Slavljenje je najveći posao od svih poslova koje Božija deca imaju. To je najuzvišeniji izraz štovanja koji sveti mogu da izraze. Najuzvišenije ispoljavanje duhovnog života se vidi u ljudima koji slave Boga.
Iako se Božiji presto nalazi u srcu vasiljene, ipak, on je utvrđen na slavljenju Božije dece. Božije ime se uzvisuje kroz slavljenje. Nema ničeg drugog što bi jedan hrišćanin mogao da prinese što bi prevazišlo slavljenje.
Žrtva je veoma važna za Boga, pa ipak: „Žrtva je bezbožnička mrska, a kamoli kad je prinose u grehu“ (Priče 21:27). Međutim, nigde ne nalazimo da je slavljenje gad. U Bibliji se spominju žrtve koje su gad, ali slavljenje nigde.
Molitva isto tako ima veoma značajno mesto u Bibliji, ali nam je rečeno da onaj: „Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakona i molitva je njegova mrska“ (Priče 28:9). Međutim, nigde ne čitamo da je bilo kakvo slavljenje Bogu mrsko. Zar to nije divno? David u jednom svom Psalmu kaže: „Večerom i jutrom i u podne tugujem i uzdišem, i čuće glas moj“ (Psalam 55:17); i „Sedam puta na dan hvalim (slavim) te za sudove pravde tvoje“ (Psalam 119:164). On se moli tri puta dnevno, a slavi Boga sedam puta na dan. Pokrenut Svetim Duhom on priznaje od kolike je važnosti slavljenje.
SLAVLjENjE JE DODATO SVEŠTENIČKOJ SLUŽBI
Jedno znamo, a to je da se u vezi sa štovanjem u knjizi Izlaska u pojedinostima iznosi ono što se odnosi na Šator od sastanka, žrtve i sveštenstvo. Ta ustaljenost koja je Mojsiju pokazana na gori nije bila otvorena ni za kakve dodatke ili zamene. Oni koji poznaju Boga, znaju da se Mojsije nije usudio da doda bilo kakvu svoju zamisao u izgradnji Božijeg šatora u pustinji. Pošto je ceo projekat bio božanske prirode, nikome nije bilo dozvoljeno da izvrši neovlašćene promene u nacrtu. Sve je bilo napravljeno tačno onako kako je Bog zapovedio. Pa ipak, mnogo godina kasnije, izgleda da su David i Solomon napravili promene u sveštenstvu kada su dodali nešto obredima koje su sveštenici vršili. Oni su postavili veliki broj ljudi koji su služili u slavljenju Boga. Ovu promenu Bog nije odbacio nego je prihvatio.
Ovo vas možda ne iznenađuje; ako poznajete Sveto pismo, onda svakako znate da niko ne sme imati nemaran odnos prema Bogu. U Starom zavetu oni koji su prineli tuđu vatru bili su spaljeni. Čak je i u Davidovo vreme Uza poginuo zato što se prihvatio kovčega zaveta koji je počeo da pada sa volovskih kola, koja je Izrailj upotrebio da bi ga preneo na drugo mesto. To nije bilo u saglasnosti sa Božijim naredbama. David je trebalo da zna da nije smeo da uvodi svoje zamisli u službu Božiju. Pa ipak, vidimo da je on postavio ljude koji će slaviti Boga u šatoru od sastanka. Nikakva vatra nije izišla od Boga da ih spali, jer se to nije smatralo za prinošenje tuđe vatre, niti je pak bilo ko bio udaren kao Uza. Ova činjenica ukazuje na to da Bog prihvata slavljenje. Kada je slavljenje uvedeno u Božiju službu, ono nije bilo odbačeno. Zato ne zaboravimo da i pored toga što bi molitva mogla da bude mrska a žrtva gad, da nema mrskog slavljenja. Božiji presto je utvrđen na našem slavljenju.
Psalmi slavljenja
Slavljenje je naglašeno i više puta zabeleženo u Bibliji. Od izlaska iz Egipta neprestano nalazimo slavljenje. Cela knjiga Psalama je puna slavljenja. Mojsije je prvi sastavio pesmu slave u knjizi Izlaska 15, i otada kroz ceo Stari zavet mogu da se čuju prizvuci slavljenja. „Ko je kao ti među silnima, Gospode? Ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?“ (2. Moj. 15:11). Bog je strašan i vredan hvale (slavljenja).
