|
Онда видех у сну да су путници већ прешли Зачарану земљу и ушли у земљу Красник[616] (Иса. 62:4), где је ваздух био веома сладак и пријатан, а пошто је пут водио кроз њу, мало су се одмарали. Ту је расло цвеће свих могућих врста, а птице су весело певале. Грлица је негде гугутала.[617] У тој земљи сунце сија и дању и ноћу. Била је веома далеко од Долине Сена Смртнога и Џина Очајника, а ни тврђава Сумњивица више није могла да се види, aли се зато град у који су ишли већ назирао.
Срели су неке од његових становника. У тај крај су долазили анђели, пошто се налазио на граници неба. У тој земљи се обновио живот између невесте и Младожење, а како се Младожења радује невести, тако се и Бог радује њима.[618] Нашли су жита и вина колико год им је требало, јер је овде било свега што им је иначе недостајало на путу.[619] Чули су глас који је повикао из Града: „Реците кћери Сионској: ево Спаситељ твој иде; ево плата је његова код њега и дело његово пред њим.“ А становници ове земље зову их „Људима светим, искупљеницима Господњим.“[620]
Идући преко те земље радовали су се више него у било којем другом крају кроз који су дотада прошли. Како су се све више приближавали граду, изгледао је све боље. Био је саграђен од бисера и драгог камења а улице су му биле поплочане златом, тако да се Хришћанин због природног сјаја града и због одблеска сунчевог светла скоро разболео од жеље да тамо стигне; а и Надољуб се осећао готово исто тако. Зато су мало легли и повикали од бола: „Заклињем вас, кћери јерусалимске, ако нађете драгога мога, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави“ (Пес. 5:8).[621]
Али кад су се мало окрепили и могли боље да поднесу то своје стање, пошли су даље. Нашли су се у воћњацима, виноградима и дивним вртовима чија су врата била отворена према путу. Тако сретоше вртара и упиташе га:
– Чији су ови лепи виногради и вртови?
На то им је он одговорио:
– Припадају Цару, и засађени су за његово уживање и утеху путницима.[622]
Затим их је увео у виноград и послужио воћем. Показао им је Царева шеталишта и места где је волео да седи. Ту опет остадоше неко време да се одморе.
Тада видех у сну да сада много више говоре у сну него што су то чинили раније за време путовања. И пошто сам се томе зачудио, вртар ме упита:
– Што се чудиш? Плод ових винограда чини да говоре усне оних који спавају.[623]
Тада видех да су се пробудили и да се спремају да пођу у Град. Као што рекох, одблесак сунца је био толико јак (јер је град био од чистога злата),[624] да још нису могли да га погледају голим оком, него само кроз некакву справу која је била за то направљена.[625] Видех да су их срела два човека у хаљинама које су се сијале као злато, а исто тако су им се сијала и лица.[626] Упитали су путнике одакле су. Питали су их где су ноћили, на какве су потешкоће, опасности, утехе и задовољства наишли на путу. Они су им све испричали.
– Још вам остају две потешкоће[627] па ћете ући у Град – рекоше она двојица.
Тада су хришћанин и његов друг замолили да их прате, на шта су ови пристали.
– Али – рекоше – морате да победите својом сопственом вером.[628]
На реци
Видех затим како су ишли сви заједно, све док не угледаше градске капије. Тада приметих да се између њих и капије налазила река, а преко ње није било моста. Река је била врло дубока. Када су угледали воду, путници су се запањили, али људи који су их пратили рекоше:
– Морате прећи, јер се друкчије не може на капију. Онда су путници упитали да ли постоји неки други прилаз капији, на шта су им ови одговорили:
– Има, али су само двојица, то јест Енох и Илија ишли тим путем од постанка света и нико више неће, све док не затруби последња труба.[629]
Онда су путници, а нарочито Хришћанин, клонули духом и гледали на све стране, али нису могли да нађу пут којим би заобишли реку.[630] Онда упиташе:
– Да ли је вода једнако дубока?
– Није! Колико ће бити дубока зависи од ваше вере у Цара тога Града.[631]
Прелазак
Они онда приђоше реци и загазише. Хришћанин поче да тоне, те повика ка свом добром пријатељу Надољубу:
– Тонем у дубокој води, таласи ме запљускују.[632]
– Охрабри се брате! Осећам дно под ногама и тврдо је – узврати његов пријатељ.
