Сада прелазимо на предмет о речи и ослобађању духа. Да ли ће реч изаћи као откривење или доктрина зависи од тога да ли онај ко служи може да ослободи свој дух или не. Да ли људи добијају живот у тим речима, такође зависи од ослобађања служитељевог духа. Да ли људи виде светлост и на тај начин бивају погођени или само чују речи и остају исти, одређује исти чинилац ослобађања духа. Ако су реч, па чак и осећај исправни, али дух није ослобођен, онда оно са чиме се људи сусрећу није Бог, већ само савршена доктрина.
Реч може изаћи без духа, или може изаћи са слабим духом. Најозбиљнија порука постаје обична ако је пренесена у слабом духу. Када је унутрашњи човек снажан, и реч ће бити снажна. Ако је реч већ исправна, онда је питање у каквом је духу реч изнесена. Служитељ речи може да пренесе реч са слабим духом, са јаким духом, или чак и са експлозивним духом. Квалитет речи одређена је врстом духа који је преноси. Учинак речи на људе није одређен самом речју, већ духом којим се она преноси. Служитељ је у стању да ослободи свој дух или да обузда свој дух. Може да дозволи да он букне или да остане слаб.
Веза између духа и речи је веома блиска. Ако је дух дотакнут, и реч дотиче; ако се дух задржава, реч губи свој утицај. Не можемо да кажемо колико дух утиче на реч. Све што можемо да кажемо то је да је човеково унутрашње биће веома осетљиво, нешто што не треба да се вређа. У проповедању речи можеш да будеш спреман у сваком другом погледу, али ако твој дух није спреман, твоја реч нема начина да се ослободи. Речи је потребан твој дух да је пошаље.
Сви који знају како да проповедају Божију реч имају ово искуство ослобађања духа. Рецимо да напољу бесни олуја; ветар снажно дува и киша пљушти. Напољу је такође мркли мрак. Претпоставимо сада да човек покуша да изађе, али га олуја у томе одвраћа. Да би му помогао неко га гурне отпозади и он изађе. Ово је начин на који дух шаље реч. Када устанеш да говориш, мораш да изгураш свој дух, иначе ће реч много трпети.
Често си у стању да погураш свој дух и тако имаш снажну реч. Људи не само да су чули реч, него су у теби видели и стварност. Они дотичу твој дух као и твоју реч. Понекад након слушања неке поруке можеш да запамтиш сваку њену реч. Па ипак, када преносиш поруку другима, можеш да изговараш речи, али не можеш да пренесеш дух.
Исто важи и за проучавање Библије. Неки само читају речи док се други сусрећу са духом Библије. Неки су читали Павлове речи а да нису чули његов глас. Без обзира на то да ли је његов глас низак или висок, слабашан или снажан, тужан или радостан, они су потпуно неосетљиви. Али неки који читају Библију познају Павлов глас као и његове речи. Ако је Павлова молитва или реч жалосна, они то знају. Да ли Павле говори са гневом или радошћу, они могу то да разликују. Они су дотакли Павлов дух. Када неко чита причу о томе како је Павле изгнао демона из робиње (Дела 16), ако се није дотакао духа, онда све што зна то је да је демон изгнан. Павле можда говори гласно, подигнутим гласом, али читалац нема сазнања о томе јер се није дотакао тог духа. Морамо да уђемо у дух оних који су писали Библију ако желимо да знамо шта су написали. Сви њихови списи су израз ослобађања њиховог духа. Нико не може добро да проучава Библију ако не може да дотакне њен дух као и њене речи.
Поред тога мора се нагласити да је док проповедамо неопходно да Бог поступа са нама. Ово је начин да ослободимо свој дух. Ако некоме недостаје ова Господња дисциплина или ако ова дисциплина није довољно дубока и чиста, његов дух неће моћи да следи Божију реч и неће имати снаге да погура свој дух. Неко ће можда моћи да изгура своју доктрину, али он неће бити у стању да погура дух који стоји иза Божије речи. Будимо јасни у погледу природе проповедања. Проповедање није само преношење речи; то је и ослобађање духа. Док служитељ речи говори, он истовремено ослобађа свој дух. Путем речи долази његов дух, а наравно и Божији дух се такође ослобађа путем човековог духа. Свети Дух се ослобађа заједно са човековим духом. Ако се овај други не ослободи онда то представља велики проблем, јер ни Свети Дух није у стању да изиђе. Не заборави да слушање поруке није само слушање речи него настојање да се сусретне дух.
Имајмо на уму ово начело: ако постоји служба речи, мора да постоји и дух као и реч када се порука износи. Када се ослобађа реч, ослобађа се и дух. Они који слушају не дотичу само речи, они дотичу и дух. Када би се само дотакле речи, порука би била обична и слаба. Чак и у погледу Божије записане речи, ако човек не дотиче њен дух, она ће му изгледати сасвим обична. Када се дотакне дух, дотакнут је и живот. „Речи које сам вам ја рекао,“ рекао је Господ, „дух су и живот су“ (Јован 6:63). Само додиривањем духа свако може да зна значење те речи.
Стога при проповедању Божије речи морамо да научимо како да ослободимо свој дух. То не значи да је особа у стању да га ослободи у сваком тренутку, јер то захтева велику цену. Често служитељи речи не успевају и да плате ту цену. Што је наш дух јачи пред Богом, то смо способнији да га ослободимо. Верујемо да су сви који говоре у Божије име доживели нешто од његовог ослобађања. Ниједна особа неће бити погођена само због речи; тек кад се човек супротстави духу, бива погођен. Сама реч може лако да се изопачи у доктрину; чак ни речи које долазе путем откривења нису изузетак. Морамо да пренесемо речи откривења својим духом, да би људи могли да се сретну не само с речју него и с духом. Божији дух долази на људе посредством нашег духа.
Тренирање духа
Тренирање духа у служитељу речи зависи од два чиниоца: први је, обука духа, а други, служитељева спремност. Да ли је он у стању да користи свој дух и до које мере може да га ослободи када служи цркви, у потпуности зависи од тога колико је савладао ова два питања.
