|
Način CrkveU 2. i 3. glavi Otkrivenja govori se o sedam crkava. U vreme kada je Jovan pisao knjigu Otkrivenja, u Maloj Aziji je bilo mnogo lokalnih crkava, ali od njih je Bog posebno izabrao sedam. Njegov cilj je bio da ih upotrebi kao proročke crkve; u Otkrivenju 1:3 piše da je to proroštvo. Izabravši tih sedam crkava, Bog nam prorokuje o stanju crkve na zemlji.
Zašto moramo naročito da obratimo pažnju pri proučavanju Otkrivenja 2 i 3? Za to postoji veoma važan razlog. Božija namera je da nam u ovim poglavljima pokaže šta će crkva da doživi za dve hiljade godina posle Otkrivenja – kakvu crkvu On osuđuje, a kakvu odobrava. Neophodno je, dakle, da razumemo ova dva poglavlja, da bismo znali kojim putem crkva ide. Znaćemo da samo živeći ispravno u ispravnoj crkvi možemo ugoditi Gospodu. Bez toga ne možemo biti dobri vernici.
Anđelu crkve u Efesu napiši: ovo govori onaj što drži sedam zvezda u svojoj desnici, što hodi sred sedam zlatnih svećnjaka: znam tvoja dela i tvoj trud i tvoju strpljivost, i da ne možeš da snosiš zle ljude, i iskušao si one koji govore da su apostoli a nisu, i našao si da su lažljivci; i imaš strpljivosti, i podneo si za moje ime, i nisi sustao. Ali imam nešto protiv tebe, što si ostavio svoju prvu ljubav. Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i čini prva svoja dela; inače ću ti doći i ukloniti tvoj svećnjak s njegovog mesta, ako se ne pokaješ. Nego ovo imaš: mrziš dela Nikolaita – koja i ja mrzim. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje daću da jede od drveta života koje je u Božijem raju. Otkrivenje 2:1-7 Prva crkva je u Efesu, i predstavlja crkvu krajem prvog veka u vreme kada je pisana knjiga Otkrivenja. Situacija u crkvama u to vreme je bila kao u Efesu.
I anđelu crkve u Smirni napiši: ovo govori Prvi i Poslednji, koji bi mrtav i ožive: znam tvoju nevolju i tvoje siromaštvo, ali ti si bogat, znam i hulu onih koji govore da su Judeji, a nisu, nego satanska sinagoga. Ne boj se ničega što ćeš imati da trpiš. Vidi, đavo će neke od vas baciti u tamnicu da budete podvrgnuti iskušavanju, i imaćete nevolju deset dana. Budi veran do smrti pa ću ti dati venac života. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje daću da jede od drveta života koje je u Božijem raju. Otkrivenje 2:8-11 Druga crkva je u Smirni i predstavlja crkvu posle Jovanove smrti, od drugog veka do početka četvrtog veka. Za ovo vreme Rimsko carstvo je proganjalo crkvu deset puta. Crkva u Smirni oslikava stanje crkve za vreme progonstva posle apostola sve do vremena kada je car Konstantin prihvatio hrišćanstvo.
I anđelu crkve u Pergamu napiši: ovo govori onaj koji ima oštri mač sa dve oštrice: znam gde obitavaš, gde je Satanin presto. I držiš moje ime, i nisi se odrekao vere u mene ni u dane kada je moj verni svedok Antipa ubijen kod vas – gde Satana obitava. Ali imam nešto malo protiv tebe: imaš onde takvih koji drže nauku Valaama, koji je poučavao Valaka da baci sablazan pred sinove Izrailjeve, da jedu meso žrtvovano idolima i da se odaju bludu. Tako i ti imaš one koji na isti način drže nauku Nikolaita. Pokaj se, dakle, inače ću ti ubrzo doći i zaratiću sa njima mačem svojih usta. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama: onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima. Otkrivenje 2:12-17 Treća crkva je u Pergamu. Početkom četvrtog veka, to jest, leta Gospodnjeg trista trinaestog kada je Konstantin prihvatio hrišćanstvo kao državnu veru, crkva je ušla u razdoblje Pergama. Reč „Pergam“ znači „brak“ jer su se u to vreme crkva i svet venčali i ujedinili. Ranije je svet proganjao crkvu: sada je svet rado primao crkvu. Na taj način kada je svet ušao u crkvu, priroda crkve se drastično promenila. Na grčkom, gamos znači „brak“. Reč „poligamija“ dolazi od grčkog korena gamos. „Pergam“ znači: „gle, sada je brak.“
Od sedam crkava prve tri su već prošle, ali zadnje četiri nastavljaju. Kada je prva crkva prošla, došla je druga; sa nestankom druge treća je nastala; i završetak treće je doveo četvrtu. Međutim četvrta nije nestala kada se peta rodila; četvrta i peta su nastavile zajedno. I šesta je nastavila sa četvrtom i petom, a isto tako i sedma. Dakle, kada se pojavila sedma, četvrta, peta i šesta su još uvek postojale. Sedam crkava u Otkrivenju 2 i 3 se dele na dva dela; prve tri koje su već prošle i zadnje četiri koje ostaju do drugog dolaska Gospoda Isusa.
Ako je tako onda će proročanstva u vezi s Tijatirom, Sardisa, Filadelfije i Laodikeje sadržavati reči koje pokazuju da će te crkve ostati do Gospodnjeg dolaska. Na primer u pismu Tijatiri piše: „Samo čvrsto držite ono što imate, dok ja ne dođem“ (Otk. 2:25); a pismo Sardisu: „Sećaj se, dakle, kako si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se, dakle, ne probudiš, doći ću kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe“ (Otk. 3:3); Filadelfiji: „Dolazim brzo; drži što imaš, da niko ne uzme tvoj venac“ (Otk. 3:11). I zadnjoj crkvi, u Laodikiji: „Onome koji pobeđuje daću da sedne sa mnom na moj presto, kao što i ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto“ (Otk. 3:21). Pošto je zadnja, Laodikijska crkva ostaje do drugog dolaska Gospoda Isusa. Znači prve tri crkve (Efes, Smirna i Pergam) nemaju obećanje Gospodnjeg dolaska koje zadnje četiri imaju. Iz ovoga možemo zaključiti da će zadnje četiri da traju sve do drugog dolaska Gospoda Isusa.