– Ах брате – рече Хришћанин – смртна туга ме обузима! Нећу видети земљу у којој тече мед и млеко.
Велика тама и страх обузеше Хришћанина, тако да више ништа није могао да види пред собом. У великој мери је изгубио своја осећања, тако да није могао да се сети, нити да говори о слатким утехама које је нашао на свом путовању. Све речи које је изговарао, указивале су на то да је његов ум и душу захватио страх да ће се удавити у реци и да неће никада ући на врата. Они што су посматрали, видели су да га много муче сећања на грехе, које је починио пре и после поласка на своје путовање. Видели су да га узнемиравају авети и зли духови што је потврђивао својим речима.[633] Надољуб је имао велике муке да му држи главу изнад воде. Понекад би га потпуно нестало, а онда би се полумртав опет појавио. Надољуб је покушавао да га теши:
– Видиш ли брате капију и људе који чекају да нас приме?
– Тебе чекају, јер ти си Надољуб откако те познајем – одговори Хришћанин.
– Такав си и ти био – рече он Хришћанину.
– Ах, брате, да сам прав, Он би сигурно дошао да ми помогне, али због мојих греха довео ме је у тешку опасност и ту ме оставио.
– Брате, заборавио си стих који говори о безбож-ницима:
„Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово угојено. На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.“[634] Потешкоће и невоље кроз које пролазиш у овој води нису знак да те је Бог оставио, него служе да те испробају и покажу да ли ћеш се сетити Његове доброте коју си до сада примио. То ће те одржати у невољи.[635]
Онда видех како се Хришћанин мало замислио. Надољуб му рече:
– Охрабри се! Исус Христос те исцељује! На то Хришћанин узвикну:
– Сад га опет видим, и Он ми говори: „Кад пођеш преко воде, ја ћу бити с тобом, или преко река, неће те потопити.“[636]
Онда су се обојица охрабрила а непријатељ се окаменио док нису прешли. Хришћанин је ускоро могао да додирне дно, и испоставило се да је до друге обале био све сам плићак. Тако пређоше.[637]
Пут до врха
На другој обали су опет угледали она два сјајна бића која су их тамо чекала. Када су изишли из реке ови су их поздравили речима:
– Ми смо служитељи, послани да служимо онима који ће да наследе спасење[638] – па кренуше према капији.
Сада треба да знате да је Град стајао на високом брду, али путници су се лако попели уз њега, јер су их она двојица водили за руке. Своју смртну одећу су оставили у реци. Иако су загазили у њој, изишли су без ње. Попели су се дакле лако и брзо, иако је темељ града виши од облака. Ишли су као по ваздуху, слатко разговарајући и веома утешени што су прешли преко реке и што имају тако дивно друштво.[639] Њихов разговор са сјајним бићима је углавном текао о слави тога места. Рекли су им да су његова лепота и слава неизрециви.
– Сад сте пришли Сионској гори и граду Бога живога, небеском Јерусалиму, хиљадама анђела, свечаном збору... и духовима савршених праведника.[640] Сада улазите у Божији Рај где ћете видети дрво живота, и јести плод који никада не труне. Када уђете, даће вам беле хаљине, и сваки дан ћете ходати и разговарати са Царем, кроз целу вечност. Тада више нећете видети то што сте видели доле на земљи, наиме, тугу, болести, невоље и смрт, јер старо прође.[641] Сада идете код Авраама, Исаака, Јакова и пророка – људи које је Бог спасао од зла које ће доћи, који почивају на својим постељама и ходају у праведности.[642]
Онда их путници упиташе:
– Шта ћемо радити кад стигнемо у то свето место?
Они одговорише:
– Тамо ћете примити утеху за свој труд, и примићете радост за сву вашу жалост. Пожњећете што сте посејали, плод ваших молитава и суза и мука, које сте на путу претрпели ради Цара.[643] Тамо ћете носити златне круне и уживаћете стално гледајући Светога Бога, јер ћете Га тамо видети онаквог какав јесте.[644] Тамо ћете стално да штујете, захваљујете и кличете Ономе коме сте желели да служите на земљи, иако уз много потешкоћа због слабости својих тела. Онда ће вам се очи и уши радовати лепом гласу Свемогућега.