Најпре ћемо размотрити обуку духа. Ниједан служитељ речи не може да ослободи више свога духа него што је то научио пред Богом. Ако има мало обуке у овом погледу, може само мало да увежбава свој дух. Ако је прилично обучен, очигледно може да искористи много више од свог духа. Нико не може да погура духа више него што већ има. Ово је лекција коју морамо да разумемо.
Сходно томе, Бог троши много времена на нас да обучава наш дух да би овај био употребљив. Он тако уређује наше околности да наш спољашњи човек може да буде прописно сломљен. Он нас ставља у околности које су потпуно изван наше могућности да се са њима носимо – околности које су онолико озбиљне колико су и оне које Павле описује у 2. Коринћанима 1:8-9: „Да смо били преко сваке мере и преко наше снаге оптерећени, тако да нисмо више били сигурни ни за свој живот. Чак смо и сами у себи дошли до закључка да морамо умрети.“
Околност коју Господ уређује обично је већа него што можемо да издржимо. То је изнад наших сопствених снага. Кад год нам трн дође, он нас погађа више него што можемо да поднесемо. Немамо начина да прођемо. Такве божански уређене околности дају двоструки резултат. С једне стране, Господ их користи да сломи нашег спољашњег човека. Понекад је наша мисао та која је сломљена, понекад је то наша емоција; а најчешће је наша воља та која је одбачена све док се у потпуности не предамо Господу и не признамо своју потпуну неспособност. Међутим, све то чини негативну страну. С друге стране, под дисциплином Светог Духа Бог у нама ствара нешто позитивно. Док нас слама, да ли падамо или устајемо? Да ли нас трн поражава, или га превазилазимо? Када кажемо да смо њиме потпуно и неподношљиво смрвљени да очајавамо у погледу и самог живота, да ли се отада ослањамо на Бога који васкрсава мртве?
Држимо на уму да су околности које нам је Господ приредио нешто што је изван наших способности. То нам заиста даје смртну пресуду и чини безнадежнима. Па ипак, у нашој крајњој беспомоћности, ми учимо мало више о вери, нади и поуздању. У обичним данима, како нам је лако да кажемо да верујемо, да се надамо, да се поуздајемо; али тек након што смо стављени у безизлазну ситуацију почињемо да се учимо да верујемо, да се надамо и да се још више поуздајемо.
Овде ми дотичемо нешто што се тиче Божије милости, нешто од силе којом смо несвесно ношени. Можда осећаш да је твоје веровање веома слабо, твоја нада дрхтава, а твоје поуздање с мало поверења. Закључујеш да су твоја вера, нада и поуздање бескорисни јер су тако слаби. На твоје изненађење, са овом малом вером, надом и поуздањем нехотице дотичеш нешто од онога што су милост и сила. Добијаш милост у својим околностима и бићеш проведен кроз њих. И тако је твој дух добио још једну могућност за обуку.
Па ипак, то је нешто више од сламања спољашњег човека, јер се дошло до циља да обучи твој дух. То је без сумње негативно сламање, али је исто тако и позитивно изграђивање. Ти овде откриваш околност коју си савладао, односно Господ је проузроковао да то превазиђеш. Господ ти је омогућио да се подигнеш изнад тешкоће те си на чудан начин решио тај проблем. И поред тога што је Сатана употребио сву своју снагу у околностима у којима се налазиш, твоја слаба вера, нада и поуздање су дотакли Божију силу. А исход је такав да можеш рећи Сатани: „Дао си све од себе; па иако сам не могу да победим, хвала Богу, ја сам победио. Он ми је дао наду, јер Он васкрсава мртве и снажи слабе.“ Пролажењем кроз овакво искуство твој дух је добио мало више снаге, прошао је мало више обуке, постао је мало богатији, и сходно томе кориснији.
Господ не делује у нашим животима само једном, већ много пута. Након ових многих поступања, наш дух је све снажнији. Он изграђује нашег унутрашњег човека, а и слама нашег спољашњег човека. Сваки пут када изађемо из невоља то је због изласка духа. Пошто је Господ поступао с нашим духом и што га је обучавао, може прво да изађе, а онда цео човек следи његов пример. Господ нас свакодневно изграђује. Када уђемо у невољу, тешко смо притиснути, али када изађемо, одбацујемо и превазилазимо ту околност. Улазимо у слабости, излазимо у снази. Улазимо у смрт, али излазимо са животом васкрсења.
Никаква невоља не може да нас задржи; а када изађемо из невоље нисмо исти. Невоља ће нас или сломити у неупотребљиву посуду или ће нас учинити славнијим. Ако не доведе до тога да будемо бољи, она нас чини још горима. Неупотребљив је онај ко не може да издржи невољу. Онај који победи у невољи додаје још једну победу свом животу.
Господ нас увек изнова доводи и проводи кроз одређене околности. Он нам даје победу за победом. Увек постоји наредни пут када Он уреди неку нову околност, неку нову потешкоћу, да би нам дао нову победу. Другим речима, наш дух увек има нешто ново да научи. Свака невоља нам омогућује да се још једном уздигнемо изнад наших околности. То нам даје више снаге да се носимо са сличним ситуацијама. На овај начин дух постаје све јачи. Из сваке невоље излази чвршћи него раније. Господ користи карање Светог Духа да сломи нашег спољашњег човека; а када је тај наш спољашњи човек сломљен, наш унутрашњи човек је ојачан да превазиђе све тешкоће.
Када чекић падне на нас, он разбија нашег спољашњег човека на комаде; ипак, то је исто оруђе које наш унутрашњи човек мора да превазиђе. Господ нас ставља у одређене околности. Те околности сламају нашег спољашњег човека, јер он не може да поднесе никакву невољу. Свака проба која нам дође доводи до тога да спољашњи човек поново пропадне, па ипак то додатно даје духа у приликама да обезбеди још једну победу. Путем тог двоструког процеса превазилажења околности, наш спољашњи и унутрашњи човек односи победу над околностима, те излазимо из невоље. Ово је начин на који пролазимо кроз тешкоће. Господ нам даје невоље; Он дозвољава да наш спољашњи човек буде сломљен. Па ипак, Његово деловање се овде не завршава; наш унутрашњи човек мора да устане и надвлада невољу. Околност која побеђује нашег спољашњег човека је иста она коју наш унутрашњи човек мора да победи. Сваки пут када се то догоди, наш дух прима још једну обуку. На тај начин наш дух сазнаје шта је Господња милост. Наш дух јача у односу на оно раније. Кроз такву обуку наш дух у време службе постаје кориснији.