Da bismo kao deca Božija znali put, moramo pažljivo da proučavamo zadnje četiri crkve. Pošto sada na zemlji postoje četiri različite crkave, koje će ostati sve do drugog dolaska Gospoda Isusa, šta bi trebalo da radimo? Kakav odnos bi trebalo dete Božije da ima prema tim crkvama? Moramo pažljivo da biramo između ove četiri da ne bismo ostali u crkvi koju je Gospod osudio. Ako to učinimo pretrpećemo veliki gubitak pred Gospodom. U ovoj lekciji mi smo samo dodirnuli prve tri, zato što su sve tri već prošle. Sada želimo pažljivo da pogledamo poslednje četiri.
I anđelu crkve u Tijatiri napiši: ovo govori Sin Božiji koji ima oči kao vatreni plamen, a noge su mu kao sjajni metal. Znam tvoja dela i tvoju ljubav i veru i službu i tvoju strpljivost, i tvoja poslednja dela kojih ima više nego onih prvih. Ali imam nešto protiv tebe, što dopuštaš ženi Jezavelji, koja za sebe govori da je proročica, te uči i dovodi u zabludu moje služitelje – da bludniče i da jedu meso žrtvovano idolima. I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za svoje bludničenje. Vidi, baciću je na bolesničku postelju, i s njom one koji bludniče s njom, u veliku nevolju, ako se ne pokaju za svoja dela. I pobiću joj decu, pa će sve crkve znati da sam ja taj koji ispituje bubrege i srca, i daću vam svakom po delima vašim. A vama ostalima u Tijatiri, koji god nemaju ove nauke, koji – kao što govore – ne poznaše satanske dubine, govorim: ne namećem vam drugo breme; samo čvrsto držite ono što imate, dok ja ne dođem. I onome koji pobeđuje i drži moja dela do kraja, tome ću dati vlast nad mnogobošcima, i biću im pastir sa gvozdenom palicom, kao što se razbija zemljano posuđe, kao što sam i ja primio od svoga Oca, i daću mu zvezdu Danicu. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama. Otkrivenje 2:18-29 Četvrta crkva je u Tijatiri. Kada je rimski car prihvatio hrišćanstvo za državnu religiju, nju je podržavala politička sila. U prošlosti politička sila je korišćena da se uguši hrišćanstvo; sada se koristi da ga podržava, štaviše, počela je da ga unapređuje. Zbog toga ne samo da se hrišćanstvo spojilo sa svetom već se i uzdiglo u svetu. Reč „Tijatira“ na grčkom, znači „visoka kula“. Sada je postala visoka kula, vidljiva, poštovana i obožavana od sveta.
Oni koji proučavaju Bibliju slažu se da crkva u Tijatiri ukazuje na Rimokatoličku crkvu, jer su se u tom sistemu crkva i svet spojili. Zbog toga je crkva zauzela prilično istaknuto mesto u svetu. Kakvu poteškoću to stvara? Proizvodi proročicu po imenu Jezavelja koja uči Božije služitelje. Crkva pada pod njenu vlast i ona vlada njom. Problem u Rimokatoličkoj crkvi je sličan onome koji se opisuje u četvrtoj priči iz Mateja 13 u kojoj jedna žena skriva kvasac u tri mere brašna. Biblija koristi ovu ženu da označi Rimokatoličku crkvu.
Šta je sa tom ženom? „Ali imam nešto protiv tebe, što dopuštaš ženi Jezavelji, koja za sebe govori da je proročica, te uči i dovodi u zabludu moje služitelje – da bludniče i da jedu meso žrtvovano idolima“ (Otk. 2:20). Dva glavna greha Jezavelje su blud i idolopoklonstvo. Oni koji greše na ova dva načina mogu da budu isključeni iz crkve. Gospod osuđuje učenje Jezavelje.
„I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za svoje bludničenje. Vidi, baciću je na bolesničku postelju, i s njom one koji bludniče s njom, u veliku nevolju, ako se ne pokaju za svoja dela“ (st. 21, 22). Crkva u Tijatiri je sledila učenje Jezavelje. Blud označava pometnju. Kada su ljudi u pometnji, smatra se da su učinili preljubu. Ovde vidimo pometnju koju je izazvala mešavina Rimokatoličke crkve sa svetom.
Sve religije širom sveta imaju svoje posebne boginje. Budisti imaju svoju boginju; Grci su se klanjali Afroditi, a Rimljani su je obožavali pod imenom Venera. Ali niko nije mogao da nađe boginju u hrišćanskoj veri. Zato su uzeli Devicu Mariju da bude boginja u hrišćanskoj veri. Iako se koristi ime Marija, ona je u stvari grčka i rimska boginja. Ovo je blud, jer je pometnja.
Mnogi Rimljani su verovali i klanjali se suncu. Uzeli su kao poseban dan 25. decembar da to svake godine bude rođendan Sunca. Izabrali su taj dan zato što je 22. decembar najkraći dan u godini – zimska kratkodnevica. Zato su ovi obožavaoci Sunca načinili 25. decembar da bude rođendan Sunca. To je za njih bilo vreme za veliku proslavu. Mnogi od onih koji su prihvatili hrišćanstvo nisu mogli da podnesu da gledaju kako njihovi bezbožni prijatelji ushićeno slave Sunce, dok oni nisu imali šta da slave. Zato su došli na ideju da pretvore 25. decembar u Gospodnji rođendan, zato što je, kako su tvrdili, Gospod Isus pravo sunce. Zato danas imamo Božić na taj dan. Po nazivu Božić pripada hrišćanstvu; međutim, to je u stvari dan koji pripada religiji obožavatelja Sunca. Zapazimo da je ovo pred Bogom blud – pometnja.
