Kad ko zgreši i učini zlo delo Gospodu udarivši u bah bližnjem svome za ostavu ili za stvar predanu u ruke ili otevši što ili zanesavši bližnjega svoga, ili nađe izgubljeno što, pa udari u bah, ili se krivo zakune za koju god stvar koju može čovek učiniti i ogrešiti se njom, kad tako zgreši i skrivi, neka vrati što je oteo ili prisvojio prevarom ili što mu je bilo dano na ostavu ili što je izgubljeno našao, ili za što se zakleo krivo, neka plati celo i još dometne peti deo onome čije je; neka mu da onaj dan kad prinese žrtvu za svoj greh. A na žrtvu za greh svoj neka prinese Gospodu ovna zdrava, sa cenom kojom proceniš krivicu neka ga dovede svešteniku. I očistiće ga sveštenik pred Gospodom, i oprostiće mu se svaka stvar koju je učinio, te skrivio.
3. Mojsijeva 6:2-7
Ako dakle prinosiš dar svoj na žrtvenik i onde se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi onde svoj dar pred žrtvenikom, i idi prvo izmiri se sa bratom svojim, pa tada dođi i prinesi dar svoj. Pokaži dobru volju protivniku svome brzo, dok si još s njim na putu; da te protivnik ne preda sudiji, a sudija sudskom službeniku, i da te ne bace u tamnicu. Zaista ti kažem: nećeš izići odande dok ne platiš poslednje pare.
Matej 5:23-26
Potrebna navika za izvinjenjem i nadoknadom
Pošto uzverujemo u Gospoda, trebalo bi da negujemo naviku izvinjenja i naknade. (Ovde ne mislimo na stvari iz prošlosti. To smo već obradili u okviru predmeta 2. lekcije, I knjige osnovnih lekcija „Na živu žrtvu“.) Ako pogrešimo prema nekome ili ga uvredimo, trebalo bi da se učimo da ispravimo ono što smo učinili izvinjenjem ili nadoknadom.
Ako priznamo Bogu i izvinimo se ljudima, savest će nam biti osetljiva i oštra. U protivnom, savest će nam postati tvrda, a okorela savest ne može da primi Božiju svetlost. Svetlost ne dolazi lako na osobu čija je savest okorela.
Čuveni velški propovednik, Evan Roberts (Evan Roberts) imao je običaj da pita ljude: „Kada si se poslednji put nekome izvinio?“ Ako si se poslednji put izvinio veoma davno, onda mora da sa tvojom savešću nešto nije u redu. Nezamislivo je da neko može godinama da živi, a da nikoga ne uvredi. Najverovatnije je da smo vređali druge, a da pri tom nismo svesni svojih greha. Ako je tako, onda to dokazuje da nešto nije u redu sa našom savešću; ona se nalazi u tami, nema svetlosti i osećanja.
„Kada si se poslednji put nekome izvinio?“ Ako zapazimo koliko je od tada prošlo vremena, možemo da znamo da li nešto stoji između osobe i njenog Boga. Ako je prošlo mnogo vremena, onda znamo da njenom duhu nedostaje svetlost. Ako se nekome osoba nedavno izvinila, onda znamo da je njena savest osetljiva. Mladi vernici bi trebalo da uvide važnost osetljive savesti, jer nam to samo omogućuje da živimo u Božijoj svetlosti. Ako nam je savest osetljiva, nastavićemo da osuđujemo svoje grehe kao grehe. Moraćemo mnogo puta da priznamo svoje grehe Bogu i da se izvinimo ljudima.
Gresi koji zahtevaju izvinjenje
Za kakvu vrstu greha bi trebalo da se izvinimo? Svi gresi ne zahtevaju izvinjenje, ali bi trebalo da se izvinimo za one koji štete ili vređaju druge. Ako zgrešim pa ono što sam učinio dovede do toga da moj brat ili nevernik bude oštećen, onda bi trebalo da pred tom osobom izrazim svoje žaljenje. Ne samo da bi trebalo da to priznam Bogu, nego bi trebalo i da se izvinim osobi koju sam uvredio.
Mi možemo da zamolimo Boga da nam oprosti grehe, ali kako bismo mogli da Ga molimo da nam oprosti umesto drugih ljudi? Svakako, mi moramo da priznamo Bogu i zamolimo Ga za oproštenje, ali isto tako bi trebalo da nadoknadimo štetu onima koje smo na neki način zakinuli. Veoma je važno da nikada ne mislimo da je molitva Bogu za oproštenje dovoljna da bi pokrila naše prekršaje protiv drugih.
