SEDAMNAESTA LEKCIJA

Razni sastanci

U prethodnoj lekciji smo izneli načelo zajedničkog okupljanja; sada ćemo se osvrnuti na njegovo primenjivanje. Iz onoga što ja lično mogu da vidim u Bibliji, ima pet različitih vrsta sastanaka. To su evanđeoski sastanci, sastanci za lomljenje hleba, molitveni sastanci, sastanci na kojima se izražavaju različiti darovi ili sastanci zajedništva, i sastanci za službu ili propovedanje. U Bibliji možemo da nađemo primere za sve njih. Tako znamo da je u vreme apostola u novozavetnim danima bilo bar pet različitih vrsta sastanaka. Crkva bi i danas trebalo da ima sve te vrste sastanaka ako želi da bude jaka pred Bogom. Moramo da naučimo kako da se sastajemo da bismo mogli da pomognemo braći i sestrama da uzrastaju u Gospodu.

Evanđeoski sastanci

Najvažniji sastanak u Novom zavetu je evanđeoski sastanak. To je prva vrsta sastanka kako u Delima apostolskim tako i u Evanđeljima. Sudeći po istoriji rane crkve, od svih ostalih crkvenih sastanaka, evanđeoski sastanci su bili najosnovniji.

Tek pošto je crkva počela da propada tokom trećeg i četvrtog veka, evanđeoski sastanci su počeli da gube svoje prvenstvo, a sastanci služenja Reči su preuzeli vođstvo. Popularnost slušanja propovedi se ogleda u stanju crkve koje se svelo na nedeljno. U ranoj crkvi, propovedanje evanđelja, a ne slušanje propovedi, zauzimalo je prvo mesto. Današnja obrnuta situacija je dokaz neuspeha crkve. Da bismo imali jaku crkvu, propovedanje evanđelja bi trebalo da se vrati na svoje prvobitno mesto, tj. da bude najosnovniji od svih crkvenih sastanaka.

Braća i sestre bi svuda trebalo da prime svetlost od Boga, a ne da imitiraju puteve tradicionalnog hrišćanstva. Hrišćanstvo uopšte podvlači propovedi; i sami smo nesvesno sledili tu praksu. Neka nam Gospod bude milostiv da bismo mogli da se vratimo na izvorno stanje crkve.

Gospod nije stavio svoju crkvu na zemlju samo zato da bi se ona sama izgrađivala, nego i da bi sakupljala duše kao građevinski materijal za crkvu. Dar evanđeliste se ne nalazi na čelu spiska sve dotle dok je unutrašnje izgrađivanje crkve na prvom mestu, ali kad se evanđelje propovedalo u Delima apostolskim, evangeliziranje je bilo prvi dar koji se primenjivao. Jasan dokaz za to je Filipovo evangeliziranje Samarije u Delima 8. Za vreme širenja Božije crkve, dar evanđeliste je zauzimao prvo i najvažnije mesto. Ispravimo dakle taj običaj tradicionalnog hrišćanstva koje čini slušanje propovedi središtem svih skupova; povratimo evanđeoske sastanke na njihovo pravo mesto.

Čim ljudi uzveruju u Gospoda, trebalo bi odmah da počnu da pomažu objavljivanju evanđelja. Nemojte im dozvoliti da razviju naviku slušanja propovedi, nego im pomozite da neguju naviku službe u objavljivanju evanđelja.

Trebalo bi da imamo bar jedan evanđeoski sastanak nedeljno. Odredite najbolje vreme za takav sastanak, ili na Gospodnji dan ujutro ili na Gospodnji dan posle podne. Uredite da dva ili tri mlada vernika koji su napredniji i darovitiji daju svoja svedočanstva ili propovedaju evanđelje. Stariji bi mogli da pomognu mlađima, a ponekad da i sami propovedaju. No ipak, neka se svakako mlađima da mogućnost. Ne bi trebalo više od troje da svedoči ili propoveda evanđelje, da ne bi došlo do zbrke na sastanku. Najbolje je imati tri osobe.


1. Dođi da pomažeš

Novi vernici koji prisustvuju evanđeoskom sastanku trebalo bi da shvate da poruka nije za njih nego za neverne. Zbog toga nijedan vernik ne bi trebalo da dođe sa kritičkim ili nezainteresovanim ili nekooperativnim stavom. Nemoj suditi u svom srcu da li se evanđelje propoveda dobro ili loše. Ne zaboravi da Bog nije pripremio sastanak za tebe da ti čuješ evanđelje. Tvoj stav bi trebalo da bude takav da želiš da se duše obrate. Došao si da pomažeš, a ne da kritikuješ.


2. Dođite kao Telo Hristovo

Podstaknite svu braću da dođu na evanđeoski sastanak. Nemojte dozvoliti nijednom bratu ili sestri da misle da ne bi trebalo da prisustvuju zato što su već spaseni. Istina, spasen si, ali na evanđeoskom sastanku za tebe ima posla. Nemoj dolaziti nezainteresovan, nego dođi da bi nešto radio. Neka niko ne bude nemaran u vezi sa evanđeoskim sastancima. Ne radi se o tome da li ti znaš suštinu evanđelja ili ne. Ti bi zaista trebalo da znaš o čemu se radi na svakom sastanku, ali na evanđeoske sastanke dolaziš da bi mogao da pomogneš, pa tako i sam učestvuješ u njima.


3. Dovedi prijatelja

Ono što bi svakako trebalo da učinimo to je da dovedemo nespasene ljude na evanđeoski sastanak. Pre sastanka bi trebalo da pozovemo svoje prijatelje i rođake. Trebalo bi da ih pozovemo nekoliko dana unapred. Ne bi trebalo da dođemo na evanđeoski sastanak sami, nego da povedemo sa sobom bar još jednu osobu. Nemoj da dovedeš sa sobom više od četvoro, jer ako dovedeš mnogo nećeš moći da se brineš za njih. No ipak, ako ti Bog da milost da dovedeš deset, dvadeset ili trideset ljudi, šta bi tada trebalo da učiniš? Trebalo bi da zamoliš da ti druga braća i sestre pomognu. U svakom slučaju dovedi samo onoliko nevernih za koliko ćeš moći da se brineš.