Crkva je hram Božiji. U Starom zavetu Božiji hram je bio sagrađen od drveta ili kamena. Ali u novozavetno vreme vidimo da je Bog dozvolio da se stari hram razori tako da nije ostao kamen na kamenu. Danas su vernici hram Božiji: „Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga?“ (1. Kor. 6:19). Dakle to je pravo hrišćanstvo. Međutim današnja Rimokatoliča crkva je podigla ogromne građevine. Grci su bili poznati po svojim umetničkim zdanjima. Rimljani koji su sledili Grke, takođe su bili veoma vešti neimari. Svi njihovi bogovi su imali hramove. Samo hrišćani nisu imali hram koji bi ljudi mogli da posete. Zato su rimski hrišćani ostavili apostolsko učenje i podigli ogromne zgrade. Verovatno nijedno zdanje na svetu ne može da prevaziđe hrišćanske katedrale po velelepnosti i veličanstvenosti. Te katedrale se nazivaju Božijim hramovima. Bilo da se radi o katedrali u Milanu ili katedrali Svetog Petra u Rimu ili katedrali Notrdam u Parizu, sve su to ogromne zgrade. Ali ne zaboravimo da ta ideja potiče od paganskih religija. Ideja o paganskim hramovima se prenela u hrišćanske hramove. Dakle, po imenu su hrišćanski, a u suštini paganski. Hrišćanstvo je učinilo duhovni blud sa paganima.
Osim toga, po biblijskom Novom zavetu sva Božija deca su sveštenici. Svi oni koji veruju u Gospoda Isusa su sveštenici Božiji – tako svi služe Bogu. Ali Rimokatolička crkva je bila privučena sveštenstvom u Judaizmu, kao nekom posredničkom klasom. Na jednoj strani je Božiji narod, a na drugoj Božiji rukopoloženi sveštenici. Tako su preneli starozavetno jevrejsko shvatanje u crkvu i podelili rimske vernike u dve klase. Jedna klasa nosi svešteničku odeždu i svešteničku mitru[4]. Odevaju se kao starozavetni sveštenici, osim što su dodali još mnogo ukrasa. Ne samo da su kopirali judaizam, nego su primili i stvari iz grčkih i rimskih religija. Tako su promenili Božiji poredak. To je blud, jer prema Bibliji blud je pometnja.
Dalje, Rimokatolička crkva je pozajmila mnoge starozavetne sveštene predmete za svoju upotrebu – kao što su sveće, svećnjaci i kadionice. Dodali su ove stvari, onima koje su preuzeli iz paganskih religija. Ako ovo nije blud, šta je? Usvojili su paganske stvari, koje pripadaju idolopoklonstvu, sujeverju, stvari koje su Rimljani nazivali tajnama i nazvali ih hrišćanskim. Ovo je blud, nečistoća. Ovo nije hrišćanstvo, nego velika zabuna.
Gospod opominje crkvu u Tijatiri ne samo zbog bluda već i zbog idolopoklonstva. Zar nije čudno što Bog opominje crkvu zbog idolopoklonstva? No ostaje činjenica da se crkva klanjala idolima. U vreme Starog zaveta ljudi su se klanjali bronzanoj zmiji. U rimokatoličkoj crkvi klanjaju se raspelu. Govore ljudima da su našli krst i od tog drveta prave mnoge male krstove. Bukvalno se klanjaju raspelu.
Gospod Isus je Bog, a Bog nema oblika, ali oni prave lik da bi mu se klanjali. Prave likove Marije, Petra i Marka. Pune svet slikama! Naravno izgled lika zavisi od stepena kulture. Što je viša kultura, to je lepša i slika. Rimokatoličke crkve su sada pune idola! Kada se katolici mole, ne mole se Bogu na nebu; umesto toga pale sveće ispred likova, i krste se sa znakom krsta. Prave likove Oca, Gospoda Isusa, Marije, Pavla i Petra. Čak su od mučenika iz istorije napravili slike. Ako neko umre i proglašen je za sveca, napravi se njegov lik i ljudi im se mole.
Relikvije mučenika su takođe postale predmeti klanjanja. Može da bude noga mučenika ili jedna kost koja je zakopana ispod oltara, te počinju da mu se klanjaju. Ako ste upoznati sa Rimokatoličkom crkvom, znaćete kako je puna idola.
Crkva u Tijatiri predstavlja Rimokatoličku crkvu. To je crkveni sistem koji je Bog osudio. Zato reč Gospodnja onima koji su u Rimokatoličkoj crkvi jeste: „Iziđite iz njega, narode moj, da ne budete učesnici u njegovim gresima, i da ne primite od njegovih zala“ (Otk. 18:4).
Prema Otkrivenju 2 i 3 Tijatira je četvrta crkva. Ona je nasledila crkvu u Pergamu. Crkva u Efesu je već nestala, kao i crkve u Smirni i Pergamu. Ali kada dođe Tijatira, ona ne prolazi. Nastavlja sve do ponovnog dolaska Gospoda Isusa. Mi koji verujemo u Boga i koji smo deca Božija trebalo bi da pokušamo da ne diramo stvari u Rimokatoličkom sistemu. Nemojte da dirate te nečiste stvari, da se ne biste zarazili. Sećam se kako je gospodin Panton (D. M. Panton) jednom rekao da iako su njihove knjige pune grešaka, možda ih ipak nećete primetiti dok ih čitate. Pošto sadrže toliko grešaka prilično je teško odvojiti greške od istine. Samo se zbunjujete. Dakle, ne sledimo Rimokatoličku crkvu.
I anđelu crkve u Sardu napiši: ovo govori onaj što ima sedam Božijih duhova i sedam zvezda: znam tvoja dela, imaš ime da si živ, a mrtav si. Probudi se i učvrsti ostalo što beše na umoru; jer nisam našao tvoja dela kao savršena pred Bogom svojim. Sećaj se, dakle, kako si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se, dakle, ne probudiš, doći ću kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe. Ali imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa mnom u belim haljinama, jer su dostojni. Koji pobeđuje obući će se tako u bele haljine i neću izbrisati njegovo ime iz knjige života, te ću priznati njegovo ime pred svojim Ocem i pred njegovim anđelima. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama. Otkrivenje 3:1-6 Peta crkva je u Sardu. Ova crkva predstavlja obnovljenu crkvu ili ostatak crkve – ono što ostaje. Ona sledi crkvu u Tijatiri, iako Tijatira ne prestaje da postoji. Dakle, sledi crkvu u Tijatiri ali je ne zamenjuje.
