|
Upravljanje novcem Način na koji hrišćani upravljaju svojom imovinom u potpunosti se razlikuje od načina kako to nevernici čine. Hrišćanski način je davanje, a način nevernika je gomilanje. Nas sada interesuje kako hrišćanin da živi na zemlji, a da nikada ne bude u oskudici. Zar nam to Bog nije obećao? Kao što ptice na nebu imaju hranu i ljiljani u polju divnu odeću, ni Božijoj deci neće bilo šta nedostajati! Ako su u potrebi, mora postojati neki propust. Ona braća koja imaju problema sa prihodima, često ne upravljaju svojim novcem po Božijem načelu.
Pošto jednom prodaš sve što imaš i slediš Gospoda, trebalo bi do kraja života da se držiš tog principa. Svojim sredstvima bi trebalo da upravljaš na Božiji način, inače ćeš zapasti u nevolju. Mnoga Božija deca bi trebalo da savladaju ovu lekciju. Moramo da naučimo kako da živimo od Božijeg bogatstva.
Kako bi hrišćanin trebalo da upravlja svojim novcem? Pročitaj Luka 6:38: „Dajte i daće vam se; dobru meru, nabijenu, stresenu, prepunu, daće u vaše naručje; jer kakvom merom merite, onakvom će vam se odmeriti.“
Kao vernici, mi od Boga očekujemo da nam sve obezbedi. Mi živimo samo kroz Njegovu milost. Bogati ne mogu da se oslone na svoje bogatstvo za hranu i odeću. Za vreme rata, mnogim bogatašima je nedostajalo jedno i drugo. Pavle nas upozorava da ne bi trebalo da polažemo nadu u nesigurno bogatstvo niti da čeznemo da se obogatimo, jer će nam to pričiniti mnoge muke (vidi 1. Tim. 6:7-10, 17-19). Samo oni koji se pouzdaju u Gospoda, iako nemaju ušteđevine, neće oskudevati. Gospod je sasvim sposoban da podmiri sve njihove potrebe. Ali, oni moraju da shvate da je Božije podmirivanje potreba uslovljeno.
Ako je Bog u stanju da hrani tolike ptice na nebu, On sigurno može i nas. Niko osim Boga ne može da nahrani sve ptice nebeske i gaji sve ljiljane u polju. Samo On ima neizmerno bogatstvo kojim se brine o pticama i ljiljanima, a isto tako i o svojoj deci. On nas ne bi pustio da budemo u tako teskobnoj situaciji da jedva preživljavamo. Ko god zapadne u nestašicu, taj nije upravljao svojim sredstvima u saglasnosti sa Božijim načelima. Bog je postavio način kako da koristimo novac. Samo kad sledimo taj Božiji zakon, bićemo pošteđeni oskudice.
Bog je voljan da podmiri sve naše potrebe, ma koliko one bile velike. Nikada ni za trenutak nemoj da pomisliš da je On siromašan. Na hiljade stoke po planinama je Njegovo – sve pripada Njemu. Zašto bi Božija deca bila siromašna? Zašto da budu u oskudici? Bog nije od onih koji ne mogu da daju, jer je On prvi i jedini koji to može. Postoji jedna stvar koju moramo da uradimo da bi nas snabdeo, a to je da ispunimo Njegov uslov. Dakle, šta On zahteva? Odgovor je: „Dajte i daće vam se.“
Video sam braću koja su imala finansijske probleme. Njihova nevolja po mom mišljenju, ne leži u tome što nemaju odgovarajuća primanja, već što ne daju dovoljno. Osnovno načelo koje nam je Gospod pokazao u Bibliji jeste: daješ za izobilje, gomilaš za siromaštvo. Osoba koja samo misli na sebe sigurno je siromašna, ali onaj koji daje, taj je bogat. Da bi izbegao siromaštvo, moraš da daješ i to često. Što više daješ, tim će ti više Bog dati. Ako si voljan da daješ ma šta preko svojih potreba, jednog dana ćeš primiti ono što je preko potreba drugih. Ako budeš dao dvadesetinu drugima, i ti ćeš primiti dvadesetinu. Ako budeš dao hiljaditi deo, primićeš hiljaditi deo.
