|
Управитељско опроштењеУ Библији налазимо четири врсте опроштења. Из практичних разлога, сваком од њих ћемо дати име. Прво: вечно опроштење; друго: позајмљено опроштење; треће: заједничарско опроштење; и четврто: управитељско опроштење. Да бисмо живели честито, потребно је да научимо шта је то Божије управитељско опроштење. Међутим пре него што се тога дотакнемо, размотримо те четири врсте опроштења.
Опроштење које примамо онда када се спасемо називамо вечним опроштењем. То је опроштење о коме је Господ Исус говорио када је рекао: „Да се у његово име проповеда покајање и опроштај грехова свима народима – почевши од Јерусалима“ (Лука 24:47). То је исто оно на шта и Римљанима 4:7 упућује: „Блажени су којима су безакоња опроштена и греси покривени.“
Ми ову врсту опроштења називамо вечним опроштењем, зато што кад нам Бог једном опрости грехе, Он их заувек опрости. Он баци наше грехе у море – баци их у морске дубине, тако да их Он више не види и да их се више не сећа. Такво је опроштење које примамо онда када смо спасени. Нама који верујемо у Господа Исуса, Он опрашта све грехе и односи све безакоње, тако да пред Богом нема више ниједнога. То је вечно опроштење.
Много пута сам Бог каже: „Опраштам ти!“ Међутим понекад објављује своје опроштење кроз цркву: „Бог ти је опростио грехе!“ Ову врсту опроштења називамо позајмљеним опроштењем. „Рекавши то надахну их и рече им: примите Духа Светога. Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су“ (Јован 20:22, 23). Господ овде даје свога Светог Духа цркви, тако да Га она представља на земљи, и да буде Његово оруђе да људима опрашта грехе. И поред тога што то зовемо позајмљеним опроштењем, морамо да будемо веома пажљиви да не бисмо пали у грешку Римокатоличке цркве. Запазите шта Господ каже. Опроштење се овде заснива на Господњем надахнућу цркве, када је говорио: „примите Духа Светога.“ Последица примања Светог Духа је да црква зна чији су греси задржани, а чији су опроштени. Зато црква може да објави чији су греси задржани, а чији опроштени. Запамтите следеће: црква има такву власт само зато што је и сама под влашћу Светога Духа. „Којима опростите грехе – опраштају им се; којима задржите – задржани су.“ Ове речи су уследиле после „примите Духа Светога.“ Позајмљено опроштење је Божије опроштење људских греха путем Његовог средства – цркве.
Понекад се сретнемо са грешником који осећа кривицу пошто је чуо еванђеље. Доведемо га Богу и он призна да је грешник. Он замоли Бога да му опрости грехе. Он плаче, пролива сузе, каје се и искрено прима Господа Исуса. Али, пошто је незнабожац, не зна ништа о истини спасења. Било би изванредно, ако му неко, ко може да представља цркву, у том тренутку каже: „Бог ти је опростио грехе!“ јер би му то ускратило пуно жалости и многе сумње. Кад год се сретнеш са особом која је заиста узверовала, можеш да јој кажеш: „Данас си примио Господа и сада можеш да Му захвалиш зато што ти је већ опростио грехе.“ Ако црква не може да опрости или задржи грехе, како онда може да одлучи ко може, а ко не може да се крсти? Зашто неке људе примате да се крсте, а друге одбијате? Зашто неке примате да ломе хлеб, а друге одбијате? То су примери у којима црква примењује ауторитет који јој је Господ дао да би објавила ко је спасен а ко није; чији су греси опроштени, а чији су задржани. Такве речи не смеју олако да се изговарају него само под ауторитетом Светог Духа. Црква, пошто је примила Светог Духа, налази се под Његовим ауторитетом, и зато је као рука која је Богу позајмљена. Господ позајмљује руку цркве да би објавио чији су греси опроштени, а чији су задржани. Ово је дакле, друга врста опроштења коју налазимо у Библији: уместо да опрашта грехе директно, Бог користи руку цркве да опрости људима грехе. У вечном опроштењу, Бог директно опрашта грехе, али у позајмљеном опроштењу, Бог објављује своје опроштење људском руком.
Шта је заједничарско опроштење? „Ако пак ходимо у светлости, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другим и крв Сина његова Исуса Христа чисти нас од свакога греха. Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо (признајемо) своје грехе, он је веран и праведан – да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности“ (1. Јован. 1:7-9). „Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника; он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света“ (1. Јован. 2:1, 2). Опроштење које се овде спомиње није ни оно које примамо када се спасемо нити пак оно које нам црква пружа. Пошто смо узверовали у Господа и постали Божија деца, још увек би могли да имамо потребу за Божијим опроштењем. Ово смо спомињали раније као опроштење које је долазило путем црвене јунице.[1] Иако смо примили вечно опроштење, могли бисмо да паднемо у слабост и поново згрешимо пред Господом, и тако покваримо заједницу са Богом. Дакле, опет нам је потребно опроштење.