Mnogi ne shvataju čemu tolika zbirka Psalama u Bibliji. To izgleda kao da Bog još nije zadovoljan sa svim slavljenjima koja se već nalaze na drugim mestima. Tako je Sveti Duh nadahnuo psalmiste kao što su David, Mojsije, Asaf i drugi, da ga slave. Njihovi Psalmi nisu samo Psalmi slavljenja, nego su i Psalmi patnji. Mnogi govore o svom iskustvu u senci smrti: „Bezdana bezdanu doziva glasom slapova tvojih, sve vode tvoje i vali tvoji na mene navališe“ (Ps. 42:7). Ljudi su ih ostavili, a neprijatelji klevetali i proganjali; ipak, iz tih iskustava se podiglo slavljenje Bogu. Dakle, te reči slavljenja ne dolaze iz usta bogatih, nego iz usta onih koje Bog disciplinuje.
Svi oni koji proučavaju Bibliju znaju da od svih knjiga u Starom zavetu, zbirka Psalama izražava najdublje rane i osećanja ljudi. Ne zaboravite da je u tim Psalmima glas slavljenja najjači i najviši. Iz mnogih nevolja, proganjanja i kleveta, Bog je komponovao pesme slavljenja u životima svoga naroda. Oni uče da slave Boga u raznim prilikama.
Nemojte misliti da je radosno slavljenje najglasnije. Često najglasnije slavljenje dolazi od onih koji su prošli kroz duboke nevolje pred Bogom. Takvo slavljenje Bog rado prima i veoma blagosilja. Njegova je želja da svaki pojedini od nas to nauči. Ne samo da bi trebalo da podižemo notu slavljenja kad stojimo na vrhu planine i gledamo obećanu zemlju Hanaan, nego moramo da se učimo da sastavljamo Psalme slavljenja kad prolazimo dolinom smrtnom. To je pravo slavljenje.
Sada možemo i da zaključimo kakva je prava priroda slavljenja. Kao što smo već rekli, knjiga Psalama je jedina knjiga slavljenja u Starom zavetu. Mogla bi se nazvati: „slavljenje“. Mnogi nalaze svoje slavljenje u Psalmima. Mnogi Psalmi mogu da se pevaju. U vreme Staroga zaveta ljudi su i pevali Psalme. Ali zapazite činjenicu da su oni koji su prinosili slavu Bogu u Starom zavetu bili oni koje je Bog namerno vodio kroz bolne situacije tako da su iz njihovih rana mogle da se sastavljaju reči slavljenja.
Priroda slavljenja
Slavljenje je po svojoj prirodi žrtva. Da su nevolje slučajne, one onda ne bi pripadale prirodi slavljenja, ali mi znamo da nevolje nisu slučajne nego da ih Bog planira. To znači da slavljenje vuče svoje obeležje iz nevolja i tame. Zbog toga pisac Jevrejima poslanice kaže: „Kroz njega dakle da svagda prinosimo Bogu žrtvu hvale (slave), to jest, plod usana koje priznaju ime njegovo“ (Jev. 13:15).
Braćo, šta je to žrtva? Ona podrazumeva smrt i gubitak. Onaj koji žrtvuje trpi gubitak. June ili jagnje je tebi pripadalo, bilo je tvoja svojina i posed. Danas ga donosiš pred Boga kao žrtvu i trpiš gubitak. Bog želi da ljudi danas prinose Njemu slavu isto kao što se prinose žrtve. On ti omogućava da mu prineseš slavu ranjavajući te, mrveći te i duboko zasecajući u tebe. Božiji presto je utvrđen na slavljenju. Kako će On doći do tih slavljenja? — time što će Njegova deca da Mu priđu, i svaki pojedini od njih da Mu prinese žrtvu hvale.
Novi vernici moraju da se uče slavljenju. U jednom od ranijih poglavlja smo spomenuli potrebu za molitvom Bogu. Sada ćemo razmotriti kako da Ga slavimo. David je primio blagodat da slavi Boga sedam puta na dan. Zar da mi to činimo manje od njega? Ne, slavimo Boga neprestano. Učimo se da kažemo: „Gospode, slavim Te!“
U početku, kad sam uzverovao u Gospoda, svake večeri sam pokušavao da se setim da li sam ga slavio sedam puta na dan. Kad bih uvideo da sam ga slavio samo jedanput, ustao bih iz kreveta i slavio ga s poštovanjem još šest puta. Ponekad bih se probudio usred noći i prisetio se da Ga nisam slavio sedam puta toga dana. Tada bih ustao i ispravio propust pre nego što bih ponovo zaspao. Ja verujem da je svakodnevno slavljenje Boga dobra navika i odlično duhovno vežbanje za nove vernike. Neka Ga slave rano ujutro, neka Ga slave kad se nađu u nevolji, neka Ga slave na skupu i neka Ga slave kada su sami. Trebalo bi da slave Boga bar sedam puta na dan — u svakom slučaju ne manje od Davida.