Kad dolaziš na evanđeoski sastanak nemoj da stigneš pred sam početak. Oni koji prisustvuju sastancima moraju da se pripreme tako što će pozvati prijatelje da dođu ranije. Što se vreme sastanka više približava, i ti bi trebalo da pozoveš svoje prijatelje, kao što Luka kaže: „Iziđi na gradske ulice i sokake, drumove i zabrane pa privoli ljude da dođu“ (vidi Luka 14:21-23). Ti imaš odgovornost dok se evanđelje propoveda. Trebalo bi sa sobom da dovedeš bar jednu dušu. Kako će se evanđeoski sastanak držati ako su samo verni prisutni? Učini sve pripreme unapred. Reci ljudima koje si pozvao gde ćeš se sastati sa njima. Od neprocenjive je važnosti da dovedeš ljude.


4. Pobrini se za svog prijatelja

Ima nekoliko stvari koje bi trebalo da učinimo za vreme sastanka da bismo se pobrinuli za prijatelje koje smo doveli.


Sedi do prijatelja

Kad nevernik dođe na sastanak on ne zna gde da sedne. To u potpunosti zavisi od tebe. Ako na sastanku ima redara, pitaj gde bi trebalo da sedneš sa svojim prijateljem. Upravljaj se po njihovim uputstvima. Ako dovedeš jednu osobu, sedi do nje; ako dovedeš dvoje ljudi, sedi između njih; ako dovedeš četvoro, neka ti po dvoje bude sa svake strane. Nemoj da pokušaš da paziš na više od četvoro, pošto će ti to biti nemoguće. Ako imaš sa sobom više od četvoro, trebalo bi blagovremeno da zamoliš drugu braću i sestre da se brinu za njih. Na evanđeoskom sastanku sedenje je veoma važno. Nemoj da napuniš salu nevernicima. Neka vernici i nevernici sede jedni do drugih.


Pomozi im da nađu stihove u Bibliji i objasni im reči

Pošto ste seli, tebi je ostalo da obaviš još dosta posla. Trebalo bi da pomogneš nevernima da pronađu stihove iz Biblije koje propovednik upotrebljava. Na primer, propovednik govori o Isusu Navinu; ti moraš da mu nađeš mesto u Bibliji gde se govori o Isusu Navinu, pošto on ne zna gde se taj deo nalazi. Ako propovednik upotrebi neku naročitu reč koju ne objašnjava, onda bi trebalo da tihim šapatom objasniš svom prijatelju šta reč znači. Ako se čudi imenima ljudi i mesta, možeš mu reći da su to Biblijska imena. Ti treba da dopuniš sve ono što nedostaje u propovedanju. Nemoj da govoriš isuviše glasno, nego mu šapući razgovetno da bi mogao da razume. Padžet Vilks (Paget Wilkes) je spomenuo jedan slučaj u jednoj svojoj knjizi. Jednom je neki propovednik iz Engleske objavljivao evanđelje u Japanu. Mnogi su došli da ga čuju. Njegova prva rečenica je bila: „Vi znate priču o izlasku izrailjskog naroda iz Egipta.“ Vilks mu je odmah prišao i rekao: „Ovi ljudi ništa ne znaju ni o Izrailjcima ni o Egiptu.“ Taj potez je bio vrlo mudar, inače bi bilo potrebno bar jedan sat da se objasni ko su bili Izrailjci, šta je bio Egipat, i kako su Izrailjci izišli iz Egipta. Propovednik nije znao da su ti ljudi bili toliko neupućeni. Međutim, da je nastavio bez ikakvog objašnjenja, onda bi oni koji su bili blizu nevernih mogli jednostavno šapatom da objasne: „Izrailjci su bili Jevreji, Egipat je bio nacija, a Izrailjci su bili oslobođeni ropstva kad su izišli iz Egipta.“


Nađi pesme

Isto tako bi trebalo da pomogneš nevernima da nađu pesme u pesmarici. Naročito im pokaži kada se refren peva. Ako imaš sa sobom četiri prijatelja, to će biti sve što bi mogao da učiniš za njih dok traje propoved.


Posmatraj njihove reakcije i moli se

Pažljivo posmatraj reakciju nevernih dok slušaju. Ako je njihova reakcija negativna, moli se Gospodu da im omekša srca. Ako primetiš da je neka osoba ohola, zamoli Gospoda da slomi njenu oholost. Da li crkva propoveda evanđelje dobro ili slabo zavisi od toga kako se evanđeoski sastanak vodi. Ukoliko celo telo nije pokrenuto i nisu uključena sva braća i sestre, nema načina na koji bi se evanđelje moglo propovedati. Ti si taj koji poznaješ one koje si doveo. Ti si taj koji bi trebalo da ih posmatraš i da se moliš: „Gospode, pokreni njegovo srce. Gospode, podari ovome razumevanje. Gospode, slomi njegovu uobraženost da bi mogao da čuje.“ Ponekad bi mogao da osetiš da bi bilo dobro kad bi onaj koji propoveda rekao nešto posebno. Ukoliko je to slučaj, onda bi mogao ovako da se moliš: „Gospode, radi ove naročite potrebe, učini da propovednik kaže sledeće reči. . .“ Često ćeš uvideti da propovednik izgovori upravo te reči. Tako kroz molitvu možeš da se pobrineš za svog prijatelja.


