PETNAESTA LEKCIJA

Polaganje ruku

Stoga ostavimo početnu nauku o Hristu, obratimo se savršenstvu ne postavljajući opet temelj odvraćanjem od mrtvih dela i verom u Boga, naukom o krštavanju, o polaganju ruku, o vaskrsenju mrtvih i večnom sudu.

Jevrejima 6:1, 2

Apostoli koji su bili u Jerusalimu, čuvši da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana, koji siđoše i pomoliše se Bogu za njih — da prime Duha Svetoga; još, naime, ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga.

Dela 8:14-17

Kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle položio ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, pa govorahu jezicima i prorokovahu.

Dela 19:5, 6

Kako je lepo i krasno, kad sva braća žive zajedno! Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aaronovu, koje se stače na skut od haljine njegove; kao rosa na Ermonu, koja silazi na gore Sionske. Jer je onde utvrdio Gospod blagoslov i život doveka.

Psalam 133

I neka metnu ruku svoju na glavu žrtvi paljenici, i primiće mu se, i očistiće ga od greha . . . I neka metne ruku svoju na glavu žrtvi svojoj, i neka je sveštenik zakolje na vratima šatora od sastanka, i krvlju njenom neka sinovi Aaronovi sveštenici pokrope oltar odozgo unaokolo i neka metne ruku svoju na glavu žrtvi svojoj, i neka je zakolje pred šatorom od sastanka; i neka pokrope sinovi Aaronovi krvlju njenom oltar odozgo unaokolo . . . I neka metne ruku svoju na glavu, i neka je zakolje pred šatorom od sastanka, i neka sinovi Aaronovi pokrope krvlju njenom oltar odozgo unaokolo . . . I dovedavši tele na vrata šatoru od svedočanstva pred Gospoda, neka metne ruku svoju teletu na glavu, i zakolje tele pred Gospodom . . . I starešine od zbora neka metnu teletu na glavu ruke svoje pred Gospodom, i sveštenik neka zakolje tele pred Gospodom . . . I neka metne ruku svoju jaretu na glavu, i sveštenik neka ga zakolje gde se kolje žrtva paljenica pred Gospodom; to je žrtva za greh . . . I neka metne ruku svoju na glavu žrtvi za greh, i neka je sveštenik zakolje na mestu gde se kolje žrtva paljenica.

3. Mojsijeva 1:4; 3:2, 8, 13; 4:4, 15, 24, 29, 33

Biblijsko učenje i primeri

Biblija nam jasno ukazuje na potrebu krštenja. Isto tako sasvim jasno označava i potrebu za polaganjem ruku. I u Samariji i u Efesu, posle krštenja na vernike su polagane ruke. Apostoli su to činili u svoje vreme. Isto tako i u naše vreme deca Božija će trpeti gubitak ako su samo krštena, a nisu primila i polaganje ruku.

„Stoga ostavimo početnu nauku o Hristu, obratimo se savršenstvu“ (Jev. 6:1), opominje pisac poslanice Jevrejima. U hrišćanskom životu ima nekoliko istina koje su od temeljnog značaja. Temelj se mora postaviti samo jedanput, međutim mora da bude čvrst. Šta je to što se računa u početnu nauku o Hristu? U to nije ubrojano samo pokajanje, vera, vaskrsenje mrtvih i večni sud, nego i krštenje i polaganje ruku. Dakle i ovo dvoje takođe spada u osnovne istine hrišćanstva. Ako se polaganje ruku izostavi naš temelj neće biti potpun.

Danas se greška crkve razlikuje od one koju su Jevreji činili u prvom veku. Postavivši temelj, Jevreji su kružili oko njega i nikako nisu išli dalje. Međutim danas, mi idemo napred, a da još nismo postavili dobar temelj.

