„У почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Ова беше у почетку у Бога“ (Јован 1:1-2). Ово несумњиво указује на то да је Син Божији та реч; Христос је реч. Отуда је служба речи служење (послуживање) Божијег Сина. Служити цркви Божијом речју значи служити Сина Божијег. Ако су седам ђакона у Делима 6 били ти који су служили око трпеза, служитељи Божије речи су они који служе људима Божијом речју. Али ова реч је више од обичне речи; то је Особа, штавише сам Христос.
Неки могу да служе само библијским доктринама. Они немају начина да служе Господа Исуса зато што живе у области слова. Њихова служба се завршава истинама, догмама и учењима. То је изван њихове способности да служе Христу који је изнад учења. Ово многима представља проблем – они не могу да пренесу Христа другима. Па ипак, писана Божија реч је Христос. Библија је више од обичне књиге на чијим страницама се могу пронаћи одређене догме и учења. Ако се Библија одвоји од Христове личности, она постаје мртва књига. У једној области то је само књига, али у другој области то је сам Христос. Онај ко живи у првој области, гледајући на Библију само као на књигу, није оспособљен да буде служитељ Божије речи. Он може да служи само догмама, истинама и учењима, он није у стању да служи Христа.
Друго
Павлове речи су јасне: „Стога ми од сада никога више (не познајемо) по телу; ако смо и знали Христа по телу, сада га више тако не познајемо“ (2. Кор. 5:16). Ми више не познајемо Христа по телу, него по Светом Духу. Другим речима, ми Га не познајемо само као Исуса Назарећанина – историјски потврђеног Исуса – него Га више познајемо као Христа у Светом Духу. Требало би да се сетимо да они који су историјски познавали Исуса да Га можда нису познавали као Христа. Током Свог боравка у телу на земљи многи Јевреји су тврдили да су Га познавали. „Није ли ово дрводељин син?“ рекли су. „Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон и Јуда? И нису ли његове сестре све код нас?“ (Матеј 13:55-56). Претпостављали су да су познавајући њих познавали Њега. Али увиђамо да самог Њега нису познавали.
Бог је послао Јована Крститеља. Он је сведочио следећим речима: „За мном долази јачи од мене, пред ким нисам достојан да се сагнем и одрешим ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим“ (Марко 1:7-8). Сагнути се и одвезати ремена на обући био је врло понижавајући посао. За време Римљана то је чинио роб; када је господар дошао до врата, роб би клекнуо и одвезао ремена на обући. Јован је знао да је био далеко мањи од Онога који је дошао после њега. Али иако је Јован био јасан у вези са овим, он није схватао ко је дошао после њега. Није знао да је Господ Исус био Онај о коме је говорио. Јован је био Господњи рођак по телу. Мора да су се познавали од детињства. Па ипак, Јован није имао појма да је Господ Онај који ће доћи. „Ја га не бих препознао“, признао је; „али ми је рекао Онај који ме је послао да крштавам водом: ‘На кога видиш да Дух силази и на њему остаје, то је онај који крштава Светим Духом’. И ја сам видео и сведочим да је ово Син Божији“ (Јован 1:33-34, ССП). Када је Господ Исус био крштен Свети Дух је сишао и остао је на Њему; и по овом знаку Јован је схватио да је Исус, његов рођак од тридесет година, Син Божији. Иако је живео толико близу Њега и био близак са Њим, Јован Га није познавао. Тек након што му је Свети Дух отворио очи, препознао је тог Исуса као Онога који ће доћи. Отуда је могуће да људи живе са Господом Исусом тридесет година, а да Га стварно не познају. Тридесет година Јован је био у сталном контакту са Господом Исусом, па ипак све што је знао о Њему то је био само његов рођак – историјски Исус, Онај који је живео у Назарету. Никада раније није знао да је тај Исус Назарећанин Бог.
Господ Исус је Бог, али када је ишао тајно по земљи људи Га нису препознали као таквог. Потребно је откривење од Светог Духа да бисмо видели Исуса као Сина Божијег, као Христа. У истом духу можемо да кажемо да је Библија само књига, иако можда значајнија од других у процењивању људи; али када Дух Божији отвори очи људима, они виде Библију као Божије откривење – Књигу која открива Божијег Сина. Пошто је Исус Назарећанин живи Син Божији, Свето писмо Га открива као таквог. Ако ти је Библија само обична књига, ти не познајеш Божанску Реч. Ко не познаје Син Божијег, не познаје Исуса; а ко не познаје Сина Божијег не познаје ни Библију. Супротно томе, свако ко познаје Исуса познаје Га као Сина Божијег; и сви који познају Библију познају и Сина Божијег којег је открила та Библија.
