju kada se od njega zahteva da ide jednu. Drugim rečima, reagovanje hrišćanina nije nešto iznuđeno ili oskudno.
Čuo sam jednu sestru kako je rekla: „Samo što nisam izgubila takt.“ Kada je to rekla izgledala je kao da je zadobila pobedu. Ali to nije hrišćansko reagovanje; pravo hrišćansko reagovanje mora da je obilno, da je izdašno. Moraš da budeš u stanju da podneseš više nego što se zahteva. To je ono što se zove drugom miljom. Ako podnosiš kada se neko prema tebi loše ophodi, to je „desni obraz“. Ali ako se ti prema njemu odnosiš tako što mu za uzvrat činiš dvostruko dobro, onda si pred Bogom više nego pobednik; to je „levi obraz“. „Levi obraz“ predstavlja puninu; on znači da daješ višak. Dozvolite mi da ponovim, hrišćanska pobeda je uvek prelivanje; ona nikada nije samo nešto što je jedva dovoljno. Hrišćanin ima više nego dovoljno da utroši. On uvek prevazilazi ono što sam može da učini. Tako njegova pobeda nije iznuđena. On ne mora da steže zube i razmišlja da bi sačuvao sebe. On lako pobeđuje pred Gospodom. On dozvoljava Gospodu da ga stalno uvećava. On je uvek u stanju da pokaže milost dece Božije.
Zašto moramo da okrenemo levi obraz? Kada Gospod dozvoli da čovek sa nama loše postupa, time pokazujemo da smo dozvolili Gospodu da uveća svoje delo u nama umesto da ga umanji. Zbog toga okrećemo levi obraz. Gospod upotrebljava ljudsku ruku da bi povećao naš kapacitet i učinio da rastemo. Ljudska ruka radi samo na „desnom obrazu“, ali mi dodajemo i „levi obraz“. Time mi ne samo da se ne protivimo onome što Gospod čini kroz čoveka, nego mu dozvoljavamo i da uveća svoje delo. Gospod postupa sa nama, pa tako i mi postupamo sa sobom. Drugim rečima, kada nas ljudi udare po desnom obrazu, mi kao da se udružujemo s njima da udarimo sami sebe. Mi se ne protivimo onima koji nas udaraju; naprotiv, mi im držimo stranu. Osećamo da jedan udarac nije dovoljan, i zato dodajemo još jedan.
Naša molitva je: „Neka Gospodnja ruka bude na meni. Ako izgubim sve, neću više moći da izgubim ništa. Kad sam mrtav, dalje više neću moći da umrem. Sve dotle dok još mogu da umrem, nisam umro dovoljno. Pošto mogu još da izgubim, još nisam izgubio dovoljno. Voljan sam da povećam težinu Gospodnje ruke nada mnom, umesto da je olakšavam. Ako smo u stanju da držimo Gospodnju stranu, nikada nam neće pasti na pamet da se svetimo.
Naše prevazilaženje je pred Gospodom, jer niko ne zahteva više od Gospoda. Najviše što ljudi mogu da zahtevaju to je jedna milja, ali ono što Gospod traži jeste druga milja. Vidite li koliko je to izričito? Ono na šta čovek može da me natera je ograničeno na jednu milju, ali ono što mu ja pružam je više. Ja tome još dodajem, zato što moje ponašanje prevazilazi obično iskustvo sa Gospodom.
Pouzdano stajanje na hrišćanskom tlu
Šta je bolje — udariti ili primiti udarac? Da li se diviš načinu po kojem se većina ljudi ophodi? Da li bi i ti hteo da učestvuješ u tuči zato što i drugi tako rade? Kažem vam da onaj koji udara druge ne postupa kao hrišćanin? Ako te danas brat udari, da li znaš šta ti on time pruža? On ti pruža jednu veliku priliku — priliku koja ne može da bude bolja — da se uvećaš kao hrišćanin. Pretpostavimo da ti kažeš: „Kako se taj brat usuđuje da me udari? Kako je samo nerazuman!“ Ako je tako, zar nećeš onda pasti u iskušenje da mu uzvratiš udarcem? To nije hrišćanski način ponašanja. Ako te brat udari, tebi je odmah jasno da on ne postupa kao hrišćanin, ali istovremeno ti je jasno da ti je time pružio divnu priliku da ti odreaguješ kao takav.