Pomozi prijateljima da prime gospoda

Najvažniji deo je da pomogneš svome prijatelju da primi Gospoda, pošto si uvideo da mu je Gospod progovorio. Pošalji u njegovo srce reč Gospodnju putem molitve. Zamoli Gospoda da učini da Ga prijatelj čuje, da Njegova reč uđe u čovekovo srce, i da ga Gospod prosvetli svojom Rečju.

Kad je propovednik spreman da povuče mrežu, ti bi trebalo da ohrabriš svog prijatelja rečima: „Pa i ti si grešnik. Nadam se da ćeš primiti Gospoda.“ Ako primetiš da se koleba poguraj ga malo u pravom smeru. Nemoj dozvoliti Satani da pred njega stavi nekakvu prepreku ili da ga odvuče. Trebalo bi da deluješ čim primetiš da je makar i malo pokrenut. Reci mu: „Veruj i primi Gospoda upravo sada. Odbacivanje bi moglo da te košta večnih muka.“ Dok razgovaraš s njim tvoje ophođenje bi trebalo da bude ozbiljno i trezveno, da neozbiljnošću i lakrdijom ne bi izgubio efikasnost. Kad propovednik poziva ljude da prime Gospoda, i ti bi trebalo da pomažeš u tome. Sramota je da se ne brinemo za ljude na čijem spasavanju radimo dok se Satana uporno trudi da ih odvuče u propast. Pošto Satana pažljivo čuva one koje poseduje, mi bi trebalo s velikom pažnjom da pazimo na one koji su nam povereni. Moramo im pomoći da se spasu.

Nemoj da zaboraviš osnovno načelo: spasi osobu na sve moguće načine. D. L. Mudi (D. L. Moody) je jednom rekao da ako na pogrešan način dovedemo osobu Gospodu, Bog će nam to oprostiti. Zato neka nam oči budu otvorene. Bilo da ih vučemo ili da ih guramo, u svakom slučaju dovedimo ljude Gospodu. Ne počivajmo sve dok ne budu spaseni.


Pomozi im da se potpišu

Pred kraj sastanka pomozi im da se potpišu. Neki ljudi bi mogli da se plaše da stave svoje ime na papir, pitajući zbog čega je to potrebno. Objasni im da je to zato da bi neko mogao da ih poseti.


Pomozi im da se mole

Tvoj posao još nije završen. Konačno kad dođe vreme za molitvu, trebalo bi da im pomogneš da se mole sa tobom ili s nekim drugim bratom ili sestrom. Ne smeš ništa da ostaviš nedovršeno.


Poseti ih sa još jednim hrišćaninom

Kad crkva šalje ljude u posetu onima koji su ostavili svoje ime, trebalo bi da ideš i posetiš one sa kojima si ti stupio u kontakt. Možda će biti potrebno da ih posetiš ne samo jednom nego dva ili tri puta sve dok se duša ne spasi.

Na kraju, evanđeoski sastanak bi trebalo da bude ispred svih ostalih skupova. Sva braća i sestre koji pripadaju Hristovom Telu moraju da shvate važnost ovoga i da učestvuju u radu. Tako će crkva da uzrasta i postane jaka. Neka Bog radi na obnovljenju među nama. Neka evanđeoski sastanci budu prvi od svih ostalih skupova kao što su to bili u Novom zavetu. Na ovom sastanku svaki brat i sestra moraju aktivno da rade; niko ne bi trebalo da se opusti. Pošto zadobijete nove vernike, oni bi odmah trebalo da počnu sa radom za Gospoda, još u toku prve godine svoga obnovljenja. Time ćeš učiniti da im bude nemoguće da kasnije pasivno sede i slušaju propovedi. Ako to učinite, onda će crkva zaista biti u dobrom stanju. Evanđeoski sastanci će postati radionice za svu braću i sestre. Ne radi se o tome da li neko može da propoveda; naš zadatak je da pomognemo da se duše izbave. Ako svi mi shvatamo šta je to evanđeoski sastanak, onda će uvek biti potrebe i za službu sa propovedaonice. No ipak, to nije naš cilj, pošto nigde u Novom zavetu Bog ne želi da na to ciljamo. To jeste praksa današnjeg hrišćanstva, ali to ipak nije ono što nalazimo u Bibliji.


Skupovi za Lomljenje hleba

Sledeći važan sastanak je lomljenje hleba.


1. Sto i Večera

Po Božijoj Reči sastanak za lomljenje hleba ima dva različita aspekta: Jedan je trpeza Gospodnja, a drugi je večera Gospodnja. 1. Korinćanima 10 se odnosi na trpezu Gospodnju, dok 1. Korinćanima 11 ukazuje na večeru Gospodnju. No mi ćemo ih pogledati u obrnutom redosledu počevši sa 1. Korinćanima 11. U večeri Gospodnjoj, hleb je Gospodnje telo, ukazujući na fizičko telo Gospoda. Uzimajući od tog tela koje je dano za oproštenje greha, mi možemo da primimo život. Dakle, osnovna misao večere Gospodnje je spomen na Gospoda. Značenje večere Gospodnje leži u sećanju na to kako je Gospod prolio svoju krv da bi nam gresi mogli biti oprošteni.

Ali 1. Korinćanima 10 ima drugi vid. Lomljenje hleba se naziva trpeza Gospodnja. „Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo“ (stih 17). Hleb u 1. Korinćanima 11 je fizičko telo Gospodnje, a u 1. Korinćanima 10 to smo mi. Mi koji smo mnogi jedan smo hleb. Drugim rečima, trpeza Gospodnja podvlači našu zajednicu i zajedništvo sa Božijom decom. Glava 11. podvlači sećanje na Gospoda, dok glava 10. podvlači zajedništvo Božije dece.

