Бити служитељ Божије речи, као што смо већ видели, није баш тако једноставно како се обично мисли. Не може баш свако да преноси Божију реч. Основно питање у вези са тим да се буде служитељ Божије речи је сам човек. Пређимо сада на другу ствар, а то је сама Божија реч.
Прво
Када смо раније говорили о служби Божије речи, нисмо тврдили да би могла да постоји Божија реч изван Библије. Пошто категорички одбацујемо да би поред шездесет и шест књига Библије неко могао да напише шездесет и седму, одбацујемо и мишљење да људи у данашње време могу да приме откривење којег нема у Библији или да би могли да имају додатну службу осим онога што Библија допушта. Чврсто верујемо да је Божија реч у Старом завету, као и у Новом. Ми не намеравамо да било шта додамо Библији. Чак и поред тога, јасно нам је да не могу сви који су упознати са Библијом да буду кадри да проповедају Божију реч. Стога је неопходно да сваки служитељ Божије речи зна шта је Божија реч. Недостатак таквог знања спречава га да буде Божији служитељ.
Цела Библија садржи шездесет и шест књига, које је написало око четрдесет особа. Сваки од тих писаца има своје посебности, стил и начин изражавања; сваки поседује своје лично осећање, мишљење и индивидуалне особине. Када је Божија реч дошла до тих писаца, Бог је употребио њихове људске елементе. Неки су употребљени више, а неки мање. Али Бог је све употребио и сви су примили откривење. Божија реч је попут симфоније, а писци попут музичких инструмената. У оркестру има много различитих инструмената, од којих сваки одаје свој звук; али када свирају заједно стварају складну музику. Још увек можемо да разликујемо звук клавира, виолине, трубе, кларинета или флауте. Па ипак, оно што чујемо није ружни несклад, него симфонијско стапање. Сваки од инструмената има своје индивидуалне карактеристике, па ипак сви свирају исту музичку партитуру. Да су свирали различите музичке нумере, тада би биле нескладне ноте и неподношљиви звуци. Исто важи и за служитеље речи. Сваки има своје личне карактеристике; па ипак сви говоре Божију реч.
Библија од почетка до краја одржава органско јединство. То није хаотична компилација. Иако сваки служитељ каже мало, сви се они ипак спајају у органско јединство. Много је оних који говоре – њих четрдесетак – али Реч је једна. Нема апсолутно никакве забуне, нити су то непомирљиви делови. Много инструмената, али једна музика. Нешто додатно би вређало наше ухо и учинило да осетимо да нешто није у реду. Божија реч је једна. Могу да буду различити гласови, али без неприкладних нота. Не може се оправдано устати и пренети Божија реч зато што неко зна како да произведе неки звук. Божија реч је органска целина. Служба речи у садашњости једно је са службом из прошлости. Не може јој се додати ништа страно. Божија реч је сам Господ Исус; (Господ Исус и Свето писмо) је нешто живо и органска целина. Нико у то не може да меша било шта друго; сваки додатак би био забуна, узнемиравање и кварење Божије речи.
У Старом завету постоји тридесет и девет књига. Хронолошки гледано, Књига о Јову је вероватно била прва књига која је написана, али пет Мојсијевих књига стоји на самом почетку компилације. Схватимо једну веома значајну ствар – да сви који су писали после Мојсија нису то радили независно, него су писали према ономе што је већ раније написано. Мојсије је своје Петокњижје написао независно, али Исус Навин је поставио своју књигу на темељу Петокњижја. Другим речима, служба Божије речи Исуса Навина није била независна; постао је служитељ према ономе што је знао о Петокњижју. Тако је било и са оним који је писао Самуилове књиге; он је такође темељио своју службу на пет Мојсијевих књига. Дакле, то значи да су осим Мојсија – који је био позван од Бога да пише независно – сви они који су дошли после њега постали су служитељи Божије речи према већ датој речи. Свака књига у Старом завету је састављена на овај начин. Писци су различити, али сви пишу на основу претходних списа. Сваки служитељ речи након Мојсија говори у складу са већ изговореним речима. Божија реч је једна; нико не може да говори оно што жели; они који долазе касније морају да говоре према речима својих претходника.