Живот поседује једну нарочиту карактеристику – веома воли заједништво. Или, као што студент биологије зна, можемо да кажемо да живот има два основна обележја: самоодржање – да одржава себе живим и далеко од смрти, јер се живот плаши смрти; и заједништво – страх од изолованости. Ако затвориш кокошку саму, испољаваће досаду; али ако ставиш много кокошака заједно, показиваће велику живост. Човек који је затворен у самицу пати веома много зато што не може да комуницира с другим људима. Човек, као и остала створења, жели да сачува свој живот, а исто тако и да има заједништво с другима.
За тебе који си се поуздао у крв Господа Исуса, проблем самоодржања је већ решен. Више ниси узнемирен, зато што си вечно спасен и зато што су ти греси вечно опроштени.
Али, могло би да буде проблема по другом питању. Ако згрешиш против Бога после спасења, твоја заједница с Богом, као и са Божијом децом би могла да буде поремећена. Шта то значи? На пример: пошто мајка изиђе напоље, њена кћерка се увуче у кухињу и без дозволе поједе неколико колача. Кад их поједе, обрише уста, уклони мрвице са стола и затвори кухињска врата за собом. Међутим она је већ згрешила! Она и њена мајка увече обично имају врло присну заједницу, али вечерас није тако. Кад је мајка позове горе у своју собу, њено срце је доле! Она замишља да ће мајка да је истуче. Чак кад јој мајка постави вечеру, она не ужива у храни. Боји се да је мајка открила шта је учинила. Цело вече се труди да избегава мајку. Очигледно је да је заједница са њеном мајком нарушена. Наравно, не значи да она више није кћерка зато што је украла неколико колача. Не, она је још увек кћерка, али заједница са њеном мајком је поремећена. Исто тако, када ти згрешиш не значи да си престао да будеш Божије дете; ти си још увек Његово дете, иако је твој грех учинио да се твоја заједница са Њим одмах пореметила. Твоја савест више није мирна, а да би имао неометану заједницу са Богом, мораш да имаш чисту савест. Кад је нечија савест укаљана, заједница с Богом је немогућа.
Божија деца неће изгубити свој положај као Његова деца због греха, али ће свакако изгубити заједницу са Њим. Зато је Бог омогућио врсту опроштења коју зовемо заједничарско опроштење. Зашто га називамо заједничарским опроштењем? Зато што ако дођеш Богу и признаш свој грех, пријатељство и заједница с Богом се обнавља. Иначе, нема другог начина да се заједница обнови. Не можеш да се молиш, не можеш чак да кажеш ни „амин“ када се други моле. Шта онда можеш да учиниш? Шта је девојчица у нашој причи могла да уради? Она мора да приђе својој мајци и призна да је украла храну коју није смела да дира. Мора да научи да прихвати став своје мајке у вези са тим и да каже да је згрешила. Мора да зове грех његовим правим именом и да каже: „Молим те опрости ми мој грех!“ Исто тако, и ми морамо да дођемо Богу и признамо да смо у нечему згрешили против Њега и да Га замолимо за опроштење. „Ако исповедамо (признајемо) своје грехе, он је веран и праведан – да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности.“ Такво опроштење није повезано са вечним спасењем, него се односи на заједницу са Богом. Због тога га називамо заједничарско опроштење.
Постоји још једна врста опроштења коју ћемо назвати управитељским опроштењем. Ова врста опроштења може да се види у следећим одломцима из Библије: Матеј 9:2, 5, 6; Јаков 5:15 и Матеј 6:14, 15, 18, 21-35.
Шта је Божије управитељско опроштење? Сигуран сам да бих био поштеђен многих невоља и проблема, да сам одмах по свом спасењу знао за Божију управу.
Овде можемо да наставимо причу о девојчици. Раније је мајка увек остављала кућна врата отворена; исто тако и врата оставе и кухиње. Никада није закључавала оставу где је држала храну. Али овога пута, када се вратила кући, открила је да је нека храна из оставе нестала. И сада, пошто мајка зна шта се десило, девојчица је приморана да призна свој грех и да замоли за опроштење. Мајка јој је опростила, па је чак и пољубила. Случај се сматра завршеним и њихова заједница је обновљена. Међутим, следећег пута када мајка изиђе из куће, она закључа сва врата. Њен начин опхођења се променио. Заједница је једна ствар, али управа је нешто сасвим друго.