Žrtva slavljenja
Pošto naučiš kako da slaviš Gospoda, doći će dan kad to jednostavno nećeš moći. Uvidećeš da i pored toga što si mogao da slaviš Boga sedam puta juče i prekjuče, pa i pre nedelju dana, čak i pre mesec dana — danas ne možeš da Ga slaviš. Dan je tmuran, dan bez i najmanjeg svetla. Patiš zbog velikog nerazumevanja i trpiš mnoge klevete. Osećaš kao da ne možeš da proliješ dovoljno suza za samoga sebe. Odakle ti snaga da slaviš Boga? Pa ipak, zato što si naučio da svakodnevno slaviš Boga, naučićeš kako da prineseš i žrtvu hvale ili slave. Ako Ga nisi slavio ni juče ni prekjuče, ne bi bilo čudno što ne možeš da Ga slaviš danas. Međutim, ako si Ga slavio svakoga dana celog prethodnog meseca, a sada, zbog svojih bolnih okolnosti jednostavno ne možeš da Ga slaviš, to ti onda predstavlja pravu nevolju. Možda bi mogao da osećaš da bi bilo prirodnije da budeš uznemiren nego da Ga slaviš. Kriviš Gospoda što te je doveo u takvu situaciju. Ipak, ne bi trebalo da zaboraviš da se Gospodnji presto nikada ne menja; Njegovo ime i njegova slava se ne menjaju. Zato moraš da Ga slaviš.
Onda kada shvatiš da bez obzira na to koliko patio ili ma koliko da si uznemiren, ipak moraš da slaviš Boga zato što je On vredan slave — toga trenutka tvoje slavljenje postaje žrtva. U to vreme tvoje slavljenje zvuči kao klanje tvog ugojenog vola ili vezivanje voljenog sina na oltar. Insistirajući na tome da govoriš da je Gospod vredan slavljenja, ti Ga slaviš sa suzama u očima. To je žrtva slave.
Čim neko postane hrišćanin trebalo bi da se navikava da svakodnevno slavi Boga. Daću mu jedno pravilo: mora da slavi Boga bar sedam puta dnevno. On mora da shvati da ne može da slavi Boga manje od Davida. Isto tako bi mu trebalo reći da mora da prinosi i žrtvu slave, te će tako prinositi slavljenje svakoga dana. Zatim se jednoga dana nađe u tami. U svojoj tuzi on otkriva koliko mu je teško da otvori usta i slavi Boga. Ako tada uspe da slavi Boga i to da Ga slavi glasno, uvideće da prinosi žrtvu. Da njegova osećanja nisu bila ranjena, on nikada ne bi mogao da se uspne toliko visoko prema Bogu. On ne može da slavi sam od sebe; on slavi Boga samo zato što je Bog vredan slave. Tako se njegovo slavljenje pretvara u žrtvu. Bez obzira na to kakve su njegove okolnosti, on nastavlja da slavi Boga.
Put do pobede
Pre svega moramo da uočimo da je slavljenje žrtva. Zatim ćemo videti da je ono i put do pobede. Satanina uobičajena strategija je da na molitvenom polju napada Božiju decu. Mnoga braća i sestre mi se žale da su tako često napadani, da ne mogu dobro da se mole. Često čitamo u duhovnim knjigama da se Satana najviše boji kad su Božija deca na kolenima. To nam je sasvim poznato. Ono što bih hteo danas da vam kažem jeste da Satana sa najvećom žestinom ne napada molitvu, nego slavljenje.
Ja ne kažem da Satana ne napada molitvu. Kad hrišćanin počne da se moli, Satana počinje da napada. Razgovarati sa ljudima je relativno lako, ali moliti se prilično je teško. Satana zaista napada molitvu. Međutim on isto tako juriša i na slavljenje Božije dece. Kad bi mogao da spreči sve reči slavljenja koje se uzdižu Bogu, on bi rado upotrebio svu svoju silu da to i učini.
Ne zaboravite da kad god Božija deca slave Boga, Satana mora da beži. Molitva je često borba, ali slavljenje je pobeda. Molitva je duhovno vojevanje; slavljenje je usklik pobede. Zbog toga Satana više mrzi slavljenje. On će upotrebiti svu svoju silu da kad god je moguće priguši naše slavljenje. Božija deca nerazumno postupaju kad gledaju na svoje okolnosti i obraćaju pažnju na svoja osećanja, a zatim prestanu da slave Gospoda. Ako zaista poznaju Boga, uvideće da čak i u zatvoru u Filipima ima mesta za pesmu. Kada su se Pavle i Sila molili i pevali slavopoje Bogu, sva vrata zatvora su se otvorila (Dela 16:25, 26). Molitva možda i neće uvek otvoriti zatvorska vrata, ali slavljenje hoće!