Отуда је служитељу речи потребан Господ да с једне стране сломи његовог спољашњег човека, а с друге да ојача његов дух путем обуке. И једно и друго се врши посредством карања Светог Духа. Имај на уму да свако излази из невоље као друга особа – или као јача или као слабија. Или гунђаш против Бога и падаш, или излазиш као победник.
2. Коринћанима 12 нам показује да када је трн над нама Бог нам даје милост да га победимо. Истина, можда смо и раније знали нешто о милости, али исто тако је тачно да нисмо знали милост под трњем. У свакој невољи ми се излажемо трну, али исто тако учимо се и да спознамо милост под трном. Можда си раније познавао милост без невоља, али сада познајеш тријумф милости у њима. Претпоставимо да је чамцу потребно око пола метра дубине да би се држао на површини. Може да плови реком која је дубока пола метара. Али ако стена штрчи пола метара са дна, чамац не може да прође осим ако вода у реци не набуја за још пола метара. Тако је и са нама, учимо се да познајемо милост као никада до сада. Наш дух је заиста ојачан. Павле узвикује: „Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима!“ Када искусимо ову слабост, налазимо нову снагу. Док служимо, можемо да користимо ту снагу. До које мере сваки служитељ речи може да црпе снагу из свог духа разликује се од човека до човека, јер је другачије оно што је Бог изградио у сваком од њих. Реч је можда иста, али је дух другачији. Ако желимо да искористимо свој дух, он мора да буде чврст. Истина, ми смо били обучавани. Ипак, узми у обзир до које мере смо обучени; ово одређује употребљивост нашег духа. Свој дух можемо да увежбавамо само до границе наше обуке.
Служитељ речи треба да зна да Бог изграђује своју службу путем сваке невоље и потешкоће. Немој бити толико неразуман да сматраш да је најбоље побећи од невоље. Ако нема трна, онда нема ни милости, стога нема силе па нема нимало ни службе. Можеш да изговориш реч; али немаш снагу духа да је изгураш напоље. Потребна ти је реч; потребан ти је и употребљив дух.
Драговољност служитеља
Док служитељ речи ангажује свој дух, он такође користи свој живот, јер то заправо захтева његов живот. Служење пред Богом није само питање поседовања употребљивог духа, то је питање и степена драговољности служитеља да увежбава свој дух. Сваки пут када неко служи реч својим духом, он излива свој живот – као што је Господ излио Свој сопствени живот. Током вечерње молитве у Гетсиманији Господ је упозорио Своје ученике: „Дух је срчан, али је тело слабо“ (Матеј 26:41). Од стране ученика то је био случај да су били само вољни, али у случају Господа Исуса Он не само да је имао вољан дух – Он је поред тога био спреман да излије Свој живот. Његов зној је постао као велике капи крви које су падале на земљу.
Према томе, увежбавање духа је изливање нашег живота. Ми трошимо сву своју силу да допремо до духовно уморних и мртвих. Сваки пут када дух крене, он дотиче човекову слабост и смрт. То иде уз велику цену. Излази као бреме, са болом и оскудицом. Давање духа захтева да човек нешто напусти. Било у приватном разговору или у јавном говору, он наилази на духовну слабост код многих људи. Тако он дозвољава свом духу да иде напред, он га гура да би се суочио са овим слабостима како би их уништио. Као да се онај који служи овим потребама и недостацима рве са њима. Осећа духовну смрт, хладноћу, тврдоћу и јаловост код многих људи, па зато његов дух излази да потисне и победи ове смрти. Он се уздиже изнад њих и прождире смрт.
Или узмимо као пример када неко има реч од Бога и види оне који се налазе пред њим испуњене тамом; његова реакција ће бити да изгура свој дух, да га снажно погура да би се пробио кроз ту таму. Док проповеда Божију реч он је непрестано под нападом таме. Слепило таме може да прогута његову духовну снагу; његова смрт и слабост могу да прогутају сву његову духовну силу. Па ипак, он стоји и тера свој дух да се пробија кроз таму и да је победи. Ово је веома важан задатак. То је нешто што веома замара и што много кошта. Служитељ речи можда неће сматрати потребним да плати тако високу цену сваки пут када служи; без обзира на то, он мора да буде спреман да је плати ако буде потребно.
Ово увежбавање духа управљано је оним колико је он употребљив, јер можемо да користимо само онај његов део који је обучен. Осим тога ми смо немоћни. Али колико од нашег употребљивог духа можемо да искористимо зависи од тога да ли смо вољни. Понекад смо веома притиснути пред Господом, па смо спремни да платимо високу цену да би смо прошли. У другим случајевима можда нећемо бити вољни да то платимо, што доводи до тога да немарно шаљемо свој дух.
Служитељу није лако да свој дух потпуно исцрпи. Брат који то учини или скоро да то учини сматра то нечим што је веома заморно. Због тога је служитељ склон да буде мало лењ, неспреман да се испружи до крајњих граница. Овакву изјаву могу да разумеју само они који знају цену увежбавања свог духа. Само они који знају колико је тешко бреме могу да цене ове речи. Како онај који никада није носио терет од 100 кг може да зна тежину тог терета? Само онај који је то имао на својим плећима зна колику силу мора да употреби. Свака духовна служба, свако вежбање духа ствара у њему такво бреме да му буквално троши снагу. Због тога постоји контролни чинилац у уважбавању духа; а то је, колико смо вољни пред Богом? Ако смо вољни можемо снажно да изнесемо реч. Да ли су наше речи снажне или слабе зависи од тога колико је наш дух ослобођен. За време службе служитељ управља духом. Он га може спутати или послати. Он може да оснажи или ослаби поруку коју износи. Ако је неко вољан да плати цену, он може да учини састанак јаким; ако није вољан, он га чини обичним. Онога који је ненаучен изненађује дејство Светог Духа; али онај на чији живот Господ много утиче зна да Свети Дух делује у складу са његовом спремношћу да плати ту цену.