Шта је управа? Управа је начин. Божија управа је Божији начин, Божија администрација. Мајка може да опрости кћерки грех и обнови њихову заједницу, али следећи пут кад излази она ће закључати и оставу и кухињу. Другим речима, она је променила свој начин. Обновити заједницу је лако, али обновити начин није тако лако. Мајка се боји да би њена кћерка могла то поново да учини. Она не може да дозволи кћерки пуну слободу него мора да постави извесна ограничења. Њен начин се променио. Запамтите да Бог са нама поступа на сличан начин. Заједничарско опроштење је релативно лако добити. Онај који искрено призна свој грех примиће обновљење свога заједништва. Онога тренутка када призна свој грех, Бог обнавља заједништво са њим. Ипак, Бог би могао да промени свој начин према њему. Можда ће Божија стега одмах пасти на њега; Бог би могао да му више не даје онолико слободе колико је до тада уживао.
Али опет, може доћи дан када ће Бог да уклони своје дисциплинске мере – и ми то називамо управитељским опроштењем. У случају са мајком, то би значило да ће да осване дан када она осећа да је њена кћерка поуздана, те остави врата откључана. То је управитељско опроштење.
Заједничарско опроштење је једно, управитељско опроштење је нешто сасвим друго. Други пример за ово би био отац који има неколико синова. Он дозволи својим синовима да се после подне од четири до шест играју напољу. У шест је време за вечеру. Једнога дана они изиђу и потуку се са другом децом. Отац им опрости и опет их пусти напоље. Али шта би се десило да се та деца свакога дана туку кад изиђу? Шта би отац тада учинио? Иако би деца свакодневно могла да признају свој грех, и свакодневно приме опроштење, ипак би отац осећао да његов начин није добар; да начин на који управља својом децом мора да је неисправан. Зато каже својим синовима: „Зато што се тучете сваког дана кад изиђете напоље, од сутра остајете у кући.“ То је очева рука.
И ти би могао да сагрешиш против Бога, и сваки пут кад признаш свој грех Бог ти опрашта. То међутим, не спречава Бога да те даље кажњава. Пошто ти је Бог опростио, твоја заједница с Богом може да се обнови. Али Бог ће променити свој начин са тобом. Важно је да знамо да кад нас Божија рука кара, да она не може лако да се помери. Уколико Бог није потпуно убеђен да су Његова деца у реду, Његова управитељска рука се неће уклонити.
Да се вратимо нашој другој причи: Видевши да се његови синови свакодневно туку, отац их затвори у кући недељу дана, две недеље, месец дана, па чак и два месеца, све док се не увери да његови синови више неће бити неваљали и да се неће тући са другом децом. Затим ће можда рећи својим синовима, пошто су били прилично добри за тих два месеца, да ће им дозволити да изиђу напоље следећег дана на десет минута. Отац почиње да уклања своју управитељску руку. Тих десет минута напољу могли би да зовемо управитељско опроштење. Управа почиње да се мења, иако отац још увек мотри на то како се његови синови опходе према другој деци. Ако се не потуку за тих десет минута, он би следећег дана могао да им дозволи пола сата напољу. Касније би могао да им дозволи да се играју сат времена. После месец-два, могао би да им дозволи да се играју напољу између четири и шест, као што је то било испочетка. Када дође тај дан његови синови примају његово управитељско опроштење у потпуности.
Дакле браћо, шта је управитељско опроштење? То је нешто што се сасвим разликује и од вечног опроштења, и од позајмљеног опроштења, или пак од заједничарског опроштења. То је нешто што говори о томе како се Бог брине за нас, како поступа са нама и како нас дисциплинује.
1. Значење Божије управничке руке
У Библији има много одломака који се односе на ово. На пример: „Што човек сеје, оно ће и жњети“ (Гал. 6:7). То је Божија управитељска рука. Претпоставимо да је отац увек попустљив према својој деци. Природно је да ће његова деца бити дивља и недисциплинована. Како би кућа могла да буде у реду ако отац не управља својом кућом? Ако се човек увек свађа са људима, природно је да нема пријатеља. Видите, што човек сеје, оно ће и жњети. То је Божија управа, Његова моћна рука која не може да се промени. Децо Божија, будите веома пажљиви да не покренете Божију управитељску руку; јер кад се она једном покрене, тешко може да се уклони.