Ова књига, Библија, открива Божијег Сина, Христа. То није обична књига. Док је Господ Исус живео на земљи, његови савременици су имали различите ставове и критике о Њему. Неки су рекли да је Он Јеремија; други су рекли да је био један од пророка. Неки су инсистирали на томе да је Он онај први, док су други тврдили да је Он онај други. Зато је Господ Исус упитао Своје ученике: „А ви шта кажете, ко сам ја? Одговори Симон Петар и рече: ‘ти си Христос, Син Бога живога.’“ Шта је Господ Исус рекао после тога? „Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер ти то не откри тело и крв, него Отац мој који је на небесима. И ја ти кажем да си Петар, и на тој стени сазидаћу Цркву своју“ (Матеј 16:15-18). Да би се упознао Господ Исус, потребно је небеско откривење, а не мишљење људи. Без таквог откривења не може да буде ни цркве, јер је црква изграђена на том темељу. Када се види историјски Исус као Христос, Син Божији то тада постаје темељ на коме је изграђена црква.
Неки ће са жаљењем рећи: „Авај! Ја сам закаснио зато што сам рођен две хиљаде година касније. Да сам рођен пре двадесет векова, отишао бих у Јерусалим да својим очима видим Господа Исуса. Ја бих тада веровао у Њега, иако Јевреји нису веровали у Њега као у Сина Божијег.“ Морамо одговорити на овај начин: чак и да си свакодневно живео са Њим, да си ходао са Њим и радио са Њим, можда Га још увек не би упознао. Ти би сигурно познавао човека Исуса, али не би препознао ко је Он. Када је Господ Исус био на земљи, људи су имали многа мишљења о Њему. Схватили су да се разликује од обичних људи, али Га нису разумели. Ево Онога кога треба познавати, а не да се о Њему претпоставља. Али како Га неко може познавати? Прво и најважније, Бог мора да нас просветли да бисмо уопште могли да видимо да је Исус Назарећанин Христос, Син Божији.
Без Божијег откривења, нема никакве користи макар и да се Господ Исус следи. Људи могу да иду са Њим до Кесарије, али Га још увек не познају. Људи могу да буду са Њим из дана у дан, па да Га ипак не препознају. Да бисмо препознали ко је Он, потребно је откривење, јер се Он не може познати посредством спољашње присности. Откривење, а не пуко знање о Њему, начин је да Га упознамо. Потребно ти је Божије откривење, да ти Он проговори, да те Он наводи да видиш, пре него што будеш у стању да упознаш тог Човека да је Он Христос, Син Божији. Спољашње познавање ти не пружа право знање о Њему.
Исто важи и за Библију, јер Божија реч није само особа, него је и књига. Божија реч је Библија, као и Исус Назарећанин. Ако Бог мора да нам отвори очи да бисмо видели Исуса Назарећанина као Божију реч – Сина Божијег, онда оне морају да нам буду отворене и да бисмо се упознали са Библијом као Божијом речју и као ону која нам открива Божијег Сина. Као што Га можда не познаје онај који се дуго познавао са Господом Исусом, тако и онај ко је био упознат са Библијом путем много година проучавања и истраживања можда ипак неће познавати ту књигу. Божије откривење је неопходно – живо је само оно што је Бог открио.
У причи забележеној у Марку 5. глави о жени која је дванаест година крварила, налазимо да су се многи гурали око Господа Исуса, али Га је дотакла само једна особа. Та жена се прогурала кроз гомилу народа, пришла Му с леђа и дотакла Његову хаљину. Мислила је, „ако само његову одећу дотакнем, (оздравићу)“ (ССП). Ова жена је имала веру, а имала је и осећај, зато што је осетила у свом телу да је излечена од своје болести. Наш Господ је одмах упитао: „Ко ми дотаче хаљине?“ А Његови ученици су му рекли: „Гледаш народ како те тиска и говориш: ко ме дотаче?“ Али наш Господ је знао и осетио тај додир. У многима који су се гурали око Њега није било никакве промене. Само је била промењена она која Га је дотакла. Стога нема никакве користи ако Господ данас стоји поред тебе, а ти се само гураш у гомили око Њега. Исуса Назарећанина не упознајеш тако што се налазиш у гомили која Га окружује. Онај који се свесном вером дотакне Његових хаљина, зна ко је Он. Он је Син Божији као и Исус Назарећанин. Авај, многи се гурају око Исуса споља не дотичући Сина Божијег изнутра.