Kakvo je stanje crkve u Sardu? Stihovi 1-4 pokazuju da je karakteristika crkve u Sardu da ima ime da je živa, a mrtva je.
Sardska crkva predstavlja Protestantsku crkvu. Protestantska crkva sledi Rimokatoličku crkvu. Iako je reformacija uključena u Sard, ona ne predstavlja reformaciju. Predstavlja Protestantsku crkvu.
Rimokatolička crkva ne samo da je postala moćna, već je postala despotska i svirepa. Zbog toga evropski narodi nisu mogli više da izdrže njeno ugnjetavanje pa su započeli pokret koji je težio ka reformaciji. Za vreme Reformacije razvile su se dve struje; jedna je bila od Boga, a druga od čoveka.
Ono što je bilo od Boga vidi se u Martinu Luteru. Iako je bio sam ustao je protiv pape, kardinala, sveštenika i čitave Rimokatoličke crkve. U tom periodu, Bog je dao ljudima dve stvari: otvorenu Bibliju, i istinu o opravdanju verom. U raznim mestima oni koji su voleli Boga ustali su da preduzmu zadatak reforme. Dali su svoje živote da zapečate istinu o kojoj su svedočili. Iako su bili ugnjetavani i napadani od Rima, ipak su verovali da će Gospod učiniti delo obnove. Sve su žrtvovali da bi preduzeli zadatak reformacije. Sveti Duh je moćno radio u tim danima da ohrabri ljude da budu verni u službi Gospodnjoj i da razumeju Bibliju u svetlu koje On daje. Broj spasenih se veoma povećao. Objavili su da su spaseni, ne svojim delima niti preko sveštenika već oslanjajući se na Boga. Ovo je zaista bilo veliko delo Svetoga Duha.
U međuvremenu bilo je mnogo političara koji su se protivili Rimu. Iskoristili su Reformaciju da bi zadovoljili svoje političke težnje. Dakle, pokret reformacije je bio složen i postao kako politička tako i verska reforma. Ovo je bilo i zbog činjenice što je Rimokatolička crkva bila ne samo verska sila već i politička. Njena vlast se protezala po celoj Evropi. Ono što je prvobitno bila verska reforma, poprimilo je ton političke reforme kada su kraljevi, vladari i političari u mnogim zemljama iskoristili priliku da se oslobode rimskog jarma i postanu slobodne nacije. Ranije su im crkve i vlade bile pod kontrolom Rima; ali sada su se oslobodile.
Zbog toga je Protestantizam postao pokret koji je ujedinio silu crkve i silu sveta da bi oborio Rim. Nije samo da se crkva protivila Tijatiri; i političke sile su bile protiv Tijatire. Zbog toga su nastale takozvane nacionalne crkve: u Nemačkoj i Švedskoj Luteranska, u Engleskoj Anglikanska, u Holandiji Nizozemska Reformovana – razvile su se sve te nacionalne crkve.
U početku je mnogi Božiji narod izišao iz Rimokatoličke crkve sa jedinim ciljem, da ostave blud i idolopoklonstvo Rima. Ali kasnije su drugi ljudi prišli da pomažu Božijem narodu; štaviše i političke sile su htele da im olakšaju zadatak. Hrišćani su prilično naivno prihvatili pomoć od političkih sila, ali je to uticalo na njih da u neku ruku imitiraju Rim pri osnivanju nove crkve. Kao što je Rim bila crkva u kojoj su se politika i vera izmešale, tako su i crkve koje je Protestantizam proizveo postale mešavina politike i religije. Ovo je neosporna istorijska činjenica.
Rimska crkva je rešavala i politička i duhovna pitanja. Na primer, da su vernici u Nemačkoj hteli da se vrate Novom zavetu kada su napustili Rim, uvideli bi da je crkva – to jest narod Božiji – siromašno telo bez odbrane na zemlji. Ali zbog nedostatka svetlosti i delovanja političkih sila, Nemačka je osnovala svoju nacionalnu crkvu, Nemačku crkvu, nezavisnu od Rimske. Izraz „Nemačka crkva“ je značio da svi Nemci pripadaju toj crkvi. Englezi su to isto uradili kada su osnovali Anglikansku crkvu. Ko god se rodio kao Englez mogao je da traži od Anglikanskog sveštenika da ga krsti. Prema pravilima nacionalne crkve, takva crkva obuhvata ceo narod. Nije samo da su svi vernici članovi te crkve, već da svi građani dotične zemlje mogu da se krste u toj crkvi. Tako je u knjizi Otkrivenja Protestantska crkva proglašena da je živa dok je u stvarnosti mrtva.
Ovo je karakteristika Sarda, da ima ime da je živ, a mrtav je. Ono što obeležava Protestantsku crkvu jeste stalna mešavina sveta i crkve. Ranije je Rim vladao celim svetom; sada svaki narod ima svoju crkvu. Postoji dakle velika mešavina Božijeg naroda sa nevernima. Takvo je stanje Protestantske crkve.
Ovo, međutim nije sprečilo prisustvo mnogih duhovnih vođa u Protestantskoj crkvi, jer je bilo dosta ljudi koje je Bog upotrebljavao. Zato Gospod kaže, „Ali imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa mnom u belim haljinama, jer su dostojni.“ I ovo je posebna crta Protestantske crkve. Duhovni velikani su se stalno pojavljivali, ali to su pojedinci, a ne ujedinjeno telo.
