Ja sam sa Hristom razapet. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božijega, koji me je ljubio i dao sebe za mene.
Galatima 2:20
Odnos između Hrista i nas
Kakav je odnos čoveka i Hrista? Izgleda da mnogi misle da bi mi trebalo da pokušavamo da hodamo njegovim stopama, da se ugledamo na Njega – da Ga sledimo i oponašamo. Istina, Biblija nam zaista nalaže da se ugledamo na našega Gospoda, ali to nije jedino naređenje u Bibliji. Pre nego što nam je moguće da se ugledamo na Njega, potrebno je prvo nešto drugo. Zapovest da se ugledamo na Gospoda nije nezavisna zapovest. Sam pokušaj da se ugledamo na Njega često će se završiti neuspehom. Gospod nije kao knjiga iz koje se prepisuje. Čim pokušaš da Ga oponašaš, uvidećeš kako pogrešno činiš! U stvari, telo i krv nemaju nikakvu silu da oponašaju Gospoda.
Neki bi mogli da kažu, zar u Bibliji ne piše: „Sve mogu u onome koji me snaži“ (Fil. 4:13)? Mnogi hrišćani shvataju da nemaju snage, i zato mole Gospoda da im je da. Šta bi trebalo da čine — trebalo bi držati zapovesti date u Bibliji; trebalo bi slediti primere koje je Gospod zacrtao — ali oni za to jednostavno nemaju snage. Dakle, oni mole Gospoda da im da snagu da bi mogli sve da čine. Oni svakodnevno čekaju na Gospoda da im da snagu kako bi im to bilo omogućeno.
Naravno, ispravno je da nas Gospod osnaži; ali osim tog osnaženja, ima nešto drugo što je neophodno. Bez toga, ma koliko čekali na Gospoda za silu, neće nam biti data sila koja nam je potrebna. Naše molitve su nekad uslišene, a nekad nisu. Pa ipak, kad Gospod da silu, onda možemo sve. Kada nam ta sila nije data ne možemo da učinimo ni ono što je najobičnije. Zato smo često poraženi. Da, trebalo bi da molimo Gospoda za silu, ali to ne bi trebalo da uzimamo kao neku posebnu, izolovanu zapovest. Pored sile koju Gospod daje, ima nešto više čime On želi da nas opskrbi.
Mlada braća i sestre moraju da shvate sledeće vrlo važne stvari: samo oponašanje Gospoda je beskorisno, a sama zavisnost od Gospodnje sile je takođe bezuspešna. Naročito zapazite reči: „samo“ i „sama“, jer ne želimo da idemo u krajnost. Oslanjati se samo na imitiranje ili osnaženje, kao što će mnoga starija braća i sestre posvedočiti, vodi u neuspeh i poraz.
Dakle, kakav bi po Bibliji trebalo da bude odnos između Gospoda i nas? Temeljno načelo odnosa je u tome da bi Hristos trebalo da bude naš život. Kada Hristos jednom postane naš život, tada smo u stanju i da Ga sledimo kao primer. Kada On postane naš život, tada možemo da Ga molimo da nam da silu. Ako ne poznajemo Hrista kao svoj život, nikada nećemo moći da sledimo Gospodnji primer kako valja, niti pak da primimo Njegovu svedovoljnu silu. Pre svega mora da se uvidi i poseduje tajna Hrista kao našeg života. Ovaj redosled čini veliku razliku.
„Jer Hristos je za mene život“, što će reći: živeti znači Hristos, ako ne poznajemo Hrista kao svoj život, nećemo moći da doživimo Gospodnji život na zemlji. Nikada nećemo moći da sledimo Gospoda niti da pobedimo Njegovom silom. U Kološanima u 3. glavi piše da je: „Hristos, naš život“; a u Filipljanima u 1. glavi piše: „Jer Hristos je za mene život.“ Ovo sâmo je put; ovo je pobeda.
Tajna hrišćanskog života
Mnogi ljudi pogrešno shvataju Kološanima 3:4, Filipljanima 1:21 i Galatima 2:20; naročito poslednja dva stiha. U Filipljanima 1, Pavle nam kaže: „Jer Hristos je za mene život.“ Za njega je to bila činjenica, ali danas među Božijom decom vlada pogrešno shvatanje. Oni misle: „Hristos je za mene život“ cilj do koga treba doći. Misle da je to standard koji treba da se dostigne; to je njihovo očekivanje. Ali upamtimo da nam Pavle ovde ne kaže da je njegov cilj bio da dostigne to „Hristos je za mene život.“ On ne kaže da mora da prođe mnogo godina u pokušavanju i da Bog mora da radi sa njim pre nego što dostigne taj cilj. On kaže da je sam Hristos razlog zašto on živi. On bez Hrista uopšte ne može da živi. Ovo opisuje njegovo sadašnje stanje, a ne njegov cilj. To je tajna njegovog života, a ne njegove nade. Njegov život je Hristos; on živi zato što Hristos živi u njemu.
