„А ми ћемо . . . у служби речи остати“ (Дела 6:4, Караџић). Ствар служења људима Божијом речју назива се служба речи; особа која тако служи назива се служитељем. „Служба“ указује на тај предмет, док „служитељ“ говори о особи. Служба речи заузима важно место у Божијем делу. Постоје одређена начела која треба да науче они који проповедају Божију реч и служе људима Божијом речју.
Од старозаветног до новозаветног времена, увек наилазимо на Бога који говори. Говорио је у старозаветним данима; говорио је док је Господ Исус био на земљи; и наставља да говори у новозаветној цркви. Из Библије сазнајемо да Бог има главно дело да изврши на земљи, а то је да изговори Своју сопствену реч. Ако се уклони Божија реч, тада од Божијег дела готово да ништа није остало. Ако нема речи, нема ни дела. Када је реч уклоњена, дело jе сведено на нулу. Стога морамо да препознамо место Божије речи у Његовом делу. Једном када се реч уклони, Божије дело одмах престаје, јер Бог делује кроз Своју реч. Он Своју реч третира као Своје дело. Божије дело је испуњено Његовом речју.
Како Бог изговара Своју реч? Ово је врло посебна и прилично изузетна метода: Божија реч је изговорена посредством човечијих уста. Не само да постоји реч у Библији; ту је и служитељ речи. Да је Бог говорио непосредно сам, не би имао потребу за служитељем речи. Будући да Његову реч изговара човек, служитељ те речи постаје стваран предмет интересовања. Дакле, човек је веома важан у Божијем делу. Бог не користи други начин осим човека да пренесе Своју реч. Богу је потребна посебна врста људи који ће бити служитељи Његове речи.
Укратко речено, у целој Библији се могу наћи три различите врсте људи које Бог користи за објављивање те речи. У Старом завету Божију реч су преносили пророци, отуда имамо службу пророка. Још једном, у време земаљске мисије Господа Исуса, Божија реч је постала тело; и тако имамо службу Господа Исуса. И коначно, у Новом завету, апостоли објављују Божију реч; резултат тога је да имамо службу апостола.
Старозаветни служитељи Речи: Пророци
У Старом завету Бог је изабрао пророке као људе који ће говорити Његову реч. Многи пророци су говорили у складу са визијама које су добијали. Чак је и особа попут Валаама могла да говори за Бога, јер је Валаам био пророк; његова пророштва била су нека од већих у Старом завету. Начин на који су старозаветни пророци могли да служе као служитељи Божије речи био је посредством Божије речи која им је долазила. На пример, Валаам је пророковао када је Дух Божији сишао на њега. Говорио је упркос себи. Бог је оставио по страни његово осећање и његову мисао и дао му откривење. Божија реч му је дошла без обзира на његово стање. Нити је додао своје мишљење нити је своје осећање или размишљање спојио са Божијом речју. Другим речима, Бог је само употребио човекова уста да би изговорио Своју реч. Ово је карактеристично за старозаветне служитеље речи. Свети Дух је дао реч одређеном појединцу и толико је контролисао ту особу да није могло бити грешке у Божијој речи коју је он објављивао. Иако је Бог користио ту особу, у ову врсту откривења било је укључено мало, или уопште није било људског елемента. Човек је само говорио Божију реч, а да јој ништа није додао.