Неки људи су донели пред Господа одузетог човека. Ту су били и књижевници. „Синко, опраштају ти се твоји греси!“ рекао је Господ Исус одузетом човеку. Ове Господње речи представљају прави проблем за оне који не знају шта је управитељско опроштење. Овог одузетог човека су његови пријатељи донели пред Господа; он сам није изразио веру у Господа. Па ипак, Господ му је рекао: „Синко, опраштају ти се твоји греси!“ Да ли то значи да је душа овог одузетог човека била спасена чим су га донели пред Господа? Ако је то био случај, било би врло лако добити спасење. Зар то значи да само зато што је неко донет пред Господа, да су му греси одмах опроштени? Не, ово опроштење овде дефинитивно није вечно опроштење; нити оно пак има било какве везе са позајмљеним опроштењем, а ни са заједничарским. То је једна друга врста опроштења, пошто нам Господ овде показује две ствари: с једне стране, „Опраштају ти се твоји греси!“; а с друге: „Устани и ходај!“ Сетимо се да су многе болести настале због Божије управитељске руке. Да би исцелио одузетог човека и да би учинио да прохода, Господ прво мора да му подари управитељско опроштење. Опроштење које овде видимо било је у вези са Божијом управом. Оно је било у нарочитој вези са болешћу. Дакле, када је одузети човек донет пред Господа ради исцељења, Господ није рекао ништа друго осим: „Синко, опраштају ти се твоји греси!“ Другим речима, са опроштењем греха, и болест би била излечена. Његова болест је била повезана са његовим гресима. Господ Исус је то изговорио зато што је знао да су човекови греси пред Господом узрок одузетости. Када су му греси били опроштени, нестало је и његове болести. Ми то зовемо управитељским опроштењем. Кад дође управитељско опроштење, болест је излечена. Јасно је да је овај човек згрешио против Божије власти и да се због тога разболео од парализе. Пошто му је Господ опростио грехе, могао је да устане, покупи своју постељу и оде кући. Тако се опроштење у овом случају разликује од осталих врста опроштења. Ово је управитељско опроштење.
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено“ (Јаков 5:14, 15). Опроштење овде изгледа као да је нешто посебно. Раније смо видели да постоје многи узроци болести.[2] Нису све болести проузроковане грехом. Греси овде нису опроштени тиме што их је болесник признао, него кроз молитве старешина цркве. Шта то значи? Ово опроштење свакако није ни вечно опроштење, ни позајмљено опроштење, ни заједничарско опроштење. Највероватније ово опроштење је повезано са управитељским опроштењем. Да бисмо то илустровали, претпоставимо да је брат болестан зато што је пао под Божију управитељску руку. Бог га кажњава зато што је згрешио и пао. Кад призна свој грех пред Богом, прима опроштење и његова заједница са Богом се обнавља. Али Божија дисциплинска рука га још није оставила. Чека на дан када ће старешине цркве доћи да се помоле за њега, и да му кажу да су му браћа такође опростила и да од срца желе да он духовно оживи, да црква жели да га види како наставља својим животним путем. Када тај дан дође, старешине цркве га помажу уљем да би уље помазања потекло од Главе (Христа) до њега. Црква се моли за њега и брат је обновљен. Када је на тај начин Божија управитељска рука уклоњена од њега, може да се исцели од болести. То је оно што се подразумева речима: „Ако је и учинио грехе, биће му опроштено.“ Греси о којима је овде реч нису обични греси, него они који навлаче Божију управитељску руку. Читајући Библију, требало би да разумемо да Јаковљева 5 говори о Божијој управитељској руци. Ако паднеш у Божије управитељске руке, Он те неће пустити све док не добијеш опроштење.
Да бисмо боље разумели значење управитељског опроштења, узећемо Давида као илустрацију. Нигде се у целој Библији не види Божије управитељско опроштење тако јасно као у случају Давида и Уријине жене. Давид је починио два греха: прељубу и убиство. У прељуби, згрешио је против Уријине жене; у убиству згрешио је против Урије. Пошто је починио ова два греха, признао их је пред Богом. Ово налазимо у Псалму 51, а и у другим Псалмима. Дубоко скрушен у срцу, он је искрено признао своје грехе пред Богом. Признао је да је оно што је учинио ружно, нечисто и увредљиво. Пошто је Давид признао своје грехе у Псалму 51, јасно је да је његова заједница са Богом обновљена. То је као прва глава 1. Јованове.
Па ипак, шта је Бог рекао Давиду када му је послао Натана? Запазите Натанове речи: „Тада рече Давид Натану: Сагреших Господу. А Натан рече Давиду: И Господ је уклонио твој грех; нећеш умрети“ (2. Сам. 12:13). Давид је рекао: „Сагреших Господу!“ Признао је своје грехе и своју нечистоту. Тако је Бог послао Натана да му каже да је Господ уклонио његов грех, и да неће умрети. Ово јасно указује да је Давидов грех опроштен. Али Бог је имао још нешто да каже Давиду. Прво: „Али што си тим делом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умрети син који ти се родио“ (ст. 14). Друго: „Зато неће се одмаћи мач од дома твога довека, што си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена“ (ст. 10). Треће: „Овако вели Господ: Ево, ја ћу подићи на тебе зло из дома твога, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твоме, те ће спавати са женама твојим на видику свакоме. Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свим Израиљем и свакоме на видику“ (ст. 11, 12). Иако је Бог уклонио Давидов грех, ипак је учинио да његов син кога му је родила Уријина жена умре. Даље, иако је Бог уклонио Давидов грех, ипак је учинио да се мач никада не уклони од Давидовог дома. Затим, иако је Бог сасвим сигурно уклонио Давидов грех, ипак је дозволио да се Авесалом побуни против Давида и да обешчасти Давидове жене. Другим речима, иако је Давидов грех био опроштен, казна није одмах уклоњена.