Сада долазимо до Новог завета. Осим тајне о незнабошцима и Јеврејима који чине једно тело, како је откривено у Посланици Ефесцима, ништа није ново; све остало се може наћи у Старом завету. Свако откривење истине може да се нађе у Старом завету, чак и оно о Новом небу и Новој земљи. Постоји одређено издање Библије које великим словима исписује све од многих старозаветних цитата у Новом завету. Постаје сасвим очигледно да су многе речи коришћене у Новом завету већ виђене у Старом завету. Многе су непосредни цитати, а многе друге понављају оно што је Стари завет већ изразио. У Новом завету постоји више од хиљаду и петсто места која су цитати старозаветних речи. Сетимо се да је служба речи Новог завета заснована на Божијој речи у Старом завету; она није независно изговарана. Стога, ако би неко данас устао и тврдио да је примио независно откривење, сигурно бисмо знали да је то непоуздано.
Нико данас не може да има Божију реч ван Библије; чак ни Нови завет не може сам да постоји; као ни Павлове речи. Не можете да одстраните Стари завет и задржите велики део Новог завета; нити можете да уклоните четири Еванђеља и задржите Павлова писма. Морамо да видимо да све касније речи следе оне које су претходно изречене. Речи које су касније изговорене настале су из светла које се налази у претходним речима; нису изговорене изоловано. Ако нека друга реч икада изађе независно, то је јерес, а не Божија реч. Све службе у Библији су међусобно зависне; нико не поседује самостално откривење које нема никакве везе са другима и изоловано од других. Чак је и двадесет седам књига Новог завета засновано на старозаветним књигама. Служитељи који су касније дошли примили су оно што су им предали њихови претходници.
Друго
Требало би да схватимо да је у суштини погрешно свако независно откривење и служење. „Ниједно пророштво из Писма не може да се тумачи произвољно“ (2. Пет. 1:20, ССП). Реч „произвољно“ не указује на човека, него на пророштво. То значи да се ниједно пророштво Светог писма не објашњава својим сопственим значењем. На пример, Матеј 24 не може да се објасни самостално, већ мора да се тумачи у комбинацији са другим местима у Светом писму која су у вези са овим. Ниједно пророштво се не тумачи само од себе. Данило 2 не може да се објасни само Данилом 2, нити се Данило 9 може тумачити искључиво Данилом 9. То би нас довело до произвољног тумачења. Увек морамо да имамо на уму да је Божија реч једна. Она не може произвољно да се тумачи, то јест заснована на самој себи; мора да се објасни узимајући у обзир многе друге одломке. Данас је Бог већ ставио Своју реч у Библију; стога нам није дозвољено да говоримо независно нити пак да дамо било коју реч која се не слаже с речју коју је Бог већ изговорио. То би била јерес и обмана од злога.
Прву групу служитеља речи Бог је употребио да говоре на независан начин, јер им нико није претходио. Међутим, друга група је говорила према ономе што је прва група претходно већ рекла. Они су понављали и увећали раније изговорене речи. Трећа група служитеља речи говорила је на темељу прве и друге групе. Они не говоре независно; они само проширују светлост примљену од прве и друге групе. Нема сумње да им је Бог дао ново разумевање и ново откривење; ипак, све се заснива на ономе што је Он већ изговорио. Племенитост Јевреја у Верији показала се у њиховој жељи да свакодневно истражују Свето писмо да виде да ли је то тако (Дела 17:10-11). Бог не каже једно јуче, а данас друго. Његова реч је једна; нема промене од почетка до краја. Он надовезује једну реч за другом, јер има за циљ успостављање сопственог дела. Они које је Бог употребио да увећају светлост, како Старог тако и Новог завета, нису имали независна откривења; сви су они своје увећање заснивали на откривењу које је дато као прво. Светлост је наставила да се шири из почетног откривења. Сијала је све јаче и пуније све док пред собом немамо цео Стари и Нови завет.
Према томе, сви они који данас желе да говоре у Божије име морају да приме Његову реч из Старог и Новог завета; не смеју да добију ништа изван Библије. Ово је најважније начело: као што служитељи из прошлости нису били независни, ни данашњи служитељи не би требало да буду независни. Свако мора да зависи од онога што је Бог већ рекао. Нико није у стању да износи било какво откривење изван оквира Библије.
Нека Божија деца гаје огромно несхватање у погледу Старог и Новог завета. Они мисле да су ти завети противречни; на закон и милост гледају као на супротности. Да ли су они заиста такви? Пуко читање Посланица Римљанима и Галатима открива нам посебно да су Стари и Нови завет једно. Колико је много оних који погрешно процењују да се Божији начин опхођења с људима разликује од Старог и Новог завета, да Он поступа другачије под законом и милошћу. Оно што не схватају то је да је Нови завет напредовање, а не противљење Старом завету; тако је и са милошћу у односу на закон. Нови завет је наставак, као и проширење Старог завета. Ово двоје није ни најмање противречно.