Rana istorija Protestantske crkve je u osnovi zapis o nacionalnim crkvama, ali kasnija istorija je puna crkava koje su se odvojile. U nacionalnim crkvama ljudi su ulazili u crkvu krštenjem, a ne verom. Članstvo je bilo na osnovu krštenja, a ne na osnovu vere. Kasnije, mnogi su osećali da nacionalne crkve nisu biblijske, zato što se dete Božije postaje verom. Tako su se razvile disidentske crkve.
Drugi vernici su možda shvatili neku novu istinu ili su počeli da ističu jednu određenu istinu. Pošto se nacionalna crkva više bavila održavanjem svojih institucija nego službom Božijom, Bog je naravno, tu i tamo podigao ljude koji su otkrili određenu istinu ili osudili određeni greh. Ti ljudi bi organizovali nezavisne crkve, takozvane disidentske crkve. Mnogi od tih ljudi su doživeli teško progonstvo i protivljenje. Priča Džona Banjana, progonstvo Prezviterijanske Crkve u Škotskoj, migracija Puritanaca u Novi Svet, i protivljenje Metodistima, naročito Džonu Vezliju i Džordžu Vitfildu, sve je dobro poznato.
Kada su se odvajili od nacionalnih crkava, ove ljude su optuživali da prave razdor. Pošto su se odvajali, nazivali su ih sektašima. U stvari, nisu oni stvarali podele, već nacionalne crkve, zato što su primale u svoje članstvo previše (nevernih) ljudi. Božija deca bi trebalo da slede Božiju reč i da iziđu iz njihove sredine.
Trebalo bi da vidimo da se jedinstvo ne sastoji u olakom prelaženju preko greha, već u osuđivanju greha. Danas nam ljudi govore da moramo da trpimo greh ako hoćemo da budemo jedno, jer ako svi naučimo da podnosimo, bićemo jedno. U nacionalnim crkvama ima mnogo toga što nije od Boga. Ako Sveti Duh takne nečiju savest i taj postane svestan nekih svojih grehova i počne da ih odbacuje, onda će oni koji ne odbacuju takve grehe da ga nazovu onim koji razdvaja. Zapravo, pravi problem nije u njemu – jer on vidi – nego u onima koji ne vide.
Kada bi sva Božija deca osudila greh, ujedinila bi se. Jedinstvo Božije dece nije nešto telesno, već duhovno; to je jedinstvo sa Gospodom. Ako ne osuđujemo greh, možemo da postanemo jedno sa ljudima, ali ne i sa Gospodom.
U istoriji Protestantske crkve Bog je stalno podizao pojedince kojima je otkrivao svoje misli. Oni koji ne vide ili neće da vide, često optužuju one koji vide i slušaju Boga, da unose razdor. Međutim, ako bi sva deca Božija danas osudila greh i odbacila ono što nije od Boga, svi bi bili jedno sa Gospodom i jedni s drugima. Dakle, osuda greha je pravi temelj jedinstva.
Postoji još jedna odlika u istoriji Protestantske crkve. Prvo što Bog radi to je da podigne čoveka. Kroz blagodat koju čovek prima dolazi veliki blagoslov. Prva generacija doživljava mnogo blagoslovenih dana. Za vreme druge generacije stanje se možda mnogo ne menja. Ali pred kraj druge generacije, ljudi počinju da razmišljaju kako da sačuvaju Božiju blagodat među sobom. Možda će doći do zaključka da bi trebalo da se organizuju da bi sačuvali tu blagodat. Tako se do kraja druge generacije pojavljuje organizacija. Ponekad se sa organizacijom počinje već krajem prve generacije; ponekad kasnije – u trećoj generaciji.
Ti vernici mogu da veruju Bogu da će dati svoju blagodat, ali ne mogu da veruju da će je i sačuvati. Veruju da Bog može da blagoslovi, ali ne veruju da će on i nastaviti da blagosilja. Zbog toga, smišljaju ljudska pravila i metode da bi sačuvali blagoslov koji su primili. Međutim, ako se Božiji izvor zatvori, jezero može samo da se suši – ne može i da se puni. Tako da je njihovo stanje u trećoj generaciji potpuno mrtvo. Isto tako mrtvo kao i crkva iz koje su izišli. Posle toga, Bog mora da stavi svoju ruku na drugu osobu ili onoga kome može da dâ novo otkrivenje, novi blagoslov, novo odvajanje, novu milost. Tako će opet nastati vreme probuđenja. Prva generacija će ponovo biti puna blagoslova, druga će početi da organizuje, a treća da stagnira. Takva je istorija Protestantske crkve.
Ranije su ljudi napuštali nacionalne crkve i osnivali nove. Sada su primorani da napuštaju te nove crkve. Kada su ljudi izlazili iz nacionalne crkve, to su radili zato što su bile mrtve; sada ljudi moraju da napuštaju te nove crkve zato što su i one mrtve. Celu istoriju Protestantske crkve obeležava živo ime, a mrtvo telo. Protestantizam stalno živi na međi života i smrti. Živi se i umire se. Nije potpuno mrtav zato što još ima imena koja se nisu opoganila, koja Bog posebno upotrebljava. To su velikani Protestantske crkve. Oni su dostojni da hodaju sa Gospodom u belom.
Gospod je prekorio obe crkve i u Sardu i u Tijatiri – i Protestantsku i Rimokatoličku. Koji je dakle pravi put za vernike?
I anđelu crkve u Filadelfiji napiši: ovo govori Sveti, Istiniti, koji ima Davidov ključ, koji otvara i niko ne zatvara, i koji zatvara i niko ne otvara: znam tvoja dela. Vidi, učinio sam da su pred tobom otvorena vrata koja niko ne može da zatvori; jer ti imaš malo moći, pa ipak si sačuvao moju reč i nisi se odrekao moga imena. Vidi, dajem ti neke iz sinagoge satanine, koji za sebe govore da su Judeji, a nisu to nego lažu. Vidi, učiniću da oni dođu i da se poklone pred tvojim nogama, i da saznaju da sam te zavoleo. Zato što si sačuvao moju reč o strpljivosti, i ja ću sačuvati tebe od časa iskušenja, koji će doći na sav svet, da iskuša one koji stanuju na zemlji. Dolazim brzo; drži što imaš, da niko ne uzme tvoj venac. Onoga koji pobeđuje učiniću stubom u hramu svoga Boga i neće više izići napolje, pa ću na njemu napisati ime svoga Boga i ime grada moga Boga, novog Jerusalima koji silazi sa neba od moga Boga, i moje novo ime. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama. Otkrivenje 3:7-13 Ovde imamo šestu crkvu, crkvu u Filadelfiji. „Fileo“ znači „voleti“ i „adelfos“ znači „brat“. Filadelfija je bratska ljubav.