Galatima 2:20 je još jedan poznati stih. Nerazumevanje ovog stiha među hrišćanima je još veće od onoga u Filipljanima 1. I u ovom slučaju oni uzimaju ovaj stih za svoj cilj — za svoj standard. Kako se samo mole, čekaju i čeznu da stignu do mesta gde će moći da kažu: „Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“
Ali da li je Galatima 2:20 nada? Da li je to cilj? Da li je to standard koji bi trebalo dostići? Mnogi objašnjavaju da jeste. Mnogi se nadaju da će jednoga dana stići do mesta gde oni neće više živeti, nego će Hristos živeti u njima. To je njihov pravi cilj. Oni ne mogu da vide da je to Božiji put pobede, a ne cilj ili standard. Ovaj stih ne govori šta bi trebalo da učinim da bih mogao da živim; ne govori ni šta mi je moguće da učinim da bih živeo. On jednostavno kaže da Hristos živi u meni.
Galatima 2:20 nije standard ili cilj. To nije nešto što je postavljeno visoko iznad čoveka da bi se on napregao iz petnih žila da ga dostigne. Naprotiv, to je tajna života.
1. Pobeda kroz zastupnički život
Šta je tajna života? To znači da put pobede nije cilj nego proces. Nemojte mešati proces sa ciljem. To je divna blagodat koju nam je Bog dao. To je način kojim poraženi može da pobedi, nečist da postane čist, običan da postane svet, zemaljski da postane nebeski i telesni da postane duhovan. To je način, a ne cilj. Taj način se ostvaruje putem zastupničkog života. Kao što je Hristos naš zastupnik u smrti, On je isto tako i zastupnik u životu.
Na početku svog hrišćanskog života videli smo kako je Gospod Isus poneo naše grehe na krst, da bismo Njegovom smrću bili oslobođeni od smrti; naši gresi su bili oprošteni, i više se nismo nalazili pod osudom. Pavle mi danas govori da zbog toga što Hristos živi u meni, ja sam oslobođen od življenja. Značenje je jednostavno: zato što On živi u meni, ja više ne moram da živim. Kao što je On umro na krstu za mene, tako On sada živi u meni umesto mene. To je tajna pobede. To je Pavlova tajna. On ne kaže: „Nadam se da neću morati da živim. On samo kaže: „Ja više ne živim, zato što sam dozvolio Njemu da živi. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“
Molimo se mnogo da nas Bog prosvetli da bismo videli da čovek ne mora da živi za sebe zato što Hristos može da živi u njemu. Onoga dana kada si čuo da ne moraš da umreš, osećao si da je to velika dobra vest. Sada čuješ da ne moraš više da živiš, pa je i to velika dobra vest.
Mladi vernici često imaju mnogo problema. Ako ih učiš o tome kako bi trebalo da održavaju dobro svedočanstvo i da žive dobrim hrišćanskim životom, da ne bi trebalo da vole svet nego da se odupiru iskušenju, kako moraju da trpe, da nose krst, da traže Božiju volju i da se uče da budu poslušni Bogu, oni će pomisliti da je hrišćanski život zaista naporan. Tako misle mnogi koji su već uzverovali u Gospoda. Muče se svakodnevno, i dok se muče uzdišu. Oni se svakodnevno naprežu ali im to ne uspeva. Pokušavaju da održavaju dobro svedočanstvo, ali stalno sramote Gospoda. Zato mnogi kažu da su kao hrišćani umorni i iscrpljeni. Njima je veliki teret da budu hrišćani.
Mnogi pokušavaju da se usprotive grehu, ali nemaju za to snage. Pa ipak ako se ne protive, neće imati unutrašnjeg mira. Mnogi žele da budu strpljivi, ali im to ne uspeva. Kada se razgneve, osećaju se nelagodno u srcu. Nemaju u srcu silu da vole; ali ako mrze, njihovo srce ih osuđuje. Zaista, oni osećaju da je veliki teret biti hrišćanin. To im daje osećanje penjanja uzbrdo sa velikim teretom na leđima. Mnogi će vam reći da su na plećima nosili veliki teret greha pre nego što su uzverovali u Gospoda Isusa. Sada, pošto su uzverovali, nose teret svetosti. To je samo zamenjivanje jednog tereta drugim; oba tereta su teška i zamaraju.