Ако се на неком састанку не плашиш умора, нити си лењ, нити постоји нешто да те спутава, а потпуно си вољан да платиш цену, онда си, као онај с ким је Бог поступао, вољан и способан да одлучно изгураш свој дух. Док твоје речи иду напред, твој дух иде напред, и тако се људи срећу са снажним речима. С друге стране, ако се осећаш уморно и помало лењо, ако ниси сасвим вољан да служиш или само намераваш да испуниш своју дужност, онда си задржао свој дух. Можеш да изговориш исте речи, али са врло мало или нимало духа. Оно са чиме се људи срећу у том догађају су само речи, а не и дух. Чују исправне речи, али оне су ипак слабе.
Оно што се тиче службе речи није само како би требало да говориш, него и да ли си вољан за то. Ако ослободиш свој дух, људи ће чути снажне речи. Али често су речи прилично незанимљиве, зато што дух није у стању да се пробије. Само продорни дух утиче на људе. Неки брат се можда моли и његов унутрашњи човек се пробија у његовој молитви. Ко стане на пут молитви тог брата, биће збрисан с ногу. Изговарају се исте речи, па ипак, услед избијања духа, нико не може да се томе одупре.
Духовни радник мора да научи како да говори тачно, али не треба да остане на томе. Требало би да научи како да ослободи свој дух. Ако ти је у време проповедања дух рањен или те нешто мучи, онда ће речи које изговараш бити без учинка. Што више говориш, мање си у томе, а твоје речи су мање делотворне за оне који слушају. Твоје речи омета твој рањени дух. Под таквим условима људи неће лако видети Божију светлост. Ти си рањен; твој дух није ослобођен; отуда твоје речи постају празне и слабе. Снажне су само речи изгуране духом. Твој дух мора да се помеша са твојим речима, јер се оне шаљу посредством духа. Док се то дешава, људи ће угледати светлост и додирнути стварност.
Пошто ослобађање духа чини духовни садржај службе речи, служитељ мора да покуша да изгура свој дух на најјачи могући начин. Када шаљеш свој дух, мораш да искористиш сваку силу коју имаш у себи. Све твоје емоције, мисли, памћење и речи морају да буду присутни, да чекају на духа. У том тренутку није дозвољена ниједна нескладна замисао. Свака мисао мора да буде тиха и на опрезу. Мисао, памћење, физичка чула, све то мора да буде усредсређено. Једном речју, цело твоје биће – сво твоје памћење, речи, емоције и осећања – чекају у приправности да их Господ употреби. Престају све твоје активности; само дух командује; баш као што војска са ишчекивањем чека да главнокомандујући изда борбена наређења. Користићемо свој разум, али као слугу а не као господара.
Исто је и са нашим емоцијама. Уколико све способности нису сазване да им заповеда дух, он неће имати слободан проток. За време служења, ако се заборави потребна реч, дух ће бити рањен; ако недостаје одговарајући осећај, он ће бити и повређен. Он не може да се ослободи.
Не постоји дело које захтева тако висок степен усредсређености као што је ослобађање духа. То захтева усредсређивање сваког дела целокупног бића, не у смислу да се иступа независно од сваког дела, него радије да се следи вођство духа. Дух мора да има под својом командом сваку реч и све остало што му је потребно, као што сви делови целокупне војске чекају наређења команданта. Кад год дух изда наређење, тај одређени део је спреман да послуша. Ако је мисао данас мало расејана, емоција мало конфузна, или је памћење помало слабо, дух ће патити и тешко ће се ослободити.
Стога служитељ речи мора да научи да не дозволи да му дух буде повређен. Кад год пожели да говори, цело његово биће треба да буде доступно. Ниједан део не треба да заостаје. Сваки део његовог бића требало би спремно да чека да га употреби његов дух. Ово несумњиво захтева велику цену. Управо због тога, служитељ речи понекад не успева да испољи свој употребљиви дух до крајњих граница. Када је вољан, постоји више ослобађања духа; када он није вољан мање је ослобађања. У време своје вољности, он је у стању да подели више благослова другима; у време када није вољан он им доноси мање благослова. Мера благослова коју људи добијају од нас зависи од степена наше спремности да дамо. Ако желимо да дајемо милост, ми ћемо помоћи људима да благосиљају друге; ако хоћемо да просветлимо људе, они ће бити разоткривени и сломљени. Питање је колико нас је далеко Господ одвео. Што више наш дух учи пред Богом, то је кориснији. Ми управљамо тиме колико светлости људи примају; колико ниско падају пред Богом опет зависи од нас; у нашим рукама је колико дубоко дотичу духовну стварност. Господ је извршио Своје дело у нама.
Истискивање духа
Сви који су заиста били служитељи речи знају шта се подразумева под истискивањем духа. Док говориш, добијаш снагу (али не телесну) да истиснеш дух који је у теби. Он сам је снажан у теби, а ти покушаваш да га пошаљеш. Како твоје речи иду, тако и твој дух истиче. Само тако ће људи дотакнути стварност. Да ли ће слушатељи чути Божију реч или само проповед, зависи од тога како испољаваш свој дух. Ако си вољан да га ослободиш, они чују више од поруке, јер се суочавају са стварношћу која стоји иза речи. Али ако твој дух није ослобођен, ни они неће дотакнути стварност која се налази иза речи. Ово објашњава зашто се служба понекад чини превише уобичајеном, сувише обичном; јер иако има много речи, мало је духа. Речи се изговарају, а мало духа се ослобађа.
Сасвим је уобичајено да се у поруци која траје сат-два нађе да само у малом делу тог времена постоји снажан дух који се испољава. Ово чини службу прилично обичном. У снажној служби дух пази на реч. Они су једнаки по мери. Како речи излазе, дух се ослобађа. Речи се предају у духу. Сви који чују дотичу излазећи дух као што чују и изговорене речи. Снагом речи у потпуности управља говорник. Он поседује оно што је научио, а његова спремност расподељује свој дар другима. Неки могу нешто да поседују, али нису вољни да то дају; други су можда вољни да дају, али немају ништа. Морамо да имамо нешто али да будемо исто тако вољни да то и дамо.