Ako daješ znajući da nećeš imati potrebe zato što znaš da si ostavio zalihe po strani, ko zna šta će se desiti u budućnosti? S kakvom merom izađeš drugome u susret, i tebi će se tako odmeriti. Na način na koji se ti ophodiš prema braći i sestrama, Bog će se tako ophoditi prema tebi. Ako sav svoj život posvetiš drugima, i drugi će se tebi posvetiti. Ali, ako daješ samo ono što za tebe nema koristi, i tebi će drugi tako davati. Nedovoljni prihodi su često posledica nedostatka davanja. Pravilno davanje skoro da garantuje dovoljne prihode. Božija Reč je sasvim jasna: „Dajte i daće vam se.“ Ti daj drugima, a Bog će dati tebi. Mnogi imaju veru da od Boga traže novac, ali nemaju vere i da ga daju. Nije ni čudo što često žive u nemaštini, čak pate i od siromaštva, u veri da će bilo šta primiti od Boga.
Novi vernici bi trebalo da uče ovu osnovnu lekciju od početka svog hrišćanskog života, inače neće moći da odu mnogo daleko. Hrišćani imaju poseban način kojim upravljaju svojim finansijama: daj onako kako bi želeo da primiš. Drugim rečima, meri svoja primanja svojim davanjem. Svet meri svoja davanja svojim prihodima, a mi hrišćani merimo prihode svojim davanjem. Mera kojom dajemo, biće mera kojom ćemo primiti. Zbog toga, svi oni koji vole novac i cepidlače pri davanju, nisu u stanju da prime Božiji novac; neće dobiti Božije zalihe.
Volimo da govorimo braći i sestrama da svako mora da se osloni na Boga za svoje lične potrebe. Ali u stvari, Bog se obavezao da snabdeva samo one koji su voljni da daju. Način izražavanja koji srećemo kod Luke je zaista divan kada kaže „dobrom merom“. Kada Bog daje On se ne preračunava. On uvek daje izobilno. Naš Bog je najdarežljiviji, Njegova se čaša preliva. On nije tvrdica. On je rekao da će dati dobrom merom: „nabijenom, stresenom, prepunom.“
Da li si ikada kupovao pirinač ili pšenicu? Mnogi prodavci sipaju žito ne dozvoljavajući da se protrese i slegne. Ali to nije slučaj sa Bogom. On daje dobrom merom, ne samo nabijenom i stresenom, nego i onom koja se presipa. Naš Bog je zaista najslobodniji u davanju. Slušaj dakle šta On kaže: „Kakvom merom merite, onakvom će vam se odmeriti. Ako si u davanju proračunat i sitničar, kad Bog pokrene ljude da namire tvoje potrebe, i to će biti proračunato.
Hendli Mul (Handley C. G. Moule) iz Engleske, bio je izdavač časopisa Život i Vera. Mnoge stvari u vezi sa njim su bile veoma pohvalne. Jedna od njegovih jačih strana je bila njegovo poznavanje Biblije. Živeo je verom. Često je bio finansijski kušan, i uvek je bio u stanju da pronađe uzrok svega toga, jer je znao činjenicu iz Luke 6:38. Kad god je bio u potrebi, uvek je govorio svojoj ženi da sigurno nešto nije u redu sa njihovim davanjem. Nikada nije razmišljao o tome koliko je davao, već o tome da li nešto nije u redu u vezi sa tim.
Jednom prilikom im je ostalo vrlo malo hrane. Čak nije bilo više ni brašna, glavnog sastojka engleske ishrane. Nakon dan-dva čekanja, još uvek ništa nije pristizalo. Tako su se on i njegova žena molili, priznajući greh, shvatajući da mora da postoji višak stvari u njihovoj kući. Zapazi da on nije tražio od Boga prvo brašno, već je rekao svojoj ženi da sigurno imaju isuviše toga u svojoj kući i da zbog toga Bog nije mogao da im dâ. Zajedno su kleknuli i zamolili Gospoda da im pokaže čega su imali viška. Posle molitve, počeli su da traže po kući počevši od tavana, pretresajući skoro sve ne bi li pronašli nešto. Pošto su pregledali svaki orman, ipak nisu mogli ništa da nađu. Tada je gospodin Mul pao u iskušenje i rekao: „Gospode, mi zaista nemamo ničeg suvišnog. Ako nam ne budeš dao, to će biti Tvoja krivica.“ Tako su nastavili potragu sve do podruma, gde su pronašli kutiju maslaca koju su dobili nekoliko dana ranije. Kada je g. Mul opazio tu kutiju veoma se obradovao, jer je znao da mora da je u tome problem.