Zbog toga što su se oni kojima je apostol pisao stalno vrteli oko pokajanja i vere, krštenja i polaganja ruku, vaskrsenja mrtvih i večnog suda, on ih je opomenuo da ostave početnu nauku o Hristu i da idu ka savršenstvu. Međutim današnji hrišćani se kreću isuviše brzo; mi jurimo dalje, a temelj još nije postavljen. Apostoli su govorili ljudima da to ostave, a mi moramo da ih navedemo da se vrate.

Šta znači polaganje ruku

Već smo videli šta krštenje čini za nas. Ono nas poziva da iziđemo iz sveta, i tako oslobađa od njega. Ono nas poistovećuje sa Hristom da bismo imali udela u njegovom vaskrsenju. Ali šta polaganje ruku može da učini za nas? Šta ono znači?

U Starom zavetu nalazimo da polaganje ruku ima dvostruki značaj. Ono se najčešće spominje u knjizi Levitskoj glavi 1, 3 i 4, te ćemo ih razmotriti da bismo videli šta je prvi značaj polaganja ruku.


1. Poistovećenje

Polaganje moje ruke na glavu žrtve u 3. Mojsijevoj 1, znači da sam se poistovetio sa žrtvom i žrtva sa mnom. Zašto ja ne prinosim sebe, nego tele? Gospod kaže: „Jer su moje sve gorske zveri, i stoka po planinama na hiljade“ (Psalam 50:10). Kakva je korist prinositi mu goveda ili ovce? Bogu ne treba june ili jagnje. On želi da mu čovek preda sebe.

Međutim, šta bi se desilo kad bih prišao oltaru i predao sebe? Učinio bih isto što su i neznabošci činili; kao oni koji su se klanjali Molohu. U Starom zavetu nalazimo ljude koji su služili Molohu. Umesto da prinose goveda i ovce, oni su svome bogu prinosili na oltar svoje sopstvene sinove i kćeri. Da li naš Bog želi samo goveda i ovce? Ako prinesemo sebe Bogu, po čemu se naš Bog razlikuje od Moloha? On se razlikuje od Moloha po tome što Moloh zahteva krv naših sinova i kćeri, a naš Bog traži da prinesemo sebe. Njegov zahtev je čak veći od Molohovog.

Istina je da je Božiji zahtev stroži, no On nam pokazuje i način kako možemo da prinesemo žrtvu, a da ipak ne budemo spaljeni. Kako? Prinoseći june ili jagnje Gospodu. Ja polažem ruku na glavu žrtve. Molio se ja naglas ili u sebi, moja molitva kaže: „Ovo sam ja. Trebalo bi da ja budem spaljen na oltaru. Trebalo bi da ja budem žrtvovan i rado bih prineo sebe Tebi. Trebalo bi da prinesem sebe kao žrtvu paljenicu, za ugodni miris Tebi. Gospode, ja sada dovodim ovo june i stavljam svoju ruku na njegovu glavu. Čineći to Gospode, ja pokazujem da ovo june predstavlja mene, a da ja predstavljam to june. Kad zatražim od sveštenika da ga zakolje, to je kao da sam ja zaklan. Kad juneća krv poteče, moja krv teče. Kad sveštenik položi žrtvu na oltar, on je stavio mene na oltar. Položio sam svoju ruku na nju, dakle ja sam ta žrtva.“

Nije li isto načelo poistovećenja ilustrovano krštenjem? Kad zagazim u vodu, ja govorim da je to moj grob, jer me je Gospod sahranio u njemu. Ja uzimam vodu za svoj grob. Isto tako, polažući svoju ruku na glavu teleta, ja uzimam tele da predstavlja mene. Kad ga prinesem Bogu, prinosim sebe. Tele stoji umesto mene.

Odatle sledi da je prvo značenje polaganja ruku poistovećenje. To je prvenstveno značenje polaganja ruku u Starom zavetu. Poistovećen sam sa žrtvom i ona predstavlja mene. Danas i žrtva i ja stojimo u istom položaju. Kad je ona prineta Bogu, i ja sam prinet Bogu.