Најбоље је ако дух и речи сарађују. Посебно стање може да постоји када има више духа него речи. То се може догодити у одређеном посебном окружењу када нам Бог дозволи да ослободимо више духа него речи да бисмо задовољили одређену потребу. Међутим, ово је прилично ретко. Без обзира на то, служба речи значи ослобађање духа. Чути реч значи срести дух. Служба значи служити у духу. Док говоримо, осим пуког изговарања речи ми ослобађамо свој дух. То није само служба говорења, то је говорење са духом. То није само отварање уста и испуштање звукова; то је слање духом речи коју имамо у срцу.
Речи без духа претварају се у доктрину; ово није Божија реч. Потпуно је немогуће да неко служи реч ако нема употребљив дух. Служба речи представља ослобађање духа. Бог не жели да људи само чују реч; Он жели да они дотакну и дух речи. Дух се креће заједно са речима. Бог жели да људи дотакну Његовог Духа, а не само да дотакну Његову реч. Његов Дух излази у и са Његовом речју. Сваки пут када говоримо, морамо да пројектујемо свој дух.
Нарочито у свим снажним службама, дух није само погуран него и букне. Када су речи пренесене, дух се ослобађа у таквој пунини да једноставно експлодира. У таквим околностима, налазите људе који падају пред Богом. Док твоје речи протичу, ти надвладаваш многе супротстављене духове, многа хладна и тврда срца. Твој дух букти целим путем. Нико, ма колико био јак, не може да се супротстави овоме што долази од Бога. Он мора да буде оборен на земљу. Дакле, пазимо на то колико се духа ослобађа док говоримо. Твој дух не може да буде јачи од онога што заиста поседујеш. Ништа се не може присилити. Ниједна реч, ниједан глас, ниједан гест не могу да кривотворе дух. Никада не покушавај да имитираш нечији начин говора и његов тон, јер људи падају пред Богом тек онда када се дух ослободи.
Шта онда подразумевамо под ослобађањем духа? Сада ћемо поменути неколико тачака које ћемо заједно размотрити.
1. Ослобађање духа је ослобађање Светог Духа. Господ предаје цркви Светог Духа, јер је Он поставио цркву да буде дубина из које теку реке живе воде (Јован 7). Црква је посуда Светог Духа. Требало би да знамо шта је садашњи задатак цркве. Она је посуда Светог Духа. Бог Своје уље не излива насумице на људе; Он га чува у цркви да би посредством цркве помазао људе. Као посуда Светог Духа, црква није тек посуда коју треба да користи Свети Дух; то је првенствено посуда у којој се чува или која садржи Светог Духа.
Али како то у ствари Бог чува Свој Дух у цркви? Његов Дух се не налази ни у једном делу нашег бића осим у нашем духу. У старозаветној типологији је јасно да: 1) Голубица коју је Ноје пустио из барке не може да слети на стару творевину. Мора да се спусти на нову творевину. У нашим бићима, само дух је ново створење; стога Свети Дух може само тамо да пребива. 2) Опет, у 2. Мојсијевој је написано: „Тело човечије нека се не маже њим (уљем светог помазања)“ (2. Мој. 30:31-32). Ниједан део тела не може да садржи Светог Духа. Човечији дух је једина посуда. Ова истина је посебно разјашњена речима у Језекиљу: „нов ћу дух метнути у вас . . . и дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36:26-27). „Нов дух“ је наш дух; „мој Дух“ је Свети Дух. Да није било новог духа у нама, не би могло да буде ни Светог Духа у нама. Да бисмо имали Његов Дух, морамо да имамо нови дух.
С обзиром на оно што је речено, смисао истицања нашег духа је да Свети Дух излази са нашим духом. Сви који проучавају Библију потврђују да је на многим местима у грчком оригиналу немогуће разликовати човечији дух од Светог Духа. Римљанима 8 је место где се највише користи реч „дух“. Тамо је веома тешко разлучити где се мисли на човечији дух, а где на Свети Дух. У енглеским верзијама имамо велико слово „Д“ и мало „д“, али у грчком оригиналу нема такве разлике. Човечији дух је већ сједињен са Божијим Духом. Због чињенице да Свети Дух обитава у нашем духу, што смо више поучени од Њега, више духа можемо да ослободимо. Када се наш дух ослободи, и Он је ослобођен. Дакле, излазак духа указује на више од нашег духа; исто тако указује на излазак Светог Духа. Количина коју Он ослобађа зависи од мере изласка нашег духа. Свети Дух је ограничен нашим духом. Данашњи проблем није у уљу него у посуди.
Браћо, немојте бити толико неразумни да сву одговорност пребацујете на Светог Духа. У данашње време Господ је ставио одговорност на цркву. Матеј 18:18 нам показује утицај цркве. Речи Господње у Јовану 20:23 и онај одломак у Матеју 18 веома су слични. Ако некоме опростиш грехе, опростићу и Ја; ако задржиш нечије грехе, и Ја ћу их задржати. Како то може бити? Тако што смо примили Светог Духа. Господ жели да црква прими Светог Духа. А пошто Га примите, коме опростите, Он ће опростити, а оно што задржите, Он ће задржати. Сила Светог Духа је сада дата цркви на коришћење. Како је само огромна одговорност цркве!
Да Бог директно водио рачуна о ономе што жели да ради у Његовим намерама, не би било важно да ли је црква неспособна. Али Он је оно што жели да уради предао цркви. Страшно је ако она изневери Бога. Да је сва власт у рукама Светог Духа, не би било много важно да ли је црква способна или није; али Он је ограничен служитељем; ако је служитељ неспособан; пут Светог Духа је блокиран. Ако би Бог задржао ауторитет у Себи, иако сви оманемо, то не би направило никакву разлику. Бог не држи деловање Светог Духа у Својој руци; уместо тога, Он га предаје у руке служитеља речи. Када је дух служитеља ослобођен, ослобађа се и Дух Божији. Ако његов дух не изиђе, и Божији Дух је затворен.
Данас је Богу мило да преда Свој ауторитет служитељима речи. Само неразумни могу да буду немарни. Подсетимо се на то да је проблем данас у потпуности на служитељима речи. Да ли ће се Свети Дух ослободити, ствар је која се налази у рукама служитеља.