U to vreme, oboje su bili prilično stari i tokom mnogih godina su naučili lekciju o davanju. Znali su da Božija Reč kaže: „Dajte i daće vam se.“ Isekli su maslac na komade, uvili ih u papir i razdelili siromašnim hrišćanima. Kada su podelili sav maslac, g. Mul je rekao svojoj ženi: „Sada je sve raščišćeno.“ Kleknuo je i molio se: “Gospode, samo bih želeo da te podsetim na ono što si rekao: ‘Dajte i daće vam se.’ Molim Te, seti se da nemamo brašna u kući.“
Sve se to dešavalo u subotu. Među onima koji su primili maslac, bila je i jedna veoma siromašna sestra koja je bila invalid i vezana za krevet. Mnogo dana je jela samo hleb bez maslaca, i zato se molila: „Gospode, budi mi milostiv i daj mi malo maslaca.“ Ubrzo posle toga, g. Mul je došao sa komadom maslaca. Ona je zahvaljivala Gospodu za uslišenu molitvu. Kasnije, kada je uzela hleb, molila se, „Možda našem bratu ništa ne nedostaje, jer mi je doneo maslac, ali ako mu ipak nešto nedostaje, molim Te Gospode, čuj njegovu molitvu.“ Pošto g. Mul nije nikome govorio o svojoj nemaštini, niko nije znao za njegovu potrebu. Čak je bilo i glasina da je on bogat brat. Pa zar on nije često davao drugima? Zar nije na primer kupio toliko maslaca da je mogao i sa drugima da ga podeli? Ali ta se sestra molila za njega. Posle dva-tri sata dobio je dve vreće brašna. Njegovoj nevolji je došao kraj.
Hteo bih da vam kažem da moramo da verujemo u Božiju Reč. Mnogi imaju poteškoće sa Božijom Rečju. Ne veruju da je Božija Reč stvarno reč od Boga. G. Mul je dakle držao Boga za Njegovu Reč. „Dajte i daće vam se.“ Neka svi novi vernici nauče da daju. Davanje nije kraj svega; davanje omogućava Bogu da daje tebi. Ovo je hrišćansko načelo za upravljanje finansijama.
Ako davanje nije u redu, ni primanje neće biti u redu. Ako neko želi da dobija od drugih, pravilo je da što manje dobija to više daje. Tada će dobiti više. Mnogi se drže onog što imaju u ruci, tako da im Bog dozvoljava da imaju toliko, koliko može da stane u ruku. Oni nisu naučili kako da daju. Ako milost davanja nije u tebi, ni blagodat Božija neće biti nad tobom. Ako ti ne pokažeš milost drugima, ni Bog neće pokazati milost tebi.
2. Moja prva lekcija o davanju
Imam mnogo svedočanstava u vezi sa davanjem, ali ispričaću samo jedno iskustvo. Desilo se to 1923. godine kada sam još bio u školi. Moj školski drug me je pozvao da propovedam u njegovom gradu, Čien-Au, oko sto osamdeset milja udaljenom od Fučaua. Pitao sam druga koliko će koštati to putovanje uzvodno, brodom, i on je izračunao da će me to koštati sedamdeset ili osamdeset dolara. Putovanje nizvodno bi koštalo nešto manje. Rekao sam mu da ću se moliti da vidim da li Gospod želi da idem.
Tada nisam imao ništa u džepu. Molio sam se Bogu, verujući da će mi On dati novac ako je Njegova volja da idem. Posle molitve Gospod je počeo da daje, ali kada sam prebrojao novac još uvek je bilo dve trećine manje nego što je trebalo za put. Imao sam samo dvadesetak dolara i nešto više od stotinu novčića od po deset centi. Moj prijatelj mi je pisao da je sve u redu. Požurivao me je da što pre dođem. Poručio sam mu da ću sigurno doći u petak.