Od sedam crkava samo dve izbegavaju kritiku i od te dve samo jedna, Filadelfija, potpuno se odobrava i hvali. Samo Filadelfija dobija hvalu bez prekora.
Kakva je karakteristika Filadelfije? „Znam tvoja dela (Vidi, učinio sam da su pred tobom otvorena vrata koja niko ne može da zatvori); jer ti imaš malo moći, pa ipak si sačuvao moju reč i nisi se odrekao moga imena“ (Otk. 3:8). Ono što obeležava Sard je borba sa smrću. Pošto se crkva u Sardu pomešala sa svetom, morala je da se bori za život i da stalno iznova započinje. Ali Filadelfija je bratska ljubav. Ovde se ponovo ističe ljubav prema braći. Ovo nije više svet, nego je svaki brat. Nema potrebe da se bori da bi se oslobodila smrti i stvari od smrti koje se lepe za nju. Filadelfija je vraćanje na prvobitno stanje braće pred Bogom gde vlada ljubav.
Kao što je Sard izišao iz Tijatire, tako Filadelfija izlazi iz Sarda. Protestantska crkva izlazi iz Rimokatoličke crkve, dok Filadelfija izlazi iz Protestantske crkve. Ne možemo da ukažemo na to koja grupa predstavlja Filadelfiju, ali je očigledno da je to novo delovanje Svetoga Duha. Ovo novo delovanje podiže ljude iz mrtvog Sarda i stavlja ih u stanje bratske ljubavi – drugim rečima, u položaj tela gde je jedina priznata zajednica ljubav. Ovo je Filadelfija.
Filadelfija ima dve posebne crte: prvo, što drži Reč Gospodnju, i drugo, ne odriče se Njegovog imena. Ovde je grupa ljudi koje Bog vodi da nauče kako da drže Božiju reč. Bog im otvara svoju reč tako da mogu da je razumeju. Među njima nema veroispovesti – samo Božija reč. Nema doktrine – samo Reč. Nema tradicije – samo Reč. Nema prilika za ljudsko mišljenje – samo reč Božija. Posle apostola ovo je prva crkva koju Gospod hvali. Zato što se sada grupa ljudi u potpunosti vratila Gospodnjoj reči. Za njih nema drugog autoriteta nego Gospodnjeg – nikakvo učenje i nikakva veroispovest nema značaja.
Moguće je da ljudi umeju da propovedaju i razumeju doktrinu, a da ne poznaju Bibliju. Moguće je naučiti i prihvatiti veroispovest bez znanja reči Božije. Da li ovo zvuči malo čudno? Kada bi crkvi trebala veroispovest Gospod bi joj to dao. Danas ljudi analiziraju Bibliju i sastavljaju veroispovest. Biblija je po prirodi neograničena, dok je veroispovest ograničena. Biblija je složena dok je veroispovest jednostavna. I bezumnik može da razume veroispovest ali složenost Biblije može da razume samo određena grupa ljudi, jer je potrebno odgovarajuće stanje da bi se ona razumela. Reč Božija je širom otvorena onima koji imaju život da uđu; ali veroispovest je toliko širok pojam da svako ko želi može da uđe. Biblija može da se razume jedino ako čitalac ima život i prosvećeni razum pred Gospodom, dok veroispovest može da razume bilo ko je bistar čim je pročita.
Ljudi bi mogli da misle da je put suviše uzan; zato pokušavaju da ga prošire da bi zadobili druge. Ali Filadelfijci odbacuju sve veroispovesti; jednostavno se vraćaju reči Božijoj. „Sačuvao si moju reč“ govori Gospod. Kroz celu crkvenu istoriju, samo se u eri Filadelfijske crkve reč Božija toliko razume. Samo u Filadelfiji reč Božija ima svoje pravo mesto. U drugim razdobljima, ljudi su prihvatali veroispovesti i tradicije, dok crkva u Filadelfiji ne prima ništa osim reči Božije. Hodaju po Božijoj reči. Kroz celu crkvenu istoriju, nikada nije bilo toliko služitelja Božije reči koliko ih ima u Filadelfiji.
„Nisi se odrekao moga imena“ govori Gospod. I ovo je posebna karakteristika Filadelfije. Posle duge istorije crkve, ime Gospoda Isusa je neočekivano postalo poslednje ime. Ljudi više obraćaju pažnju na ljudska imena – možda na Petrovo ili imena drugih apostola. Možda hrišćani biraju da se zovu prema nečem drugom, kao što je na primer neko učenje ili nacionalna pripadnost. „Ja sam luteranac“, ili „Ja sam vezlijanac“ – ljudska imena. Mnogi se sa ponosom izjašnjavaju da su kopti ili anglikanci – prema nazivu mesta ili zemlje. Ovakva imena potpuno razdvajaju Božiju decu! Izgleda kao da jedno ime, ime Gospoda Isusa, nije dovoljno da nas odvoji od sveta.
Kada bi te neko upitao „Koje si vere?“ a ti odgovoriš, „Ja sam hrišćanin“, taj neće biti zadovoljan. Insistiraće na tome da zna koja si vrsta hrišćanina. Sećam se kada sam jednom bio u inostranstvu da me je neko upitao šta sam. Odgovorio sam: „Hrišćanin.“ Dotični je rekao: „To je besmisleno.“
Sam Gospod smatra da je Njegovo ime potpuno dovoljno za Njegovu decu. Samo u Filadelfiji se računa da je Njegovo ime dovoljno. Nema potrebe za mnogim imenima – posebnim imenima. Njegovo ime je dovoljno! Zapamtite da je to Gospodu veoma važno.