2. Ослобађање духа је ослобађање силе. Да ли ће тврдоглава особа попустити Духу или неће зависи од количине снаге духа коју производиш. Ако је твој дух снажан, он ће попустити. Осим оних који се чврсто затварају у себе, чак и тешка особа може да буде савладана ако твој дух снажно изађе. Никада не пребацуј сву одговорност на друге. Вероватно девет од десет пута проблем је у теби, а не у њима. Да је твоја духовна снага већа, ти би победио. Што је већа твоја духовна снага, људи ниже падају.
3. Ослобађање духа је ослобађање живота. Ослобађање духа представља ослобађање живота као и ослобађање Светог Духа и силе. Да ли људи који те чују дотичу духовну стварност или не, у вези је са тим да ли ослобађаш или задржаваш свој дух. Ако су речи све оно што ослобађаш, људи ће дотаћи само учење, а не Светог Духа. Али када си вољан да изложиш духа, они ће дотаћи живот, а чуће и речи. Дотицање спољашње љуске речи или дотицање живота зависи од твоје способности или неспособности да испољиш духа.
4. Ослобађање духа је ослобађање светлости. Светлост се у теби претвара у речи, али се у другима враћа као светлост. Твоје речи изговорене у духу постају јасне људима. Осим оних који имају толико предрасуда да не могу да виде светлост, одговорност за то што се она не види сноси служитељ, а не слушатељ. Ако неко ко слуша затвори очи, он је једини одговоран што не види; али ако нема светлости пре отворених очију, онда је то одговорност служитеља. Особа је одговорна за отварање својих очију; служитељ је одговоран за доношење просветљења. Ништа не може да се учини ономе ко чврсто затвара очи. Међутим, ако он отвори своје срце, а очи не виде ништа, служитељ је за то одговоран. Када реч изађе, она ће људима постати светло ако је снажан служитељев дух и Свети Дух је вољан да прати изговорену реч.
Божија светлост је похрањена у Божијој речи. Ако се путем човековог духа и Светог Духа пошаље реч, она ће увек постати светлост људима. Ако неко након што је чуо поруку клечи и моли се: „О Господе, дај ми светлост“, то значи да је чуо учење, али није чуо Божију реч, јер је Божија реч светлост. Овде хришћанство подбацује. Доктрина је изашла, али недостаје светлости. Све разумемо, али ништа није корисно. Можемо да причамо о томе, али то не функционише.
Схватимо да када људи чују Божију реч, они треба да виде светлост. Ако је не виде, одговорност лежи на говорнику. Често покушавамо да то прогурамо до слушатеља. Ово је погрешно. Признајемо да је, са изузетком оних који имају посебне потешкоће и затворени су у себе, говорник у потпуности одговоран за просветљење слушалаца. Након што су чули реч, нема потребе да траже светлост, јер су већ видели светлост. Колико је само служитеља који морају да се покају пред Богом! Они немају светлости да дају – из њих не сија светлост. Они су одговорни за недостатак светлости. Одговорност браће је заиста да отворе своје очи; и поред тога, служитељ је одговоран да им дâ светлост. Када се служитељев дух ослободи, светлост сија.
Служитељ речи може да одлучи колико ће светлости одаслати. Ако је он тај који је примио Господња поступања са њим, он може да изнесе своје унутрашње откривење путем свог сопственог духа. Док се ослобађа, светлост сија. Он не само да може да просветљује људе да би их разумео; он може и да их погуби светлошћу. Ако је његова намера само да припреми друге за разумевање, онда ће се његова служба завршити тиме да их натера да разумеју. Али ако је спреман да плати цену пред Богом, он може да испољи свој дух у таквој снази да ће људи, не само разумети, него ће бити и преплављени. Светлост је у стању да обори људе. О свему томе мора да одлучи сам служитељ речи.
5. Притисак и ослобађање духа. Ослобађање духа следи одређене законе. Степен његовог ослобађања зависи од два чиниоца: прво, колико си вољан, и друго, под коликим си притиском. Када дођеш на састанак, ти примаш бреме од Бога. Ако је притисак тежак и напет, знаш да Бог жели да твој дух изађе са праском. Због великог притиска, твоје речи не излазе. Да би ублажио притисак, твој дух мора да букне. Сходно томе, притисак изазива обилно ослобађање духа.
Претпоставимо да разговараш са неким братом. Како је он веома мрачан и заслепљен, како је само поносан и надмен. Веома си притешњен у свом духу. То ти задаје велику патњу. Притешњен си док не осетиш љутњу у себи. Не можеш више да издржиш. Отвараш уста и говориш. Речи излазе нагло. Твој дух иступа. Количина испуштеног духа одговара мери притиска који си издржао. Отуда је тренутни проблем, прво, да ли си вољан да изговориш ову реч, и друго, ако си вољан, колико је снажан притисак у теби. Ако је притисак велики, онда када твој дух снажно истече, он ће прекорити тог надменог брата док овај не падне пред њим. Требало би да схватимо да после сваког деловања наш дух јача.
Такав је био случај са Павлом када је изагнао демона из робиње. Данима је она викала – „Ови људи су слуге свевишњег Бога“ – све док Павлу није дојадило тако да се окренуо и рекао духу: „Наређујем ти у име Исуса Христа да изиђеш из ње. И изиђе у тај час“ (Дела 16:17-18). Многи могу да подигну свој глас, али не и свој дух. То је без икаквог ефекта. Начело о чудима је исто као и начело о речи. Павлу је изнутра дојадило; притисак је постепено растао; и коначно је издао наређење и демон је био изагнан. Када дух изнутра има веома велико бреме реч пробада и сече.
Господ Исус је дошао у Јерусалим. Видео је смокву без плода. Он јој је рекао: „Не јео нико више рода од тебе довека“ (Марко 11:14). Такве речи су изговаране под великим притиском у духу, тако да се смоква осушила до корена. Проповедник речи није у стању да немарно изговори тако јаке речи. Можеш да устанеш и говориш само када носиш огромно бреме. Ово је начело о чудима као и закон карања. Када твој дух изађе, људи ће пасти.