U četvrtak ujutro, dan pre mog odlaska, na mene je ostavila utisak reč, „Dajte i daće vam se.“ Malo sam se brinuo, ne zbog toga što nisam bio spreman da potrošim novac, već zato što nisam mogao da krenem na put, ako mi Gospod ne obezbedi novac. Taj osećaj je sve više rastao u meni. Osećao sam da bi trebalo da dam sve dolare koje imam i da za sebe ostavim one novčiće. Pitao sam se kome da ih dam. Pomislio sam da novac dam jednom bratu koji je imao porodicu. Pošto sam završio molitvu, nisam se usudio da kažem ni da sam poslušan, ni da sam neposlušan. Jednostavno sam rekao: „Gospode, evo me!“ Ustao sam i izašao napolje, moleći se da mogu da sretnem toga brata na pola puta. Taman sam bio na pola puta, kada sam ugledao brata kako mi ide u susret. Srce mi se steglo, ali sam bio spreman. Dao sam mu novac govoreći: „Brate, Gospod želi da ti ovaj novac stavim u ruke.“ I zatim krenuo dalje. Posle nekoliko koraka, suze su mi potekle niz lice, i rekao sam sebi: „Već sam javio mome bratu da ću doći tamo, a sada sam dao novac. Da li je moguće da ću moći da odem?“ Ipak sam s druge strane osećao mir; pa zar nije Gospod obećao: „Dajte i daće vam se!“
Sada je došlo vreme da Gospod podmiri moju potrebu, ali ništa nije došlo u četvrtak ili petak. Jedan brat je krenuo sa mnom da me isprati na brod koji ide do mosta Hong San. Odatle je trebalo da uzmem mali parobrod do Suekova. Bio sam dosta uplašen, jer nikada ranije nisam napuštao svoj rodni grad Fučau. Nikada nisam bio u unutrašnjosti, i tamo nisam nikoga poznavao. Pošto me je brat ispratio, molio sam se na brodu sve dok nisam zaspao. Rekao sam: „Gospode, ja sam davao drugima; ako Ti ne budeš dao meni, neka bude Tvoja volja!“ Kada sam stigao na most Hong San, prešao sam na parobrod. Šetao sam se po njemu nekoliko puta gore-dole, misleći da će to olakšati Bogu da pribavi ono što mi treba, ali nisam naišao ni na kakvog poznanika. Ipak, srce mi je govorilo da će Bog meni dati, jer sam i ja dao.
Parobrod je trebalo da stigne u Suekov, oko četiri-pet sati sledećeg jutra. Odande je trebalo da pređem poslednji deo puta privatnom lađom. To je bio najskuplji deo puta, a meni je ostalo nešto više od sedamdeset novčića. Zaista sam bio u dilemi. Molio sam se ovako: „Gospode, ja se približavam Suekovu. Da li da odustanem od putovanja i kupim povratnu kartu do Fučaua?“ Ali duboko u meni pojavila se jedna misao, „Ti si lud. Zašto ne tražiš od Boga da obezbedi jeftiniji način da nastaviš putovanje?“ Osetio sam da sam dodirnuo nešto značajno. Zato sam se molio: „Gospode, ja ne tražim od Tebe novac, već molim da mi omogućiš da stignem do Čien-Aua.“ Imao sam mir u srcu.
Stajao sam na pramcu parobroda. Jedan lađar mi se približio i upitao da li idem u Nanping ili Čien-Au. Odgovorio sam mu da idem u Čien-Au. Rekao je da će me povesti tamo za sedamdeset novčića od po deset centi – za manje nego što sam imao. Čim sam to čuo znao sam da je to Gospodnje delo. Pustio sam ga da prenese moj prtljag na njegovu lađu. Pošto je taj deo putovanja obično koštao sedamdeset ili osamdeset dolara, nisam izdržao, a da ne pitam lađara zašto je njegova cena tako niska. Odgovorio je da su njegovu lađu zakupile lokalne vlasti, ali da su mu činovnici koji su zauzeli prednju kabinu, dozvolili da primi još putnika u zadnju kabinu. Tako je on u stvari zaradio još novca. Sećam se da sam tog dana kupio nešto povrća i mesa, sa ono malo novca što mi je preostalo. I tako sam krenuo u Čien-Au.