S druge strane, sasvim je nepotrebno da se izvinjavamo ljudima za grehe koji nisu u vezi sa njima lično. Neka se mladi vernici čuvaju od preterivanja i odlaženja u krajnost. Ma kakav greh da je učinjen protiv Boga, a nije u vezi sa nekom drugom osobom, trebalo bi ga priznati samo Bogu. Ono pak što je greh protiv čoveka, zahteva izvinjenje pred čovekom.
Za šta se izviniti
Kako bi trebalo da se izvinimo za svoje grehe? Razmotrimo pažljivo prinos za prestup u 3. Mojsijevoj u 6. glavi. Prinos za prestup ima dvostruki značaj: ako neko zgreši protiv čoveka, on greši i protiv Boga. Svaki greh protiv čoveka je i revolt protiv Boga. Svi gresi su protiv slave Božije, tako da grešnik svakako mora da prinese Bogu žrtvu za prestup priznajući svoj greh.
Žrtva za greh i žrtva za prestup se u potpunosti razlikuju. Žrtva za greh bavi se grehom u celini; ona se odnosi naročito na Dan otkupljenja; iako se ne ograničava isključivo samo na taj dan. Ona pred Bogom rešava problem greha. Žrtva za prestup se više odnosi na mnoge grehe koje činimo, kao što su gresi protiv ljudi. Po 3. Mojsijevoj 5, gresi koji su počinjeni protiv čoveka moraju da se priznaju Bogu, i prinese žrtva za njihovo oproštenje.
Ali 3. Mojsijeva 6 nam daje još neka uputstva u vezi sa žrtvom za prestup. Pokazuje nam da kao što mora da se prinese žrtva Bogu, isto tako bi trebalo da priđemo ljudima protiv kojih smo zgrešili. Iako nam 3. Mojsijeva 5 govori o tome kako da postupimo sa raznim gresima pred Bogom priznajući ih i uzdajući se u krst za oproštenje greha, stvar se ipak ne završava na tome. Ako smo zgrešili protiv ljudi, moramo da raščistimo svaku takvu stvar sa ljudima protiv kojih smo zgrešili. Da bismo videli kako bi tu ljudsku stranu trebalo da izvršimo, pogledajmo detaljnije 3. Mojsijevu 6:2-7.
Pre nego što primimo oproštenje, žrtva za prestup zahteva da se sa onim što se tiče drugih ljudi, mora nešto učiniti. Ako stvari nisu raščišćene sa ljudima, oproštenje se ne može primiti. Dakle, žrtva za prestup zahteva da sve materijalno što se duguje ljudima, mora da se vrati. Sada ćemo razmotriti određene stvari koje su pomenute u 3. Mojsijevoj u 6. glavi.
1. Nemarno čuvanje stvari
Prva stvar koja je pomenuta, odnosi se na ono što tvoj sused ostavi kod tebe na čuvanje. Božija deca bi trebalo da budu pažljiva sa stvarima koje su im poverene na čuvanje. Ako je moguće, bolje je da se ništa ne prima. Međutim ako nešto primiš, onda to moraš dobro da čuvaš. Ako se nešto desi sa onim što ti je povereno na čuvanje, odgovoran si da nadoknadiš štetu.
2. Lažna pogodba
Čovek može da postupa lažno i pri pogodbi, kao i sa onim što mu je povereno na čuvanje. Jedan primer lažnog postupanja sa stvarima koje su ti date na čuvanje je kada zadržiš za sebe ono što ti se više sviđa, a vratiš nešto lošije. To je lažno postupanje i prestup pred Bogom. Što se tiče pogodbe, ako upotrebiš nečasna sredstva (kao što je laganje zbog dobitka i zarade, ili držanje nečega što tebi pravno ne pripada), onda si zgrešio pred Bogom. Sa tim se mora strogo postupati.
3. Pljačka
Iako među braćom verovatno neće doći do otimanja, ipak bi trebalo da se podsetimo da niko ne bi trebalo da upotrebljava bilo kakva sredstva koja su slična otimanju. Iskorišćavanje svog položaja, vlasti ili olakšice da bi se dobilo ono što je tuđe, spada u ovu kategoriju. Takve stvari su grešne i pred Bogom i pred ljudima.
4. Ugnjetavanje bližnjeg
Mi ni na koji način ne bi trebalo da iskorišćavamo svoje bližnje radi sopstvene koristi, niti bi pak trebalo da koristimo svoj položaj ili vlast da bismo ih ugnjetavali ili da bismo se prema njima oholo odnosili. Božija deca tako nešto ne bi trebalo da čine, pošto je to greh pred Bogom.