Поново ћете бити са пријатељима који су пре вас отишли и с радошћу дочекати свакога који вас буде следио. Тамо ћете се обући у славу и величанство и одећу у којој приличи да пратите Цара славе. Када дође на облацима уз звук трубе као на крилима ветра, ви ћете седети поред Њега. И када буде судио свима који чине безакоње било анђелима било људима, ви ћете имати право гласа на том суду, јер они су били и Његови и ваши непријатељи. А када се поново врати у град, и ви ћете ићи са Њим уз звук трубе, па ћете остати вечно у Његовом присуству.[645]
Кад су се приближили капији у сусрет им је изишла читава војска небеска. Сјајна бића су им рекла:
– Ово су они који су љубили нашега Господа док су били на свету и који су све оставили ради Његовог светог имена. Послао нас је да их доведемо, и довде смо их пратили на њиховом путовању, да би и они ушли да гледају свога Искупитеља с радошћу лицем к лицу.
Онда је војска небеска снажно узвикнула:
– Блажени су они који су позвани на гозбу Јагњетову.[646]
Затим су изишли да их дочекају Цареви трубачи обучени у белу сјајну одећу; снажно су затрубили, тако да се небо орило. Трубачи су поздравили Хришћанина и његовог пријатеља хиљадама добродошлица уз клицање и звук труба.
– Затим су их окружили са свих страна; неки су ишли напред, неки позади, неки са десне, а неки са леве стране (као да су их чували у тим горњим крајевима). Док су тако ишли, стално су трубили. Овој двојици се чинило као да се само небо спустило да их дочека. Идући и трубећи, показивали су погледима и знацима да им се веома радују. Пошто су већ били међу анђелима, овој двојици је било као да су већ у небу. Са уживањем су слушали њихове милозвучне песме. Сада су већ могли да виде град и чинило им се као да сва звона звоне у знак добродошлице. Али најлепше су биле топле и радосне мисли о томе да ће заувек боравити у таквом друштву. Који језик и какво перо би могло да опише њихову радост?
Ускоро стигоше до врата. На њима је писало: „Блажени су који перу своје хаљине, да могу постићи дрво живота и да могу ући у град на врата“ (Отк. 22:14).[647]
Онда видех у сну да им сјајна бића рекоше да сачекају код врата. Тако и учинише. Убрзо су се појавили Енох, Мојсије, Илија и други, којима су анђели рекли:
– Ови путници су стигли из града Пропада, из љубави коју имају према Цару овога места. – Затим су путници предали своја сведочанства која су примили на почетку пута. Ови их предадоше Цару који их је прочитао и рекао:
– Где су ти људи?
– Чекају пред вратима – одговорише Му, а Цар је тада заповедио:
– Отворите врата!
Ушли на врата
Онда видех у сну да су обојица ушла. Кад су ушли, преобразили су се и обукли у одећу која се сијала као злато. Дочекали су их са харфама које су им дали, да би са њима славили Бога, и круну у знак почасти. Онда чух како сва звона у граду опет звоне од радости. „Уђите у радост Господара свога.“ А затим зачух путнике како запеваше јаким гласом:
– Благослов и част и слава и сила у све векове ономе што седи на престолу и Јагњету.[649]
Кад су се отворила врата да их приме, погледах унутра и гле, град се сијао као сунце. Све су улице биле поплочане златом. Многи људи са крунама на глави, палмама и харфама у рукама су славили Бога. Неки су имали крила и непрестано певали једни другима: „Свет, свет, свет је Господ Бог, Сведржитељ.“[650]
После тога врата се затворише, а кад све то видех, пожелех и сам да сам са њима.[651]
Незналицин крај
Док сам тако гледао све то, окренух се да погледам натраг и видех Незналицу како прилази реци. Лако је прешао и без по муке. Наиме десило се да је ту био неки Лажнонад скелеџија, који га је пребацио својим чамцем.[652] И он се пео уз брдо до врата, али сам. Нико није изишао да га охрабри. Када је дошао до врата, погледао је шта пише изнад улаза и почео да лупа, мислећи да ће бити одмах примљен. Али изнутра су га питали:
– Одакле си и шта тражиш?