U knjizi Dela apostolskih vrata tamnice su dva puta bila otvorena. Prvi put su se otvorila Petru, a drugi put su se otvorila Pavlu. U prvom slučaju crkva se usrdno molila za Petra, pa je anđeo otvorio zatvorska vrata i izveo Petra. Drugom prilikom Pavle i Sila su pevali duhovne pesme i slavili Gospoda; vrata su se odmah otvorila i okovi su svima spali s ruku i nogu. Tamničar je uzverovao u Gospoda iste noći; njegova cela porodica je bila spasena i veoma se radovala u Gospodu. Ovde nalazimo da su dva čoveka u tamnici prinela žrtvu slavljenja, iako im rane na leđima nisu bile zalečene, tela bila istrzana bolovima, noge pričvršćene u kladama, a snaga im se još nije povratila. Dalje, rimski zatvor je bio mračan, vlažan i mesto koje izaziva potištenost. Zar je bilo nečega što je moglo da učini nekoga srećnim? Da li je bilo ikakvog razloga za pesmu? Međutim, tu su bila dva čoveka čiji su se duhovi visoko peli. Oni su prevazišli sve i videli Boga koji je još uvek sedeo na svome prestolu. Mi možemo da se promenimo, naša okolina može da se promeni, naša osećanja mogu biti poljuljana, ali Bog se nikada ne menja. On je još uvek Bog koji je vredan slavljenja. Tako su naša braća, Pavle i Sila, pevali duhovne pesme. Oni su slavili Boga u svojim nevoljama. Takvo slavljenje ih je mnogo koštalo, zbog toga je i bilo žrtva slave i usklik pobede.
Zašto je slavljenje pobeda? Zbog toga što kad se moliš, ti se još uvek nalaziš u okolnostima; ali kad slaviš, uzdižeš se iznad svojih okolnosti. Kad god se moliš i vapiš, ti si deo onoga što išteš. Što više vapiš, to si sve više vezan tom stvari, pošto se ona stalno nalazi pred tobom. Ako te Bog izvede s one strane zatvora, s one strane klada, s one strane sramote i patnje, tada možeš da podigneš svoj glas u slavljenju Božijeg imena.
Ono što molitva ne bi mogla da učini to slavljenje može. To je jedno osnovno načelo koje ne bi trebalo zaboraviti. Ako ne možeš da se moliš, zašto ne bi slavio? Gospod nam nije dao samo molitvu nego i slavljenje da bismo kroz njega položili pravo na pobedu. Ali hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris svoga poznanja“ (2. Kor. 2:14). Kad god osećaš prekomerni pritisak u duhu tako da skoro ne možeš da dišeš, ostavi se iskanja, zašto ne bi pokušao da slaviš Boga? Moli se kad možeš da se moliš; ali slavi kad ne možeš da se moliš.
Mi obično mislimo kad je breme teško da bi trebalo da se molimo, a zatim kad završimo s molitvom da je vreme za slavljenje. Istina, kad je breme teško, trebalo bi da se molimo, ali ponekad ono postane toliko teško da ne možemo da se molimo. Tada je vreme da slavimo. Nemojte čekati da breme prođe da biste počeli da slavite Boga. Radije slavimo kada je breme isuviše teško. Često kad se nađemo u teškoj situaciji, naše celo biće kao da se oduzme. Zbunjeni smo i ne znamo šta bi trebalo da radimo. Dozvolite mi da vam kažem da je upravo tada vreme da se učimo slavljenju. Tada je najbolja mogućnost za to. Ako slaviš Boga upravo sada, Duh Božiji će početi da radi da bi te doveo tamo gde su sva vrata otvorena i gde svaki okov spada. Onaj ko peva, slobodan je iako je osramoćen i bukvalno okovan. On je ipak slobodan i može da slavi. Tako prevazilazi svaku situaciju; ni osoba ni stvar — ništa ne može da učini da bude potišten.
Novi vernici bi trebalo da se uče ovakvoj vrsti slavljenja na samom početku svog hrišćanskog života. To nije obično slavljenje, nego žrtva koja u sebi sadrži bol i patnju. Onaj koji prinosi žrtvu slavljenja, stavlja sebe u pobednički položaj. Neka mladi vernici uvek održavaju duh uspinjanja, te će tako prevazići napade zlog duha. Tada, ni svet ni okolnosti neće moći da ih odvoje od Boga. Molitva možda neće dotaći Božiji presto, ali slavljenje to uvek čini. Molitva uvek ne osigurava pobedu, ali slavljenje nikad nije pobeđeno.