5. Lažno postupanje sa izgubljenim stvarima
Mladi vernici bi naročito trebalo da paze kada nađu izgubljene stvari. Pošto još nisu naučili šta je pravednost, skloni su da pogrešno postupaju sa izgubljenim stvarima. Mogli bi da padnu u iskušenje da iskoriste priliku umanjujući vrednost ili količinu ili stanje nađene stvari pre nego što je vrate. Oni to čine iz koristoljublja, ali i to je greh pred Bogom.
6. Lažna zakletva
Kleti se za bilo kakvu laž, pretvarajući se da smo nešto videli ili da nešto nismo videli, da smo nešto znali ili da nešto nismo znali, svakako je greh sa kojim se mora postupati.
„Za koju god stvar koju može čovek učiniti i ogrešiti se njom“ — u vezi je sa žrtvom za prestup, pošto se radi o našem postupanju sa drugima. Sve što je pomenuto u ovom odlomku, odnosi se na materijalne stvari. Mislim da bi deca Božija trebalo da savladaju osnovnu lekciju da nikada ne izvrću stvari da bi time dobili što je tuđe. Bez obzira kako o tome rasuđivao ili kako menjao stvar, jednostavno nije u redu uzeti ono što je tuđe. Ono što je njihovo, njihovo je i ne bi trebalo da postane tvoje. Da prisvojiš tuđe, nije u saglasnosti sa tvojim hrišćanskim položajem. Zbog toga mladi vernik mora još od samog početka svog hrišćanskog života iskreno da prizna Bogu svaki greh koji počini. Ako lažno postupi na bilo koji od šest načina koje smo naveli, radi sopstvenog dobitka, počinio je greh.
Hrišćanin ne bi trebalo da uzme stvari koje su drugi izgubili. Ako nešto nađe, mora da vrati vlasniku. Državni zakon dozvoljava da onaj koji nađe neku stvar može posle izvesnog vremena da je zadrži. Međutim, mi hrišćani moramo da vratimo ono što smo našli; nikada ne bi trebalo da to smatramo za svoje. Ako je to tačno u vezi sa stvarima koje nađemo, koliko je to još tačnije u vezi sa stvarima do kojih smo došli na druge načine. Pogrešno je da nepravednim sredstvima prisvojimo tuđe vlasništvo. Kao vernici ne bi trebalo da iskorišćavamo druge. To je veoma loša navika.
Trebalo bi da se učimo ispravnom ponašanju i čistoj savesti pred Bogom. Kako je Božija reč moćna: „Kad tako zgreši i skrivi, neka vrati što je oteo.“ „Vratiti“ u žrtvi za prestup je povezano sa „čišćenjem“ u oproštenju. Žrtva za prestup ima dve strane — da čisti pred Bogom i da vraća pred ljudima. Nemoj misliti da je očišćenje pred Bogom dovoljno; mora biti i vraćanja ljudima. Žrtva za prestup u 3. Mojsijevoj u 5. glavi ne govori o ljudskoj strani zbog toga što se prinosi za greh koji ne vređa druge niti im nanosi materijalnu štetu. Zbog toga nema potrebe da se bilo šta vraća. Ali u 3. Mojsijevoj u 6. glavi imamo fizičku ili materijalnu štetu; zbog toga mi vernici moramo da vratimo. Božija reč kaže: „Neka plati celo.“
Kako vratiti
Ranije smo pomenuli da mnogo onog što smo činili pre nego što smo uzverovali u Gospoda treba da se sredi. Sada isto tako treba reći da moramo da postupamo i sa bilo kakvom nepravednošću koju smo počinili otkako smo uzverovali. Moguće je da ne grešimo; ali ako zgrešimo, svoj greh moramo da priznamo Bogu. Kroz Gospoda kao našeg posrednika, kao što je to simbolizovano pepelom crvene junice, naša zajednica sa Bogom može da se obnovi. Ako imamo nešto što pripada drugome, to moramo da vratimo; ne možemo da okrenemo nečije vlasništvo u svoje.
Pitanje je: kako da vratimo? „Neka plati celo i još dometne peti deo onome čije je; neka mu da onaj dan kad prinese žrtvu za svoj greh“ (5. stih). Ima pet stvari koje bi trebalo da razmotrimo:
1. Pravilo vraćanja
Prvo, mora da se vrati. Ako još uvek drži kod sebe ono što pripada drugome, niko ne može da kaže: „Sve je u redu“ samo zato što je priznao svoj greh. Sve dotle dok se tuđa svojina nalazi u njegovoj kući, on očigledno greši.