Дозволите ми да вам искрено кажем. Ма какав грех ти могао да починиш, ако одеш Богу и замолиш за опроштење, опростиће ти се. Обновљење заједнице може да буде врло брзо. Давид је могао брзо да обнови заједницу са Богом. Ипак, Божије дисциплинске мере су остале на Давиду, штавише и после његове смрти. Иако је био под Божијом казном, Божија управа није уклоњена. Зато је дошло до тога да му се син разболи. Иако је Давид постио и лежао на земљи, ништа није могло да помогне. Божија дисциплинска рука је пала на Давида. Син је коначно умро. Касније су се и друге ствари догодиле: Давидов прворођени син Амнон је убијен, а после тога, други син, Авесалом се побунио. Мач се никада није удаљио од Давидовог дома. Ипак, Бог је рекао Давиду да му је опростио грех. Браћо, Бог је вољан да вам опрости све грехе које почините, али то не значи да можеш да Га спречиш да те не кара, или да Његова управитељска рука падне на тебе.
2. Покори се под Његову моћну руку
Наш Бог је Бог управе. Понекад када нешто урадиш против Његове воље, Он не покреће одмах своју управитељску руку. Једноставно те пушта. Али када Он једном спусти своју управитељску руку, нема ничега што би ти могао да учиниш осим да се покориш. Нема никаквог начина на који би могао да побегнеш; Он није као човек који ће лако дозволити да се извучеш. Сасвим је лако да ти се грех опрости и да ти се заједница са Богом обнови. Али не можеш да уклониш дисциплинске мере које ти Бог намеће у твојим околностима – твојој кући, твоме послу, или твоме телу. Једино што можеш да учиниш то је да учиш како да се подредиш Божијој моћној руци. Што смо понизнији под Његовом моћном руком и што јој се мање противимо, то ће бити лакше да се Божија управитељска рука уклони од нас. Ако нисмо понизни и стрпљиви, ако гунђамо и ако се узрујавамо у себи, дозволите ми да вам кажем: биће теже да се Божија управитељска рука уклони. Ово је веома озбиљно. Пре двадесет година учинио си нешто по свом сопственом нахођењу. Данас се сретнеш са тим истим проблемом и мораш да једеш од плода свога ранијег дела. Та иста ствар се вратила и нашла те. Шта би требало да учиниш када се то деси? Требало би да погнеш главу и кажеш: „Господе, то је моја грешка!“ Требало би да се понизиш под Божију руку и да се не противиш. Што се више противиш, то је и Божија рука тежа. Зато увек кажем да мораш да се покориш Божијој моћној руци. Што се више противиш Божијој управитељској руци, то ће ти се више тога и десити. Чим управитељска рука Божија падне на тебе, мораш да се понизиш и с радошћу признаш да то заслужујеш, зато што Господ не може да погреши. Требало би да се подредиш. Не смеш да размишљаш о противљењу; не смеш чак ни да гунђаш нити да се узрујаваш.
Ако си непокоран и мислиш да се извучеш из Божије руке, запамти да то није лако. Ко може да избегне Божију руку? Зар не схваташ да је оно што си учинио раније проузроковало да западнеш у данашњу ситуацију? На пример: неки брат је као дете волео да једе бомбоне. Толико је јео бомбоне да су му зуби пропали. Једнога дана му постане јасно да се препуштао лошој навици и какве је то резултате имало по њега. Он замоли Бога да му опрости грех прождрљивости за бомбонама. Лако је примио од Бога опроштење за свој грех, али то није зауставило кварење његових зуба. На њему је Божија управа. Исувише много бомбона проузрокује кварење зуба. Ако признаш свој грех, твоја заједница (са Богом) може да се обнови, али то неће учинити да ти расту здрави зуби. То је Божија управа и требало би да учиш да се томе покораваш. (Сами од себе покварени зуби се неће поправити. Међутим, има одређених ствари које могу да се поврате пошто се уклони Божија управитељска рука).