Ипак, у Старом завету налазимо људе попут Мојсија, Давида, Исаије и Јеремије које је Бог користио као говорнике у нечије име на начин који је био напреднији од оног са Валаамом и другим пророцима. Речи које је Мојсије написао углавном су биле оно што му је Бог заповедио. Како је Господ говорио, тако је говорио и Мојсије. Исаија је бележио визију за визијом које му је Господ показивао. У том погледу ови пророци су деловали по истом начелу као и Валаам. Али у другом погледу Мојсије и Исаија су се сасвим разликовали од Валаама. Јер знамо да је сваки пут када је Валаам иступао, његово лично осећање било толико погрешно да је био осуђен пред Богом. Док је био под откривењем, Валаам је говорио Божију реч; али чим је проговорио сам од себе, испољавао је грех, заблуду и таму. То није важило за Мојсија. Иако је углавном говорио у складу са оним што је Бог заповедио, било је тренутака и пре Бога када је говорио онако како је он то осећао. Током тих околности није се сматрало као да чини нешто лоше; уместо тога, његова реч је такође препозната као Божија реч. То показује да је Бог више користио Мојсија него Валаама. Исто важи и за Исаију. Већина његових пророштава је долазило непосредно из визија које је добијао од Бога, али понекад је и сам почео да говори. Давид и Јеремија су изражавали своја осећања пред Богом чак и више него Мојсије и Исаија. Сви ови пророци приближили су се путу каснијих служитеља Новог завета; и поред тога, понашали су се углавном по истим начелима као и остали старозаветни пророци. Говорили су кад им је долазила реч од Бога.
Служитељ Речи у Еванђељима: Господ Исус
Када је Господ Исус дошао на земљу, Реч је постала тело (Јован 1:14). Сам Господ Исус је Божија реч. Заогрнуо се телом и постао је човек у телу. Шта год да је урадио и рекао, све је то била Божија реч. Његова служба била је служба Божије речи. Начин на који се Божија реч преносила посредством Господа Исуса у потпуности се разликује од оног посредством старозаветних пророка. Пре тога Бог је само упослио човеков глас да би пренео Своју реч. Чак је и Јован Крститељ, последњи од пророка, био само глас у пустињи. Божија реч је једноставно користила његов глас.
Са Господом Исусом није тако. Он је Реч која је постала тело. Сама Особа је Божија реч. У Старом завету реч је дошла на човека. Реч и човек били су две одвојене целине. Прво је једноставно говорило гласом оног другог. Иако је са Мојсијем и Давидом било нешто другачије, основно начело Старог завета било је да је Бог само упослио људски глас. Међутим, приликом утеловљења Божија реч је била заогрнута у људско тело; Божија реч је постала човек. То више није била реч која је долазила човеку, нити је то била Божија реч која користи људски глас. Уместо тога, Реч је била обучена у човека; стога је имала људска осећања, мисли и мишљење, мада је остала Божија реч.
Да је човеково мишљење ушло у Божију реч током старозаветног периода, та реч би престала да буде Божија реч. Јер у тренутку када је људско осећање, мисао и мишљење помешано са Божијом речју, она постаје несавршена, искварена и нечиста. То је упропашћавање Божије речи. Да би се одржала чистота Његове речи у њу не сме ништа да се меша од човековог мишљења, мисли и осећања. Када је Валаам изговорио Божију реч, то је постало пророштво. Али да је Валаам покушао да јој дода своје осећање и разумевање, то би одмах престало да буде Божија реч, јер би природа те речи била промењена. Ово укратко добро описује ситуацију у Старом завету.
Међутим, код Господа Исуса Божија реч је користила не само човеков глас, већ и његову мисао, осећање и мишљење. Његова људска мисао била је Божија мисао; тако и његово осећање и мишљење било је Божије осећање и мишљење. То је служба речи коју је Бог успео да постигне у Господу Исусу. Колико се то само разликовало од старозаветног начина. Бог није желео да Његова реч буде само реч; желео је да то буде попут особе. Било Му је драго што је тако Његова реч постала тело. Ово је једна од највећих тајни Новог завета. Божија жеља је била да Његова реч преноси људска осећања, мисли и идеје посредством личности. Господ Исус је имао овакву врсту службе.
У Господу Исусу Божија реч није била објективна, већ субјективна. Поседовала је људска осећања, мисли и идеје; па ипак, то је остала Божија реч. У томе налазимо велико начело Библије: да је могуће да Божија реч не буде нарушена човечијим осећањем. Присуство људског осећања не мора нужно да поквари Божију реч; то чини само када је такав осећај неодговарајући.