Međutim, ni put nazad nije bio lak. U džepu sam imao samo dva novčića. Čim su se sastanci završili, brzo sam krenuo nazad, jer je škola trebalo da počne. Nastavio sam da se molim. Tri dana pre mog polaska, jedan misionar me je pozvao na ručak sa njim. Rekao mi je: „G. Ni, vaša poseta nam je bila od velike pomoći. Da li biste mi dozvolili da vam platim povratnu kartu?“ Bilo mi je drago kada sam to čuo, ali sam se suzdržao. Odgovorio sam mu: „Ja već imam Onoga koji je odgovoran za mene.“ Posle toga zatražio je da mu oprostim tu ponudu. Kada sam se vratio u sobu, zažalio sam zbog onog što sam uradio. Još jednu šansu sam upropastio, ali dok sam se molio, u srcu sam osetio duboko olakšanje.
Kada je osvanuo treći dan, dan moga odlaska, još uvek sam imao samo dva novčića u džepu. Moj prtljag je već bio prebačen na brod, a moj školski drug me je pratio do keja. Sve vreme sam se molio: „O Gospode, Ti si me doveo u Čien-Au. Da li možeš da me ne odvedeš do Fučaua? Ti si odgovoran za mene, i Ti ne dozvoljavaš nikome da preuzme tu odgovornost. Voljan sam da priznam ako nisam u pravu, ali verujem da jesam. Tvoja je odgovornost. Ti si sam rekao: ‘Dajte i daće vam se’.“ Na pola puta do luke, moj prijatelj, misionar, poslao mi je pismo preko svoga sluge. Otvorio sam ga i pročitao: „Ja znam da je neko odgovoran za tebe, ali Bog mi je pokazao da i ja treba da sudelujem u tvom putovanju u Čien-Au. Da li ćeš dozvoliti starijem bratu da učestvuje u tome? Molim te, primi ovaj mali poklon.“ Kada sam izvadio novac, zahvalio sam Gospodu rečima, „O Bože, ovaj novac je došao baš na vreme.“ Sećam se da sam deo novca koji mi je preostao od karte dao za štampanje jednog broja časopisa Probuđenje.
Kada sam se vratio, otišao sam da vidim onoga brata kome sam dao novac. Njegova žena je bila kod kuće. Čim me je spazila da dolazim, rekala mi je: „G. Ni, želim da razgovaram sa vama. Mogu li da vas pitam zašto ste vi mom mužu dali dvadeset dolara pre nego što ćete poći iz Fučaua? Zašto ste mu novac stavili u ruku i odmah pobegli?“ Rekao sam: „Gospod mi je pokazao dan ranije u molitvi da treba da mu dam novac. Tako sam ga sreo na putu i dao mu ga.“ Ona je odgovorila: „Da li ste znali da smo te iste večeri potrošili poslednje zalihe hrane i ogreva? Sa vašim novcem mogli smo da kupimo pirinač i ogrev, koji su trajali sve do pre tri dana, kada nam je Gospod opet poslao novac. Čekali smo na Gospoda tri dana, pre nego što smo dobili novac od vas.“ Nisam joj rekao šta se sa mnom dešavalo. Kada sam napustio njihovu kuću, razmišljao sam putem: „Da sam zadržao tih dvadeset dolara u džepu, oni bi tamo ležali beskorisni, ali kako postaju korisni kada se nekome daju.” Podigao sam glavu i rekao Gospodu: „Ovo je prvi put da sam zaista video Luku 6.“ Na licu mesta sam se ponovo predao Gospodu. Od tada, pa nadalje sam davao; nisam ostavljao nijedan novčić u ruci.