Дозволите ми да употребим једну другу илустрацију из Библије: После случаја код Мериве где је Мојсије ударио стену, [3] он и Аарон су пали под Божију управитељску руку. Иако је Аарон погрешио, Бог му је ипак дозволио да буде свештеник и да се његово заједништво са Богом обнови. Међутим, касније, Бог му је рекао да је дошло време да иде са овога света и да неће ући у Ханаан. Ни Мојсије није послушао Јахву код стене. Уместо да проговори стени као што му је Бог заповедио, Мојсије је стену ударио штапом. Због тога је Божија рука дошла на њега, па ни он није могао да уђе у Ханаан. Да ли видите основни проблем? То је Божија управа. Више не можеш да имаш однос са Богом онако како је Он према теби раније поступао. Можда ћеш одсада морати да промениш свој начин понашања. Можда ћеш чак морати да промениш и начин размишљања о томе шта ти сматраш да је најбоље.
Библија је пуна таквих примера. Када су Израелци дошли у Кадис у пустињи Фаран, послали су уходе да испитају земљу (види: 4. Мој. 13 и 14). Уходе су одсекле лозу са грожђем које је било толико велико да је требало два човека да га носе. Знали су да у земљи заиста тече мед и млеко. Међутим уплашили су се и нису хтели да иду у обећану земљу зато што су видели да су људи у њој толико велики да су се Израелци осећали као скакавци. Као последица, сав народ је морао да умре у пустињи, осим Исуса Навина и Халева који су касније ушли у обећану земљу. Када су чули да је Бог изговорио такав суд, признали су свој грех и изразили своју вољност да уђу. Иако је Бог наставио да поступа према њима с милошћу, и да их признаје као свој народ, ипак им није дозволио да имају било какво учешће у Ханаану. Није им било дозвољено да уђу зато што се Божија управа променила. Дакле браћо, на самом почетку свог хришћанског живота требало би да желите да ходате од првог до последњег дана путем који је Бог припремио за вас. Немојте да живите немарно; не грешите! Молим вас не заборавите да, иако је могуће да примите милост, Бог ипак може да промени свој начин поступања са вама. Његова управитељска рука никада не попушта.
Божија управитељска рука је заиста нешто од најозбиљнијег значаја. Будимо смерни, јер не знамо када би Божија дисциплинска рука могла да дође на нас. Бог може да дозволи да се неко стално провлачи. Или би пак могао да дозволи непослушност десет пута, али једанаестог да спусти своју руку. Међутим, Његова рука би могла да се спусти већ први пут. Ми немамо начина на који бисмо могли да знамо када ће се Његова дисциплинска рука спустити. Божија управа није нешто што бисмо ми могли да контролишемо. Он чини што год жели.
Због тога, браћо, ми, пре свега и изнад свега, морамо да се трудимо да научимо да будемо послушни Господу. Нека вам Бог буде милостив и милосрдан да не бисте пали под Божију управитељску руку. Како било да било, ако западнеш под Божију управитељску руку, немој да се противиш и да урадиш нешто непромишљено. Немој да покушаваш да бежиш, него се по сваку цену држи основног начела покорности. Ти природно не можеш да будеш покоран сам по себи, али зато можеш да замолиш Господа да ти то омогући. Само Господњом милошћу можеш да издржиш. „О Господе, буди ми милостив да могу да издржим!“ Ако Божија управитељска рука није пала на тебе, истрајно тражи Његову милост. Ако је већ пала, ако је дозволио да се разболиш или да на тебе дођу невоље, запамти добро да никада не би требало својом телесном руком да се противиш Божијој управи. Чим Божија управа падне на тебе, одмах се покори Његовој моћној руци. Требало би да кажеш: „Господе, ово је твоје дело, ово си Ти наредио; покоравам се с радошћу, вољан сам да то прихватим.“ Када је Божија управитељска рука пала на Јова (што је могло да се избегне), што је Јов био понизнији, то је и његово стање било боље; што се више хвалисао својом праведношћу, то је и његова ситуација бивала гора.
Хвала Богу, да се често Његова управитељска рука не задржава заувек на особи. Ја лично верујем, да када Божија управитељска рука падне на некога, молитва цркве понекад може лако да је уклони. Зато је Јаков 5. глава од толиког значаја. У њој нам Јаков говори да старешине цркве могу да уклоне Божију управитељску руку. Он каже: „И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено.“ Дакле, кад неки брат увиди да је ово пут за њега, црква може да се моли за њега и помогне да се уклони Божија управитељска рука.