Опскрбљивање речи је опскрбљивање духом. Када се дух ослободи, ослобађа се сила, светлост, живот, Свети Дух и бреме. Корисно је само оно што долази од ослобађања духа. Све друго је бескорисно. Да би проповедао, мораш да додаш дух у мисли, речи, памћењу и осећању. Када се твој дух испољи, тада можеш да говориш. Тада и тамо имаш службу речи.
6. Дух треба да буде прочишћен. Заиста мора да буде духа у речи. Па ипак, да бисмо послали чист дух, морамо да научимо да примамо Господње поступање са нама. Најважније, требало би имати на уму да какву год врсту духа имали она преноси одговарајући аспект Светог Духа. Манифестација Светог Духа се разликује у различитим особама. Када Он дође људима, Он долази са посебним карактером канала који се користи. Он долази са квалитетом преносника. Отуда се Свети Дух манифестује на један начин у једној особи, а на други начин у другој особи; сходно томе, постоје различите службе. Његово манифестовање посредством Павла је другачије од оног посредством Петра. Манифестације су од истог Светог Духа, али у Петру оно носи карактеристику Петра, код Павла носи Павлову карактеристику. Ово је очигледно. Свети Дух никада не оставља по страни људски елеменат. Нигде у Библији не видимо да Бог уништава људски фактор. Један појединац може да покаже испуњење Светим Духом на један начин, а други на други начин. Не постоји једнообразност у свему.
Браћо, увиђате ли нашу одговорност? Ако Свети Дух говори посредством нас, а не преноси наше посебне карактеристике, ми имамо врло мало одговорности. Ако само преносиш Светог Духа на друге, а да сам ниси укључен у то, онда је све у реду све док си у могућности да Га пренесеш даље. Али искуства многих верника нам показују да када Свети Дух дође на људе Он долази са посебним човековим карактером. Ако је тако, колико онда наш дух мора бити пречишћен, у противном људи ће примити нешто наказно.
Требало би да знамо значај људског елемента. Свети Дух не делује независно, то јест не делује непосредно и сам од Себе. Он кад делује увек носи нашу карактеристику са Собом. „Ако је ко жедан“ рече Господ, „нека дође к мени и нека пије. Ко верује у мене — као што рече Писмо — из његова тела ће потећи реке живе воде“ (Јован 7:37-38). Господ указује на то да се вода прво прима у дубини бића, а потом из те дубине теку реке живе воде. Џ. Н. Дарби (J. N. Darby) објашњава да је скривени део нашег бића та дубина. Дакле, из дубине нашег бића тече Свети Дух и Он нас увек носи са собом.
Морамо са овим да се позабавимо. Крст нам никада не долази узалуд. Сваки пут када дође, он нас још једном сече и клеше, и тако се изнова чистимо. Свака потешкоћа која нам се нађе на путу повећава наше очишћење. Сваки огањ доноси више прочишћавања. Што више тешкоћа добијамо пред Господом и што су оне веће, то је наш дух чистији. Тако је Свети Дух у стању да са собом носи чистији дух (чак и наш) са Њим. Често поступање са нашим посебним карактеристикама није довољно темељно; резултат тога је да се људи сусрећу и са Духом Божијим и са сопственом нечистотом. Сви смо срели служитеље речи који имају реч и који су у стању да ослободе свој дух, па ипак су сами по себи исувише велики – недовољно умањени. А када Свети Дух изађе, у њему се мешају и њихове особености.
Браћо, како је велика наша одговорност. Ако Дух Господњи не би користио човека или ако би одбацио сваког човека који има неку ману, ствари би биле много једноставније. Било би врло лако разликовати шта је дело тела, а шта дело Духа. Међутим, проблем је сложенији, јер иако наш дух није чист и иако је дело тела у нама, Бог нас ипак не одбацује потпуно. Уместо тога, Он нас користи. Ово заузврат наводи многе младе и поносне људе да мисле да су употребљиви. Они не знају да Бог често користи слабе. Што нас Бог више користи, то је већа наша одговорност. Ако нас Он не користи, наш проблем скоро да не постоји. Много пута знамо да смо неспособни, али Бог и даље жели да нас употреби. Свети Дух увек излази са човечијим духом; Господ користи човека са његовом карактеристиком. Ово је важан закон Божијег деловања.
Пазимо на то да не заборавимо своју неспособност када нас Бог употребљава. Не заборавимо да је наша одговорност велика. Ако нисам исправан, онда ће сав мој грех бити помешан са Господњом речју. Једног дана када добијемо више просветљења, клањаћемо се пред Богом и признати следеће: „Ниједном нисам био способан у свом проповедању.“ Свако ко прими светлост видеће своју потпуну беспомоћност. Истина, Дух Божији делује преко тебе, али ти ниси чиста посуда, ниси савршена посуда. Ти си нечиста посуда у Божијој руци. Потребно је да се са тобом више и дубље поступа. Стога мораш да тражиш милост пред Богом, тражећи да буде милостив према теби како би могао свакодневно да учиш кроз дисциплиновање од Светог Духа. У супротном, твој дух неће бити употребљив.
Можда Господ жели да те учини служитељем речи; тако да Он свакодневно делује у теби. Свако поступање, невоље и околности су због тога да повећају нашу корисност. Све ово служи да твој дух учини чистијим и савршенијим, тако да кад изађе, може да дође са чистим квалитетом и да буде употребљивији за Господа. Господ у Својој милости може да учини да Његов Дух дође посредством нас. Ти сматраш да си био веома употребљен. Поносиш се, не знајући да си само привремено изабран од Бога.
Требало би да схватимо да је обука служитеља свакодневни и доживотни посао. Можда нећеш моћи боље да говориш, али свакако твој дух може да узнапредује. Можда ћеш изговорити исте речи као и пре десет година, али твој дух који их сада изговара знатно се разликује од оног од пре десет година. Нека млади не говоре: Ја могу да кажем исто оно што је рекао и старији. Ти можеш да кажеш исто, али да ли поседујеш исти дух? Не питај: Могу ли да изговорим ту реч? Радије се запитај: Да ли имам такав дух? За служитеља речи, сама реч је недовољна. Мора да постоји и дух. „Речи које сам вам ја рекао, дух су и живот су“, каже Господ. Кад год служитељ речи почне да говори у Божије име, његов дух као и његове речи морају да буду чисти.