– Јео сам и пио у присуству Цара, Он је учио по нашим улицама – одговори Незналица.
Онда су му затражили сведочанство, али га овај није имао.
– Шта, зар га немаш? – рекоше изнутра, а он занеме. Онда јавише Цару, али Он не хтеде да му сиђе у сусрет, него заповеди двојици сјајних бића која су допратила Хришћанина и Надољуба у град, да изиђу и да му вежу руке и ноге. Онда га ухватише и однесоше кроз ваздух до врата која видех у брду те га бацише онамо.
Тако видех да је у пакао могуће доспети и са самих небеских врата као и из града Пропада.[653] Затим се пробудих и видех да то беше сан.
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [616] Овде се види то блажено стање душе која се приближава циљу, и јасно га види изблиза и ужива Божију непрекидну љубав. Сва је срећна и блажена јер зна да је Спаситељ држи својом десницом и да ће Га ускоро видети лицем к лицу и одмарати се заувек код Њега. Не сви, али многи када примете да им полако одлази телесни живот, виде јасније свој циљ и добијају све више светлости у души. Тако би могло свакоме да буде. О, кад би душа све више, па и у часу саме смрти имала живу и горућу жељу за својим Господом! Таква душа осећа близину раја и удише ваздух небеске заједнице. Види опасност путовања за собом и радује се што ју је Господ превео преко свега и што је сада теши. То су ти блажени часови у којима се Господ сагиње према своме народу да га окрепи и припреми за те последње борбе које га још чекају у реци смрти. Сећам се душа које су биле у блиској заједници са Господом када је требало да се пређе преко реке смрти. То што Банјан овде представља није нека лепа прича већ дивна истина.
Постоји та земља Красник о којој свет ништа не зна. Др. Е. Пејсон (Payson) је рекао на крају свога живота: „Кад сам раније читао Банјанову књигу о земљи Красник, где сунце светли и птице певају дан и ноћ, мислио сам да таква земља уопште не постоји. Сада ми је моје лично искуство потврдило да ипак постоји и да превазилази све досадашње замисли.“ Тај исти човек је дао једно од најлепших тумачења земље Красник преко пера својој сестри неколико дана пре своје смрти: „Кад бих хтео да узмем Банјанове речи, могао бих ово писмо да пошаљем из земље Красник у којој сам већ неколико недеља срећан грађанин. Јасно видим на хоризонту небески град. Његова слава почива на мени, његов поветарац ме блажи, његов мирис ме крепи, његови звуци одзвањају у мојим ушима и његов дух се налази у мом срцу. Од њега ме раздваја само Река смрти која ми се сада чини да је безначајни поточић који бих могао једним кораком да прекорачим само кад би Господ Бог дао знак за то. Сунце праведности ми се приближило, и постаје ми све веће и јасније тако да испуњава цео мој видокруг. Из Њега тече река славе у којој ево пливам. Кличем, али скоро у страху, јер се чудим како то да Бог хоће тако да баци своју светлост на мене грешнога црвића.“ [617] Пес. 2:12
[618] Иса. 62:5
[619] Иса. 62:8
[620] Иса. 62:11-12
[621] Гледајући на ту љубав Божију у наручју свог Спаситеља многи су били надвладани чежњом за њим, тако да им је просто клонуло срце. И стварно, кад гледамо на оно што нам је Господ приправио и што највише желимо да видимо, онда желимо да одемо одавде и да будемо са Њим. Свет нам постаје све већи терет и желимо да се што више одвојимо од њега. Љубав према Спаситељу постаје тако велика и горућа да слабо тело не може да поднесе силу духа. Једном је енглески песник Купер (Cowper) повикао: „Господе! Задржи руку своју, јер ево клонух, нестаје ме, умирем, од пунине Твоје драге, драге љубави.“
[622] 5. Мој. 23:24
[623] Верни близу циља и у сну осећају сласт небеску. Мисли су им потпуно обузете Њиме и скорим састанком са Њим. Кад бисмо и ми тако размишљали о Богу, тада бисмо могли много да кажемо о тој благословеној заједници што би и другима донело много благослова. Баштован, то јест Свети Дух, открива онима који верују, све што им је Спаситељ приправио. (Пес. 7:9).