Ako je u pitanju gore opisani slučaj, to znači da ti hrišćani nisu bili ispravno upućeni. Pogrešno je da osoba pokušava da živi hrišćanskim životom. To se od nas ne traži. Gospodnja reč kaže: „Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“ To je tajna hrišćanskog života. Gospod u meni živi hrišćanskim životom, a ne ja. Ako sam pokušavao da živim kao hrišćanin, u strpljivosti, ljubavi, dobroti, poniznosti, tuzi ili nošenju krsta, onda je to nešto bolno. Ali ako Hristos živi u meni u strpljivosti, ljubavi, dobroti, poniznosti, tuzi ili nošenju krsta, onda je to radost.
Dakle, kad nađete braću i sestre koji su umorni od pokušavanja da žive kao hrišćani, trebalo bi da im kažete da postoji nešto što je mnogo bolje. To će za njih biti velika, dobra vest. Recite im da ne moraju da žive tako zamornim životom. Ne moraju da se iscrpljuju da bi živeli kao hrišćani; nije potrebno ni da nose veliko i teško breme. Kao što su nekada zahvalili Bogu kada su čuli evanđelje da nije potrebno da umru, sada mogu da zahvale Bogu pošto ga čuju kako kaže da ne moraju da žive. Kakvog li oslobođenja od umornog hrišćanskog života!
Smrt je bolna, ali pokušavati da živimo pred Bogom je takođe bolno. Kako će ljudi kao što smo mi, koji ne znaju ništa o Božijoj svetosti, ljubavi, Svetom Duhu ili krstu, da žive u Božijem prisustvu? Takvo teško breme je nepodnošljivo. Što duže živimo to sve više uzdišemo. Što duže živimo, to se sve više osećamo sputanim. Evanđelje koje nam je danas predano kaže da više ne moramo da živimo. Bog nas je poštedeo življenja. To je zaista veliko evanđelje.
2. Ne ja, nego Hristos
Kao što je dobra vest da ne moramo da umremo, isto tako je i dobra vest da ne moramo da živimo. Zaista je iscrpljujući i nemogući zadatak za čoveka da se napreže da živi kao hrišćanin. Nestrpljiva, gnevna ili gorda osoba će se brzo premoriti ako pokušava da bude ponizna. Nije ni čudo da je čovek u Rimljanima 7 bio umoran! „Jer hteti — toga ima u meni, ali činiti dobro — toga nema.“ Zaista je vrlo zamorno kad neko svakodnevno želi da čini dobro, a ipak mu je nemoguće. Zatim jednoga dana on čuje evanđelje, koje mu govori da Gospod ne očekuje od njega da čini dobro. O, to je zaista jedno divno evanđelje. Gospod ne zahteva od tebe da činiš dobro, niti On hoće da ti želiš da činiš dobro. On želi da dođe i živi u tebi. Ne radi se o tome da li ima nekakvog dobra, nego ko je taj koji čini dobro.
Teško ti je i muči te što pokušavaš da živiš pred Bogom, zato što nikada ne možeš da zadovoljiš Njegove zahteve. Moraš da priznaš: „Gospodaru, znao sam da si tvrd čovek, žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi vejao“ (Matej 25:24). Nemoguće ti je da se odazoveš Božijim zahtevima.
Kako ćeš onda da živiš hrišćanskim životom? Svakako ne tako što će se telesna, grešna osoba uzeti na nebo i učiniti robom. Zaista je sreća da nijedan telesan čovek ne ide u nebo; on bi odande brzo želeo da pobegne. On tamo ne bi mogao da podnese ni jedan jedini dan. Kako bi mogao da podnese Božije zahteve? Kako se samo njegova ćud, mišljenje, način i pogledi razlikuju od Božijih. Kad bi ga izveli pred Boga, on bi želeo da pobegne.