2. Prenošenje

Postoji i drugo značenje polaganja ruku u Starom zavetu. U knjizi Postanja vidimo kako je Isaak položio ruke na svog sina2, i kako je Jakov položio ruke na svoja dva unuka, Jefrema i Manasiju (1. Moj. 48:8-20). Jakov je položio ruke na svoja dva unuka i blagoslovio ih. Tako polaganje ruku postaje prenošenje blagoslova. Ma kakvim blagoslovom da je neko blagosloven, on će se obistiniti.

Ukratko, značenje polaganja ruku je dvojako: poistovećenje i prenošenje. Ovo dvoje se opet može opisati jednom rečju, zajedništvo. Kroz zajedništvo mi se poistovećujemo; ono što jedna osoba ima, to se kroz zajedništvo prenosi na drugu osobu.

Zašto hrišćani moraju da prime polaganje ruku

Dalje pitamo: zašto bi hrišćani morali da prime polaganje ruku? Zašto nam Biblija ukazuje na ovo delo onih koji predstavljaju Telo Hristovo? Zašto apostoli polažu ruke na vernike odmah po njihovom krštenju?

Da bismo odgovorili na ova pitanja, pre svega, trebalo bi da objasnimo šta se podrazumeva pod Telom Hristovim i na šta se ulje pomazanja odnosi. Pročitajmo 1. Korinćanima 12:12, 13 zajedno sa Psalmom 133. Hrišćanstvo je zaista divno. Njegova divota je u tome što je Božija namera da obezbedi na zemlji jednog Čoveka koji Mu je u potpunosti poslušan — koji će Ga u potpunosti predstavljati i koji živi samo Njegovim životom. Bog je danas već postavio toga Čoveka da on bude Hristos i Gospod. „Stoga neka sav dom Izrailjev sigurno zna da je Bog učinio Gospodom i Hristom ovoga Isusa koga ste vi raspeli“ (Dela 2:36). Bog je izlio svoga Duha na ovog Čoveka, Isusa iz Nazareta, kao na Glavu. Drugim rečima, Gospod Isus ne prima pomazanje uljem kao pojedinac nego kao Glava jednog udruženog Tela.3 Kako je Sveti Duh izliven na njega — na Glavu — isti Duh je izliven i na Telo, što će reći na Crkvu. Tako On prima Božije pomazanje radi Tela.

Njegovo ime je Hristos (Hristos — Pomazanik), a naše je hrišćanin (hristianos — koji pripada Pomazaniku). On je Glava, a crkva je Telo. Bog ne namerava da stvori samo pojedinca; njegova želja je da ima jednog udruženog čoveka. Da je crkva ostavljena sama sebi, ona svakako ne bi mogla da zadovolji Božije srce niti bi mogla da održava Božije svedočanstvo, pošto ona sama za to nema snage. Zbog toga Bog mora da izlije svoje ulje na crkvu. Sa uljem ona može da zadovolji Božije zahteve, zato što ulje predstavlja Božiju vlast. Uljem pomazanja, crkvi je data Božija vlast.

Zapazite međutim, da Božije ulje nije izliveno na nekog člana niti se ono izliva na sve članove; ono je izliveno na Glavu. Sveti Duh je dat Glavi, a ne Telu. No kako Glava prima ulje, i celo Telo je pomazano. Vidimo li ovde razliku? Ne radi se o tome kako svaki pojedini član prima Svetoga Duha, niti pak kako svi članovi primaju Svetoga Duha, nego kako je Glava pomazana.

Kako ćemo dakle mi primiti ulje? Ako smo u Telu, ulje koje je bilo izliveno na Glavu sasvim prirodno će doći i do nas. Pošto ulje nije dato pojedincima, nemoguće je da primimo pomazanje na individualnoj osnovi. To ne znači da mi nećemo pojedinačno biti pomazani; to jednostavno govori o tome da ne možemo da tražimo pojedinačno pomazanje. Razlika je ogromna. Mnogi ne primaju blagoslov od Boga zato što traže Svetog Duha kao pojedinci.