Odatle sledi da imamo dva značenja: jedno je direktno, naša pažnja je usmerena ka nebu, pri čemu se opominjemo Gospoda; drugo je usmereno ka zajedništvu jednih s drugima, što predstavlja jedan hleb na stolu. Svi mi imamo udela u tom hlebu; svi smo mi narod tog jednog hleba. Ti pripadaš tom hlebu; a isto tako i ja. Ti si primio Spasitelja, a isto tako sam i ja. Zbog toga bi trebalo da imamo zajednicu u Gospodu. Kod lomljenja hleba dolazimo pred Gospoda da bismo imali zajednicu sa njim i sa svom njegovom decom.


2. Dva dela — Gospodnji i Očev

Ima još nešto što bi trebalo zapaziti: sastanak na kome lomimo hleb se deli na dvoje. Da to objasnimo.

Pošto spasenje sačinjavaju dva vida, sastanak za lomljenje hleba ima isti oblik. Prvi vid spasenja je da vidim sebe kao grešnika koji je osuđen na smrt, ali kroz milost Gospodnju koji je došao na svet da umre za mene, ja imam oproštenje greha primajući krv Gospoda Isusa. No spasenje se ne zaustavlja na tome. Pošto sam spasen i pošto pripadam Gospodu, Gospod Isus me je doveo Bogu koga on naziva svojim Ocem i mojim Ocem. Sveti Duh koji boravi u meni čini da zovem Boga: „Ava, Oče!“ To je drugi vid spasenja. Drugim rečima, spasenje se sastoji iz dva vida: prvi je Gospodnji, a drugi je Očev. Prvi vid se odnosi na oproštenje dok se drugi vid odnosi na to da me Bog prima. Ta dva vida ne bi trebalo mešati sa spasenjem. Ja prvo primim oproštenje, a zatim sam primljen pred Bogom. Kao grešnik prvo moram da budem spojen sa Gospodom Isusom pre nego što mogu da imam prisnu vezu sa Bogom.

Zato nam Biblija i kaže: „Ko god poriče Sina nema ni Oca; ko ispoveda Sina ima i Oca“ (1. Jovanova 2:23). Spasenje sadrži obe strane, Sinovljevu stranu, Gospodnji aspekat, i Očevu stranu, Božiji aspekat. Niko ne može da mimoiđe Sina i dođe do Oca. On prvo mora da dođe Sinu, krstu, da bi primio oproštenje, pošto je pravednik umro za nepravednike. Tada će ga Sin voditi Ocu. Dakle, prvo imamo oproštenje, a zatim smo primljeni. Ovo bi trebalo da nam bude vrlo jasno.

Zbog ova dva aspekta spasenja, sastanak za lomljenje hleba kao spomen na spasenje prirodno se deli na dva dela. Pre lomljenja hleba imamo Sinovljev deo; zatim pošto je hleb prelomljen imamo drugi deo koji pripada Ocu. Prvi deo je deo Gospoda Isusa; drugi deo je Božiji.


Prvo dođi Gospodu

Pošto dođemo Gospodu Isusu, mi shvatamo koliko smo veliki grešnici, kako smo deca pobune i gneva, koja se nalaze pod Božijom osudom bez ikakve mogućnosti za spasenje. No, slava Bogu, kroz Gospoda Isusa koji je prolio svoju krv za oproštenje naših greha danas možemo da Mu priđemo i primimo Njegov život. Tako bi u prvom delu sve naše molitve i pesme i slavljenje trebalo da bude usmereno ka Gospodu Isusu. Kao grešnici pre svega se približavamo Gospodu Isusu za oproštenje greha.

Ako odemo do hrama, prvo nailazimo na oltar, a ne na kovčeg zaveta. Tek kasnije dolazimo do kovčega, ali prvo se srećemo sa oltarom. Pošto je oltar slika krsta, prvo prilazimo Gospodu sa hvalom i slavljenjem.

U prisustvu Gospodnjem prinosimo hvalu i slavljenje. Zaista, ništa drugo i ne možemo da učinimo osim da Mu zahvalimo i da Ga slavimo, pošto pred krvlju nema potrebe da bilo šta tražimo. Na ovom sastanku je neprikladno tražiti bilo šta. Ne možemo da ištemo od Gospoda da prolije svoju krv za nas; On je to već učinio. Dakle, ne moramo da ištemo. Sve što bismo mogli da učinimo to je da ga slavimo. Bilo da je to u obliku molitve ili u obliku pesme, to se ipak svodi na zahvaljivanje i slavljenje. Zahvaljujući mi zapažamo Gospodnje delo; pri slavljenju obraćamo pažnju lično na Njega. Zahvaljujemo Mu za ono što je učinio; a slavimo Ga za ono što On jeste.

U početku bi moglo da bude više zahvaljivanja; ali postepeno, zahvaljivanje će ustupiti mesto slavljenju. Mi zahvaljujemo i slavimo. Kako je samo divno delo učinio za nas, i kako je On samo divan Spasitelj kao Osoba, a i po svom položaju. Onda kada naše zahvaljivanje i slavljenje dostignu vrhunac, tada je došlo i vreme da prelomimo hleb. Sada je ceo skup doveden pred Gospoda.


Tada nas Otac prima

Pošto je hleb prelomljen počinje drugi deo našeg sastanka. Gospod Isus ne želi da Mu dođemo i da se tu zaustavimo. On želi da idemo dalje Ocu. Nije li to divno; mi primamo Gospoda Isusa, a Otac prima nas? Neka nam ovo bude jasno. Po istini evanđelja, mi primamo Gospoda Isusa, a ne Oca. U Bibliji nam se nigde ne nalaže da primimo Oca, nego je to uvek Sin u koga bi trebalo da verujemo. Otac nas prima tek pošto smo osposobljeni u Njegovom Sinu da bi nas On primio. Naše primanje Sina je samo pola spasenja; pošto nas Otac primi to je druga polovina. Odatle proizilazi, pošto je hleb prelomljen, trebalo bi da dođemo Ocu. Trebalo bi da otpočnemo sa slavljenjem Boga Oca.