Nemojmo se diviti onima što udaraju druge jer su izgubili svoje hrišćansko dostojanstvo. Svaki put kada ljudi sa nama loše postupaju, kada govore o nama zlo, ili pak zahtevaju od nas nešto što je nerazumno, ne zaboravimo da nam pružaju priliku da reagujemo kao hrišćani. To je kao da kažu: „Ja neću da budem hrišćanin na delu, ali tebi ću dozvoliti da budeš!“
Ako te brat tuži sudu i pokuša da ti uzme novac ili odelo, on time govori da se više ne ponaša kao hrišćanin, ali dozvoljava tebi da se ponašaš kao takav. On gubi svoje hrišćansko tlo, ali zato postavlja tebe na njega. Zar onda ne bi trebalo da zahvališ Bogu za takvu priliku? Trebalo bi da kažeš: „O Bože, zahvaljujem Ti i slavim Te što si me stavio na hrišćansko tlo. To je zaista Tvoja milost.“ Ako padneš na nivo da uzvratiš udarcem, onda je sa tobom gotovo. Tada gubiš svoje hrišćansko tlo i drugima daješ tu priliku. Zbog toga bi braća i sestre trebalo da nastoje da stoje na hrišćanskom tlu.
Jednom sam ugovorio posao sa jednim bratom. Nisam mu ništa dugovao, ali on je tražio od mene da mu dam veliku sumu novca. Zaboravio sam tačnu sumu, ali bilo je negde između 60 i 80 hiljada dolara. Moja prva reakcija je bila ljutnja. Kako je mogao da bude hrišćanin i da se ponaša tako neopravdano? To je od njega bilo zaista nisko; zar bi neko pravedan mogao da zahteva tako nešto? Ali, posle sam bio srećan da mu dam, iako je bio nepravedan. Zato sam ga upitao: „Brate, da li ti zaista želiš taj novac?“ On je odgovorio: „Želim!“ Baš u to vreme Gospod mi je dao reč: „On ti pruža priliku da budeš uvećan kao hrišćanin.“ Gospod mi je to po prvi put rekao. Konačno sam spremio novac i dao mu ga.
Otada sam naučio jednu važnu lekciju. Kada se ljudi ponašaju tako kao taj brat, oni se povlače sa hrišćanskog tla, ali nam pri tom daju priliku da mi stojimo na tom temelju. Ako se pod takvim uslovima i mi povučemo sa hrišćanskog tla, onda je to velika sramota i beda. Trebalo bi da kažemo: „Gospod nas je stavio na tu osnovu da bismo imali priliku da budemo hrišćani na delu.“ Trebalo bi da kažemo Gospodu: „Gospode, želim da postupam kao hrišćanin.“ Veliki je gubitak ne postupati kao hrišćanin. Kada primiš udarac, kada izgubiš stvar, kada pretrpiš nepravdu, kada izgubiš slobodu sve je veliki gubitak. Ali kažem vam, time što Gospod to dozvoljava On u stvari pokazuje da ima poverenja u tebe, jer želi da ti pokažeš svoju milost. Ti ne samo da bi trebalo da pokazuješ Njegovu silu, nego i Njegovu milost i velikodušnost prema ljudima. Ako to propustimo doživećemo veliki gubitak.
Ljudi mogu da misle da je snaga u onome koji deli udarce; ja vam kažem da je jak onaj koji može da podnese udarac i ne uzvrati udarcem. Onaj koji ne može da se uzdrži, on je slab; ali onaj koji može da se obuzda, jak je. Onaj koji pretrpi udarac je jak; a onaj koji okrene svoj levi obraz je zaista jak. On je jak zato što može dobrovoljno da okrene svoj levi obraz. Učimo se onome što ima duhovnu vrednost pred Bogom, a ne svetsku. Nemojte da živite po svetskim merilima, nego živite po duhovnim.