Zato Božiji put i Njegova tajna za mene nije da od mene traži da ja imitiram Gospoda Isusa, niti pak da mi dodeljuje silu kada Ga molim da budem kao Hristos. Božiji put za mene je ono što je Pavle rekao: „Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“ Zapažate li razliku? Ne radi se ni o životu koji imitira Hrista niti o životu kome je data sila, nego se radi o jednom zamenjenom životu. To nisi više ti, zato što ti Bog neće dozvoliti da živiš pred Njim. To je Hristos koji živi u tebi i koji stoji u Božijem prisustvu. Dakle, ne radi se o oponašanju Hrista, niti o tome da ja primam Hristovu silu, nego u tome da dozvolim da Hristos živi u meni.
Ti moraš da dođeš do te tačke: „Ne ja, nego Hristos.“ To je život vernika. Ranije sam živeo ja, a ne Hristos; sada ne živim više ja, nego Hristos. Ako neko ne može da kaže „ne ja, nego Hristos,“ on niti zna šta je hrišćanstvo niti zna šta je hrišćanski život. Jasno je da se on samo nada da će živeti na takav način da to bude Hristos a ne on. Ali Pavle nam kaže da to nije pravi put. On nam kaže da je pravi put da dozvolimo Hristu da živi (u nama).
Razapet sa Hristom
Ti ćeš verovatno sada pitati: kako je moguće da se ja uklonim s puta da bi Hristos mogao da živi u meni? To je zaista jedan veliki problem. Kako je to moguće: „ne više ja“? Odgovor se nalazi u prvom delu stiha Galatima 2:20: „Ja sam sa Hristom razapet.“ Ukoliko nisam razapet, ja ne mogu da budem uklonjen. Ako ja nisam razapet, onda ću to još uvek biti ja. Samo onda ako sam razapet sa Hristom, više ne može da bude toga ja.
Ima dve stvari koje moraju da budu ispunjene pre nego što možemo da doživimo razapetost sa Hristom.
Prvo, imamo Gospodnji rad. Moje oči moraju da budu otvorene da bih video sledeće: kada je Gospod Isus umro na krstu, i ja sam se nalazio tamo i bio razapet zajedno sa Njim. Zato nije potrebno da se to desi ponovo. Hristos je bio razapet pre skoro dve hiljade godina, a i ja sa Njim. Kad bih ja morao da budem ponovo razapet posle dve hiljade godina, onda to ne bi bilo zajedničko raspeće. Ako sam bio razapet sa Hristom, to znači da sam bio razapet u isto vreme kada je i Hristos bio razapet. To znači da sam ja umro kada je On umro. Visio sam na Njegovom krstu; bio sam tamo sa Njim. On nije morao da dolazi posle mene. Kada je Gospod Isus otišao na krst, Bog me je stavio u Hrista, te sam tako i ja umro sa Njim. To je Božije delo.
Pre skoro dve hiljade godina, Bog je stavio moje grehe na Hrista. Kada sam uzverovao u Gospoda Isusa koji je umro za mene i poneo moje grehe na svom telu, ja ne mogu da kažem da je ono što je On učinio bilo učinjeno juče. Naprotiv, ja kažem da se desilo ono što je On učinio pre skoro dve hiljade godina. Pre skoro dvadeset vekova, Bog je stavio moje grehe na Gospoda Isusa koji ih je poneo umesto mene. Isto tako, kada je On bio razapet, Bog me je takođe stavio u Njega. Onako kako je moj problem greha bio rešen pre dve hiljade godina, tako je i problem mene (moje osobe) rešen pre dve hiljade godina. U vreme kada je Bog stavio moje grehe na Gospoda Isusa, On je takođe stavio i mene u Gospoda Isusa. Kada je Gospod umro na krstu, i ja sam bio tamo i umro zajedno sa Njim. Sa mnom je tamo bilo svršeno.
Nemoj da zaboraviš da je problem tvoga greha rešen na krstu, ali isto tako na istom krstu je bilo svršeno i sa tobom. Moramo da se podsetimo na ono što Rimljanima 6 iznosi: „To znamo, da je naš stari čovek raspet s njim,“ (st. 6). Ne radi se o tome da moj stari čovek želi da bude razapet sa Njim, nego da moj stari čovek beše razapet sa Njim. Ne radi se o želji ili nadi. Grčka reč to jasno podvlači. Beše sasvim određeno ukazuje da sam jednom zasvagda, apsolutno i nepromenljivo, bio razapet sa Njim. Pošto me je Bog stavio u Hrista, ja sam umro kada je On umro na krstu.