2. Načelo vraćanja
Bog očekuje od nas da vratimo u celini i da dodamo još peti deo. Zašto taj peti deo mora da se doda? Načelo je da se vrati u potpunosti. Bog ne želi da njegova deca čine tek onoliko koliko je dovoljno. On želi da budemo velikodušni. Pri izvinjavanju i vraćanju ne bi trebalo da suviše tačno računamo nego štaviše, da budemo velikodušni i izdašni.
PRIZNAJ ŠIROKOGRUDO
Čini mi se da priznanje nekih ljudi isuviše zaostaje iza dodatnog petog dela. Kad takva osoba prizna, ona će reći da je pogrešila u tome i tome i da se zbog toga izvinjava; ali u onome i onome, međutim, nije pogrešila, nego je njoj zapravo učinjeno zlo. Kažem vam, to nije priznanje, to je izravnavanje računa! Ja sam pogrešio zato što sam rekao to i to, ali ti si pogrešio što si rekao ono i ono — to je poravnavanje računa. Dakle, izvinjavajući se nemoj da budeš škrt. Bolje je da se izviniš više, nego manje. Niko ti nije rekao da zgrešiš; da bi povratio tuđe, zašto da ne vratiš više? To je pravi duh priznanja. Nemoj da vratiš samo onoliko koliko si uzeo. Božija deca bi trebalo da učine više od dovoljnog.
KAO BOŽIJE DETE
Bez obzira šta dete Božije učini, mora da održava položaj deteta Božijeg. Ako se izvinjavaš kao neko ko poravnava račune, ponašaš se kao čovek u svetu; to nije način na koji bi Božije dete trebalo da se izvini. Dete Božije treba iskreno da prizna svoj greh i kad vraća da doda peti deo. Čovek ne bi trebalo da bude proračunljiv u svom priznanju. Porediti koliko ja tebi dugujem, a koliko ti meni duguješ, zaista nije hrišćanski. „Ja se ispočetka nisam ljutio. To je bila tvoja reč koja me je razgnevila. Priznaću svoj gnev, ali i ti moraš da priznaš svoje grube reči“ — i ovo je poravnavanje računa. Kada se izvinjavamo, bolje je da budemo širokogrudi nego škrti.
DODAJ PETI DEO
Verujem da se u dodavanju petog dela nalazi velika korist. Pomaže ti da ponovo ne učiniš isti greh, zbog toga što je to negativna propozicija. Naročito bi mladi vernici trebalo da nauče da i pored toga što im se čini da privremeno pobeđuju, u stvari kasnije gube. Ono što si uzeo bilo je pet petina, ali ono što moraš da vratiš je šest petina. Kada si uzeo stvar, činilo ti se da dobijaš, ali kada si vraćao, Gospod ti je rekao: „Neka plati celo i još dometne peti deo.“
3. Vreme za vraćanje
Izvinjenje i nadoknada bi trebalo da se učini prvom prilikom. Reč Božija kaže: „Neka mu da onaj dan kad prinese žrtvu za svoj greh.“ Ako ti je moguće i ako se stvar još uvek nalazi kod tebe, trebalo bi da je vratiš onoga dana kada uvidiš da si zgrešio. Veoma je lako odlagati. Zbog toga što odlažu, mnoga Božija deca nalaze da su manje osetljiva. Kad primiš svetlost i uvidiš da si kriv, to je najbolje vreme kad bi trebalo da deluješ. Najbolje je vratiti stvar istog dana. Neka se mladi vernici drže tog pravog puta. Nemoj nikada da pokušavaš da iskorišćavaš druge, jer čineći to postaješ nepravedan. Osnovno načelo našeg hrišćanskog života ovde na zemlji je da nikada ne primamo korist na račun drugog. Pogrešno je da se drugi iskorišćavaju. Neka se mladi vernici uče da budu pravedni od samog početka svog hrišćanskog života.
Znam mesta gde braća i sestre imaju običaj da javno vraćaju stvari. Ja se ne slažem sa tom vrstom javnog priznanja koja se dešavaju na nekim skupovima probuđenja. Ne verujem da bi trebalo javno priznati ono što se učini protiv pojedinca. Ali verujem da bi se ipak sa svakim nepravednim delom trebalo postupati, inače će Božijoj deci nedostajati osećanje pravednosti. To će u njima izazvati lošu savest pred Bogom, te na taj način umanjiti svetlost koja im je potrebna na putu. Zbog toga moramo da obratimo pažnju na te stvari.