Mnoga braća me pitaju, „Šta braća u Filadelfiji pobeđuju?“ Da li shvataš u čemu je ovde problem? Pobednici u Efesu su pobedili sklonost da ostave svoju prvu ljubav; pobednici u Smirni su pobedili spoljašnju pretnju smrću; pobednici u Pergamu su pobedili ropstvo i iskušenje sveta; pobednici u Tijatiri su pobedili učenje žene; pobednici u Sardu su pobedili duhovnu smrt; i pobednici u Laodikiji će pobediti stanje mlakosti i prevaru ponosa. Ali šta treba pobednici u Filadelfiji da pobede? Pošto je Gospodu milo sve što su uradili (od sedam pisama, ovo je jedino koje pokazuje kako ih Gospod potpuno prihvata) šta još treba da pobede? Sve je prihvaćeno, sve je u redu. Filadelfija je crkva po Božijem srcu. No ipak, Gospod nešto obećava pobednicima u ovoj crkvi. Šta moraju da pobede? Reklo bi se da nema ničega što bi trebalo posebno da se pobedi, jer izgleda da nema problema.
Međutim, Gospod i ovde upozorava: „Dolazim brzo; drži što imaš, da niko ne uzme tvoj venac“ (Otk. 3:11). Ovo je jedina opomena u pismu Filadelfiji. Filadelfijanci treba da paze da čvrsto drže ono što imaju. U ovome moraju da pobede. Drugim rečima, ne smeju da izgube ono što već imaju. Ne zamenjujte i ne popravljajte. Čuvajte ono što imate i ne ispuštajte ga. Ovo je jedina opomena Filadelfiji. Gospod ima samo jedan zahtev: Drži ono što imaš. Ni u čemu nisi pogrešio, ali moraš da nastaviš da radiš ono što si dosada radio. Doživeo si Božiji blagoslov u onome što si radio. Gledaj sada da produžiš u istom pravcu.
Vernici u Filadelfiji su opomenuti, da ako ne čuvaju ono što imaju, Bog će podići druge ljude da uzmu njihovu krunu, koju su prvobitno primili. To će biti njihova pobeda, da ne izgube ono što već imaju. Ovo se sasvim razlikuje od ostalih sedam crkava. Zapazimo ono što piše u Božijoj reči. Samo jedna crkva, crkva u Filadelfiji, jeste po Božijem srcu. Njena karakteristika je u tome što se drži Božije reči i ne odriče se Njegovog imena. Nemojte nikada da zanemarimo ove stvari.
I anđelu crkve u Laodikiji napiši: ovo govori Amin, verni i istiniti svedok, početak stvorenja Božijeg: znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vruć. Kamo sreće da si hladan ili vruć. Ovako, zato što si mlak i nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta. Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si bedan i kukavan i siromašan i slep i go. Savetujem ti da kupiš od mene zlata žeženog u ognju – da se obogatiš, i bele haljine – da se obučeš i da se ne pokaže sramota tvoje golotinje, i masti – da pomažeš svoje oči, da vidiš. Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se. Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i ješću s njim – i on sa mnom. Onome koji pobeđuje daću da sedne sa mnom na moj presto, kao što i ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama. Otkrivenje 3:14-22 Od sedam crkava, pet dobijaju ukor, jedna je bez ukora (Smirna), a jedna se sasvim odobrava. Crkva koja se potpuno odobrava je u Filadelfiji. Rimokatolička crkva, Protestantska crkva i Filadelfijska nastavljaju do drugog dolaska Gospoda Isusa. I sedma, Laodikijska, nastavlja do Gospodnjeg ponovnog dolaska. Ako Sard izlazi iz Tijatire, a Filadelfija iz Sarda, onda Laodikija izlazi iz Filadelfije. Da li vidiš kako se iz jedne rađa druga?
Problem je sada u ovome: ako Filadelfija propadne, postaće Laodikija. Nemojte misliti da je Laodikija Protestantska crkva, jer nju predstavlja Sard. Protestantska crkva danas može samo da bude Sard; nikako ne može da bude Laodikija. Potreban je pad Filadelfije da bi nastala Laodikija. Sard je bolji od Tijatire. Izlazi iz Tijatire i napredniji je. Filadelfija izlazi iz Sarda i naprednija je od njega. Laodikija izlazi iz Filadelfije ali je nazadnija. Sve ove četiri crkve nastavljaju do Drugog dolaska Gospoda Isusa.
Laodikija je osakaćena ili izvitoperena Filadelfija. Kada se jednom izgubi bratska ljubav, odmah preovladaju ljudska prava i mišljenja. Ovo je značenje reči „Laodikija“. To je bilo ime grada kojem je jedan Rimski knez dao, po imenu svoje žene koja se zvala Laodios. Knez je promenio to ime u Laodikija, što na grčkom znači „ljudska prava ili mišljenja“.
Kada Filadelfija padne, više se ističu „ljudi“ nego „braća“, više „ljudska prava“ nego „bratska ljubav“. Ljubav se pretvara u prava ili mišljenja. Kada je bratska ljubav živa stvar, ljudska prava su mrtva stvar; ali kad god bratska ljubav jenjava (i zajednica tela u životu će jenjavati), ljudska mišljenja počinju da preovlađuju. Ne traži se misao Gospodnja; stvari se rešavaju na osnovu mišljenja većine. Filadelfija je spala na Laodikiju.
„Znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vruć. Kamo sreće da si hladan ili vruć“ (Otk. 3:15). Ovo je karakter Laodikije. „Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si bedan i kukavan i siromašan i slep i go“ (st. 17). To je Laodikija. Iako nije ni vruća ni hladna puna je duhovnog ponosa pred Gospodom. Trebalo bi da bude dovoljno da kaže „Bogat sam“, ali Laodikija to ističe i govori, „i obogatio sam se“ i još dodaje „i ništa mi ne treba!“ Ali Gospod to drugačije vidi, jer odgovara, „ti si bedan i kukavan i siromašan i slep i go.“ Odakle taj duhovni ponos? Nema sumnje da se osniva na prošloj istoriji. Laodikejci su nekada bili bogati; zato sada još uvek zamišljaju da su bogati. Nekad im je Gospod pružao svoju milost; sada se sećaju te prošle istorije iako nisu više u kontaktu sa njenom stvarnošću.