Moja nada je bila da će Gospod činiti čuda kroz moje davanje i da će kroz to davanje uslišiti molitve. Neću da čuvam novac u ruci. Neću dozvoliti da uzaludno leži. Ne usuđujem se da se hvalim koliko sam postao iskusan u ovome. Verovatno sam dao više i primio više nego prosečna osoba. U stvari, mnogo mi je novca prošlo kroz ruke. Ovo govorim kao lud. Više volim da delim novac, da bi se učinilo čudo i da bi se nečije molitve ostvarile. Ne želim da budem lenj i beskoristan.
Mladi vernici moraju da nauče kako da upravljaju svojim sredstvima od samog početka. Lično ne volim da govorim mnogo o tome, ali želim da podelim jedno iskustvo. Od 1923. godine mnogo puta sam ostajao sa jednim penijem, verovatno više nego ijedan brat u Kini. Znam šta govorim i šta znači jedan peni. Ali, kada imam neku potrebu, Gospodnja Reč kaže: „Dajte i daće vam se!“ Danas znam da kada dajem drugima, da će Bog podmiriti moju potrebu. Znam iz iskustva da samo oni koji daju, da su oni ti koji i primaju. Uvek mi se pokazuje da ako sam široke ruke i Gospod će meni dati na isti način. Radije bih da se o meni priča „Brat Ni je bogat.“ Da, zaista, ja imam novac jer uvek dajem, ali ono što dobijam natrag je mnogo veće. Naš Bog nije tvrdica.
Po hrišćanskom načinu upravljanja finansijama novac se ne drži čvrsto u ruci. Što se novac više stiska sve je smrtonosniji. Takav novac je beskoristan, istopiće se kao led. Novac se uvećava samo u davanju. Ako deca Božija nauče da daju, Bog će svuda činiti čuda. Stiskanje novca će dovesti Božiju decu do siromaštva. Mladi vernici moraju da savladaju ovu lekciju. Ne bi trebalo da budu zadovoljni samo tim što su spaseni, već moraju da nauče da iskuse i blagoslov davanja. Bog ne može da poveri nešto nekoj osobi koja čvrsto drži novac i ne daje ga, jer takva osoba nije vredna poverenja. Što neko više daje, tim će i Bog više dati njemu.
1. Sejanje za Gospoda
„A ovo znajte: ko škrto seje škrto će i žnjeti, a ko u blagoslovu seje u blagoslovu će i žnjeti“ (2. Kor. 9:6). I ovaj stih je povezan sa hrišćanskim principom o upravljanju sredstvima. Hrišćani daju novac, ne bacaju ga. Onaj koji se razbacuje novcem neće dobiti više, niti će onaj koji manje rasipa, dobiti manje. Ono što Bog kaže jeste da onaj koji u blagoslovu seje u blagoslovu će i žnjeti, i takođe da onaj koji škrto seje škrto će i žnjeti. Da li očekuješ da se tvoj novac uvećava? Ako očekuješ, idi i posej ga. Ako seješ, novac će da raste. U suprotnom, ostaće na istom.
Braćo i sestre, da li smo toliko ludi da žanjemo tamo gde nismo sejali? Mnoge molitve za potrebe nisu uslišene zato što smo mi tvrdi ljudi, žanjemo tamo gde nismo posejali i sakupljamo tamo gde nismo vejali. Zašto ne bi uzeo malo novca i posejao ga? Zašto ne poseješ svoj novac u braću i sestre koji su u nemaštini. Posle toga možeš da žanješ. Onaj ko čvrsto drži novac u svojoj ruci neće dobiti ništa. Da li vidiš ovde predivnu sliku? Pavle kaže da davanje novca za pomoć siromašnima – kao što su vernici iz Korinta poslali pomoć za potrebe svetih u Jerusalimu — nije bacanje novca, nego je to u stvari sejanje. Zapamti, novac je kao seme koje se može sejati. Ako sretneš braću i sestre koji su u nevolji i podmiriš njihove potrebe, Bog će učiniti da taj novac naraste sve dok ne požnješ trideset, šezdeset, sto puta više.