4. Traženje Božijeg oproštenja
Molim vas da ne zaboravite da samo izvinjenje i nadoknada nisu dovoljni. Slučaj time još nije rešen. „A na žrtvu za greh svoj neka prinese Gospodu ovna zdrava, sa cenom kojom proceniš krivicu neka ga dovede svešteniku“ (6. stih). Žrtva za prestup u 3. Mojsijevoj 5 govori samo o postupanju pred Bogom, zbog toga što nevolje sa ljudima nije bilo. Ali u šestoj glavi se govori o osobi koja je zgrešila protiv čoveka, te zbog toga prvo mora da sredi stvar u vezi sa svojim grehom pred čovekom, a zatim da ide Bogu za oproštenje. Ukoliko stvar nije prvo rešena sa čovekom, nema načina da se ide Bogu radi oproštenja. Čovek prvo mora da vrati ono što je uzeo; tek tada može da primi oproštenje od Boga. Pošto je ovan bez mane prinet Gospodu na žrtvu za prestup, „očistiće ga sveštenik pred Gospodom, i oprostiće mu se svaka stvar koju je učinio, te skrivio“ (7. stih).
5. Praktikovanje celog života
Ovo je veoma važno. Moramo da učinimo sve što je u našoj moći da bismo ljudima vratili materijalne stvari koje im dugujemo, a zatim da molimo Gospoda za oproštenje kroz Njegovu krv. Nemoj to da potcenjuješ kao da je isuviše osnovno. Moglo bi te iznenaditi da su takva praktikovanja svuda veoma rasprostranjena, i da ih je sve više. Ako smo i malo neoprezni, lako ćemo početi da iskorišćavamo druge. Zbog toga bi deca Božija trebalo celog svog života da praktikuju vraćanje onoga što nije njihovo.
Primenjivanje Mateja 5
Razmotrimo sada drugi odlomak iz Svetog pisma. Nalazi se u Mateju 5. Između Mateja 5 i 3. Mojsijeve 6 postoji razlika. Dok 3. Mojsijeva 6 postupa samo sa materijalnim dugom, Matej 5 je po svojoj primeni šireg obima.
1. postupaj sa svakim svojim dugom
Poslednja para u Mateju 5 se ne odnosi na stvarnu količinu novca; nego nam govori o tome, da ako svaki dug nije raščišćen, čovek još nije slobodan.
PRVO SE POMIRI SA SVOJIM BRATOM
Pogledajmo detaljnije ovaj odlomak. „Ako dakle prinosiš dar svoj na žrtvenik i onde se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe“ — ovo se naročito odnosi na stvari između Božije dece – nešto između brata i brata. Radi se o tome, da kada prinosiš dar na oltar, a ne kada se moliš i tada se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe. To je zaista Božije vođstvo! Po pitanju ovih stvari, Sveti Duh često podseti na neki slučaj ili ti stavi u um određenu misao. Kad dođe, nemoj tu misao da potisneš, kao da je to samo nešto trenutačno. Naprotiv, postupaj sa njom verno.
Kad se setiš kako se tvoj brat oseća, to mora da je zato što si ga uvredio. Bilo da je materijalne prirode ili ne, ipak je dug. Možda si ga uvredio nekim nepravednim delom koje se tiče materijalnih ili duhovnih stvari; zato on ima nešto protiv tebe. Ako se taj uvređeni brat ili osoba zbog tebe žali pred Bogom, onda pred njim imaš ozbiljnu smetnju.
Kao mladi vernik trebalo bi da znaš, ako se ne izviniš i ne zamoliš za oproštenje osobu protiv koje si zgrešio, bićeš pogođen ako tvoje ime sa uzdahom pomene pred Bogom. Svi darovi koje prineseš Bogu neće biti primljeni i sve tvoje molitve neće biti uslišene. Zbog toga moraš da paziš da tvoj brat zbog tebe ne uzdiše pred Bogom. Njegovo uzdisanje te čini beskorisnim. Tvoj put pred Bogom je zakrčen. Onaj koga si uznemirio ne mora da te osudi u Božijem prisustvu; dovoljno je samo da kaže, „Ah, taj čovek!“ i svi tvoji prinosi su odbačeni, sve tvoje žrtve i molitve su neuslišene. Njegovo „Ah, taj čovek!“ je sasvim dovoljno da pokvari stvari za tebe. Zato nedozvolimo nijednom bratu i nijednoj sestri da uzdišu pred Bogom zbog nas; inače će naš duhovni put biti zakrčen i svi naši prinosi će biti beskorisni.