Na dan svog vaskrsenja Gospod je rekao Mariji: „Ja idem gore svome Ocu — i Ocu vašem, svome Bogu — i Bogu vašem“ (Jovan 20:17). Pre nego što je vaskrsao On je uvek govorio: „Moj Otac,“ ali posle svoga vaskrsenja, njegov Otac je postao i naš Otac. Tako nas u drugom delu sastanaka za lomljenje hleba Gospod Isus vodi Ocu. Braćo i sestre, onaj koji nas vodi na sastanku je Sveti Duh, a vođstvo Svetoga Duha nije u suprotnosti sa načelima spasenja. Sveti Duh će nas prvo voditi Sinu, a zatim Ocu. Učimo se da sledimo Njegovo vođstvo i idimo Ocu pošto smo prelomili hleb.

U tri priče koje su zabeležene u Luki 15, u prvoj upoznajemo Pastira, a u poslednjoj Oca. Prvo dobri Pastir, a zatim dobri Otac. Dobri Pastir izlazi da nas traži, a Dobri Otac čeka kod kuće da mi Njega nađemo. Dobri Pastir izlazi iz kuće, ali dobri Otac ostaje kod kuće da bi nas primio. U prvom delu na sastanku štovanja sastajemo se sa dobrim Pastirom; a kasnije prilazimo Ocu. Zbog toga se sve pesme i molitve u drugom delu usredsređuju na Oca. Mi ne sledimo svoja sopstvena nahođenja nego nas tako vodi Sveti Duh. Ako Sveti Duh ima slobodu među nama verujem da će nas On bez sumnje voditi u ovom smislu.


Sin vodi mnoge sinove sa slavljenjem

U Jevrejima 2 zapažamo nešto divno: Gospod Isus dovodi mnoge sinove u slavu. Gospod Isus kao prvorođeni Sin vodi mnoge sinove u slavu. Dok je bio na zemlji, bio je jedinorođeni Sin Božiji, zato što je bio jedini Sin koga je Bog imao. Ali posle svoje smrti i vaskrsenja, On nas je preobrazio u mnoge sinove. Mi ne postajemo sinovi sve dotle dok se ne upoznamo sa Gospodom Isusom. Tako u drugom delu lomljenja hleba sastanak poprima karakter prvorođenog Sina koji vodi mnoge sinove. „Usred skupštine hvaliću te“ (Jev. 2:12b). To je vreme kad prvorođeni Sin vodi mnoge sinove ka slavljenju Oca. Ne samo da je divno što mnogi sinovi mogu da dođu Ocu, nego i to što Prvorođeni vodi mnoge sinove Ocu koji slave Njegovo sveto ime. Učimo se kako da se vinemo visoko u svom duhu.

Božiji presto je utvrđen na slavljenju. Kad Božija crkva počne da slavi Boga, ona onda počinje da dodiruje i Božiji presto. Sve što više učimo da slavimo, to se sve više upoznajemo i sa prestoljem.

Vrsta sastanaka u Jevrejima 2 je najbolja vrsta sastanka. Počnimo da to učimo već od danas. U nebu ćemo se jednog dana sastajati na savršeni način. Ipak, počnimo da praktikujemo ono što se podrazumeva pod vođstvom prvorođenog Sina da bismo slavili Oca u skupštini danas, još pre nego što uđemo u slavu. Kažem vam da je to uzvišenije od svih ostalih crkvenih sastanaka. To je zaista nešto slavno.


Molitveni sastanak

Molitveni sastanak je takođe jedan važan sastanak. Svaka vrsta sastanka ima svoju naročitu karakteristiku. Svedočanstvo koje Bog želi da održavamo na zemlji se ispunjava kroz udruženo propovedanje evanđelja, lomljenje hleba i zajedničke molitve. Molitveni sastanak može da bude i težak i lak. Novi vernici bi trebalo da znaju o toj vrsti sastanka.


1. Složno

Jedan od osnovnih zahteva da se braća i sestre zajedno mole je da budu usaglašeni. Gospod nam kaže u Mateju 18 da se moramo složiti na zemlji. Pre Pentekosta i na dan Pentekosta sto dvadeset vernika se molilo jednodušno (Dela 1:14, 15). Dakle, prvi uslov za molitveni sastanak je da se bude jedno u srcu i jedno u mislima. Kako ljudi mogu da se okupe na molitvu ako svaki od njih ima svoje sopstvene misli? Reč „slože“ u Mateju je od velikog značaja. Gospod obećava: „Ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima . . .“ (stih 19). Upravo ta reč se koristi u grčkom da bi označila harmoniju u muzici. Ako neko svira sam, nema problema. Ali ako trojica sviraju zajedno, jedan na klaviru, drugi na violini, a treći na flauti, čim jedan od njih ne svira kako treba dolazi do nesklada. Isto tako ni naše molitve ne bi trebalo da budu neusklađene. Ako možemo da se složimo jedan s drugim, Bog će nas čuti ma šta tražili. Ono što svežemo na zemlji biće svezano na nebu, i ono što razrešimo na zemlji biće razrešeno na nebu. Osnovni uslov je usklađenost. Učimo se dakle da budemo u saglasnosti i da se ne molimo svaki po svom sopstvenom nahođenju.


2. Određeno

Kako možemo da postignemo tu usklađenost? Nalazim da je najveća nevolja na molitvenim sastancima u tome što ima previše zahteva. Sve dotle dok ima mnogo predmeta za molitvu, biće vrlo teško da se dođe do saglasnosti. Mi sami stvaramo nesuglasicu zato što imamo pedeset ili šezdeset molitvenih predmeta. Molitveni sastanak postane nekakav sveobuhvatni sastanak. Takvu situaciju u Bibliji ne nalazimo. Ono što nalazimo to je moljenje za određene stvari. Na primer, crkva se molila za Petra dok je bio u zatvoru. Ni mi ne bi trebalo da se molimo za mnoge stvari, nego bi trebalo da se molimo za nešto određeno. Lako je doći do saglasnosti tamo gde se moli samo za jedno. Mnogo predmeta će učiniti naše molitve rutinskim.