U današnjoj Protestantskoj crkvi retko srećete nekoga koji se hvali svojim duhovnim bogatstvom. Sreo sam mnogo vođa Protestantske crkve i u Kini i u inostranstvu. Njihovo je mišljenje ovakvo: Popustili smo, nismo ono što bi trebalo da budemo. Još nisam sreo ponosnog čoveka u Sardu. Međutim oni koji su nekad pripadali Filadelfiji, koji su nekad držali reč Božiju i nisu se odrekli Njegovog imena, ali koji su sada izgubili puninu života, ti se hvale. Sećaju se svoje prošlosti, iako su izgubili taj prošli život. Sećaju se kako su se obogatili i ništa im nije nedostajalo; ali su sada bedni i slepi. Dozvolite mi, samo pala Filadelfija, Filadelfija koja je izgubila svoj život i silu, samo ona može da se hvali svojim bogatstvom.
Prema tome, braćo i sestre, ako želimo da nastavimo putem Filadelfije, moramo da naučimo da budemo ponizni pred Bogom. Ponekad čujem braću kako govore, „Božiji blagoslov je među nama.“ Priznajem tu istinu ali smatram da bi trebalo veoma da pazimo kada to govorimo, da to ne bi slučajno zvučalo kao da je iz Laodikije. Ako smo jednom skloni da govorimo da smo bogati i da smo se obogatili, i da nam ništa ne treba, veoma smo blizu Laodikije.
Zapamtite, da nema ničeg što nije primljeno. Čak ako su ljudi oko vas siromašni, ne morate da znate da ste bogati. Oni koji žive pred Gospodom nisu svesni svog bogatstva. Oni koji izlaze iz Božijeg prisustva bogati su, ali nisu svesni svog bogatstva. Neka nam Bog bude milostiv da možemo da naučimo da tako živimo pred Gospodom da iako smo bogati, ne znamo za svoje bogatstvo. Bolje je da Mojsije ne zna kako mu se lice sija, jer čim to sazna, može da se pretvori u Laodikiju. Ako se zna može na kraju da postane mlakost. Oni koji su iz Laodikije sve znaju, ali ništa nije stvarno pred Bogom. Ako govorimo da imamo sve, a ništa ne može da nas natera da se odreknemo svog života, ako se sećamo svoje prošle slave ali zaboravljamo svoje sadašnje stanje pred Bogom, onda je naša prošlost zaista bila Filadelfija, dok nam je, nažalost, naša sadašnjost Laodikija.
Danas vam pokazujem ove četiri crkve. Rimokatoličku, Protestantsku, Filadelfijsku i Laodikijsku; sve će nastaviti da postoje do ponovnog dolaska Isusa Hrista. Zato svako dete Božije mora da odluči danas koji je način crkve za njega. Da li želim da budem Rimokatolik ili se odlučujem da budem Protestant? Da li ću slediti spoljašnje jedinstvo Rimokatoličke crkve ili ću slediti veliki broj denominacija u Protestantskoj crkvi? Ili bih više voleo da idem putem Filadelfije? Da li sam nekada bio u Filadelfiji ali sada živim u prošloj slavi i hvalim se svojom prošlošću kao što rade Laodikijci? Zapamtite sledeće: Ako se ljudi uzohole pred Bogom i ostave ovaj život zanemarujući stvarnost, sećajući se samo prošle slavne istorije, uskoro će spasti na stanje ljudskih prava i mišljenja. Zvuči demokratski, ali nemaju pravi odnos u telu Hristovom. Kako mogu da znaju za bratsku ljubav ako ne znaju za vezu tela, autoritet tela i život tela?
Pošto sve ove četiri crkve i dalje postoje moramo da izaberemo da ostanemo u Filadelfiji. Nemojte biti radoznali u vezi sa Rimokatoličkom crkvom. Radoznalost često dovodi do katastrofe. Ne upuštajte se u razne sekte Protestantske crkve, jer to nije Božiji put. Biblija nam jasno pokazuje da iako je ceo Protestantski pokret blagosloven od Boga, ipak u njemu ima mnogo stvari koje Gospod osuđuje i prekoreva.
Trebalo bi da naučimo da stojimo u položaju Filadelfije. Držite reč Gospodnju i nemojte se odricati Njegovog imena. Stojte na tlu braće, a ne na imenima. Nemojte biti ponosni. Nemojte da se hvališete pred Rimokatoličkom crkvom. Nemojte da se hvališete pred Protestantskom crkvom. Nemojte da se hvališete pred mnogobrojnim sektama i denominacijama. Čim se uzoholite postaćete Laodikija. Niste više Filadelfija. Braćo i sestre, kojim putem idete? Neka Bog da milost Svojoj deci da svi hodaju pravim putem crkve.
Put crkve kako je Gospod odredio je Filadelfija. Gospodnji put za nas je jedan – Filadelfija. Idite tim putem. Pazite da ne budete ponosni. Najveće iskušenje za filadelfijski put je ponos: „Ja sam bolji od tebe! Moja istina je jasnija i šira od tvoje! Ja imam samo Gospodnje ime – nisam kao vi koji imate drugo ime!“ Ponos će vas srušiti u Laodikiju. Oni koji slede Gospoda nemaju čime da se ponose. Gospod će ih izbljuvati. Neka nam Gospod bude milostiv. Nemojte govoriti ohole reči. Živite u prisustvu Božijem i uzdržavajte se od oholih reči. Živeći stalno u Božijem prisustvu, nećemo videti svoje bogatstvo. Stoga nećemo biti ni ponosni.
__________4 Knjiga IV Ne ja nego Hristos, lekcija 22. - nazad POČETAKCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|