Nova braća i sestre bi trebalo da se uče da seju. Onda kada budu imali neku potrebu, žnjeće ono što su posejali. Ne možeš da žanješ ono što nisi sejeo. Neko pojede sav imetak i naravno da mu ništa ne ostane. Pretpostavi da imaš pedeset kilograma žita i da polovinu poseješ. Sledeće godine ćeš imati žetvu. I tako godinu za godinom. Nemoj da pojedeš sve što imaš, ostavi nešto i za sejanje. Neki hrišćani ništa drugo ne rade nego samo jedu; nije ni čudo što u vreme nestašice nema povećanja prihoda ni žetve. Pusti Boga da pošalje tvoj novac na setvu.
2. Donositi Bogu
Božija Reč u Starom zavetu je vrlo jasna u vezi s podmirivanjem potreba. „Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući, i okušajte me u tom, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta“ (Mal. 3:10), rekao je Bog izrailjskom narodu. Ovde vidimo isti princip koji smo upravo objasnili.
Narod u Izrailju je bio u velikom siromaštvu. Da su pokušali da sprovedu u delo Malahija 3:10, verovatno bi rekli da ako je njihovih deset pakovanja pirinča nedovoljno za njih, kako je moguće da devet bude dovoljno; ako njihovih deset vreća brašna nije bilo dovoljno, kako devet može biti dosta? Takve bezumne reči može da izgovori samo prirodni čovek. Bog je ukorio izrailjski narod rečima, „Ljudima je ovo nemogućno, ali je Bogu sve mogućno“ (Matej 19:26). „Donesite sve desetke u spreme, . . i okušajte me u tom, . . hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta.“
Dozvolite mi da vam kažem da je deset pakovanja razlog za siromaštvo, dok je devet pakovanja razlog za blagoslov. Neko može da misli da što više ima u ruci da je to bolja i njegova finansijska situacija. Ali takva osoba ne zna da je to osnovni razlog za siromaštvo. Ako donosimo Bogu, ulazimo u blagoslov, a ako zadržavamo u svojoj ruci nećemo biti blagosloveni. To jedno pakovanje kada donesemo u Božije spreme postaće naš blagoslov, a ako ga zadržimo, biće nam prokletstvo, i čak i onih preostalih devet pakovanja brzo će nestati. Zadržavajući ono što pripada Gospodu, suočićemo se sa siromaštvom.
3. Prosipanje za Boga
„Jedan prosipa, i sve više ima; a drugi tvrduje suviše, i sve je siromašniji“ (Priče 11:24). Mnogi ne prosipaju i zato im ništa ne ostaje. Oni koji prosipaju bogati su pred Gospodom. Na ovo nam ukazuje Božija Reč.
4. Trošenje za Gospoda
Postoji još jedan predivan događaj koji ćemo pomenuti. Kada se Ilija molio za kišu, narod je patio zbog velike suše. Kralj i njegovi glavni dvorani su bili napolju, tražeći vodu. Može se zamisliti kako im je bilo. Ali kada je Ilija prinosio žrtvu i molio se za kišu, naredio je da sipaju vodu na žrtvu paljenicu. Ma koliko je bila dragocena voda u to doba, Ilija ih je naterao da sipaju vodu na žrtvu tri puta, sve dok se voda nije prelivala preko oltara i napunila opkop oko njega. Uzimajući u obzir činjenicu da kiša još nije pala, zar nije bila šteta da se prospe toliko vode? Šta ako kiša uopšte ne padne? Ali, Ilija im je ipak rekao da sipaju vodu. Kleknuo je i molio se da Bog pošalje vatru da spali žrtvu na oltaru. Bog je čuo tu molitvu, a isto tako i njegovu molitvu za kišu. Poslao je veliku kišu. Ako hoćeš da Bog pošalje veliku kišu, prvo moraš da izliješ svoju vodu. Ako štediš svoju vodu, nećeš dobiti vodu s neba.