Сећам се како је гђица. Маргарет Е. Барбер испричала нешто дивно. Брат који је учинио нешто лоше, касније се покајао и дошао код ње. Она му је рекла следеће: „Зар се ниси покајао и вратио се? Сада би опет требало да идеш пред Бога и кажеш: ‘Испочетка сам био суд у лончаревој руци, али тај суд је сада разбијен.’ Не би требало да присиљаваш Господа говорећи: ‘Господе, мораш да ме учиниш истим судом.’ Не, него понизно да се молиш: ‘Господе, буди ми милостив и поново ме учини судом. Не усуђујем се да наваљујем. Господе, свеједно ми је, да ли ме чиниш судом за част или судом за обичну употребу!“
Људи мисле да ће увек бити исти суд – хтели би да их Господ учини величанственијим. Штавише, понекад траже од Господа да их учини још бољим судом. Наравно, понекад и успемо да добијемо благослов. Али, има једна ствар коју бих хтео да вам кажем: ми, са којима је Господ много поступао знамо да често долазимо под Божију руку – Његову управитељску руку. Признајемо да нас Бог путем те управитељске руке учи томе шта је Његова воља. Све што можемо да учинимо, јесте да се понизимо. Нема начина на који можемо да се извучемо; једноставно се покори.
Не би требало да ово узимамо олако. Када је једна сестра хтела да се уда, дошла је да се са мном посаветује. Рекао сам јој да колико сам ја могао да видим да не би требало да се уда за тог човека, зато што ми није остављао утисак поузданог хришћанина. Међутим она је инсистирала на томе да има поверења у њега. И тако се удала за њега. После осам месеци написала ми је дугачко писмо у коме је говорила: „Знам да сам погрешила. Нисам вас слушала и сада ми је јасно да сам направила велику грешку. Шта да радим?“ Мој одговор је гласио: „Одсада ти преостаје само један пут, а то је да се покориш под моћну Божију руку. Ако ми будеш поново писала, одмах ћу ти рећи да не могу да ти помогнем. Нико не може да ти помогне зато што си пала под Божију управитељску руку. Када си у Божијој управитељској руци, немој да покушаваш да се противиш. Ако се будеш противила, бићеш разбијени суд и нећеш имати никакве будућности.“ У истом писму сам јој подвукао да не би било у реду да ми поново пише. Дакле, упамтимо, да нема ничег озбиљнијег од Божије управе.
Ја често размишљам о данашњем стању цркве. То је као када пођеш у лончареву кућу и на путу наиђеш на поље пуно разбијених чинија, тањира и лонаца – све поразбијано. Такво је стање хришћана данас. То је веома озбиљна ствар. Понављам, морамо се учити да се покоравамо Божијој моћној руци.
3. Буди богобојазна особа
У Библији се налазе два одломка који такође говоре о Божијој управитељској руци. То су Матеј 6:15 и 18:23-25. Веома је важно знати да не би требало безобзирно да осуђујемо друге. Ово је од највећег значаја, јер ма у чему ти безобзирно судиш друге, то исто лако може да дође и на тебе. Све оно што ти не опрашташ другима, то исто би могло да задеси и тебе. И ово нам показује Божију управитељску руку. Ако ти не опростиш другима оно што ти дугују, ни Бог теби неће опростити грех. Ово је управитељско опроштење; нешто сасвим друго од вечног опроштења. Да, Бог јесте твој небески Отац; питање вечности је већ решено. Али, ако неки брат згреши против тебе, а ти нећеш да му опростиш, ни Бог теби неће опростити. На тебе ће пасти Његова управитељска рука. Зато ми дозволи да ти кажем: учи се да будеш великодушан и да прашташ; имај љубави и буди спреман да опростиш другима. Ако си увек незадовољан, критикујеш друге и налазиш грешке у њиховом понашању, могао би да паднеш у Божију управитељску руку. Неће ти бити лако да се извучеш, јер ће Бог дубоко да задре у тебе. Ако си непопустљив према другима, Бог ће бити непопустљив према теби. Да ли се сећаш слуге из Матеја 18, који је изишао из куће свога господара и наишао на свога друга у служби, који му је дуговао сто динара. Ухватио га је за гушу и захтевао да врати оно што дугује. Када је господар чуо шта се десило било му је веома криво. Наредио је да се слуга баци мучитељима у тамницу док не плати сав дуг. Бог је почео да га кажњава и са Божијом управитељском руком над њим, није могао лако да се извуче.
Према томе, ми не само да морамо да се учимо да будемо великодушни кад опраштамо, него морамо да будемо пажљиви да не говоримо немарно критикујући друге. Често оно што говоримо и критикујемо у другима ускоро ће се видети и у нама. Много пута смо приметили како су дисциплинске мере дошле на онога ко је исувише строг према другима. Ако осуђујеш главу породице који има проблема са својом децом, говорећи: „Гледајте, Божија рука је увек над њим,“ неће проћи много времена пре него што се иста невоља спусти и на тебе. Браћо, учимо се да будемо у страху од Божије управе. Учимо се страху Божијем.