Rekao bih da molitveni sastanci u mnogim mestima zahtevaju drastičnu promenu. Neka svaki molitveni sastanak bude samo za jednu stvar. Možda bi trebalo da se molimo za nezaposlenu braću i sestre ili za bolesne ili za siromašne — samo za jednu od ovih stvari i nizašta drugo. Sa jednim predmetom ćemo se lako usaglasiti.

Ako je ostalo vremena pošto smo završili da se molimo za jednu stvar, onda možemo izneti još nešto za molitvu. Moramo da obavimo taj posao molitve pred Bogom. Molitveni sastanak bi mogao da se podeli na dva dela, i svaki deo da bude posvećen za jednu stvar. Moliti se za dve stvari istovremeno predstavlja poteškoću da se ljudi usaglase. Dakle nemoj da budeš nemaran te objaviš dva predmeta za molitvu na samom početku. Neka odgovorni brat najavi predmete jedan za drugim. Mislim da je jedna od najvećih potreba na molitvenom sastanku da se predmet za molitvu iznese jednostavno. Cilj molitve je da ostvari nešto, da učini da se stvari urade. Molitveni sastanak se ne održava iz društvenih razloga ili da bi se udovoljilo ljudima; zbog toga i ne može sve da se uključi.

Sila određene molitve koja je izrečena u Delima 1 i 2 je dovela do Pentekosta. Kao što je krst bio posao koji je Sin Božiji ostvario, tako je i Pentekost bio rad koji je ostvaren kroz molitvu Božije dece. Kako je to učinjeno? Jednodušnom molitvom. Dakle i mi bi trebalo da se molimo usredsređeno, a ne zbrda-zdola.

Svaki onaj koji dođe na molitveni sastanak trebalo bi da dođe pripremljen u veri. Ako je to moguće, braća i sestre bi trebalo unapred da budu obavešteni za šta ćemo se moliti, tako da mogu da dođu sa bremenom za to. Prvo dolazi osećanje potrebe, zatim breme i konačno iskanje.


3. U realnosti

Postoji još jedna osnovna potreba u vezi sa molitvama na molitvenom sastanku, a to je realnost ili iskrenost. Po onome što sam ja lično primetio (ne usuđujem se da preuveličavam), imam dovoljno razloga da kažem da je polovina reči koje se izgovore na molitvenom sastanku lažna. Povod za mnoge molitve nije da Bog može da ih čuje, nego da ljudi mogu da ih pohvale. Nije toliko važno da li Bog odgovara na moju molitvu, koliko da li ja ugađam ljudima. Odatle sledi da su molitve na molitvenim sastancima uobražene i prazne.

Prava molitva dolazi iz želje srca, a ne iz mašte uma. Ona je izraz osećanja u srcu, te se podiže iz duboke čežnje iznutra. Zbog toga je molitva u Starom zavetu prineta Bogu kao kâd. Sav Starozavetni kâd dolazi od drveta. Pošto bi se kora stabla zarezala drvo je lučilo smolu od koje se spravljao kâd. Odatle proizilazi da molitva nije bila nešto što je prineseno bilo pri ruci; ona je prinošenje nečega što je isceđeno iz dubine srca. Ona je slična nečemu što curi iz rane. Takve molitve se sasvim razlikuju od onih koji mnogi lako izgovaraju — molitve koje su lepe za slušanje, ali po svom sadržaju sasvim obične. Ne zaboravimo da su naše molitve upućene Bogu da bi ih On čuo, a ne braći i sestrama da bi se ugađalo njihovim ušima.

Ako molitvama na molitvenim sastancima nedostaje realnost, iskreno, mi ne možemo da očekujemo da crkva bude jaka. Da bi crkva bila jaka, molitveni sastanci moraju da budu jaki. Da bi molitveni sastanci bili jaki, sve molitve moraju da budu stvarne. Ne možemo dozvoliti da budu lažne, pošto Bog nikada neće nagraditi neiskrenost.

Molitva nije ni propovedanje ni predavanje. Ona je iskanje pred Bogom. Zato nemoj da koristiš mnoge reči kao da Bog nije upoznat sa okolnostima, te Mu trebaju tvoji detaljni i pronicljivi raporti i dokazi!

Molimo se zato što nam je nešto potrebno; molimo se zato što smo slabi. Dolazimo da bismo primili duhovna dobra i silu. Mi molimo u skladu sa našim potrebama, mi se molimo u realnosti. Ako ne osećamo nikakvu potrebu, naše molitve će svakako biti nestvarne.

Jedan od najosnovnijih uzroka uobražene molitve je taj što onaj koji se moli jednostavno ne može da zaboravi prisutne. Pošto je uvek svestan ljudi, on lako postane neiskren u svojim molitvama. Dakle na molitvenom sastanku on bi trebalo da ne zaboravi da iako u jednu ruku on predstavlja ceo skup, ipak s druge strane on je sam sa Bogom, usklađujući se sa potrebom.

Što je potreba određenija, to je i molitva sigurnija. Možda se sećaš one priče Gospoda Isusa o prijatelju koji je neočekivano stigao, a ti nisi imao čime da ga poslužiš. Tako odlaziš drugom prijatelju da zatražiš hleba. Potreba je vrlo određena: „Molite i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se,“ rekao je Gospod Isus (Matej 7:7). Ne usuđuješ se da budeš nemaran tamo gde je prava potreba. Gospod obećava da ako tražiš, da ćeš i primiti.