Moja želja je da svi mladi vernici znaju šta je hrišćansko reagovanje. Nijedan hrišćanin ne bi trebalo da odlaže učenje besede na gori. Nemojte da čekate tri, četiri, pet, osam ili deset godina pre nego što stanete na put. Nemojte da smatrate učenje besede na gori kao nešto komplikovano. Mladi vernik bi to trebalo da uči čim uzveruje u Gospoda, zato što je učenje besede na gori osnovno. Ono stoji na samim ulaznim vratima; to nije nešto što se sagledava posle nekoliko godina nakon pouzdanja u Gospoda. Učenje besede na gori je osnovno; to je reagovanje koje je u saglasnosti sa prirodom hrišćanina. Nije potreban nikakav hrišćanski napredak da bi se ovo posedovalo. Čim uzveruješ u Gospoda Isusa, ti već poseduješ takvo reagovanje. To će biti tvoje prirodno (hrišćansko) iskustvo. Kad pođeš drugu milju, tvoje srce je puno radosti. Samo onda kada to činiš ti se osećaš udobno i doživljavaš unutarnju radost. Ovom životu je potrebno proganjanje, sramoćenje i loše postupanje. Što je pritisak veći, to je veća i sila manifestovanja Božijeg života.
Dve važne stvari u životu reagovanja
Konačno, što se tiče ovoga života, trebalo bi zapaziti naročito dve stvari.
1. Moli se svakodnevno da ne budeš doveden u iskušenje
Pre svega trebalo bi svakodnevno da se molimo da nas Gospod ne dovede u iskušenje nego da nas oslobodi od nečastivoga. Sa ovakvim životnim načelom, po svetskoj proceni, nemoguće nam je da uopšte živimo. Način života koji nam je Gospod dao je nešto što je nemoguće na zemlji. Posle nekoliko pokušaja da to sami učinimo, sve naše sposobnosti će biti iscrpljene. Zbog toga Gospod ubacuje u besedi na gori molitvu: „I ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zla“ (Matej 6:13). Nama je moguće da živimo u svetu samo zbog Gospodnje zaštite. Bez njegove zaštite ne možemo da živimo nijedan dan. Zbog toga je ova molitva neophodna. Bilo bi svejedno kad ne bismo živeli svetim životom. Ali ako živimo Božijim životom, onda svakodnevno moramo tako da se molimo.
Načelo hrišćanskog života ne sme da se iznosi pred nevernike, niti pak pred hrišćane koji su to samo po imenu. U sledećem poglavlju evanđelja po Mateju čitamo: „Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas“ (Matej 7:6). I pas i svinja su nečiste životinje. Psi predstavljaju sve ono što je bezbožno i prljavo. Svinje predstavljaju beživotne hrišćane — spolja imaju razdvojene papke ali ne preživaju. Tako su spolja hrišćani ali iznutra to nisu. Svinja u Bibliji predstavlja hrišćanina koji je to samo po imenu. Ove reči ne bi trebalo da se iznesu pred njih i pred nevernike zato što bi to značilo samo prizivati nevolju. Oni će reći izazovno: „Hajde, okreni obraz pa ćemo videti.“ Molimo se da budemo pošteđeni takvih nevolja.
2. Drži se pravog hrišćanskog reagovanja
Mi namerno ne tražimo nevolje. Međutim, ako se Božijom dozvolom ili po Njegovom uređenju ili pod kontrolom Svetoga Duha nađemo u takvoj situaciji, bilo da ona dolazi od nevernika ili vernika, ne smemo da se povučemo. Moramo ispravno da reagujemo.
Verujem da je ono što smo dosad rekli dovoljno. Hrišćanski život je život iznenađenja. Što više trpiš proganjanje i nevolje i što se više postupa sa tobom na nerazuman način, ti si pred Bogom sve srećniji. Ovo samo je put ka sreći. Hoćeš li da pokušaš? Ako udariš nekoga da li ćeš se osećati prijatno ili neprijatno? Bolje je da primiš udarac. Kad bih ja udario brata, a on mi odmah okrenuo drugi obraz, osećao bih se neprijatno čitavih mesec dana.
Kao hrišćanin nemoj da živiš na račun drugih. Ako budeš iskorišćavao druge, izgubićeš bar mesec dana pred Bogom, zato što nećeš moći duhovno da se uzdigneš. Imati nadmoćnost na zemlji nije vredno. Bolje je biti bijen; tada ćeš dobro da spavaš, dobro da jedeš i dobro da pevaš. Nemoj ni da razmišljaš o tome da imaš prednost nad drugima, jer u tome zaista nema koristi. Ako reagujemo kako valja, verujem da ćemo i hodati kako valja. Ovo je osnovno životno načelo koje ne bi trebalo prevideti.