На исти начин, многи поседују Библију, али мало њих се дотиче Сина Божијег. Док је Господ Исус био на земљи, могао је да буде познат у две различите области: у једној људи су Га чули како говори, видели су Га како хода, али Га уопште нису познавали. У другој области једна једноставна особа дотакла је Његову одећу и била је излечена од своје болести. Многи су Га видели, али је само једна особа знала да је Бог у Исусу Назарећанину. Морамо да пазимо да људима не објављујемо само Исуса Назарећанина по телу; исто тако морамо да пазимо да не износимо Библију само као књигу. Као што окупљање око Исуса Назарећанина не доноси олакшање, тако и гурање око Библије не производи никакав ефекат. Неки су ипак просветљени, па у тој књизи дотичу Сина Божијег. Речи које Господ изговара дух су и живот су. Ако дотакнеш ово, дотичеш службу речи. Задатак није само представљање књиге људима, него представљање Сина Божијег у Књизи. Када служитељ речи служи људима Божијом речју, он истовремено служи Божијег Сина. Ми служимо Христа.
Господ Исус се приближио двојици ученика на путу за Емаус и ходао са њима. Међусобно су разговарали неко време. Господ им је тумачио Писма. Док су се приближавали селу, наваљивали су да Господ Исус остане са њима, говорећи: „Остани с нама, јер је вече близу, а дан је већ измакао“ (Лука 24:29). Господ је ушао да остане с њима, и они су Га позвали на вечеру. Иако су дуго провели са Њим, ипак нису успели да препознају да је то био Господ Исус. Међутим, када је узео хлеб и благословио га, преломио га и дао им га, очи су им се коначно отвориле и препознали су Га.
Ово доказује да људи могу да ходају и разговарају са Њим, па ипак да Га не познају. Господ кога желимо да знамо мора да се упозна подробније од онога што можемо да знамо о Њему када само ходамо и разговарамо са Њим. Тек када нам Он отвори очи можемо да Га препознамо. Можда ти је жао што ниси живео када је Господ био на земљи. Али, схватимо да смо чак и били тамо можда Га уопште не бисмо познавали. Данас најмањи и најслабији верници могу да познају Господа Исуса онолико колико је Петар познавао Господа док је био са Њим на земљи. Запамтимо да Господ Исус кога су апостоли познавали у свом духу тада, да је Он потпуно исти Онај кога и ми познајемо у свом духу сада.
Основно питање је следеће: како можемо заиста да познајемо Господа Исуса? Он се споља не може препознати. Потребно је Божије откривење да нам отвори очи да бисмо Га видели и стога заиста познавали. Ту се налази одговорност служитеља. Јер неко може да проведе време у истраживању Светог писма, учећи напамет његове речи, и објашњавајући његова учења тако да је способан да одговори на било које питање, па ипак можда неће, чак ни у најмањој мери познавати Сина Божијега. Још се чека на дан када ће му Бог отворити очи да би видео Сина Божијег. Оно што наглашавамо то је да је Бог тај који отвара наше очи да бисмо видели Сина Божијег и у Библији и у Исусу Назарећанину.
Ово уопште не значи да је неважна земаљска служба Господа Исуса. Божије дете је свако ко верује да је Исус Христос. Ко исповеда да је Исус Син Божији, тај је рођен од Бога. Није довољно да само видимо Исуса као Христа, Сина Божијег; ми морамо да Га видимо и у Библији. Нико не може да раздвоји Христа Сина Божијега од Исуса Назарећанина; нити ико може да исповеда да познаје Христа одбацивши Стари и Нови завет. Јер управо посредством Библије Бог нам омогућава да упознамо Његовог Сина. Ипак, без откривења, пуко проучавање Библије учиниће да разумемо само учења која она садржи, а не и Христа који се налази у њој.