Павле нас подсећа да милост не започиње са Новим заветом. Читајући Посланицу Галатима сазнајемо да је у време када је Бог позвао Авраама „обећање“ већ постојало. Другим речима, Бог је Аврааму проповедао еванђеље да ће Христовим доласком цела земља бити благословена. Од закона није било ни трага. Посланица Галатима јасно указује на то да оно што је Бог дао Аврааму није закон, него обећање које је еванђеље (Гал. 3:8). Према Посланици Галатима, данашње еванђеље засновано је на еванђељу које је изречено Аврааму; наш благослов је заснован на Авраамовом благослову; обећање које имамо данас води порекло од Божијег обећања датог Аврааму; па чак и Христос кога примамо је Авраамово семе. Павле нам показује да Стари и Нови завет чине праву линију.
Зашто је онда, могли бисмо да се питамо, закон уопште дат? „Па је поради преступа додат“ (Гал. 3:19). Бог је најпре човеку дао милост и еванђеље. Али након што је човек пао, није могао да каже шта је грех, па стога није могао да прими милост и еванђеље. Затим је додат закон да се осуди грех да би човек могао да буде учињен заједничарем Божијег еванђеља и обећања. Ово је суштина Посланице Галатима. Другачије речено: Бог нам није једном дао милост, а други пут закон; нити је дао Своје обећање, а затим је неко време захтевао рад. Божије дело од почетка до краја се никада није променило. Стога нам Посланица Галатима показује да милост коју данас примамо није нешто ново, него је то иста она милост коју је Авраам примио. Постали смо Авраамова деца, па данас наслеђујемо милост и обећање које је Бог дао Аврааму. Тако да прво иде обећање, закон је у средини, па онда следи завршено Христово дело – сви они представљају једну праву линију. Божија реч је једна, а не две, и прогресивне је природе.
Бог је прво дао обећање Аврааму, а касније је Израиљцима дао закон. Да ли је ово противречно? Никако. То се заправо јавља прогресивно. Данас нам је Бог дао милост. Постоји ли разлика? Не, то је кретање у напред. Божији начин са људима постаје све јаснији. Обећање које је Бог дао Аврааму не може да се поништи законом датим четири стотине и тридесет година касније. Закон који је дат касније не поништава обећање, него га напротив испуњава, јер људи могу да прихвате обећање тек након што спознају своје грехе. Али сада нас је Бог све држао под надзором закона да бисмо прихватили милост која долази од Сина кога је Отац послао. Као што је Стари завет прогресиван, тако и Нови завет иде даље и такође је прогресиван. Нови завет није у супротности са Старим. Божија реч је једна. Каснија служба речи би само требало да увећа пређашње Божије откривење.
Данашњи служитељи речи морају да знају оно шта је Бог рекао и у Старом и у Новом завету. Очигледно је да су служитељи речи који су написали Нови завет били упознати са Старим заветом. Данашњи служитељи речи морају да буду добро упознати са оба завета. Познавајући речи својих претходника, у стању смо да изговоримо оно што је у складу са ова два Завета. Нећемо говорити независно. Бог нам не ставља додатну реч у уста; Он само даје ново светло ономе што је већ рекао у Старом и Новом завету да бисмо могли да станемо пред људе и пренесемо им Његову реч.
Кад год почнемо да говоримо, требало би да већ поседујемо многе старозаветне и новозаветне речи. Када је прва група старозаветних служитеља речи устала да говори, они нису имали Божију претходну реч. Међутим, када се појавила друга група, могли су да цитирају оно што је прва група рекла – али ништа више од тога. Генерација за генерацијом, група за групом непрестано ничу да служе Божију реч. Оно што могу да цитирају да поткрепе своје речи повећава се количински, јер су многа говорења произишла од Бога. Можемо да кажемо да данас имамо најбогатији залог Божије речи. Али да би био служитељ Његове речи, човек мора барем да буде упознат са Библијом да би могао делотворно да је употреби. Ако неко није упознат са Светим писмом и није видео ново светло у њему, реч коју говори је без основа. Ако буде говорио погрешно, он тога неће бити свестан. Стога морамо добро да познајемо Библију, иначе ће бити тешко да се буде служитељ Божије речи.