Kad je skupoceno ulje bilo izliveno na Aaronovu glavu, slivalo se na njegovu bradu, a zatim i dalje do skuta njegove haljine. Aaronova odežda je bila dugačka, pošto mu je pokrivala stopala. Drugim rečima, ulje koje se izlilo na glavu slivalo se do najnižih delova tela. Odatle se sasvim jasno vidi da ljudi danas ne primaju to ulje pomazanja na osnovu svog sopstvenog stanja pred Bogom, nego zbog toga što se nalaze u Telu. Ako stojimo na svom mestu ispod Glave, ulje će sasvim sigurno doći do nas. Primanje ulja nije lična stvar niti pak stvar Tela, nego u najužem smislu zauzimanje mesta u Telu koje je niže Glave.

Idući duhovnim putem neophodno je važno da imamo silu Svetoga Duha da bismo mogli da svedočimo. U protivnom ćemo svedočiti na telesan način. Sveto ulje se nikad ne izliva na ljudsko telo. Na ovo moramo obratiti pažnju. Ne možemo bilo šta da činimo po svojoj sopstvenoj zamisli; moramo da imamo ulje pomazanja. Imamo li ga zavisi od toga da li je ispravan naš odnos sa Telom Hristovim. Ne stoji do toga da li ga mi tražimo ili se za njega molimo.

Da opet podvučemo: Biblija nigde ne uči da se telo pomazuje. Ona govori samo o tome da se Glava pomazuje. Telo je pomazano samo zato što je Glava pomazana. Ako Telo hoće da bude nezavisno pomazano, nikada neće primiti pomazanje. Dragoceno ulje se izliva na Aaronovu glavu, a ne na njegovo telo, iako se ulje niz bradu dalje sliva po celom telu sve do skutova odeće. Samo oni koji to ne znaju tražiće da pojedinačno budu pomazani; samo će lakoverni tražiti pojedinačno pomazanje. Ko god je podređen Glavi nalazeći se na svom određenom mestu u Telu kako ga je Glava postavila, primiće pomazanje uljem.

Apostoli su polagali ruke na vernike

U Božijoj Reči vidimo kako su apostoli koje je Bog odredio svojom vlašću, polagali ruke na one koji su se krstili. Apostoli su predstavnici Glave, Hrista, kao i Hristovog Tela. Kad čovek primi polaganje ruku, on pogne glavu klanjajući se Bogu, jer od sada više nikad neće dizati glavu nego će se pokoravati Božijoj vlasti. Njegova glava više nije glava; sada je pod Hristovom vlašću.

Apostoli predstavljaju Telo. Njihovo polaganje ruku na vernike govori o tome da svi mi imamo zajednicu jedan s drugim pošto smo jedno. „I Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za apostole“ (1. Kor. 12:28). Pošto su prvi, oni sasvim lepo mogu da predstavljaju crkvu. Polažući svoje ruke na vernike oni im u stvari objavljuju: „Braćo, vi ste jedno s Telom Hristovim, i zato skupoceno ulje koje se sliva sa Glave dolazi i na vas.“

Apostoli isto tako predstavljaju i Hrista. „Prvo za apostole“ — „Prvo“ ovde podrazumeva autoritet; što će reći, oni su Glavina delegirana vlast. Dakle, kad oni polažu ruke na vernike, to je isto kao da su položene Gospodnje ruke. Njihovim rukama, ne samo da je crkva, nego je i Hristos položio svoje ruke na hrišćane. Odatle sledi da se mi nalazimo pod Hristovom vlašću, koji je Glava.4

Kako primiti polaganje ruku

Nalazimo da polaganje ruku ima dva vida: poistovećenje i pridodavanje. Polaganje ruku s jedne strane je priključenje osobe Telu, a s druge prenošenje onoga što Glava ima za udove. Potrebno je da čovek bude deo Tela, a isto tako da bude podređen i vlasti Glave. Niko ne može da kaže da je sam sebi dovoljan. Novi život koji je primio, po svojoj prirodi je udružen; ne dozvoljava nezavisnost. U Telu on živi; izvan Tela umire. Na osnovu tog poistovećenja zasniva se i pridodavanje.