Božija deca bi trebalo da otvore svoja usta i da Ga slave. Neka to ne bude samo kad je zatišje i mir nego naročito onda kada su bura i nevolje. Trebalo bi da podigneš glavu i u najtežoj okolnosti kažeš: „Gospode, slavim Te!“ Iz tvojih očiju bi suze mogle da teku, ali iz tvoga srca teče slavljenje. Iako ti je srce ranjeno, tvoja usta ipak izlivaju slavljenje. Slaveći, ti se penješ i priključuješ onome koga slaviš. Nerazumno je gunđati. Što više gunđaš to te nevolje sve više zatrpavaju. Što se više uzrujavaš to pritisak u tebi postaje sve veći, dok te okolnosti i nevolje skoro ne smožde.
Neki ljudi su duhovno napredniji, a možda se i ti ubrajaš među takve, jer se u nevolji moliš umesto da se žališ na svoje prilike. Molitva za tebe znači borbu. Veoma se trudiš da isplivaš na površinu u svojim neprilikama. Odbijaš da budeš zatrpan svojom okolinom ili svojim osećanjima, te se moliš da bi se popeo iznad njih. Takva molitva ponekad i pobedi. Ali ako te ne iščupa, onda samo slavljenje može da te oslobodi. Kad prineseš žrtvu slavljenja, to jest, slavljenje kao žrtvu, sve ćeš brzo prevazići; ništa ne može da te zatrpa.
Slavljenje i vojevanje
Pogledajmo jedan drugi odlomak koji govori o slavljenju. Nalazi se u 2. Dnevnika 20:20-22.
A ujutro ustavši rano iziđoše u pustinju Tekujsku; a kad izlažahu, stade Josafat i reče: čujte me, Judejci i Jerusalimljani: verujte Gospodu Bogu svome i bićete jaki, verujte prorocima njegovim i bićete srećni. I tako dogovorivši se s narodom postavi pevače Gospodnje da hvale svetu krasotu idući pred vojskom i govoreći: hvalite Gospoda, jer je doveka milost njegova. A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu na sinove Amonove i sinove Moavove i na one iz gore Sira, koji iziđoše na Judu, te se razbiše.
Ovde vidimo da je rat u jeku. Josafat je vladao u poslednjim godinama postojanja Jude kao carstva. Zemlja je bila neizmerno slaba i nije joj bilo moguće da se odbrani od napada Amonaca, Moavaca i onih iz gore Sira. Bila bi pobeđena, pa štaviše i potpuno uništena. No Josafat se bojao Boga, zbog čega je za njegove vladavine došlo do probuđenja. Iako nije bio savršen, ipak je čeznuo za Bogom. Opominjao je svoj narod da se uzda u Njega. Kako je trebalo da presretnu svoje neprijatelje? Ne s vojskom koja će se boriti protiv neprijatelja. Postavio ih je pred vojsku da pevaju i slave Gospoda. Trebalo je da idu pred vojskom i pevaju: „Hvalite Gospoda, jer je doveka milost njegova.“
Zapazite reč „počeše“. Onoga trenutka kad je Božiji narod počeo da peva i slavi Gospoda, Bog je razbio Amonce, Moavce i narod sa gore Sira.
Ovo je jedna velika lekcija. Pobeda ne zavisi od borbe nego od slavljenja. Trebalo bi da otkrijemo kako da pobedimo neprijatelja slaveći Gospoda. To ne biva samo molitvom, nego i slavljenjem. Kad nam je vera slaba, mi mislimo da moramo mnogo da se molimo, ali kad nam vera ojača, da ćemo tek tada moći više da slavimo Boga. Uviđajući jačinu neprijatelja i svoju sopstvenu slabost, mnogi pokušavaju da se bore i mole. Ne vide ovo divno načelo, da pobeda ne zavisi od borbe.
Božija deca često padaju u iskušenje da se bore. Oni pretpostavljaju da neće moći da pobede ukoliko se ne bore. Preokupirana su skoro nepremostivim poteškoćama, pošto moraju da se suoče sa svakim slučajem i sa svakom osobom. Moraju da nađu jedan način kako da se postave prema Amoncima, drugi prema Moavcima, a treći prema narodu sa gore Sira. Imaju pune ruke dok ne pronađu način kako će sa ljudima. No upamtimo sledeće: što više razrađujemo način, sve su nam manji izgledi na pobedu. Zašto? Zbog toga što nas to stavlja na isti oslonac i isto poprište sa onima sa kojima bi trebalo da postupamo. Mi stojimo s jedne strane, a oni s druge. Svi se nalazimo na sličnom tlu. Jedna je vojska s jedne strane, druga s druge, i tako stupamo u borbu. Pod takvim okolnostima nije lako pobediti. Međutim, javlja se sasvim nova situacija kad na jednoj strani imamo vojsku, a na drugoj hor. Tu borbe nema, pošto pevači nisu ratnici. Da ti pevači nisu čvrsto verovali u Boga, oni bi bili bezumni. Ali oni nisu bili bezumni, nego su bili vernici. Slava Bogu, ni mi nismo bezumni nego smo pravi vernici koji se uzdaju u Boga.