Дилема хришћанства налази се у ова два потпуно супротстављена света. Да је био одузет спољашњи свет а да је унутрашњи свет остављен сам, ствари би тада биле веома једноставне. Али ево спољашњег света праћеног гурањем, као и унутрашњег света праћеног додиром. Неки се гурају, а неки дотичу. Видимо ли разлику? Гурање припада једној области, а додиривање припада другој. Никакве користи нема у свету гурања; само су у свету дотицања болести исцељене и проблеми решени. У првој области могу да постоје особе са великим знањем које исповедају да разумеју Библију, њене доктрине и учења; али у другој области срећемо светлост, откривење и помазање Светог Духа.
Браћо, да ли сте свесни ова два света? У првом су књижевници писма; у другом су служитељи Божије речи. Оно што проповедате мора да буде оно што заиста знате. Потребно је да вас Бог доведе до места где можете да дотакнете унутрашњи свет. У другом свету праћеног гурањем нико не може да познаје Господа Исуса а ни Библију. Само свет додира је делотворан, јер је само ту делотворна Божија реч. Занимљиво је приметити да Господ Исус уопште није био свестан гурања, али је био свестан тога када Га је неко дотакао.
Упоредите два брата. Један је обичан верник. Потпуно свестан свог незнања и ништавила, он приступа Библији са страхом и трепетом; и присуство Господње је са њим, бацајући светлост на странице. Други брат живи у сасвим другачијем свету. Он зна грчки, хебрејски, као и енглески језик. Он је много пута прочитао Библију и можда запамтио бројне одломке, али не доживљава никакву светлост од Бога. Он није оспособљен да буде служитељ Божије речи. Највише што може да уради јесте да другима пренесе библијско знање; није у стању да цркви служи Христа. Библија је жива; она је личност, штавише Син Божији. Ако ниси дотакао ту живу реч, онда ништа од тога што све знаш.
Треће
Док је Господ био на земљи, често је поучавао и многи су Га слушали. На пример, након што је поучио Јевреје лекцији о опраштању, рекао је: „Сазнаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32). Они су одговорили да су Авраамови потомци и да никада никоме нису робовали. Господ им је стога одговорио: „Заиста, заиста, кажем вам, да је сваки — ко греши — роб греха“ (Јован 8:34). Јевреји можда јесу а можда нису разумели ове речи, али свакако нису могли да порекну да су их чули. Њихове уши нису биле глуве, али је Господ Исус рекао необичну ствар о њима: „Ко је од Бога слуша речи Божије; зато ви не слушате што нисте од Бога“ (Јован 8:47). Дакле, слушање је више од тога да чујете глас. Неки чују Божију реч као и глас, док неки чују само глас, али не и Божију реч. Ово двоје се врло разликује. Да си питао Јевреје да ли су чули шта је Господ Исус управо рекао, несумњиво би одговорили потврдно. Ипак, Господ Исус је рекао да они ништа нису чули јер нису од Бога.
Ово питање је веома озбиљна ствар. Божија реч није нешто што људи чују само ако су присутни. Физичко присуство не осигурава слушање речи. Јевреји су били присутни и вероватно су чули сваки слог онога што је Господ Исус рекао, али Он је категорички порицао да су они ишта чули. Слушање о којем Он говори је другачије врсте. Имамо две врсте слушања која припадају различитим световима. Неко може да чује речи овог света, али неће чути речи другог света. То представља основни проблем.
Многи можда чују речи Библије, али не чују Божју реч. Они којима се Господ обраћао нису били будале или идиоти или глуви; били су сасвим спремни и способни да се расправљају са Њим о Његовим речима. Ово не би могли да ураде да нису чули ни разумели. Па ипак, Господ Исус је инсистирао на томе да свако „ко је од Бога слуша речи Божије; зато ви не слушате што нисте од Бога.“ Многи могу да чују глас из једног домена, али не чују глас из другог домена. Они разумеју сваку реч из ове области, али не успевају да у потпуности схвате реч из друге области. Зашто они не чују нити разумеју? Зато што нису од Бога. Нешто у основи није било у реду са тим људима и зато нису могли да чују. Господ је објаснио: „Зашто не разумете мога говора? Зато што не можете да слушате моју реч“ (Јован 8:43). Физичке уши могу да чују само физичке речи, оно што припада овом свету. Потребна је друга врста уха да би се чуле речи које припадају другој области. Само они који су од Бога могу то да чују.