Истичемо да служитељ речи мора да буде упознат са Библијом. Ако не чујемо оно што је Бог говорио у прошлости, немамо начина да добијемо откривење. Откривење се рађа из претходног откривења – никада није дато изоловано. Бог најпре ставља своје откривење у реч коју је претходно изговорио, затим Божији Дух просветљује ту реч и увећава откривење. Тако се процес наставља. Ово је пут откривења. То није светло које је дато независно, већ је светлост која долази из речи и временом се њен сјај повећава. Ово је Божије откривење. Без прошлог откривења, Божије светло нема основе за деловање. Божије откривење данас не може бити дато на исти начин као у случају првог откривења. Када је Бог дао откривење првом човеку, проговорио му је а да овај није имао било какву претходну позадину у вези са тим. Међутим, у речи коју данас имамо, Он говори само на основу онога што је већ рекао. Сва његова накнадна откривења произлазе из оног првог.
Треће
Псалам 68:18 је старозаветни одломак о даровима који ће се излити на људе приликом вазнесења Господа Исуса. Када је Павле написао прво и четврто поглавље Посланице Ефесцима, он је извео своју проповед из ових одломака. У Ефесцима 1 он говори о Христу који је вазнет на небо и постављен да седи с десне стране Бога Оца (Еф. 4:20-21). У Ефесцима 4 он описује како је Христос приликом Свог вазнесења извео мноштво заробљеника и обдарио људе (Еф. 4:8). Гледајући уназад, откривамо да је Петар на дан Педесетнице рекао исту реч: „Подигнут тако Божијом десницом он је примио од Оца обећаног Духа Светога и излио ово што гледате и слушате“ (Дела 2:33). Дакле, изливање о коме је Петар говорио на дан Педесетнице и дарови за изградњу цркве који произлазе из вазнесења о коме је Павле говорио, потичу из разумевања светлости у Псалму 68. Бог није непосредно дао Павлу светлост; напротив, дао му је светлост коју је сачувао у 68. Псалму. Да би се то светло добило, човек мора да буде упознат са 68. Псалмом.
Посланица Јеврејима нам вешто објашњава многе приносе и показује нам да је Господ Исус тај принос. Ако неко није упознат са старозаветним жртвама, како може да схвати Христа као ту жртву? Божије светло је скривено у старозаветним приносима. Писац Посланице Јеврејима је знао за откривење у Старом завету; у супротном не би могао да напише Посланицу Јеврејима. Божија светлост стављена је у Стари завет; то значи да је стављена у Авраама, Исаака, Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, Самуила, Давида и Соломона. Ако не успемо да видимо ове људе, нећемо видети сву ту светлост. На пример, светлост се налази у свећи. Како може да буде светлости без свеће? Светлост се приказује кроз лампу и свећњак, а без њих не може да буде ни светлости. Морамо да видимо да су Стари и Нови завет тамо где Бог ставља Своју светлост. Нећемо моћи да задовољимо данашњу потребу ако не познајемо реч у овим заветима. Да поновимо, Божија реч је једна; у њу Бог ставља своју светлост која непрестано сија.
Авраам „поверова Господу и он му то урачуна у праведност“ (ССП). Ово се налази у 1. Мојсијевој 15:6. Ова реч се три пута користи у Новом завету – у Римљанима 4, Галатима 3 и у Јакову 2. Реч која је једном изговорена у Старом завету три пута се понавља у Новом завету. У овој изјави постоје три кључне речи: веровати, урачунати и праведност. Бог најпре даје Своју реч у Старом завету; у овој речи је скривено Божије светло. Када је Павле писао Посланицу Римљанима нагласио је израз „урачунати“; ко верује Бог га сматра праведником. Пишући Посланицу Галатима, он је поново цитирао исту изјаву, али овог пута је његов нагласак био другачији, јер је подвукао израз „веровати“ – веровати за праведност. Али док је Јаков говорио, он није узео реч урачунати, нити реч веровати; уместо тога он је узео израз „праведност“ – особа је пропала без праведности. Отуда Божија светлост светли у три различита правца. Она сија са три различите тачке. Да Павле никада није прочитао 1. Мојсијеву 15, да је заборавио оно што је прочитао или да је прочитао а да није примио никакво откривење, онда би та реч сигурно била изгубљена. Ако неко буде немаран према Божијој речи у Светом писму, неће бити оспособљен да буде служитељ Његове речи.