Mladi vernici bi trebalo odmah da počnu da uče ovu lekciju. Ne bi trebalo da čekaš da prođe mnogo godina pre nego što počneš da učiš lekciju slavljenja. To treba primiti još na samom početku hrišćanskog života. Svaki put kad se suočiš s nevoljom, zamoli Boga za milost da bi mogao da zadržiš ruke od priprema za rat i da bi mogao da zadržiš misli da ne smišljaš načine za borbu. Neka te čuva da nemaš nikakve skrivene planove u sebi, niti da preduzimaš bilo kakvu akciju spolja. Mnoge borbe su zadobijene slavljenjem, i mnogi porazi su doživljeni zbog nedostatka slavljenja.
Ako se uzdaš u Gospoda kad nevolja dođe, moći ćeš da kažeš: „Slavim tvoje ime! Iako su moje nevolje veće od mojih mogućnosti, Ti si veći od mojih nevolja. One su jake, ali Ti si jači. Tvoja blagodat je večna.“ U slavljenju Boga postoji jedno sveto uzdizanje. Slavljenje se uzdiže iznad molitve. Oni koji slave ne zadržavaju se na očekivanju; oni su već prevazišli nevolje. Oni su slavili Boga sve dotle dok pobeda nije bila zadobijena.
„A kad počeše pesmu i hvalu, obrati Gospod zasedu . . . te se razbiše.“ Verujem da ništa toliko mnogo i toliko brzo ne pokreće Gospodnju ruku koliko to čini slavljenje. Mnogo puta moramo da se molimo. Ja nipošto ne bih hteo da predložim da možemo da ostavimo molitvu po strani. Ne, mi se moramo moliti. Mi svakako podstičemo mlade vernike da se mole iscrpno i svakodnevno. Ipak, ima mnogo stvari koje se mogu pobediti samo slavljenjem.
Sa skromnošću priznajem da mnoga Božija deca koju poznajem mogu da podele ovo iskustvo sa mnom. Mnogi se nalaze na velikoj probi neprestano prolazeći kroz nevolje. Kada proba postane teška i kad borba postane žešća, onda se čovek nađe u istoj nevolji kao i Josafat. Tada se sve čini izgubljenim. Jedna strana je veoma jaka, a druga je veoma slaba da se ne mogu uporediti. Čovek se tada oseća kao da ga je zahvatio uragan. Nevolja je isuviše velika da bi mogao da je savlada. Toga trenutka je prirodno da on usmerava svoje misli na svoju nevolju. Njegove oči ne vide ništa drugo osim njegovog problema.
Što je neko više kušan, to sve više gleda na ono što mu je ostalo. Mnogim udovicama je šaka brašna u zdeli i malo ulja u sudu mnogo važnije od punog skladišta. (Vidi 1. Carevima 17). Što se čovekova nevolja više povećava, to se sve više povećava i njegovo shvatanje poteškoće. On stalno vidi koliko mu je malo ostalo. Taj trenutak, kad čovek pogleda u sebe i svoje okolnosti, trenutak je najveće kušnje. Što čovek više strada, to sve više gleda na sebe i svoju okolinu. Ali sa onima koji poznaju Boga nije tako. Nevolje obraćaju njihove oči ka Gospodu. Što su im nevolje veće, to sve više slave Gospoda.
Mi moramo da se učimo da ne gledamo na sebe. Naše oči bi trebalo da budu okrenute ka Gospodu. Podignimo svoje glave i recimo: „Gospode, Ti daleko prevazilaziš sve ovo. Slavićemo Te!“ Takvo slavljenje koje teče iz patnje je žrtva slave, i ugodno i prihvatljivo za Boga. Bog nikada ne okreće glavu od žrtve slavljenja. Takva žrtva se istoga trenutka uzdiže do Boga i pobeđuje neprijatelja.