Da to ilustrujemo: Ja ovde imam parče papira na kojem piše: „stogodišnjica“. Ako pocepam ovaj papir, cepam i tu reč. Ja samo cepam papir, ja ne cepam reč; ali cepajući papir, ja cepam i reč „stogodišnjica“. Ili da uzmemo jednu drugu ilustraciju: u Bibliji čitamo da su po zavesi u hramu bili izvezeni heruvimi. Onoga dana kada je Gospod ostavio svoj život, Bog je rascepio tu zavesu od gore do dole. Da vas sada pitam: da li su heruvimi bili pocepani kada je zavesa bila pocepana? Svakako; kada je zavesa pocepana, i heruvimi izvezeni po njoj su bili pocepani.
U poslanici Jevrejima se govori o tome da je zavesa predstavljala telo našega Gospoda Isusa (Jevrejima 10:20). Biblija nam isto tako ukazuje i na to da heruvimi predstavljaju Božija stvorenja. Lica heruvima su lica lava, vola, orla i čoveka. Oni predstavljaju Božija stvorenja. Zato što je Bog stavio celo svoje stvorenje u Gospoda Isusa, celo stvorenje je bilo pocepano kada je njegovo Telo bilo slomljeno. Kada je On umro, staro stvorenje je umrlo. Ovo ti govori da te je Bog već razapeo sa Hristom; tebe koji si toliko godina pokušavao da živiš hrišćanskim životom. Kada je Gospod Isus bio razapet, ti i celo staro stvorenje ste bili takođe razapeti. Telo našega Gospoda Isusa je bilo slomljeno baš kao zavesa pa je i celo staro stvorenje preminulo.
To je nešto što ti moraš da veruješ. Kao što su ti oči jednom bile otvorene da vidiš svoje grehe položene na Hrista, isto tako moraju da budu otvorene da bi videle i tvoju osobu skrivenu u Hristu. Tvoji gresi su bili poneseni, tvoja osoba je bila razapeta. To nije tvoj problem nego Hristov — pošto je On to učinio za tebe. Ne gledaj u sebe. Tvoji gresi nisu više u tebi nego na krstu. Isto tako ni tvoja osoba nije više ovde nego tamo na krstu. Oni koji su poraženi uvek gledaju u sebe; oni koji veruju gledaju na krst. Naši gresi su tamo, na krstu, ne ovde; grešnik je takođe tamo, ne ovde. Mi moramo da vidimo da je čovek na krstu, a ne ovde u nama. To je ono što je Gospod učinio. Svršeno je! Bog nas je stavio u Hrista i učinio da umremo sa Njim. Hristos je umro pa smo i mi umrli. To je prva strana.
Ali zašto onda ja danas još uvek živim? Ja koji sam bio razapet, još uvek sam živ. Vera upravo tu dolazi. Ti moraš da primenjuješ svoju volju i da stojiš na Božijoj strani. Ako svakodnevno očekuješ od sebe da budeš dobar i da činiš dobro, onda vidiš sebe kao živog. Tvoja će „osoba“ živeti — iako ranije nije živela. Pošto očekuješ da ona živi, ona će živeti. Ne može da umre u miru. Mnogi ljudi to traže od sebe. Ali ti bi trebalo da vidiš ono što je Gospod učinio za tebe. On te je razapeo. Šta je smrt? To je slabost do krajnjeg stepena. Čovek sve više slabi a onda dostigne svoju krajnju slabost, to jest, smrt.
Zašto se u Bibliji nalazi Rimljanima 7. poglavlje? Zato što je Rimljanima 7 protivrečno Rimljanima 6. U Rimljanima 6 Gospod nas je razapeo; ali u poglavlju 7, ja želim da činim dobro. Zbog toga moramo da sagledamo ove dve strane. S jedne strane, ja sam umro sa Hristom; s druge strane, ja bi trebalo da budem razapeta osoba, tako da ja sam ne bih nešto činio. Druga strana je moja strana. Ja moram da kažem: „Gospode, ja sam nesposoban, i ne verujem da mogu. Gospode, ja ne mogu da činim dobro, niti mi je pak moguće da činim dobro. Gospode, ja sam zao, ali ja ne želim da činim zlo.“ Samim tim što ne činiš, već je učinjeno.
Pretpostavimo da nemaš strpljenja. Šta ćeš da učiniš? Prirodno je da bi voleo da budeš strpljiv, ti pokušavaš da budeš strpljiv, ti činiš što najbolje možeš da budeš strpljiv, ti se moliš za strpljivost, i trudiš se da budeš strpljiv. Međutim, što više želiš da budeš strpljiv, to ti je sve manje moguće. Ali, Gospod je već razapeo tvoju nestrpljivost. Ono što bi trebalo da kažeš to je sledeće: „Gospode, ja ne mogu da budem strpljiv. Ja ne nameravam da budem strpljiv. Gospode, ja sam nestrpljiv čovek. Zato neću da pokušavam da budem strpljiv.“ To je put spasenja.