Ako brat položi ruke na mene, to nije nekakvo besmisleno ili nerazborito delo. Moje oči moraju da se otvore da bih video da sam od sada dete među mnogom decom, ćelija među mnogim ćelijama, ud među mnogim udovima. Živim životom Tela isto tako kao što i u ovom fizičkom telu svaki ud živi u zavisnosti od celog tela. Ako delujem nezavisno, dolazim do kraja svojih mogućnosti, te postajem beskoristan. Ako prestanem da imam zajednicu s Božijom decom, u meni ima nešto što je veoma pogrešno. Bez obzira koliko bih mogao da budem jak, ipak ne mogu da postojim sam. Ako sam odsečen od Tela, svakako ću umreti. Ne mogu se hvalisati svojom sopstvenom snagom. Jak sam zato što pripadam Telu. Ako sam odvojen od Tela, sa mnom je svršeno; međutim, polaganjem ruku, ja sam pripojen Telu.

Kad primim polaganje ruku, trebalo bi da shvatim sledeće: „O, Gospode, ja ne mogu da živim sam; danas moram da priznam da sam samo jedan ud u Telu. Mogu da živim samo u Telu, i samo u Telu mogu da primim ulje pomazanja.“ Da li je ovo jasno? Čovek prima ulje pomazanja zato što je Glava bila pomazana. Ako je neko podređen Glavi i istovremeno je pripojen ostaloj Božijoj deci, njegova pokornost kao jednog dela Tela privlači ulje na njega.

Još nešto u vezi s polaganjem ruku

Uzmimo slučaj Samarjana i Efesaca. Filip je radio u Samariji i priličan broj ljudi je uzverovalo u Gospoda te su bili kršteni, ali nisu primili Svetoga Duha. Po Božijoj Reči, bili su spaseni. Nisu primili Svetoga Duha zato što su bili kršteni samo u ime Gospoda Isusa. Međutim kad su apostoli u Jerusalimu čuli da je Samarija primila Božiju reč, poslali su Petra i Jovana da se pomole za vernike u Samariji da bi se i njima mogao dati Sveti Duh. Pošto su apostoli položili svoje ruke na njih, ovi su odmah primili Svetoga Duha.

Kakvo je preimućstvo u polaganju ruku kao što je izneto u ovom odlomku? U tome što omogućava ulju da poteče ka meni. Ja kao ud, danas priznajem svoje mesto u Telu i zauzimam mesto pod vlast Glave. Takvo priznanje donosi ulje na mene. Novi vernik može odmah da primi pomazanje skupocenim uljem, iako je potreban čitav život da on dobro savlada sve lekcije koje su u vezi sa tim.

Krštenjem ja objavljujem da sam odbacio svet; kroz primanje polaganja ruku objavljujem da sam ušao u Telo. Prvo je negativno u tome što ostavljam svet, dok je drugo pozitivno zbog toga što se priključujem Telu. To znači da je potrebno da se danas poistovetim sa svom Božijom decom, i da je potrebno da se pokorim vlasti Glave. Kad podredim svoje celo biće vlasti Glave, tada primam ulje koje teče. Čim se nađem u ispravnom položaju, ulje počinje da teče ka meni. Međutim, ako je moj položaj neispravan, kako će ulje dospeti do mene? Samarjani su se nalazili u čudnoj situaciji: uzverovali su u Gospoda i bili spaseni, a ipak nisu primili Svetoga Duha. Zato su apostoli došli da ih stave pod vlast Glave. Kada su položili ruke na njihove glave, stavili su ih pod vlast Glave i priključili ih celom Telu; tada se desila divna stvar — Sveti Duh je bio izliven na njih.