[624] Отк. 21:8
[625] 2. Кор. 3:18
[626] Који су то људи? То су анђели који су послани да служе онима који ће наследити спасење (Јев. 1:14). Они прате верне на њиховом путовању. Њихова служба ће бити откривена онда када нам се покаже сва Господња намера за нас. Код верних се бука овог света све мање чује, тако да душа може све јасније да прими звук тог најлепшег града – „и хиљаде анђела и духови савршених праведника“ (Јев. 12:22-23).
[627] Какве су то потешкоће? Смрт и страх који долазе из неверног срца. Кад бисмо веровали – чврсто веровали, тада ни смрт не би могла да нам представља потешкоћу. Вером се савлађују страх и ужас смрти.
[628] Има две ствари које морамо сами да доживимо и које не може нико да учини за нас: наново рођење и прелаз преко реке смрти. Као што се код наново рођења захтева твоја властита вера, тако се и код смрти тражи једино твоја вера у Господа који је Кнез живота и победник над смрћу. Да ли те је страх од смрти? Да ли се бојиш да идеш путем којим раније ниси ишао? Не бој се! Тај исти Исус који те је нашао у сувопарној пустињи овога света и милостиво те водио досада, неће те оставити ни на прагу реке смрти, него ће ићи са тобом и превешће те на другу обалу небеског Ханана.
[629] 1. Кор. 15:52
[630] „Јер ми, који смо у шатору, уздишемо оптерећени, зато што не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно“ (2. Кор. 5:4).
[631] Какав је био живот вере онога који верује, таква ће бити и његова смрт. Ко верује, вода ће му бити плитка, а ко сумња, проћи ће и на крају кроз многе јаде. То не значи да ће телесне болести због тога бити мање или веће. Господ води многе верне кроз велике болести, док многи неверни умиру без боловања. Зато немој да мислиш да присуство или одсуство болести значи осуду или блаженство. Многи који су као Лазар умирали у болести и јаду, били су однесени у наручје Авраамово, а многи који су отишли можда без и најмањег бола, нашли су се у паклу. Оно што је потребно то је чврста вера у Господа Исуса Христа.
[632] Јона 2:4
[633] Хришћанин је прошао кроз разна искуства али је на свршетку још увек тако стешњен и гоњен! Изгледа да је Банјан очекивао да ће страх и јад да га муче и на вратима смрти. Тако се и дешава многима (иако је Банјан завршио свој живот у обилном миру), који су уживали велику милост да су ипак на крају страшно били нападани и мучени од Сатане. Тако је знаменити Божији слуга Сперџен (Spurgeon) који је хиљаде људи довео Господу, провео за последњих дана свога живота тешке часове. Крај му је био славна победа! И у часу смрти свима мора да буде јасно да спасење није од нас и наше заслуге већ од Божије благодати, да у нама нема ничег доброг и да је једино крв Исуса Христа наша заштита и победа. У нашим срцима се крије много самољубља – волели бисмо да наше умирање буде славно и да о нама оставе славно сведочанство. Али Господ жели да само Он буде прослављен, и зато мора непрестано да нам указује на нашу пропадљивост и грешност, да би Он сам примио силу и богатство и премудрост и славу и част и благослов (Отк. 5:13). Не можемо никако друкчије да победимо, једино крвљу Јагњетовом (Отк. 12:11). Он је победио, зато нека је прослављено Његово име!
[634] Пс. 73:4-5
[635] У невољи се показује пријатељ. Драгоцена је и у последњим борбама присутност пријатеља који стоје на чврстој стени спасења и знају да им држе главу изнад воде. То је значење посета умирућим верницима. Не да плаше и застрашују онога који умире, већ да га теше и указују му на Христа Спаситеља. Вредно је имати код себе људе који често спомињу крв Исуса Христа. Да ли си и ти често код кревета умирућих? Нећеш бити од користи ако сам не стојиш на стени вечног спасења. Ако се сам спремаш за смрт, сећај се Божије доброте коју си већ примио у Христу, јер кога Он љуби, љуби га вечном љубављу!