Gospod te je razapeo i ti se odazivaš na to sa „Amin!“ Pošto te je Gospod razapeo, da li ćeš pokušavati da budeš strpljiv? Gospod kaže: „Ti si nesposoban, zato si bio razapet.“ A ti odgovaraš: „Dozvoli mi da pokušam da budem strpljiv; dozvoli mi da pokušam da se ponašam kao hrišćanin.“ Ali ti od pogrešne osobe tražiš da se ponaša kao hrišćanin – grešiš. Nemoj da mi zameriš što ću reći da kao što pas i mačka ne mogu da se ponašaju kao hrišćani, ni ti ne možeš. Ako možeš da učiniš da mačka ili pas budu kao hrišćani, onda i ti možeš da učiniš da budeš kao On. Ali svi smo mi vrlo daleko od Boga; isto toliko koliko i proste životinje. Ja znam da su ovo neprijatne reči, ali situacija je takva. Gospod je već zacrtao da ne možeš, da si jedino dobar da budeš razapet. Ali ti se ne slažeš. Ti još uvek želiš da pokušavaš, da se naprežeš, da se moliš. Gospod kaže da si propao; dakle, zašto ne bi priznao da si nesposoban? Gospod kaže: „Umri“; zašto se onda ne bi odazvao sa: „Da, dozvoli mi da umrem“? Čim to kažeš, to odmah i doživiš.
Šta nam govori Rimljanima 7? Rimljanima 7 nam govori o tome da se mrtav čovek buni. Gospod je razapeo mog starog čoveka, a ja protestujem. Ja još uvek donosim odluke da činim dobro. Samo onda kada mnogo puta doživim neuspeh ja priznajem poraz. Konačno pognem glavu i kažem: „Ti nisi pogrešio u tome što si me razapeo, zato što sam zaista propao.“ Braćo i sestre da li vidite šta je spasenje? Put spasenja je u prihvatanju Gospodnje odluke o vama. Na primer, sudija osudi razbojnika na smrt. Mi znamo da nijedan grešnik ne želi da prihvati svoju osudu. Mnogi zločinci osećaju kako ne zaslužuju smrt zato što još uvek misle da su dobri. Retko kada nailazimo na onoga koji priznaje da je zaista zao i da ne zaslužuje ništa drugo do smrt. Božija procena o nama je krst. On nas vidi kao potpuno propale ljude. Da nije tako, On nas ne bi razapeo. Blagosloveni smo ako možemo da vidimo sebe onako kako nas Bog vidi. Mi moramo da prihvatimo Božiju osudu.
Dakle ovde postoje dve strane našega iskustva tog zajedničkog raspeća. S jedne strane, Hristos je umro, pa sam i ja bio razapet (sa Njim). To je Božije delo. S druge strane, ja moram da priznam tu činjenicu i kažem na to „Amin“. Ne bi trebalo stalno da pokušavam da sebe preobrazim. Ako još uvek pokušavam da se popravim, da budem strpljiv i ponizan, moje reakcije će raditi protiv Hristovog dela i učiniti Ga nedelotvornim. Samo treba da pognem glavu i kažem: „Ti si rekao da moram da budem razapet; i ja kažem da moram da budem razapet. Ti si rekao da sam beskoristan; i ja kažem da sam beskoristan. Ti si rekao da ja ne mogu da budem ponizan; odsada više neću da pokušavam da budem ponizan.“ Zapamti da je volja da se bude ponizan ta koja kvari život. Volja da se bude ponizan zaustavlja pobedu. Ja sam osoba koja nema strpljenja, zašto bih onda želeo da budem strpljiv silom svoje volje? Ja sam osoba bez poniznosti; zašto bih želeo da silom svoje volje budem ponizan? Ja ne zaslužujem ništa drugo do smrt na krstu.