Zatim dolazi slučaj sa Efescima. Kad je Pavle otišao da propoveda evanđelje u Efesu, našao je dvanaest učenika koji su već bili kršteni Jovanovim krštenjem. To su bili vernici; verovali su, ali ipak, primili su samo Jovanovo krštenje. Pavle ih je zatim upitao da li su primili Svetoga Duha kad su poverovali. Oni su odgovorili da nisu ni čuli da postoji Sveti Duh. Pavlu je odmah bilo jasno da im je nedostajalo nešto od osnovnog značaja.

Izveštaj je zaista zanimljiv. Zašto nisu primili Svetoga Duha kad su poverovali? Odgovor se nalazi u tome što je nešto nedostajalo u prvom načelu. Bili su kršteni, ali razgovarajući s njima ustanovilo se da su bili kršteni samo Jovanovim krštenjem, a da nisu bili kršteni u Hrista. Zato im je Pavle prepisao krštenje verujućih da bi trebalo da se krste u ime Gospoda Isusa. Kad je taj korak bio učinjen, položio je ruke na njih ne pitajući ništa više. Polaganjem ruku bili su poistovećeni sa Telom i tako dovedeni pod vlast Glave.

Ipak, niko ne bi trebalo da primi polaganje ruku, a da se pre toga nije krstio. (Kornelijev dom je međutim bio izuzetak, o čemu ćemo kasnije govoriti.) Pravilo je sledeće: Sveti Duh se spušta na one koji su bili oslobođeni od sveta i poistovetili se sa Hristom u smrti i vaskrsenju kroz krštenje; zatim vide kako moraju da žive u Telu i da se pokoravaju autoritetu Glave. Dozvolite mi da podvučem da je ulje pomazanja više od običnog spoljašnjeg čina; ono je unutrašnja stvarnost.

Psalam 133 nam pokazuje kako je Glava pomazana. Pomazanjem Glave celo Telo je pomazano, pa je tako i svaki ud pomazan. Odmah se ispunjavam slavopojem pošto ulje koje je pomazalo Glavu silazi na mene kao na jedan od udova toga Tela. Daje li Gospod spoljašnje izražavanje toga ili ne, nije od velikog značaja. Spoljašnji fenomen Pentekosta ne bi trebalo isuviše podvlačiti, jer verujemo da je to samo potvrda da su ti ljudi bili pomazani. Stvar je u pomazanju, a ne u njegovoj spoljašnjoj manifestaciji. Važno je da znamo odakle ulje dolazi. Pomazanje Glave je postalo pomazanje udova. Zbog toga je polaganje ruku sa molitvom divna stvar.

Jedan izuzetak u Bibliji

Jedini izuzetak u Bibliji u vezi sa onim što smo gore spomenuli, desio se u Kornelijevoj kući. Kornelijev dom niti je bio kršten, niti je primio polaganje ruku; pa ipak, Sveti Duh je sišao na njih. Zašto ovaj izuzetak? Od dana Pedesetnice, svi apostoli su isprva mislili da je milost Gospodnja bila samo za Jevreje. Oni sami su bili Jevreji; štaviše, i sam Gospod Isus je bio Jevrejin. Na dan Pedesetnice Sveti Duh je sišao na Jevreje. Tri hiljade spasenih tada i pet hiljada spasenih kasnije, svi su bili Jevreji — Jevreji koji su se vratili u Jerusalim iz raznih naroda. Sve do Kornelijevog vremena, svi oni koji su primili blagodat bili su Jevreji. Bilo im je nepoznato da li će ista blagodat biti podarena i neznabošcima. Jevreji su po svom običaju gledali na neznabošce kao na pse i niže životinje. Čak je i Petru bilo teško da promeni svoj pogled.