Многи, читајући Библију, могу да чују само спољашња слова речи Господа Исуса, али служитељ речи мора да чује унутрашњу Божију реч. Одлучно поричемо да сви они који имају само контакт са спољашњом љуском Библије могу да буду служитељи Божије речи. Божија реч долази данас тако што се откривењу додаје откривење. Само откривење није довољно, јер је сама Библија откривење са којим треба да кренемо. Мора да постоји откривење након Божијег откривења.
Схватимо шта значи Божија реч. То значи да постоји реч иза речи, глас иза гласова и комуникација иза слова. Њена особеност је у томе што је ниједно природно ухо не може схватити. Да ли мислиш да човек чује реч Господа Исуса зато што је природно надарен оштроумношћу и способношћу? Схвати да му то омогућава само да ступи у контакт са спољашњом љуском речи, са физичком страном Библије. Божија реч припада другом свету. Њу чује онај ко је од Бога. Стога се питање сужава на саму особу. Ако су моје физичке уши глуве, не могу да чујем Господње речи у физичком смислу; али ако су моје духовне уши оштећене, не могу да чујем Његову реч у духовном смислу. Као што ја припадам у два света, тако и Његова реч обухвата два света – један је физички а други је духовни. Речи које чујем у физичком домену дотичу само физичку страну Његових речи. Можда сам чуо и разумео, али Господ тврди да нисам ништа чуо. Он не жели да чујем само речи, Он жели да чујем и другу реч. Десетине хиљада је можда чуло оно прво, док број оних који чују ово друго је само њих осам или десет. Ово је проблем у приступању Библији, људи могу да дотакну спољашњост Библије, а да не дотичу Христа изнутра, на исти начин на који су се неки физички гурали око Исуса, а да заправо нису дотакли Сина Божијег. Мала је корист од тога ако само дотакнемо Библију као књигу.
„Ми смо (од) Бога. Ко познаје Бога слуша нас; ко није (од) Бога не слуша нас. По томе познајемо духа истине и духа преваре“ (1. Јован. 4:6). Реч „слушати“ у овом одломку је иста грчка реч која је у Јовану 8:47 преведена са „чути“. Јован је искрено изјавио да су он и они са њим били сигурни да су од Бога, а самим тим и од истине. Ко је познавао Бога слушао би их, а ко није од Бога, не би их слушао. Смисао апостола је непогрешив. Није се чуо физички глас човека. У то време Јован је био прилично стар. Можда су се људи навикли на његов глас. Било је прилично изненађујуће то што је рекао да су га чули само они који су познавали Бога. Ово указује на то да ли неко чује или не чује не зависи од физичких ушију. Божија реч припада другој области. Не познају Божију реч сви који су упознати са Библијом; исто тако не објављују Божију реч сви они који могу да проповедају о Библији; нити примају Божију реч сви они који прихватају Библију. Човек мора да има посебну заједницу са Господом пре него што буде у стању да чује Његову реч.
С тим у вези постоје три библијска стиха из Јовановог еванђеља који се могу читати заједно. „Бог је дух, и који му се моле треба да се моле у духу и истини“ (Јован 4:24). „Што је рођено од Духа — дух је“ (Јован 3:6). „Речи које сам вам ја рекао, дух су и живот су“ (Јован 6:63). Три примера „духа“ која се овде помињу веома су значајна. Бог је Дух, Господње речи су дух, и оно што је рођено од Духа је дух. Пошто су Господње речи дух, потребна је особа са духом да их схвати, јер само они сличне природе могу да разумеју једни друге. Спољашња реч је само звук, нешто што се може читати или слушати и разумети. Али унутрашња реч је дух, оно што се не може чути ушима нити разумети разумом. Господње речи су дух; стога су ван домашаја нечијег разума или оштроумности за разумевање или објављивање. Само онај ко је рођен од Духа може да их чује. Човек са духом мора изнова да научи како да слуша Божију реч.
Браћо, да ли сада схватате апсолутну неопходност да спољашњи човек мора бити сломљен? Уколико спољашњи човек није сломљен, нико не може да служи као служитељ Божије речи. Овом спољашњем човеку недостаје та основна заједница са Богом. Нема никакве користи од нечије оштроумности, емоција, осећања, мисли или разумевања. (Касније ћемо видети како све ово може да буде корисно, иако је то бескорисно у овој основној ствари примања Божије речи). Божија реч је дух; стога је Његова реч делотворна само када је активан човечији дух. Препознајмо ово начело: Бог је Дух и зато му се треба клањати у духу; на сличан начин је Божија реч дух, па је зато треба примити духом.