Život pobede
Ja sada objavljujem da sam razapeta osoba. Ako ću danas da živim, onda to više nisam ja koji živi nego je to Hristos koji živi u meni. Ja sam propao, ali Hristos je došao. To je put pobede. To je ono što nam je Pavle pokazao. On na taj način živi hrišćanskim životom. Šta je hrišćanski život? Samo to, da ne živim više ja nego da Hristos živi za mene. Za sve ove protekle godine ja nisam valjao: grešio sam, bio sam slab, propao, uobražen, zloćudan. Ali sada dolazim u Gospodnje prisustvo i kažem: „Gospode, propao sam. Od danas perem ruke od svojih sopstvenih nastojanja. Molim te preuzmi vlast.“ To je ono što se podrazumeva pod ovim: „Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“ „Ja sam živeo dovoljno dugo; dosadilo mi je da živim; i zato Gospode molim Te da sada Ti pokušaš!“ To je nešto sasvim jednostavno. Pobedonosni život se ne sastoji ni u čemu drugom, do u tome da ti ne treba da živiš. Nije potrebno da se iscrpljuješ živeći; potrebno je samo da pogledaš naviše i kažeš: „Odsada više neću da se trudim; Ti živi i pokaži sebe (u meni)!“ I biće učinjeno.
Nemoj ovo da smatraš za nešto što je isuviše teško ili duboko. Ne zaboravi da bi mladi vernici trebalo ovo da nauče još u prve dve nedelje svog hrišćanskog života. Trebalo bi još od prvog dana da uče da oni više ne žive nego da Hristos živi u njima. To je nešto što moraju da vide i stav koji moraju da zauzmu. Osnovna nevolja je u tome što mnogi još nisu digli ruke od sebe; još uvek pokušavaju da donose odluke.
Da li shvatate šta to znači dići ruke? Kada neko u tvojoj kući sve radi naopako, ti od njega više ništa ne tražiš. On je beznadežan slučaj. To je baš ono što je Gospod Isus učinio prema tebi; On je već digao ruke od tebe kao od onoga ko je beznadežan. Da On to već nije učinio, On te ne bi ni razapeo. Da je bilo ikakve nade, On te ne bi razapeo. Gospod je već digao ruke od tebe kao od onoga u koga ne može da se položi bilo kakva nada, ali ti još uvek pokušavaš. Što više padaš, to se brže dižeš. Što više grešiš, to su tvoje odluke jače. Ti još uvek nisi digao ruke od sebe. Ako ti jednoga dana Bog ukaže milosrđe, i tako ti omogući da vidiš da te Bog smatra za propali slučaj, i ti moraš sebe da smatraš propalim slučajem. Pošto je Bog presudio da ti ne zaslužuješ ništa drugo nego smrt, onda bi i ti o sebi trebalo da sudiš isto. Tada će ti biti sasvim lako da dođeš Gospodu i kažeš: „Ja sam razapet sa Hristom; ne živim više ja. Ne samo da si me Ti razapeo, nego ja više ne nameravam da živim. Odsada više ne živim ja nego Ti živiš.“
Odsada uzimaš jedan pozitivan pravac. U svom odnosu sa Gospodom, ti mu kažeš: „Gospode, ja Te prihvatam da budeš moj život. Odsada priznajem Hrista za svoj život. Ja ispovedam da je za mene život Hristos.“ To će biti tvoj svakodnevni život pred Bogom — da se uzdaš u Gospoda. „Gospode, ovo je Tvoj, a ne moj posao.“ Tvoje iskušenje nije da grešiš, nego, tvoje iskušenje je da delaš sam.
Ovo sam govorio mnogo godina, i ponovo ću reći: osnovni cilj iskušenja nije toliko da nas navede da zgrešimo, koliko da navede našeg starog čoveka da deluje. Iskušenje je da navede našeg starog čoveka da se protivi. Ako stari čovek može da se podigne i da se protivi iskušenju, on isto tako može da se podigne i da počini greh. Dakle, kad god se javi iskušenje, mi moramo da odbijemo da se pokrenemo. „Gospode, ovo je Tvoj, a ne moj posao. Gospode, ja gledam u tebe, zato što Ti živiš za mene.“ Na taj način se učiš da se pouzdaješ u Gospoda da On živi u tebi.
Ti moraš svakodnevno da veruješ. Trebalo bi Gospodu sasvim određeno da kažeš: „Gospode, ja sam beskoristan. Prihvatam Tvoj krst. Gospode, drži me na takav način da se ne pokrećem. U svakoj okolnosti, Gospode, Ti preuzmi inicijativu. Gospode, zato što si Ti Gospod, Ti dakle i živi.“ Dozvoli mi da ti kažem, ako na takav način gledaš na Gospoda i svakodnevno se pouzdaješ u Njega, onda ćeš moći svakodnevno da svedočiš da to zaista nisi više ti što živiš, nego da Hristos živi u tebi.