U ovome leži problem mnogih. Oni čvrsto drže ono što je njihovo, a ipak očekuju da Bog čuje njihove molitve. Bog je spreman da otkaže sušu, ali On čeka da čovek prvo izlije svoju vodu. Ljudski um uvek ima spreman rezervni plan. U slučaju da kiša ne padne, ipak je ostalo barem dvanaest krčaga vode. Ali oni koji prebrojavaju svoje krčage nikada neće videti vodu s neba. Ko god želi da ima vodu s neba, mora da bude voljan da kao Ilija potroši vodu koju još ima. Neka se sve potroši, ne samo stoka i ovce, nego i voda. Ovaj isti princip se primenjuje i kada je u pitanju novac. Sve dok se novi vernici ne oslobode sile mamona, put crkve nikada ne može biti prav. Neka da Bog da svi budemo posvećeni ljudi koji će sve staviti na oltar za Boga.
5. Snabdeveni od Boga
„A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi – u Hristu Isusu“ (Fil. 4:19). Ovo je zaista izvanredan stih. Vernici u Korintu bili su teški na davanju, dok su oni u Filipima bili darežljivi. Filipljani su slali pomoć apostolu Pavlu bezbroj puta. Pavle im je rekao u odgovoru, da će njegov Bog ispuniti svaku njihovu potrebu po bogatstvu Njegove slave u Hristu Isusu. Vidite li kako je čudesan ovaj stih? Pavle je posebno naglasio „moj Bog“, što znači onaj Bog od koga je primio sredstva preko Filipljana. „A moj Bog ispuniće“ – On će snabdeti one koji su snabdeli Pavla. Bog onoga koji je primio dar, sada snabdeva potrebe onih koji su davali. Mnogi danas pokušavaju da se čvrsto drže ovog stiha u Filipljanima 4:19. Da li mi vidimo u ovom stihu da će Bog snabdeti one koji daju, a ne one koji traže? Samo darodavci imaju pravo da koriste ovaj stih, oni koji ne daju nisu ovlašćeni da koriste ovu privilegiju. Kada daješ drugome, možeš da kažeš: „O Bože, ispuni mi danas sve moje potrebe prema bogatstvu u Hristu.“ Bog je ispunio potrebe Filipljana. Bog snabdeva prema principu davanja.
Kada su tvoje posude sa brašnom i uljem skoro prazne, seti se da od toga prvo napraviš mali kolač za Iliju – proroka Božijeg. Onda će ti šaka brašna i malo ulja trajati tri godine i šest meseci. Ko je još čuo da jedna boca ulja traje tri i po godine? Ali ako uzmeš malo brašna i malo ulja pa prvo napraviš kolač za Božijeg proroka, hranićeš se godinama. Ta šaka brašna i to malo ulja nije dovoljno ni za jedan obrok, ali ipak, ako se to prvo da Bogu, one te mogu hraniti još dugo. Tako hrišćani upravljaju svojim finansijama.
Stari i Novi zavet imaju isto učenje. Bog ne želi da mi budemo siromašni ili u nemaštini. Ako ima siromaštva i nemaštine među nama, može biti da naš novac stežemo isuviše čvrsto. Što više volimo sebe, tim više ćemo biti gladni. Ako pitanje novca nije sređeno, ništa nije sređeno. Kome god je novac od velike važnosti, sve mu više preti siromaštvo. Za neke stvari ne mogu da tvrdim, ali ovo mogu; što više neko steže novac, to će biti siromašniji. Hajde da oslobodimo naš novac i da mu dozvolimo da se kreće među ljudima kako bi činio Božija čuda.
Stoka na hiljadu planina i ovce na deset hiljada pripadaju Bogu. Samo budala misli da mora da ih zarađuje. Sve što treba da uradimo to je da donesemo sve naše Bogu. Trebalo bi da dajemo novac čim ga primimo. Trebalo bi da vodimo računa o braći i sestrama koji su siromašni. Ludo je nagomilavati za sebe. Hrišćani bi trebalo da daju. Neka sav novac u crkvi bude živ novac. Onda kada ti bude nešto trebalo, Bog će činiti čuda, čak ti može poslati ptice sa neba da te snabdevaju.
Predajte se Božijoj Reči, jer u suprotnom Bog neće imati načina da deluje u vama. Prvo dajte sebe Bogu, a onda oslobodite svoj novac da bi Bog mogao da vama da.
__________3 Osnovne lekcije knjiga 1. „Na živu žrtvu“, 3. lekcija - nazad POČETAKCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|