Овде се налази огроман проблем. Важно начело је да људски елементи не смеју да буду такве природе да ометају Божију реч. У животу Господа Исуса који је Реч која постаје тело, мисао Његовог тела је Божија мисао. Уопштено говорећи, мисао о телу је само човекова мисао; али у утеловљењу реч је постала тело у Човеку, тако да је мисао овог Човека потпуно одговарајућа. Када се стопи с Божијом речју, онда она испуњава, а не квари Божију реч. Божија реч у Господу Исусу уздиже се више од старозаветне речи. „Чули сте“, говорио је Исус једног дана „да је речено старима“ тако и тако (Матеј 5:21). То нам говори да је Господ Бог разговарао са Мојсијем дајући Своје откривење Своме слузи. Ипак, Господ Исус је наставио са „А ја вам кажем . . .“ (стих 22). Овде налазимо да је сам Исус говорио на земљи, користећи Своју мисао и Своју замисао. И говорећи тако, далеко од тога да укида Божију власт, Он ју је испунио. Није оборио Божију реч него је подигао на висину изнад оне у Старом завету.
Карактеристика Господа Исуса као служитеља Божије речи налази се у испуњавању Божије речи. Не само да постоји глас, него и осећај и мисао произлазе из безгрешне особе. Божија реч у Господу Исусу више није откривење; она је постала Особа. Не укључује само Човеков глас, већ је и Особа Господа Исуса. Божија реч је узела на себе личност. Сједињена је са човековом речју. А када тај Човек говори, Бог говори. Колико је само славна ова заједница! Када говори Исус Назарећанин, Бог говори! Нико никада није говорио као Исус Назарећанин, нити ће ико икада након тога говорити као Он. Он је без икаквог греха. Он је Светац Божији и у потпуности је Божији. Божија реч је на Њему, јер је Он Реч која је постала тело. Он је Божија реч. Оно што Он каже, Бог је рекао. У њему је Божија реч апсолутно субјективна, зато што је Он Божија реч.
У Старом завету можемо да нађемо одређене пророке који су говорили реч за Бога, али у Еванђељима можемо да укажемо на Господа Исуса и кажемо: овај Човек јесте Божија реч. На првом месту ми смо само у стању да сведочимо да када је пророк отворио своја уста, из њих је изишла Божија реч. Што се тиче Господа Исуса, можемо Га називати Божијом речју. Његов осећај је био осећај Божије речи, и Његова мисао, мисао Божије речи. Када је отворио Своја уста, то је била Божија реч; чак и када је држао Своја уста затвореним, Божија реч је још увек била ту, зато што је Он као Особа Божија реч.
Посредством нашег Господа Исуса реч је напредовала од откривења до личности. На старозаветне пророке Божија реч је дошла као откривење, али у Господу Исусу она је била персонификована. У Старом завету реч и особа биле су две одвојене целине. Иако га је та реч користила, човек је остао човек. Доласком Господа Исуса, Божија реч је постала тело. Овај телесни Човек био је Божија реч. Оно што је Он говорио била је Божија реч. Њему није било потребно откривење, јер је Он сам био реч. Није му било потребно да му Божија реч дође споља пре него што је могао да изговори Божију реч. Јер није ли Његова реч већ била Божија реч? Није му требало ништа додати, јер је Он сам био Божија реч. У Њему Божија реч није била под човековим утицајем и ограничењем. Реч коју је Он изговорио била је чиста Божија реч. Исус је био човек, упркос томе, Божија реч никада није трпела због Њега. Божија реч је кроз Њега одиста нашла свој потпуни израз. То је служба Исуса Назарећанина.
Служитељи речи у Новом завету: Апостоли
Служба речи у Старом завету је у потпуности објективна, док је служба Господа Исуса потпуно субјективна. Међутим, почевши од апостола служба речи прати природу Господа Исуса, заједно са додатком старозаветног откривења. Разлика између службе речи у Новом завету и службе Господа Исуса је следећа: у Господу Исусу Реч је постала тело, то јест, прво реч, а затим тело да би се уклопило у реч. Његова свест, осећања и мисли у складу су са Божијом речју. Међутим у новозаветној служби речи, ми најпре имамо тело; да би постало служитељ речи ово тело мора да буде преображено у складу са захтевима Божије речи. Осећај, мисао и разумевање тела морају да претрпе промену да би могли да буду подобни Божијој речи. Отуда се ова новозаветна служба разликује и од старозаветне службе и од службе Господа Исуса. Служба Господа Исуса је потпуно субјективна, зато што је Он сам реч. Новозаветна служба је служба Господа Исуса, додата служби старозаветних пророка. Божија реч долази човеку као откривење заједно са осећањем, мишљу и разумевањем тог човека. Следствено томе, ради се о Божијем откривењу и људским елементима.