Osnovni sadržaj slavljenja
U Psalmu 106 koji govori o Izrailjcima u pustinji ima nešto što je veoma značajno: „Tada verovaše rečima njegovim, i pevaše mu hvalu“ (st. 12). Verovali su i zato su pevali; verovali su i zato su hvalili (slavili). U sklopu slavljenja nalazi se vera. Niko ne bi trebalo olako da slavi ili uzgredno da kaže: „Hvalim Gospoda, ili slavim Gospoda!“ Ne, takve reči ne mogu da se smatraju za slavljenje, pošto slavljenje mora da se dokaže verom. U vreme patnje se moliš; u tuzi se moliš. Moliš se i moliš sve dotle dok ti ne bude moguće da veruješ u svom srcu. Zatim otvoriš usta da slaviš Boga.
Slavljenje je dakle nešto živo. To nije nešto što se može lako izgovoriti. Kad god je neko u nevolji trebalo bi da se moli. Ali kad počne u tebi da se javlja mala vera koja ti omogućava da se uzdaš u Boga, u Njegovu silu, veličinu, blagodat i slavu, trebalo bi da počneš da Ga slaviš. Zapamti da kad imaš u sebi veru, a ne slaviš Ga, ta vera će uskoro početi da bledi. I to govorim na osnovu iskustva. Dozvolite mi da to podvučem: ako nalaziš da imaš veru, onda moraš da slaviš Gospoda, inače ćeš uskoro izgubiti tu veru.
Mladi vernici bi trebalo da znaju da moraju da počnu da slave Boga; pošto su se molili sve dotle dok nisu uvideli da vera počinje da se javlja u njihovim srcima, imaju sigurnost da im je molitva uslišena. Trebalo bi ovako da slave: „Gospode, hvalim Te i slavim, ovo je već sređeno.“ Nemojte čekati dok ne vidite da se stvar desila pre nego što počnete sa slavljenjem. Čim nađeš veru počni sa slavljenjem. Nemoj da pevaš onda kad neprijatelj pobegne, nego pevaj da bi pobegao. Mi ne pozivamo pevače na sabor zahvalnosti pošto su se Moavci i Amonci povukli; radije otvori sabor zahvalnosti da bi oterao Moavce. Mi Ga ne slavimo zato što je neprijatelj pobegao nego pre toga. Slaveći Ga, videćemo svoje neprijatelje potpuno iskorenjene. Stih dvanaesti u Psalmu 106 nam pokazuje da je vera potrebna. Vera ide pre slavljenja, a slavljenje donosi pobedu.
Ljudske misli su obično prožete naprezanjem i borbom zato što čovek uvek vidi neprijatelja na vidiku. Božanska misao se koncentriše na veru i slavljenje; razmišlja samo o Bogu. Čovek ne može da zaboravi na napor i borbu zato što su njegove oči uprte u neprijatelja. Ali kad bi slava Božija ispunila njegove oči, on bi tada verovao Bogu. Njegov duh ispunjen slavom Božijom okrenuo bi se slavljenju. Neprijateljska grozota se tako smanjuje; njegova važnost se svodi na ništavnost. Sagledajmo dakle da Bog sve prevazilazi. On zbog toga zaslužuje naše slavljenje.
Primenjivanje slavljenja
Od tebe se očekuje da naučiš kako da slaviš Boga. Kad se nađeš na muci, uči se da izgovaraš reči slavljenja. Čak ni razmišljanje o slavljenju nije dovoljno; treba ga izraziti rečima. Trebalo bi da slaviš Boga i kad ne osećaš da bi trebalo da Ga slaviš, i tako dozvoliš da te zanos preplavi. Slavljenje polazi od male vere do vere koja sve prevazilazi. Objavi pred neprijateljem, pred oskudicom i nevoljom: „O, Gospode, slavim Te!“ Slavi Ga sve dok ne budeš potpuno nadahnut.
Ništa nema toliko sile da odgurne neprijatelja koliko slavljenje. Samo slavljenje može naterati neprijatelja u beg. Žrtva slavljenja je nešto najdelotvornije pred Bogom. Znate šta žrtva znači — to je prinošenje ovce ili juneta pred Gospodom da bude zaklano. Svojevremeno Izrailjci bi založili ili prodali nešto od svojih proizvoda da bi nabavili ovcu ili june koje će prineti Bogu na žrtvu. To je značenje žrtve. Na isti način danas prinosim reči kojima iskazujem ono najbolje u meni: „Bože, slavim Te i hvalim.“ Kažem vam da u takvim okolnostima nijedan neprijatelj ne može opstati; primoran je da beži. Pobeda koja je tako zadobijena je stvarna; slavljenje sâmo donosi pravu pobedu.