Ako se neposredno pre prinošenja dara na oltar setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, bolje je da ne ideš dalje. Ostavi svoj dar, jer je ispravno da ga ostaviš pred Bogom s tim što ćeš ga kasnije prineti. „Idi prvo izmiri se sa bratom svojim, pa tada dođi i prinesi dar svoj.“ Iako je tvoj dar za Boga, prvo mora doći do pomirenja sa čovekom. Ko god propusti da se prvo pomiri sa čovekom, ne može da dođe sa prinosom pred Boga. Šta znači izmiriti „se sa bratom svojim“? To znači ublažiti njegov gnev ili izvinjenjem ili nadoknadom. Moraš da mu se izviniš ili da mu platiš dok ne bude prihvatljivo zadovoljan. Ovde nevolja nije više u tome da li pridodaješ peti, šesti ili treći deo, nego se tu radi o izmirenju. Izmirenje podrazumeva obnavljanje prijateljstva sa onim koji je uvređen.
Zbog toga što si zgrešio protiv njega, time si se zadužio kod njega. Prouzrokovao si da on oseća da si ti nepravedan, i zbog toga uzdiše pred Bogom na tebe. To prekida svako tvoje opštenje sa Bogom. Čak i da si nesvestan svoje tame, ipak ti je nemoguće da položiš svoj dar na oltar. Ne samo da ti nije moguće da moliš Boga za nešto, nego ti je štaviše nemoguće i da mu doneseš nešto. Ne samo što ne možeš da zamoliš Boga da siđe, nego ti je nemoguće da Mu i bilo šta prineseš. Sve je na oltaru, ali Bog neće ništa da primi. Zbog toga, pre nego što pristupiš oltaru, moraš da učiniš da je tvoj brat zadovoljan, ma šta da je od tebe zahtevao. Trebalo bi da se učiš da uvek nadoknadiš pravedne zahteve svoga brata, isto tako kao i Božije, do te mere da ti je moguće da prineseš svoj dar Bogu. To je vrlo ozbiljna stvar.
MIRI SE SA SVOJIM PROTIVNIKOM
Nemoj lako da vređaš ljude, naročito nemoj da uvrediš brata. Ali ako uvrediš, pašćeš pod sud sa koga se nećeš lako izvući. Gospod nam jasno podvlači: „Pokaži dobru volju protivniku svome brzo, dok si još s njim na putu“ Kako? „Dok si još s njim na putu.“ Danas smo još svi na putu. Ni ti ni on još niste umrli. Obojica ste živi, i stoga ste na putu. Dakle brzo se pomirite.
Doći će dan kad jedan od vas više neće biti na putu. Ko zna ko će od vas prvi da ode? Tada će biti isuviše kasno. Tako dok ste obojica još na putu, dok još ima prilike za razgovor i izvinjenje, trebalo bi brzo da se nagodiš sa njim. Znamo da vrata spasenja nisu otvorena zauvek. Isto tako ni vrata izvinjenja nisu uvek otvorena. Ponekad bi neki brat mogao da se pokaje, ali nema više prilike da se izvini zato što onaj drugi nije više na putu. Zbog toga ugrabi priliku dok ste još oboje na putu. Pomiri se sa njim. Priznanje i duhovni život su dve usko povezane stvari. Vreme za pomirenje je sada. Ako jedna od dve strane nije na putu, izmirenje ne može da se ostvari.
Ovo je veoma važno. Ne možemo dozvoliti sebi da u tome budemo nemarni. Učimo se da se mirimo sa svojim bratom još danas. To ne bi trebalo da odlažemo za kasnije. Na to bi trebalo da obratimo pažnju onda kad nam brat nešto zamera. Ako smo pogrešili, trebalo bi da se što je moguće bolje izvinimo da ne bismo propustili priliku.
Gospod je to propratio ilustracijom iz ljudskog iskustva upozorivši: „Da te protivnik ne preda sudiji, a sudija sudskom službeniku, i da te ne bace u tamnicu. Zaista ti kažem: nećeš izići odande dok ne platiš poslednje pare.“ Ne mogu da zalazim u detalje. Moguće je da se ovo u neku ruku odnosi na carstvo. Iako mi ne podvlačimo tumačenje poslednje pare, ipak bismo hteli da zapazimo kakve su praktične posledice. Plaćanje i poslednje pare nam govori da ta stvar, ma kakva da je, pred Bogom mora u potpunosti da se reši. Slučaj neće biti uklonjen sve dok u potpunosti ne bude plaćeno. Gospodnja namera ovde nije da nas uči kako ćemo biti suđeni, ili kako ćemo biti zatvoreni, ili kako ćemo izići iz zatvora. Gospod od toga ovde ništa ne podvlači. On samo nastoji na tome da moramo još danas da se izmirimo. Danas i poslednja para mora da se plati; nemoj da čekaš na budućnost. Učini to dok ste još na putu. Nemoj da odlažeš. Gospod nam jasno pokazuje da se ne isplati čekati.