Svi mi znamo kako je teško probiti se kroz zamračeni um. Dakle zbog toga je bilo od velikog značaja da se vrata spasenja otvore neznabošcima. To je počelo s Kornelijevim domom. Čak i u slučaju Samarjana, ti ljudi su bili u srodstvu s Jevrejima, iako nisu bili čisti Jevreji. No Gospodnja želja je bila da spasi i neznabošce. Kako je trebalo da On to otpočne? Prvo, dao je Petru jedno viđenje: „I vide otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje se na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski, i ptice nebeske“ (Dela 10:11, 12). Gospod je zapovedio Petru da ustane, pokolje i jede. No Petar kao da je znao bolje od Gospoda; pošto mu je odgovorio da on nikada nije jeo tako nešto, hteo je time da kaže da se nikada nije mešao s neznabošcima. To se desilo tri puta dok Petar nije primio poruku. Kako je samo čovek tvrdoglav! Čak i ljudi slabog pamćenja mogu da zapamte, ako čuju nešto tri puta. Petar nije mogao da nađe izvinjenje govoreći da je zaboravio.

Dok je razmišljao o tom viđenju, ljudi iz Kesarije su stigli pred vrata i tražili ga. Odmah je shvatio svrhu vizije. Čak su i psi pod stolom jeli od detinjih mrva; neznabošci imaju svoj udeo u spasenju Božijem. Pošao je bez oklevanja sa tim ljudima; no ipak, da krsti Kornelijev dom nije se usudio. Istina, ovi neznabošci su već uzverovali, ali šta bi braća iz Jope koja su išla sa njim, rekla na to da ih je on krstio? Oni ne bi priznali to krštenje i osudili bi Petra kao onoga koji čini nešto nezavisno. Bio je u nedoumici. Njemu samom je bila jasna Gospodnja namera, no toj braći koja su bila sa njim nije. Kako je onda mogao da preduzme takav korak? No Gospod je odgovorio izlivši Svetoga Duha na Kornelija i ostale neznabošce, mada nisu bili ni kršteni niti pak primili polaganje ruku. Tako kad se vratio u Jerusalim, Petar je mogao da kaže da pošto se Sveti Duh spustio pre nego što je mogao jasno da im izloži evanđelje, nije mogao ništa drugo nego da dopuni ono što nije dovršio krsteći ih. Krštenje je bilo radi njihovog odvojenja od sveta i ulaska u Hrista. Polaganje ruku je međutim izostavljeno, pošto su već primili pomazanje koje ono predstavlja.

Kasnije, na saboru u Jerusalimu, isto pitanje o neznabošcima je opet bilo pokrenuto. Petar je ponovo ispričao o svom iskustvu, te su tako vrata spasenja ostala otvorena neznabošcima.

U Samariji je bilo polaganja ruku, ali u Kesariji nije. U Delima 15 Gospod je upotrebio ovaj slučaj u Kesariji da bi posvedočio Pavlovo gledište, ali u Delima 19, Pavle je sam položio ruke na učenike koje je našao u Efesu. Tako nam to pokazuje da je polaganje ruku nešto što se i dan-danas nastavlja.

Moramo da hodamo zajedno sa svom decom Božijom

Novim vernicima se mora pokazati da ne mogu da žive nezavisno nego da moraju da budu udovi jedan drugom i da se uče kako da se pokoravaju autoritetu Glave. Ne bi trebalo da se bune, nego naprotiv, da hodaju zajedno sa svom decom Božijom. Tako će pokazivati činjenicu pomazanja kako u svojim životima tako i u svome radu.

__________
2 Ovde se podrazumeva 1. Mojsijeva 27:27-40. O. P. - nazad 3 Kad god je reč Telo napisana velikim slovom, onda se isključivo misli na Telo Hristovo, što će reći, Crkvu kao organizam. - nazad 4 Nisu samo apostoli, nego su i drugi polagali ruke na vernike (vidi Dela 9:17 i 1. Timoteju 4:14). Primedba urednika. - nazad

POČETAK

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 3: ASSEMBLING TOGETHER by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Sva prava zadržana.