Дозволите ми да вам кажем: потребан је читав живот да се научи Божија управа. Све године које проводимо на земљи као хришћани користе се да учимо како Бог влада над нама. Навикавајмо се да не будемо они који се мешају у туђе послове и блебећу. Учи се да будеш богобојазан. Не само да је некорисно него је и веома озбиљно изазивати Божију руку. Добро пази да не дозволиш да тешка ситуација других дође на тебе; немој да је призиваш тиме што безобзирно осуђујеш друге. Што год посејемо, то ћемо и пожњети. Ово начело се нарочито односи на Божију децу. Учимо се да будемо великодушни. Што смо великодушнији – то боље, јер бити великодушан према другима, значи примити Божију великодушност. Ако смо подмукли и строги према својој браћи, Бог ће бити строг и веома много тражити од нас. Учи се да будеш благ, милостив и љубазан према браћи. Покушај да превидиш грешке своје браће; говори мање бескорисних речи; обуздавај се у осуђивању других. Кад се људи нађу у невољи, помози им, али немој да их осуђујеш.
У последњим данима Јевреји ће много пропатити. Биће затварани, свучени до голе коже, гладоваће. Они који су овце посетиће их у затвору, оденуће их и нахранити. (Види Матеј 25:31-46). Ми не можемо да кажемо да би и ми требало да додамо њиховим патњама зато што је Бог одлучио да дозволи да Јевреји прођу кроз прогонство и невоље. Да, Бог дозвољава да пролазе кроз невоље, али ми морамо да се учимо да будемо великодушни. Управитељска дисциплина је Божија надлежност; брига Божије деце у овом добу је да се уче да буду великодушна и милостива према другима, без обзира на околности. Тако ће нас Бог сачувати од многих невоља.
Има много хришћана који су страшно пали зато што су у прошлости оштро осуђивали друге. Њихова невоља произлази из њиховог ранијег критиковања. Бог није умањио своју владавину. Зато будимо великодушни према људима, да не бисмо пали под Божију управитељску руку. Учи се да волиш људе и да према њима будеш великодушан. Нека нам Бог буде милостив због нашег безумног опхођења, и да не бисмо дошли под Његову управитељску руку. С обзиром на то ми се ослањамо на Божије милосрђе. Колико је само потребно да живимо Божијом мудрошћу! Рецимо Господу да смо будале и да врло често безумно радимо, и ако паднемо под Његову управитељску руку да ћемо се брзо покорити. Замолимо Га за милост. Рећи ћу вам: што си понизнији и мекши, то ћеш лакше изићи из Божије управе. Што си поноснији и што се више самооправдаваш, то ће ти бити теже да се извучеш. Зато се учи да будеш понизан.
У случају да паднемо под Божију управитељску руку, било због нечег великог или малог, не смемо да се противимо. Бунт је право безумље. Једно и једино начело које можемо да следимо, јесте да се понизимо под моћну Божију руку. Ако се заиста понизимо, видећемо да ће нас Бог ослободити „кад дође време“. Са Његовог гледишта ствар ће бити свршена. Надам се да ћете обратити пажњу нарочито на речи: „кад дође време“. „Понизите се, дакле, под силну Божију руку, да вас узвиси кад дође време.“ (1. Пет. 5:6). Тежиште је на речима: „кад дође време“. У одређено време Бог ће ти отворити пут; у одређено време, извешће те на прави пут; у одређено време, ослободиће те; и у одређено време, узвисиће те.
„Под силну Божију руку“ овде искључиво указује на Његове дисциплинске мере, и зато морамо да се понизимо под ту руку. У овој реченици се не ради о заштити; јер да се мисли на заштиту, онда би писало „вечна рука“. Понизити се „под силну Божију руку“, једноставно значи покорити се. То је моћна рука коју не можеш ни да помериш нити да јој се успротивиш. Реци Господу: „Господе, вољан сам да слушам. Ма где ме ставио, ја то с радошћу прихватам. Нећу се противити. Нећу да размишљам о томе како си поступао са мном. С радошћу слушам Твоју реч. Спреман сам да останем у овој ситуацији онолико дуго колико је то Твоја жеља.“ Тада ћеш увидети да „кад дође време“, Он ће те ослободити. Нико не зна колико би то могло да потраје. Кад дође време да Господ мисли да си савладао лекцију, Он би могао да покрене цркву да се моли за твоје ослобођење.
Моја је жеља да браћа и сестре знају Божију управу још од самог почетка свог хришћанског живота. Многе од наших потешкоћа произлазе из нашег незнања. Надам се да ће Божија деца од првог дана прве године знати шта је то Божија управа. То ће им помоћи да иду напред правим путем.
__________1 Књига IV Не ја него Христос, лекција 22. - назад 2 Watchman Nee, The Spiritual Man. 3. Vols. New York, Christian Fellowship Publishers, 1968. Translated from the Chinese. See the chapter entitled “Sickness” in vol. 3, especially pp. 179-195. (Translator). - назад 3 4. Мој. 20:10-12 - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|