2. Marljivo uči
Deca Božija moraju marljivo da se uče da vraćaju tamo gde je vraćanje potrebno i da se izvinjavaju tamo gde je izvinjenje potrebno. Svi oni koji služe Boga treba da obraćaju naročitu pažnju na to. Dobro je da se stalno izvinjavamo i vraćamo tuđe. Nije dobro imati nesređene račune. Nikada ne treba da dozvolimo da braća i sestre imaju nešto protiv nas. Ako nam savest nije čista i ako smo učinili nešto pogrešno, trebalo bi da priznamo svaki svoj propust. Naše ponašanje treba da bude bez mane. Ne može biti da smo mi uvek u pravu, a da drugi uvek greše. Jednostavno, ne ide da govorimo kako smo uvek u pravu, dok ostali imaju nešto protiv nas.
Kako se izviniti i izvršiti nadoknadu
Pogledajmo sada kako bi trebalo da se izvinimo i kako da izvršimo nadoknadu.
1. Opseg
Veličina greha određuje i opseg izvinjenja i nadoknade. Mi ne bismo hteli da ljudi idu u krajnost. Želja nam je da braća i sestre deluju u saglasnosti sa Božijom reči i da ne preteruju. Satana nalazi svoje uporište za napad upravo u preterivanju. Opseg izvinjenja treba da bude onoliki, koliki je i opseg greha. Ako je greh učinjen protiv svih, onda ga pred svima treba i priznati. Ako je greh učinjen samo protiv jedne osobe, onda ga priznaj samo pred tom osobom. Nije dovoljno priznati greh jednoj osobi ako smo zgrešili protiv više njih; ako smo zgrešili protiv jedne osobe a priznajemo pred svima, preterujemo. Opseg greha određuje i opseg priznanja. Svedočanstvo je, naravno, nešto drugo. Često sam grešio na sličan način, ali ponekad bih hteo da posvedočim svojoj braći i sestrama. To je nešto drugo i trebalo bi ga posebno tretirati. Ali što se tiče izvinjenja i nadoknade, te dve stvari imaju svoj određeni opseg. Ovo se mora pažljivo sprovoditi u delo.
2. Nepravedno je teretiti druge
Ako dvoje ljudi zajedno zgreše, na primer ako zajedno ukradu ili upotrebe laž da bi došli do nečega, onda onaj koji se izvinjava ili vrši nadoknadu, ne bi trebalo da tereti onog drugog. Ono što znamo to nam je i povereno. Onaj koji krši poverenje je nepravedan. Ako me neko obavesti o nečemu, to je kao da mi je poverio određenu količinu novca. Ne mogu da prodam ono što mi je povereno, jer bi to bilo nepravedno. Zapamti da je nepravednost otkrivati ono što su ti ljudi poverili. Zato pri izvinjavanju ili nadoknadi, nemoj da okrivljuješ drugu osobu da ne bi bio nepravedan.
3. Gresi koje ne bi trebalo priznati
Ima nekih greha koje ne bi trebalo priznati. Ne bi trebalo da priznaješ radi umirenja svoje savesti, ako će onaj koji čuje tvoje priznanje zbog toga izgubiti svoj mir. Da bi došao do mira time što ćeš oduzeti mir nekom drugom, nije u redu. Na primer: pretpostavimo da devojka učini nešto što je strašno pogrešno — zgrešila je time protiv svoje majke, a njenoj majci to nije poznato. Njena majka, iako je član crkve, nije sigurna u svoje spasenje, a pored toga ima i vrlo plahovitu ćud. Kćerka, koju je Bog prosvetlio, bila je pokarana za svoj greh. Ona se užasno oseća zbog toga i to je stalno muči. Zato priznaje svojoj majci kako je zgrešila protiv nje. Posle priznanja, kćerka ima mir u svom srcu. Međutim, majka je od toga dana toliko uznemirena da gubi strpljenje pa je ljuta i danju i noću. Majka gubi svoj mir, dok ga kćerka zadobija. Načelo je u ovome: nemoj da tražiš mir na račun toga što će neko drugi da ga izgubi.
4. Posavetuj se sa odgovornom braćom
U vezi sa izvinjenjem mladi vernici bi često trebalo da se savetuju sa odgovornom braćom u crkvi. Tako će mladi vernici pod zaštitom crkve moći da obavljaju svoju dužnost kako valja, i bez preterivanja. Savetuj se sa odgovornom braćom da bi te uputili u to šta bi trebalo da se prizna a šta ne.