4. Sažeto

Molitva mora da bude i sažeta i stvarna. Skoro sve molitve u Bibliji su vrlo sažete. Takozvana Molitva Gospodnja u Mateju 6 je sasvim kratka. Gospodnja lična molitva pred njegov odlazak u Jovanu 17 izgleda dugačka, međutim, ona je mnogo kraća od molitava mnoge Božije dece danas. Čak je i molitva cele crkve koju nalazimo u Delima apostolskim 4 sažeta. Molitva u Efescima 1 je veoma važna molitva, no ipak može da se pročita za manje od pet minuta.

Što su molitve duže, to sve više postaju izveštačene i prazne. Samo su dve rečenice stvarne; ostalo je dodato. Te dve rečenice su za Boga; a sve ostalo je za uši braće i sestara. Trebalo bi da učimo mlade vernike da se mole ukratko, i da im kažemo da ako se stariji i mole dugo, mladi ne bi trebalo to da čine. U stvari činjenica je da bi duge molitve mogle da naškode crkvi.

Jednom prilikom, dok se neka sestra molila veoma dugo i dovela do granice strpljenja celu skupštinu, Mudi je postupio veoma mudro kada je ustao i rekao: „Dok se naša sestra moli zapevajmo skupa.“ Neka niko od nas ne pomisli da možemo da budemo nemarni na molitvenim sastancima. Ako se zaista molimo jednodušno, neverni koji bi se našli na sastanku moraće da priznaju da hrišćani zaista imaju nešto veliko. Dugačke molitve rasipaju silu, a sažete molitve dodaju snagu sastanku.

Pisac knjige „Zabeleške iz Petoknjižja“ (Notes on the Pentateuch, C. H. M.), dobro je rekao: „Molim vas nemojte svojim molitvama da zlostavljate Božiju decu.“ Mnogi te ne bi šibali korbačem, ali te tuku svojim molitvama. Čoveku nije lako da ostane na svom sedištu. Neka se Božija deca mole iskreno i sažeto.


5. U granici svojih privatnih molitava

U zajedničkim molitvama trebalo bi ići za još jednim osnovnim načelom, a to je da ne dozvoliš da tvoje javne molitve prevazilaze tvoje privatne molitve. To je dobro pravilo. Kako se moliš nasamo, tako se moli i javno. Naravno, ponekad je potrebno da podesiš svoje javne molitve, pošto nije uvek moguće da se moliš u potpunosti na isti način kao kad si sâm. To se podrazumeva. No ipak, tvoje molitve na skupu ne bi trebalo da prevazilaze tvoje privatne molitve. U stvari, činjenica je da je veoma malo privatnih molitava koje su uobražene, dok je veoma malo javnih molitava koje su stvarne. Kad se sastaneš sa drugima na molitvu, obično kažeš ono što ne bi rekao kada si sam. Tako dodaješ reči svojim molitvama.

Iako je javna molitva teška i teži da bude nestvarna, dugačka i da ugađa ljudima, ipak molitve na molitvenim sastancima su jače od privatnih molitava po pitanju ostvarenja ciljeva. Bog može da odgovori na molitve crkve daleko više nego na privatne molitve. Međutim, danas ima više odgovora na privatne, nego na udružene molitve. Zašto? Zato što u udruženim molitvama ima toliko neistine, zbrke i praznih reči. Kako bi se Bog radovao da odgovori na molitve svoje dece kad bi se ona zajedno, jednostavno i složno molila!

Sastanci na kojima se praktikuju darovi

Darovi koji se nalaze u svakoj lokalnoj crkvi su različiti. Nekim crkvama Bog može da dâ reči otkrivenja kao i darove proroštva i učenja; drugima može dati dar jezika i dar tumačenja jezika. U nekim mestima on bi mogao da dâ samo dar učenja bez ijednog drugog čudotvornog dara; ili bi pak moglo da bude suprotno; da bude čudotvornih darova bez dara reči. Mi ne možemo da diktiramo Bogu šta će učiniti u svojoj crkvi. Ali ono što znamo to je rukovodeća ideja takvih sastanaka: Bog želi da njegova deca koriste svoje darove. Jasno je da ne možemo koristimo darove koje nemamo, nego one koje posedujemo. Odatle sledi da nijedna mesna crkva ne može da imitira druge mesne crkve po pitanju upotrebe darova. Svaka crkva mora da primenjuje pred Bogom darove koje braća i sestre imaju u svom mestu. Ono što ovde opisujemo to su sastanci koji se zasnivaju na 1. Korinćanima 14.

Na skupovima na kojima se primenjuju darovi mogla bi se postavljati i pitanja, pošto nam je želja da izgrađujemo jedni druge u svetlosti koja dolazi od Boga. Tako apostol kaže: „Kad se skupljate, svaki ima psalam, ima nauku, ima otkrivenje, ima čudni jezik, ima dar tumačenja tog jezika“ (1. Kor. 14:26). Ako ima proroštava neka najviše troje prorokuje.

Ako na takvim sastancima nema tumačenja jezika, neka se i ne govori na jezicima. Govorenje jezicima je za ličnu izgradnju, dok su jezici sa tumačenjem isti kao i prorokovanje. Jezici bez tumačenja ne naziđuju crkvu, zato što nemaju dejstva na razum. Zato Pavle zabranjuje govorenje jezicima na sastanku ukoliko nema i tumačenja. On ne zabranjuje govorenje jezicima, nego samo govorenje jezicima bez tumačenja.


1. Ne budi pasivan

Na ovoj vrsti sastanka, sva braća koja imaju dar izlaganja Reči ne bi trebalo da budu pasivni. Često na sastancima za primenjivanje darova ili takozvanim sastancima zajedništva, braća koja imaju dar služenja Božije Reči drže se pasivno i stoje po strani, dozvoljavajući ostaloj braći da govore. To nije ispravno.