„И приступише ученици и рекоше му: зашто им говориш у причама? А он им одговори и рече: вама је дано да сазнате тајне царства небескога, а њима није дано. Јер који има, даће му се и обиловаће; а који нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. И испуњава се на њима Исаијино пророштво које гласи: ‘Слушаћете и нећете разумети, гледаћете и нећете видети. Јер је окорело срце овога народа, и ушима тешко чуше, и очи своје затворише, да како не виде очима и не чују ушима и срцем не разумеју и не обрате се, и излечим их’“ (Матеј 13:10-15).
Ученици су питали Господа зашто је говорио народу у причама. Господњи одговор је био: „Вама је дано да сазнате тајне царства небескога, а њима није дано.“ Зашто? Зато што се нешто догодило у претходном поглављу; хулили су на Светог Духа. Господ је изгонио демоне у сили Светог Духа, али они међу мноштвом су тврдили да је Он истерао демоне помоћу Веелзевула. Назвали су Светог Духа Веелзевул, што је значило „краљ мува“. Због тога је Господ Исус прибегао употреби прича у 13. поглављу. Другим речима, одсада ће чути али неће разумети. Чули су за сетву, али нису знали шта је посејано. Чули су за коров који је засадио непријатељ, али нису могли да схвате шта је то коров. Чули су за мрежу бачену у море, али су били у недоумици шта значи бацање мреже. Иако су чули за жену која помеша квасац у три мере брашна, били су очигледно збуњени шта је Господ заправо хтео тиме да каже. Све су чули, али ништа нису разумели. Након што су Јевреји похулили на Светог Духа, почели су да слушају многе приче.
Данас користимо приче да би људи нешто разумели, али Господ Исус им је ускратио разумевање користећи приче. Господ је намерно користио приче да би им омогућио да чују спољашње речи, а да их не уводи у тајне њиховог унутрашњег значења. У данашње време многи читају Библију на исти начин као што су то чинили Јевреји у оно време када су слушали приче. Све што знају то је сејање, добра земља, трње, каменито тло, тридесет, шездесет и стоструко. Они су несумњиво чули речи, иако готово ништа нису схватили. Видели су спољашње елементе, а уопште нису видели унутрашњу стварност.
Четврто
Шта је служба речи? Она се дотиче онога што се крије иза прича или речи што се може видети само када је човек исправан пред Богом. Ако су људска срца отупела она природно не могу да чују. Отупело срце доводи до затворених очију и тешких ушију. Данашњи проблем не проистиче из оскудице Божије речи; него радије због неразумевања Божије деце. Колико само погрешно људи схватају приче и спољашње речи као Божију реч! Браћо, не значи да човек који дотиче Библију мора обавезно да дотиче и Божију реч. Чињеница је да треба дотакнути Библију да би се дотакла Божија реч. Али само дотицање Библије није довољно. Требало би да замолимо Господа следеће: „О Господе, дај ми да видим Твоју реч иза речи; дај да видим Твоју светлост у светлости; и дај ми да примим откривење у Твом откривењу.“ Ако не дотакнемо оно што се крије иза, онда ће наше речи имати мало тога што би могле да понуде људима, зато што нећемо моћи да им објавимо Христа.
Господ се не може упознати само разумевањем истине библијског учења; Он се може упознати када видите светлост Његовог лица. Зато што познајете Господа, зато познајете и Библију као Божију реч. Ово је једини начин да се црква снабде Христом. Након што си видео Христа, лако ћеш пронаћи Његов дати аспект у Библији. Отуда је речено, и истинито речено, да нема странице у Библији која не говори о Христу. Да, када Га познајете, све у Библији постаје живо.
Дакле, ради се о томе да ли имаш или немаш Христово откривење. Ако имаш Христово откривење, библијско знање ће ојачати твоје разумевање Њега. Без тог откривења, Библија и Господ остају две различите и одвојене целине. Ти можеш да опскрбиш цркву Библијом, али ниси у могућности да опскрбиш Христа цркви. Како снабдевамо цркву Христом? Представљањем нечега од Њега што одговара сваком делу Светог писма које користиш. Ти не користиш само библијске изразе и речи, него заправо дајеш Христа цркви. О, узалудно је само пуко проучавање и излагање Светог писма! Немој никада да заборавиш да је помагање другима да упознају Библију и помагање другима да упознају Христа две различите ствари.