[636] Иса. 43:2
[637] И тако пређоше! Благословени прелаз. И ти ћеш прећи само ако верујеш! Кад вером гледаш на Исуса, ућутаће Сатана који те је узнемиравао докле год је могао. Кад гледамо према циљу чини нам се да је још далеко, а поред тога раздваја нас река преко које нема моста него мора пливањем да се преброди. Срце нам се плаши и душа уздише. Не бој се! Господ ће да те преведе. Прећи ћеш!
[638] Јев. 1:4
[639] Каква ће то бити радост кад скинемо смртну распадљивост која нас свуда спутава, везује и задржава. Каква сласт када нам се ослободи душа која је тако чврсто узнемирена телесним нападима. Можемо ли то да замислимо? Да бисмо могли да уживамо слободу неба, морамо да скинемо распадљивост и обучемо нераспадљивост и бесмртност.
[640] Јев. 12:22-24
[641] Отк. 22:5; Иса. 65:16, 17
[642] Иса. 57:1, 2
[643] Гал. 6:7
[644] Јован 3:2
[645] Какав је то диван поглед за онога који верује у славну будућност! Заиста вреди да се одрекнемо свега што би нас задржавало на путу, и да изаберемо тај добар део који нам никад неће бити одузет. Вредно је ићи према циљу, макар и кроз многе жалости, плач и борбе. Да ли си и ти изабрао циљ вечног живота? Да ли си на путу том блаженом циљу? Куда идеш? Јуда 1:14, Дан. 7:9,10; 1. Кор. 6:2,3; 1. Сол. 4:13-17.
[646] Отк. 19:9
[647] Какве су Господње заповести? „Покајте се и верујте Еванђеље.“ Јер само они који су се стварно покајали и узверовали у Еванђеље имају приступ к дрвету живота. „А свима, који га примише, даде моћ да постану деца Божија, – онима што верују у његово име“ (Јован 1:12)
[648] Иса. 26:2
[649] Отк. 5:13
[650] Отк. 4:8
[651] Да ли и ти желиш да имаш удео у тој слави коју апостол Јован представља у свом Откривењу? Сви који се обрате Господу Исусу Христу и иду Његовим путевима заиста ће наследити све. Много их је који су нас престигли и сви су код Божијег престола скупљени, јер су убелили своје хаљине у крви Божијег Јагњета! У том великом збору могу и ја да имам место! О нека буде хваљено и узвишено име над сваким именом, име мог Спаситеља Исуса Христа!
[652] Није се бојао смрти и без икакве сметње је прешао на другу страну. Тако многи људи мирно умиру. Иду мирно ослањајући се на своје заслуге. Други су опет утврђени у свом лажном миру и тако одлазе безбрижно. Другима опет служи за превоз преко реке смрти лађа лакомислене утехе проповедника или свештеника који су послужили вечеру Господњу или причест и успавали онога што умире, који се дакле ослања на људску утеху и умире у лажном миру.
[653] То је врло важна примедба. Тако близу неба па ипак у пакао! Банјан овако говори о таквом незналици: „Може да буде члан цркве и да буде сачуван као немудре девојке без спољашње мрље греха. Може да има и светиљку а ипак да изгуби своју душу. Такви могу да имају разне части у црквеном реду; као Јуда који је чувао кесу, или као Димас. Могу да буду проповедници и слуге еванђеља са посебним даровима и анђеоским гласом. Могу да говоре и тајне ствари па опет да умру под клетвом. Могу да пророкују а на крају да заврше као Валаам. Могу да задрже своја места све док их Господ не открије, и могу слободно да кажу: „Ми смо јели и пили пред тобом, а ти си учио по нашим улицама“ (Лука 13:26). „Нисмо ли пророковали у твоје име, и у твоје име изгнали демоне и у твоје име многа чуда учинили?“ (Матеј 7:22). А ипак ће једни бити избачени напоље. Немој и ти да се надаш у тој лажној науци, већ говори са потпуном сигурношћу: „Знам да ме је Господ Исус очистио од греха и учинио ме Својим дететом.“
ПОЧЕТАК |
|
|