Они који су изабрани у Новом завету нису свети као што је то Господ Исус, који је једини Светац Божији без икакве нечистоте, чија је реч Божија реч. Бог не само да мора да стави Своју реч у ове новозаветне служитеље, него мора и да поступа са њима. Треба да их подигне на ниво који Он захтева. Користиће њихове мисли, осећања и карактеристике, али најпре мора да се позабави њима. Дакле, Бог се бави овим новозаветним служитељима у погледу њихових искустава, речи, осећања, оштроумности, мишљења, карактеристика и других области, како би преко њих могла да се пренесе Његова реч. Божија реч се не преноси само људским гласом, већ се манифестује и на делу посредством тих различитих човекових подручја. Бог ужива у томе што ставља Своју реч у човека, а затим допушта да се она покаже посредством човека. Господ Исус је Реч која је постала тело; али тело новозаветних служитеља се користи за преношење Божије речи.
Људски елемент у откривењу
Погрешно је претпоставити да у Божијем откривењу нема људског елемента, или да оно прво и нужно уништава оно друго. Божије откривење заиста садржи људски елемент, јер се у њему очитује Божија реч. Чак и у погледу старозаветне службе, ма колико мало место заузима људски елемент, не можемо рећи да апсолутно ништа од тога није присутно, пошто Божија реч барем треба да буде изговорена човековим устима. Приликом утеловљења, Реч је постала тело, и тако је цео људски елемент Христа сада Божија реч. Данас Бог жели да Његова реч, изречена кроз служитеље Новог завета буде спојена са људским елементима.
Пажљивим читањем Новог завета откривамо да Павле непрестано користи одређене речи које никада нису користили Петар, Јован или Матеј. Исто тако, Лука има своје омиљене речи, а има их и Марко. У својим списима свако задржава своју посебност: Матејево еванђеље се разликује од Марковог, Марково од Лукиног, а Лукино од Јовановог. Павлове посланице имају свој одређени стил; Петрове су другачије по стилу. Али Еванђеље по Јовану и Јованове посланице деле исту тему и континуиране су природе. На пример, Еванђеље по Јовану започиње са „У почетку . . .“, а његова Прва Посланица отпочиње речима „што беше од почетка . . .“ Прво се односи на сам почетак, а друго креће од тог почетка и наставља се. А његово Откривење спаја обоје користећи исти стил писања.
Разматрајући даље ово питање открићемо да сваки писац Библије поседује свој начин мишљења. Као лекар Лука се позива на неке медицинске изразе којима описује разне болести, док остала тројица еванђелиста користе уобичајене речи. Даље, пошто је Дела апостолска такође написао Лука, медицински изрази се поново јављају. Свако Еванђеље поседује свој посебан начин изражавања и има своје посебне теме. У Марковом еванђељу реч „одмах“ се често понавља; у Матејевом „царство небеско“; у Лукином „царство Божије“. У свакој књизи писац оставља свој неизбрисиви траг; па ипак, све је то Божија реч.