Служба Божије речи мора да буде крајње субјективна, нешто што долази из човековог искуства. Објективан начин тумачења Библије онако како је написана не може се сматрати службом речи. Сваки служитељ речи мора да буде особа са откривењем, односно да нешто види субјективно. Након што је примио откривење и видео нешто изнутра он може, заснивајући своју реч на Библији, да другима проповеда Христа. Говорити у складу са Библијом и говорити у складу са Христом две су потпуно различите ствари. Многи тренутно проповедају о Библији: неки је објашњавају у складу са словом, док је неки објашњавају у складу са Христом. Они који су у стању да опскрбе друге Христом који им је откривен јесу они који су примили откривење од Бога и нашли оно што одговара Светом писму.
Ми признајемо корисност многих експозицијских порука – посебно за оне који су имали мало искуства – јер нас такве поруке могу избавити од грешака и потешкоћа. Али снага и изврсност службе не могу да се пронађу у таквом излагању. Они треба да се виде у особи која, познавајући Господа и бирајући одговарајућу реч у Библији, снабдева цркву Христом.
Сходно томе, од служитеља Божије речи се захтева основно знање о Христу. Често ћеш можда нешто знати изнутра пред Господом пре него што то сазнаш у Библији. Потребно је време да то нађеш у Библији; али када се то деси знаш да ће реч бити ослобођена, јер је Христос постао реч. Може да прође неколико дана или чак и годину или две пре него што је видиш у Књизи. Тада ћеш рећи: „О, то сам научио пред Господом тог и тог дана.“ Један за другим одломци почињу да ти долазе – Христос кога познајеш у откривењу постепено постаје реч. Сигуран си да Господ жели да служиш ту реч и Он ће по Свом провиђењу одредити време и прилику да је објавиш. И тако ће реч коју проповедаш постати Христос у другима. Ово је служба речи у нама.
Христос кога познајемо у откривењу постепено постаје реч у нама. Пронашли смо Га у Библији, можда у једном, два, или пак у девет или десет различитих одломака. Ми постепено сагледавамо Христову стварност у речи, и тако смо у стању да Га пренесемо заједно са речју. По Божијој милости, они људи који приме такву реч откриће да Свети Дух делује у њима да преобрази реч у Христа у њима. Ово се назива Христовом опскрбом, то јест Христос је снабдеван посредством речи Библије; и људи Га примају када приме ту реч. Ово чини основу за целокупну службу речи.
Браћо, требало би да препознате разлику која у великој мери постоји између унутрашњег и спољашњег начина службе. Реч је важна за служитеља, али ова реч мора да буде нешто што видите пред Богом, нешто што срећете у Христу. Тек тада ће ова Књига бити распирена у живу реч. Ако је Књига све оно што видиш, најбоље што можеш да урадиш је да даш извесну експозицијску проповед – али немаш реч од Бога. Иако ово може да помогне некима да понешто схвате, то ипак није оно што би довело људе Господу. Можеш да припомогнеш истини, али не можеш да доведеш друге до животворног познања Господа.
Због тога морамо да знамо шта је Божија реч, како да је дотакнемо и како да је служимо. Морамо да платимо цену да не дозволимо да нам срца отупе, да нам уши буду тешке или да нам очи буду затворене. Морамо заиста да видимо Бога да бисмо могли да чујемо и слушамо, видимо и схватамо. Морамо да додирнемо и спољашњи и унутрашњи свет речи, јер само тако постепено постајемо корисно оруђе у Божијој руци. Нека нам Бог буде милостив, омогућујући нам да видимо да као што је Исус Назарећанин Христос, да је тако и написана Божија реч Христос; да као што је Човек у телу Христос, да је тако и Библија Христос. И утеловљени Син Божији и штампано Свето писмо јесу Божија реч.
Служба се отвара за оне који дотичу унутрашњост као и спољашњост речи. Иако могу да приме у себе Библију путем памћења, сви они који не познају Христа нису оспособљени да буду служитељи речи. Зато морамо да паднемо пред Богом и да тражимо Његово откривење. Само на тај начин ће речи које изговоримо изазвати друге људе да на сличан начин падају пред Њим. Ово није питање степена, него питање врсте. Многи служитељи немају одговарајућу врсту службе. Ако нам Бог буде милостив, ми ћемо почети изнова у служби. Дотакнућемо Библију путем познања Господа и тако ћемо бити служитељи Његове речи.