„A što sad živim u telu, živim verom Sina Božijega, koji me je ljubio i dao sebe za mene.“ Šta to znači da Hristos živi u meni? To jednostavno znači da ja odsada živim verom Sina Božijega. Ja svakodnevno verujem da Sin Božiji živi u meni. „Gospode, ja verujem da Ti živiš u meni. Gospode, ja verujem da si Ti moj život, i verujem da Ti živiš u meni.“ Pošto tako verujem i tako živim, više neću da preduzimam nikakve korake bez obzira šta se desilo. Ako neko nije dobro savladao lekciju Rimljanima 7, on je onda beskorisna osoba. Osnovna lekcija se sastoji u tome da čovek ne bi trebalo da donosi odluke. Drugim rečima, osnovna lekcija je u tome da se uvidi beskorisnost donošenja odluka, pa ih zato i ne treba donositi. Ako je protivljenje uzaludno, odsada više neću da se protivim. Ako su moje akcije bezuspešne, odsada više neću da se pokrećem. Reći ću Gospodu: „Gospode, odsada to više neću da činim. Sa mnom je svršeno.“
Uči se da gledaš naviše, a ne da se trudiš nešto da činiš. Spaseni smo verom, a ne delima, i naš život potiče od vere, a ne od dela. Spaseni smo gledajući na Gospoda, pa ćemo isto tako i da živimo. Gledajmo na Gospoda i recimo: „Ti si, a ne ja.“ Kao što se u početku moga spasenja nije radilo o tome šta sam ja učinio, nego šta je Gospod učinio, isto tako ja danas ne živim na zemlji sobom nego Gospodom. Uči se da veruješ u Sina Božijeg. Reci Gospodu: „Gospode, Ti si onaj u koga ja verujem. Sve zavisi od Tebe. Moja želja je da Ti živiš u meni.“
Ja ne insistiram na tome da ti izgovoriš te reči; ali te pitam: da li stojiš na tom temelju? Braćo, da li vam je ovo jasno? Do poraza ne dolazi zbog manje rada, nego zbog mnogo rada koji potiče od čoveka. Onda kada mi činimo, Božija blagodat ne može da dođe do nas, i zato nam gresi nisu oprošteni. Isto tako, u našem preteranom radu, život Gospodnji ne može da se pokaže. Ovo je načelo koje mora da se upamti.
Delotvornost krsta ne može da se pokaže onima koji se uzdaju u svoja dela. Ako stalno pokušavam da činim dobro, neću biti spasen. Ali kada prestanem da se uzdam u sebe i pogledam u Gospoda, onda sam spasen. Isto je i danas. Ako krst nije radio u meni, onda ću stalno ja da radim. Ako ja u tom slučaju kažem: „Ne ja, nego Hristos,“ to bi bilo nešto besmisleno. Ja moram da se učim da osudim sebe. Ja sam u potpunosti beznadežna osoba tako da se niti molim niti pokušavam. Jednostavno sam miran. Na tom čvrstom temelju, ja podignem glavu i kažem: „Gospode, ja se uzdam u Tebe da Ti živiš u meni. Ja se uzdam u Tebe da Ti budeš smeran za mene. Ja se uzdam u Tebe da Ti pobediš za mene. Ja se uzdam u Tebe da Ti ispoljiš svoj život. Ti živi ceo moj život za mene.“ Kažem ti da će Gospod učiniti za tebe ono što kažeš. Ako tvoj postupak protivreči tvojoj veri, onda ne možeš da očekuješ da Gospod učini bilo šta za tebe. To je nešto što moraš da rešiš iz temelja.
Čim neko uzveruje u Gospoda, trebalo bi da dozvoli Hristu da živi u njemu. Odmah će doživeti Hrista kao svoj život i uvek će se plašiti svojih ličnih delovanja. Ono što nam Rimljanima 7 otkriva to je aktivnost mrtvaca. Čovek je već mrtav, a ipak još uvek želi da bude aktivan. Sledstveno tome, on uništava delo Božije. Učimo se zato da živimo pred Bogom — ne pokrećimo se sami, nego se krećimo samo u poslušnosti Gospodu. Toga momenta možemo zaista da verujemo. Ukoliko temelj nije ispravan, hrišćanski život će uvek biti slab. Dakle, vernicima se mora pomoći da uvide šta je njihov pravi temelj.