Нови завет је пун људских елемената; па ипак, то је Божија реч. Сваки писац одржава свој нагласак, користи своје посебне изразе и задржава своје карактеристике. Њиховим посредством Божија реч се преноси без икаквог губитка. Таква је служба Новог завета – има човекових обележја и поседује људске особине, али без обзира на то она остаје Божија реч. Божија реч је поверена човеку и преноси се изражавањем тог човека. Бог не претвара човека у магнетофон – прво тако што снима сваку реч, а затим је дословно преноси даље. Бог то не жели. Пошто је Господ Исус већ дошао и Свети Дух је сада ушао у човека који верује, Бог ће деловати у том човеку све дотле док његови људски елементи не почну да ометају Божију реч. Ово је основа новозаветне службе. Свети Дух тако делује у човеку, тако га контролише и дисциплинује, да изражавање потоњег може да постоји без нарушавања Божије речи; напротив, такво изражавање је испуњава. Да нема људских елемената човек би постао магнетофон. Данас је људски елеменат у Божијој речи, а реч је испуњена од стране човека.
Да ли знамо зашто Павле не наглашава да сви верници морају да говоре у језицима на састанку? Па зар језици нису Божији дар? Разлог томе је што у говорењу у језицима човекова мисао није присутна. Другим речима људска мисао није укључена. Због тога то више личи на старозаветну службу него на новозаветну; јер Бог је тај који ставља непознате језике на човекове усне. Божији нагласак у новозаветној служби је у томе да покрене људски елемент у речи. Под дисциплином, контролом и деловањем Светог Духа, Бог може правилно да упосли све људске елементе. Божија реч треба да се ослободи кроз човека. То је Божија реч, али такође укључује и људске елементе.
Употребићу једну илустрацију. Претпоставимо да неки музичар може да свира клавир, оргуље и виолину. Може да изводи исту музику на различитим инструментима. Будући да сваки музички инструмент поседује своје јединствене карактеристике, звукови су изразито јединствени. Различите карактеристике ових музичких инструмената помажу да се изрази осећај музике. Новозаветне службе речи помало подсећају на музичке инструменте. Неке су попут клавира, друге попут оргуља или виолина. Иста музика која се свира производи посебан звук у складу са различитим инструментима који се користе. Од једног служитеља Божија реч долази са његовим одређеним људским изражајем; од другог постоји другачија врста људског израза. Код сваког од оних које Бог користи уграђен је сопствени елемент у речи. Под дисциплином, управљањем и образовањем Светог Духа, тај лични човеков елеменат више не омета излазак Божије речи, већ напротив чини њено изражавање славнијим.
С обзиром на чињеницу да Божија реч треба да пролази посредством човека користећи људске елементе, очигледно је да су неупотребљива сва изражавања оних са којима Бог није поступао. Ако је неки лични елемент под знаком питања пред Богом, Његова реч не може да прође посредством те особе. Неприкладан је; не може да буде служитељ Божије речи. У Старом завету Бог је некада говорио посредством магарца, али данас је служба Новог завета сасвим другачија. У време Новога завета Божија реч долази посредством људског елемента; као последица тога, Господ мора да буде строг у бирању Свог инструмента. Не можемо да ширимо Божију реч попут магнетофона. Бог жели да нас промени. Ако нисмо у складу са Његовим стандардом, нисмо употребљиви.
Да бисмо могли да преносимо Божију реч морамо да будемо очишћени и пречишћени. Бог мора да стави на страну оне чија људска грађа садржи многе нечистоте, телесне ствари и оно што је Бог осудио. Друге Он мора да заобиђе јер никада нису били сломљени пред Богом, или су им мисли неискрене, или су им животи недисциплиновани, тврдоглави су, емоције су им необуздане или су у завади са Богом. Чак и ако ти појединци приме Божију реч, они нису у стању да је даље пренесу, јер је она у њима блокирана. Уколико присиле себе да проповедају – реч није делотворна. Отуда је човечије стање пред Богом основни проблем за новозаветне служитеље.
Данас Бог жели да се Његова реч изговара као човечија реч. То је заиста Божија реч, а такође је и човечија реч. Који стих у целом Новом завету није изговорио човек? Карактеристика која се одржава од почетка до краја Новог завета је да су све речи које људи изговарају изразито људске, али такође и изразито божанске, будући да су оне у потпуности Божија реч. То је новозаветна служба речи.