Дакле, питање није да ли могу да говорим, већ с каквим духом шаљем реч? Неки чак ни немају духа. Ту је основна разлика. Они припадају двема различитим областима. У једној области, особа је способна ако је јасна, речита и мудра. У другој области, он није добар као говорник без карања Господњег и дисциплиновања Светог Духа. Речи које припадају овој другој области морају да буду потучене у нама Господњим поступањем са нама. Оне се стварају у теби и свакодневно се изграђују у теби Светим Духом. Не ради се о томе да само зато што си нашао добру проповед да можеш и да проповедаш. Никако! Ти можеш рећи исту ствар, али твоје речи можда немају учинка. Неко може да објављује одређену истину; прихваташ то и такође проповедаш о томе, али где је ту делотворност? Реч је можда иста, али твој дух је погрешан.
Речи које Господ говори дух су и живот су. Стога твој дух мора да буде дисциплинован пред Богом. Он мора да те исклеше и обликује. Онда када реч изиђе, твој дух следи тај пример, и хвала Богу, Свети Дух се такође ослобађа. Ово је начин службе речи. Без тога ћеш бити попут књижевника који проповеда Десет заповести. Све ће се свести на доктрину, учење, излагање. Томе недостаје дух. Све је таштина. Бог нас мора довести до тачке у којој, када наше речи изиђу, да се и дух ослобађа. Понекад треба да букне. Не сваки пут, али повремено дух треба да букне да би се олакшало деловање Светог Духа. У супротном реч коју проповедамо није иста као реч коју су апостоли проповедали.
Нека нам данас буде јасно који је задатак цркве. Бог је поверио Христа цркви да би она могла да пренесе Христа људима. Бог је предао Светог Духа цркви да би Га она даље предала. Бог је ставио откривење у цркву да би она могла да учини да други виде. Данас су сви духовни Божији благослови дати цркви да би она могла да их подели свету. То је Божија мисао и план. Црква је Христово тело на земљи. Као што човеково тело изражава човекову мисао, тако и црква као Његово тело изражава Христову мисао. Мисао главе се манифестује путем тела. Без тела глава нема начина да се изрази. На сличан начин, Христос нема начина да се изрази без цркве. У овој расподели Бог благосиља људе посредством цркве. Стога је њена одговорност огромна.
Немој погрешно да мислиш да је данас све на небу. Како можеш да заборавиш Педесетницу? Како можеш да заборавиш крст? Данашња ситуација је потпуно супротна оној у Старом завету. У Малахији 3:10 читамо: „Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући, и окушајте ме у том, вели Господ над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас.“ Ово је старозаветно начело, јер је благослов на небу. Али у наше доба благослов је дошао на земљу и Свети Дух треба да подигне цркву на небо. Протестанти заборављају положај цркве, док римокатолици покушавају да приграбе Божији благослов у телу. Сада молимо Бога да нам отвори очи да бисмо могли да видимо да сваки духовни благослов данас припада цркви, и да је црква та која треба да дели благослов људима.
Црква би требало да дели дарове. Посланица Ефесцима нам јасно показује да је благослов сишао и да се црква уздигла; сви духовни дарови су сада у цркви. Шта је служба? То је преношење духовног богатства људима. Црква сада поседује и ужива у Христовом богатству. Она би требало да дели са другима Христа кога поседује. Служитељ треба да пренесе људима оно што види и има од Христа. Не будимо толико самопонижавајући да мислимо да је све далеко, удаљено. Многи се моле као да Свети Дух никада није сишао на земљу и као да црква никада није била на небу. То не може да представља цркву. „Близу ти је реч, у твојим устима и у твом срцу“ (Рим. 10:8). Браћо, имате светлост; стога Божија светлост може да буде послата вашим посредством. Ви имате Божију реч, стога је можете послати. Питање је, да ли сте вољни да то учините?
Богу су данас потребне чисте посуде да би послао Своју реч. То не значи да те Бог никада неће користити ако ниси свет. Током протеклих две хиљаде година безбројне телесне руке дотакле су Божије дело и поквариле га. Браћо, знате шта сте били пре десет година. Можете само да признате да вас је Бог и даље користио, иако сте били телесни. Знате шта сте били пре двадесет година. Не можете а да не признате да сте били нечиста и грешна особа, па ипак Бог вас је користио. Немојте да будете толико неразумни да мислите да зато што вас је Бог некад користио, да морате бити употребљиви. Све више увиђамо важност наше одговорности: „О Господе, када смо употребљени, ми се мешамо и каљамо и кваримо Твоју реч. Ми мешамо свој грех и нечистоту у Твоје дело тако да помешамо дело Светог Духа са делима тела. Господе, сагрешили смо; молимо за Твоје опроштење. Буди нам милостив.“
Господ је Себе предао цркви; Његов пут је пред нама. Он жели да подели Своје богатство посредством човековог духа. Сходно томе, требало би да тражимо од Господа да учини наш дух прихватљивим пред Богом. Не би требало да будемо поносни на дело које смо учинили. Немамо разлога да останемо нечисти или телесни. Увек имајмо на уму да је Бог цркви дао Христа, Светог Духа, реч и светлост. Данас је она у стању да људима да светлост, реч, Светог Духа и Христа. Једина потешкоћа је наша нечистота, наша грешност. Увидимо нашу одговорност. Морамо да будемо учињени светим посудама ако желимо да се ослободи реч, светлост, дух и Свети Дух.
Ако пред Богом видимо шта је црква, онда ћемо природно знати шта је проповедник. Проповедник треба да помоћу речи подели оно што је Бог поверио цркви. Самим тим, његова одговорност је већа него код осталих људи. Ако наставимо са мешавином тела, немамо никаквих шанси. Умногоме ћемо нарушити Божије дело и учинити га да страда. Богу су потребни људи, али да ли смо ми Божије слуге и служитељи? Нека нам се Господ смилује. Морамо да научимо какав је то начин. Када наше речи изиђу, светлост такође сија. Имајмо довољно речи да бисмо могли да их предамо, и да сви који их чују виде светлост и падну пред Богом.