5. Dužnost crkve
Crkva, naročito duhovni radnici i odgovorna braća, bi trebalo da uče mlade vernike kako da postupaju sa stvarima koje zahtevaju izvinjenje i nadoknadu. Mnogi gresi bi trebalo da se iscrpno priznaju, ali na neke grehe bi trebalo samo indirektno ukazati da ne bi povredili druge.
6. Prelaženje u krajnost
Sećam se slučaja sa jednom sestrom i njenom snahom. Ova druga je učinila mnogo zla iza leđa svoje svekrve, ali sestra nije znala odakle to zlo potiče. Kasnije je snaha priznala svojoj svekrvi, i ceo slučaj se veoma iskomplikovao. Usledile su mnoge neprijatnosti. Da je snaha jednostavno rekla da joj je žao što je izgovorila mnoge reči i učinila mnoge stvari protiv svekrve, možda ne bi došlo do nekih ozbiljnijih posledica. Nažalost ona je priznala u detalje. Istina, time je očistila svoju grešnu savest, ali ona druga je zapala u mnoge grehe.
Niko od nas ne bi trebalo da padne u takvu grešku. Odgovorna braća bi trebalo da uče braću kako da priznaju na ispravan način. Neke stvari mogu da se objasne u detalje, ali druge ne bi trebalo pominjati. Nekim ljudima može sve da se kaže, ali drugima ne treba davati nikakve detalje. U tome ima velike razlike.
7. Pisma nadoknade
Što se tiče nadoknade, možda ti nije moguće da platiš. Učiniti nadoknadu je jedna stvar, ali biti u mogućnosti da platiš je druga. Ako ti nije moguće da vratiš, ipak bi trebalo da napišeš pismo nadoknade. Možeš iskreno da napišeš: „Platiću, ali mi to nije moguće da učinim baš sada. Molim vas oprostite mi. Čim budem mogao, odmah ću platiti.“ To bi trebalo i učiniti.
8. Ako nema načina
Ako je osoba umrla, jasno je da nema načina na koji bi mogao da izvršiš nadoknadu. Prema Starom zavetu, u takvom slučaju trebalo bi da predaš nadoknadu Levitima. Po istom principu, ako nema onoga koji bi primio tvoju nadoknadu, onda je daj crkvi. Ali ako postoji pravni primalac, crkva to ne može da primi umesto onoga kome je učinjena šteta. Ako je osoba umrla, onda vrati stvar njenom rođaku; ako nema rođaka, daj crkvi. Iako bi moglo biti lakše da platiš crkvi, ipak to ne možeš učiniti sve dotle dok postoji naslednik.
Što se tiče izvinjenja, ako je osoba umrla, trebalo bi to da priznaš crkvi u saglasnosti sa načelom koje smo gore opisali. Trebalo bi da izraziš svoju voljnost da se izviniš i zamoliš Boga za milost.
9. Poteškoće rešene
Crkva bi trebalo da pribavi naročite mogućnosti za te stvari. Trebalo bi da pomogne braći i sestrama da se izvine i da nadoknade onako kako valja. Svaki pojedini od nas mora da bude u ispravnom duhovnom stanju. Mi ne smemo da teretimo druge, niti bi trebalo da bežimo od odgovornosti. Moramo da se izvinimo i izvršimo nadoknadu. Kad nam je potrebna pomoć, trebalo bi da za to zamolimo odgovornu braću u crkvi, da bismo valjano ispunili svoje dužnosti. Ako je crkva upoznata sa tim, bićemo oslobođeni preterivanja.
10. Čista savest
Konačno, važno je da čovek ne padne pod prekomerno osuđivanje zbog izvinjenja. To je sasvim moguće. Svako bi trebalo da vidi da krv Gospodnja čisti njegovu savest. Kroz njegovu smrt, čovek može da ima čistu savest pred Bogom. Gospodnja smrt mu omogućava da se približi Bogu. Takva je stvarnost. S druge strane, da bi bio čista osoba u očima sveta on isto tako mora da vidi, da mora da bude načisto sa svojim mnogobrojnim gresima. Bilo da greši protiv ljudi u materijalnim stvarima ili u nečem drugom, trebalo bi da bude spreman da učini nešto u vezi sa tim. Međutim, nemoj nikada da dozvoliš da te Satana napada prekomernim optužbama.
„Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe“ (Jakovljeva 5:16a). Kakav je ishod? „Da budete isceljeni.“ Često su Božija deca bolesna zbog prisustva uznemiravajućih stvari među njima. Kad ih priznaju jedan pred drugim, njihova bolest je isceljena. Neka novi vernici drže sebe čistima time što uvek priznaju svoje grehe pred Bogom i raščišćavaju sve sa onima protiv kojih su zgrešili. Tako će im savest biti jaka i dobra.