Novi vernici bi trebalo da znaju jednu stvar, a to je da na skupovima gde se upotrebljavaju darovi ne bi trebalo svi da govore. Samo oni koji imaju dar mogu da govore. Mi ne odobravamo jednočovečnu službu, niti pak potpomažemo „slobodno za svakog“ službu. Bog osuđuje i jednočovečnu službu i svakočovečnu službu kao pogrešnu. Samo oni koji su nadareni trebalo bi da izlažu Reč; ne može svako da govori. U čemu je danas nevolja? Nevolja je u tome što se braća sa službom Reči, postavljaju tako kao da je sastanak otvoren za svakog brata, dok je u stvarnosti sastanak otvoren samo za onu braću koja su nadarena za službu, a ne za svakog brata i sestru. Oni koji su usta neće da govore nego očekuju da ruke, noge i uši govore! Šta bi drugo mogao da očekuješ na takvom sastanku nego zbrku? Zbog toga bi sva braća koja su nadarena trebalo da otvaraju svoja usta na sastanku. Što se tiče ostalih, neka govore samo onda kad imaju nešto vredno da kažu.


2. Otkrijte nove darove

Kad novi vernici dođu na ovaj sastanak, njima je prilično teško, jer još ne znaju koji su njihovi darovi. Pošto su tako mladi u veri, ne mogu se smatrati kao oni koji bi mogli da služe Reč. Dakle, kako im pomoći? Moja nada je da će naprednija braća mlađoj braći dati prilike da govore. Nemojte im zatvarati usta, nego ih savetujte da isprva govore jednostavno da bi se moglo uvideti da li im je Bog dao službu Reči. Pružite im priliku, ali ne preterano. Nemojte zaustavljati bilo koji dar, ali isto tako nemojte kvariti ni sastanak. Ako su neki obdareni, ohrabrite ih da sledećeg puta govore duže. Neke bi kasnije trebalo zamoliti da govore kraće. Ohrabri obdarene da nastave; a ograniči manje nadarene. Tako će sastanak sve više jačati i nijedna usta među braćom neće biti zapečaćena.

Služeći Gospodu, mi ne samo da bi trebalo da pomognemo ljudima u zajednici da znaju Gospoda nego i da otkriju nove darove. Kako možemo da otkrijemo te darove? Na sastanku na kome će se koristiti duhovni darovi. Dok takav sastanak traje, trebalo bi da su nam oči široko otvorene. Ohrabri one na koje je Gospod položio svoju ruku. Neki vole da govore, a nemaju ni dar ni službu Reči. Nije neophodno da im se zabrani da govore, nego ih jednostavno zamoli da manje govore. Tako će se mladim vernicima pomoći i pružiti prilika da i oni pomognu drugima.


Sastanci za službu

Ovo je sastanak od najmanje važnosti; no ipak i to je deo Božijeg utvrđenog reda i zato ga ne bi trebalo zanemariti. Putem takvih sastanaka možemo da primimo Božiju Reč. Možda će nam se ukazati prilika da čujemo Reč kad neki apostol5 dođe u naš kraj ili kada je sa nama neki učitelj ili prorok. Ja ne kažem da je to nevažan sastanak, neko da je to najjednostavniji sastanak. Ipak ima stvari koje bi trebalo naučiti i u vezi sa ovim sastankom. Kad ljudi dođu, trebalo bi da dođu na vreme, da ne bi primoravali druge da čekaju. Neka slede uputstva redara gde će sesti, umesto da sami biraju sedišta. Isto tako bi trebalo da ponesu sa sobom svoju Bibliju i pesmaricu.


1. Neka srca budu otvorena

Na tim sastancima srca moraju biti otvorena kao neophodni preduslov duhovne pripreme. Onaj koji sluša s predrasudom nikada neće ništa primiti. Onaj čije je srce zatvoreno neće primiti nikakav blagoslov od Boga. Neka niko ne sedi na sastanku da bi kritikovao. Bog blagosilja slušaoca, a ne kritičara. Ja često kažem, da li je poruka dobro predana ili nije zavisi pola od propovednika, a pola od skupa. Nijedan propovednik ne može da vodi sastanak ako je suočen sa zatvorenim srcima, zatvorenim razumom ili s kritikujućim stavom.


2. Neka duh bude otvoren

Isto kao što srce mora da bude otvoreno, tako i duh mora da bude otvoren. Veoma je važno da duh zajednice bude otvoren. Kad pravi služitelj Reči služi, njegov duh je otvoren. Kad može da dotakne neki otvoreni duh u skupu, onda će i njegov duh biti ojačan. Ko ne naiđe na duh koji se odaziva na sastanku, ili ako se sreće sa ravnodušnim ili zatvorenim duhom, njegov sopstveni duh će se vratiti kao što se i golubica vratila u Nojevu lađu. I duh propovednika i duh skupa mora biti oslobođen. Što je veće oslobađanje duha skupa, to i duh proroka postaje jači. Ako duh braće i sestara nije predusretljiv, neće biti ni prorokov duh. Da li je Reč oslobođena, uveliko zavisi od slušalaca. Zato se učite da budete meki i krotki. Otvorimo svoj duh da bi Sveti Duh mogao da nam priđe! Ne budimo hladni ili puni svojih gledišta. Umesto da sprečavamo, pomognimo duhu sastanka. Naš duh može ili da pomogne ili da spreči oslobađanje prorokovog duha. Ako novi vernici savladaju ovu lekciju, onda će pridodati snazi sastanka.

Gore je navedeno pet vrsta sastanaka koje nalazimo u Bibliji. Ja verujem da hrišćanstvo u samoj svojoj prirodi nosi potrebu za okupljanjem. Ako znamo kako da se okupljamo, onda će naše sledeće pokolenje biti jače. Opašimo se dakle, da bismo stigli do cilja koji nam je Bog postavio. Neka nam Bog bude milostiv.

__________
5 Apostol je isto što i misionar tj. „onaj koji je poslan“, „poslanik“. - nazad

POČETAK

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 3: ASSEMBLING TOGETHER by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Sva prava zadržana.