„Писао сам вам, наиме, од многе невоље и стрепње у срцу, са многим сузама“, рекао је Павле (2. Кор. 2:4). Павле овде служи Божију реч Коринћанима. Писао им је док се налазио у многим невољама. Писао је са много суза. Овде је био онај чије је цело биће било укључено у реч. Оно што је писао било је пуно људских осећања. Божија реч у њему натерала га је да пострада и проузроковала је многе сузе. Када је писао, његов људски елемент се мешао са Божијом речју и величао је. Није био без осећања или мисли. Није био попут онога који говори у језицима с речју која улази и излази, а да не дотиче мисли срца. Писао је својим унутрашњим бићем испуњен мишљу и осећањем. Док је Божија реч излазила, реч за речју, био је у великој жалости и са много суза. То представља новозаветног служитеља речи.
Будући да Божија реч треба да прође кроз човека, његове карактеристике, начин мишљења, стил и искуства пред Богом могу да се манифестују у речи. Степен дисциплиновања које је примио од Господа и мера невоље кроз коју је прошао такође могу да се открију у речи. Служитељ новозаветне речи може без грешке да дода свој лични елемент Божијој речи која му долази. После више година учења пред Господом, можда ће бити доведен на место где Он може слободно да га користи за проток речи. Ако оно што човек стави у реч буде тело или нешто од природног човека, Божија реч ће бити оштећена док пролази кроз човека.
Божија реч садржи људске елементе; само тада излази као савршена Божија реч. Никада не тумачи погрешно Божију реч као само једну заповест или Десет заповести. Библија нам јасно показује да она поседује људски укус. Бог даје Своју реч човеку и пушта да овај говори. Ако је човеково стање исправно, онда га и Бог ставља у реч. Основни закон Божијег говора је: „Реч је постала тело“ (Јован 1:14, ССП). Божија је жеља данас да не постоји само Његова реч, него и да Његова реч постане тело. То не сугерише да се Божија реч своди на човекову реч; то једноставно значи да Његова реч има укус човечности без и најмањег жртвовања од своје чистоте. Заиста је то Божија реч, али је поред тога и човекова реч; заиста човекова реч, али и Божија. У новозаветној служби људи објављују Божију реч. То налазимо у Делима апостолским, у Посланици Коринћанима, код Тимотеја, код Филимона и тако даље. Божија реч се открива посредством човекове речи и велича се посредством људског елемента. Човек је тај који говори; без обзира на то, Бог то препознаје као Своју сопствену реч.
Колико је само велика одговорност оних који проповедају Божију реч! Ако човек греши и своје нечисте ствари помеша са речју, он каља Божију реч наносећи јој велику штету. Основни проблем у проповедању не заснива се на томе колико неко познаје Библију, јер је од мале помоћи пуко познавање доктрине. Знање може бити потпуно објективно; може да се пренесе а да се не буде лично укључен у то. Међутим, као служитељи, никада не можемо да будемо попут Господа Исуса који је Реч која постаје тело; ипак се Божија реч таложи у нашем телу и треба да се ослободи посредством тог тела. Стога Бог мора да утиче на то тело. Морамо свакодневно да будемо дисциплиновани. Било који недостатак у нама оскврњује реч и уништава њену силу.
Немојте да мислите да било ко може да проповеда Божију реч. Знамо само једну врсту особа које могу да је проповедају – то су они са којима је Бог поступао. Највећа потешкоћа с којом се суочавамо у проповедању речи није у томе да ли је предмет исправан или је начин изражавања правилан, него да ли је човек исправан. Ако човек греши, погрешно је и све што из њега излази. Нека нам Бог покаже прави пут службе речи. Проповедање није тако једноставно каквим га ми обично сматрамо. То значи служити Божијем народу Божијом речју. Само када ми на реч не утичемо негативно, људи могу да чују чисту Божију реч. Познате су нам приче о Павлу, Петру, Матеју, Марку, Луки, Јовану и многим другим Господњим слугама. Они стапају своје личне елементе са Божијом речју, али ми кроз њих не дотичемо крв или месо; уместо тога осећамо да је Божија реч утолико више прослављена. Како је то чудесно – Божија реч је човекова реч, а човекова реч је Божија реч.