Служитељ речи мора да буде у стању да открије многе чињенице у Библији – што више то боље. Он мора да истражује осетљиве делове Божије речи. Божије светло се добија тако што се прво уђе у Божије чињенице – без библијских чињеница не постоји начин да се добије светлост. Како може да буде светлости без лампе? Ако лампа није упаљена, како светлост може да се манифестује? Потребна нам је претходно изговорена реч у Библији да нам помогне у изговарању Божије речи.
Други пример је у Авакуму 2:4: „Праведник ће од вере своје жив бити.“ Ово се такође цитира три пута у Новом завету: у Римљанима 1, Галатима 3 и у Јеврејима 10. Такође има три кључне речи: Праведник, вера и живот. Римљанима 1 ставља нагласак на „праведника“ – праведник ће живети од вере. Галатима 3 истиче „веру“ – човек може да живи само вером. Јеврејима 10 узима реч „живети“ – вером ће праведник живети. Бог поново ставља своју светлост у Стари завет, али је ослобађа у Новом. Светлост се једном, два и три пута ослобађа речју у Библији. Стога је несумњиво утврђено да је откривење светлост која сија из речи коју је Бог раније изговорио. Она никад није независна, али увек има свој темељ.
Четврто
Као што смо раније поменули, Нови завет не садржи ништа ново осим оног што се односи на тајну тела – састављеног од незнабожаца и Јевреја – како је то описано у Посланици Ефесцима. Нови завет је проширење Старог завета. Водеће правило овде гласи: Бог ставља Своју светлост у Своју реч. Стога морамо да учимо и знамо више о Божијој речи која је већ дата и забележена у Светом писму. Не може се узети здраво за готово да они који су се већ прилично упознали са Библијом могу да буду и Божији служитељи речи, исто тако и ми још мање ако нисмо у потпуности упознати са Библијом! Не можемо да будемо лењи по питању познавања Светог писма. Морамо да тражимо духовно разумевање; јер само познавање писма није довољно. Морамо да прочитамо претходно дату Божију реч пред Господом, тражећи светлост да би Књига била просветљена. О, кад би већ изговорена реч могла поново да проговори у нама. Само ово је делотворно. Где можемо да нађемо Божију светлост ако то није у Његовој већ изговореној речи која се налази у Библији? Данашња реч је скривена у новозаветној речи, као што је новозаветна реч скривена у старозаветној речи. Као што је реч апостола изведена од Мојсија и пророка, тако и наша реч потиче од апостола. Морамо да научимо како добити речи из апостолске речи.
Сва данашња откривења су једноставно светлост поново добијена од речи из прошлости. На почетку Бог је дао Своју реч; након тога је то реч која рађа реч. Главно правило у наше доба је да ми добијемо реч из онога што је некад било изговорено и при том настојимо да нешто кажемо. Ако не можемо да добијемо реч из речи која је већ дата, онда не можемо да будемо служитељи речи. Морамо да приступимо Божијој речи као што су то чинили апостоли, а не као књижевници и фарисеји. Морамо да видимо светлост у речи из прошлости, а та реч мора да роди још речи. Бог је створио прво зрно пшенице; од овог почетног зрна настала су сва друга зрна. Прво зрно је дало много зрна – од једнине до множине. И процес се наставља. Прво је дошло од Бога; било је створено, јер никада раније није постојало.
Исто начело се може применити и на Божију реч. Бог је створио прву реч, јер није имала претходника. Ова реч је потом произвела много следећих речи које су се наставиле. Генерације су пролазиле са речју која постаје све јаснија. Она се веома увећала. Као што данас не можемо да очекујемо да ће Бог створити ново жито за сејање, тако ни ми не можемо да чекамо да Он створи нову реч. Наше речи добијамо из претходно изговорене Божије речи; добијамо светлост у већ датој светлости; откривење примамо из једном већ показаног откривења. Ово је пут за данашњег служитеља Божије речи. Свако ко прекрши ово начело пада у јерес.
Драги моји, не прихватајте без изузетка оне који тврде за себе да су апостоли или пророци. Знамо да је јеретик и ђаво свако ко заобилази Божију реч. Озбиљна грешка може да настане неопрезним говорењем. Данашња светлост је укључена у већ дато светло, данашња реч је скривена у претходно изговореној речи, а данашње откривење се подразумева у једном већ показаном откривењу. Исправно је оно што произлази из Библије; погрешно је оно што не долази из Библије, него из неког другог извора. Данашња реч мора да потиче од претходне речи. Ово није дан стварања. Начело за данашње време је начело рађања. Откривење рађа откривење, светлост рађа светлост, а реч рађа реч. Учимо се корак по корак, с надом да ћемо постепено имати службу речи.