Proanalizirajmo to malo. Naše nevolje su dvojake prirode. Prva vrsta se odnosi na prirodnu okolinu ili slučaj, kao što je bila ona sa kojom je Josafat morao da se suoči. Ova vrsta nevolje se pobeđuju verom. Druga vrsta nevolje je lične prirode, kao kad nas drugi povrede, uvrede i ponize. To je pitanje lične pobede zbog bezrazložnog postupanja prema nama, nerazumnog napadanja, mržnje bez razloga ili neosnovanog klevetanja. Kako je samo teško za braću i sestre da prevaziđu te nezaslužene sramote. Čovekovo celo biće se otima protiv takvih maltretiranja; čovekova duša se buni protiv toga. Kako je samo teško oprostiti i kako je teško pobediti.
Kako možemo da pobedimo te lične nevolje? Molitva kao da ne pomaže kad te pritišće nerazumevanje, klevetanje i proganjanje. Ja sam se sâm molio i znam. Mnogi su se molili i uvideli da u tome ima malo koristi. Uzaludno je protiviti se i naprezati. Što više odbijaš da budeš pod pritiskom, to sve više padaš pod veći pritisak. Užasno mnogo patiš i teško ti je da pobediš. Zbog toga bih hteo da ti predložim da se okreneš slavljenju.
Upamti da kad su lične nevolje najveće, kad su nesporazumi dostigli svoj vrhunac i kad su zlostavljanja najbezrazložnija — seti se da je to vreme za zahvaljivanje, a ne za molitvu. Trebalo bi tada da pogneš glavu i kažeš Gospodu: „Gospode, zahvaljujem Ti. Primam ovo maltretiranje iz tvoje ruke, i za sve ti zahvaljujem.“ Kad to učiniš videćeš da je sve prevaziđeno. Pobeda se ne sastoji u borbi sa tvojom telom (ploti), pokušavajući da vidiš da li bi ikada mogao da oprostiš. Ona dolazi kad pogneš glavu i slaviš Gospoda rečima: „Gospode, slavim Te za Tvoje puteve. Ono što si pripremio za mene ne može da ne valja. Savršeno je sve što činiš.“ Tako slaveći Gospoda, tvoj duh prevazilazi tvoje okolnosti, podižući se iznad tvojih nevolja i iznad tvojih ličnih unutrašnjih osećanja.
Oni koji se osećaju uvređenima, to su oni koji ne slave Boga. Ako možeš da priđeš Gospodu i da Ga slaviš, sva tvoja osećanja u srcu će biti preobražena u čuvstva slavljenja. Visoko si se popeo ako možeš da kažeš pred Bogom: „Zahvaljujem Ti i slavim Te! Nema greške u onome što si Ti učinio.“ Hodajući ovim putem, ostavljaš sve za sobom. Kako je samo veličanstven ovaj put, put žrtve slavljenja. Izgubile su se sve nevolje koje si imao sa Gospodom, sa bratom ili sestrom, pa čak i sa samim sobom. Zato slavi Gospoda. Hrišćanski život se uzdiže kroz slavljenje. Uči se da prinosiš žrtvu slavljenja i pomozi braći da i oni to isto čine.
Ništa toliko ne pomaže ljudima da postanu zreli, koliko žrtva slavljenja. Moram da potvrdim da verujem da prosto ništa ne može da učini ljude tako zrelima, ljubaznima i mekima kako to može žrtva slavljenja. U životima takvih ljudi može da se vidi ne samo disciplina Svetoga Duha nego čak i slavljenje zbog te discipline. Ne samo da možeš da vidiš Gospodnju ruku nad sobom, nego i da pevaš zbog te Njegove ruke. Ne samo da si kažnjavan, nego to kažnjavanje primaš sa zahvalnošću. Pred tobom su se otvorila vrata slave, zato što si naučio da slaviš.
Biblija govori toliko mnogo o ovom predmetu slavljenja da nam je nemoguće da ga obradimo u detalje. Želja nam je da pred Bogom vidite kako je slavljenje u osnovi žrtva. Kao deca Božija mi treba da Ga slavimo.
Slavljenje proslavlja Boga
Konačno bih hteo da zajedno pročitamo odlomak iz Psalma 50: „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu“ (st. 23). Gospod traži naše slavljenje. Ništa ne proslavlja Boga više od slavljenja. Znamo da će sva molitva jednoga dana biti stvar prošlosti, a sva dela će proći. Proroštva će proći, rad će prestati. Ali toga dana slavljenje će se povećati i biće daleko veće od današnjeg. Nastaviće se da se nikada ne završi. Slavljenje nikada neće prestati. Mi ćemo u nebu, u svom nebeskom domu, slaviti više i učiti još više kako da slavimo Boga. Verujem da bi najbolje bilo da počnemo da učimo tu izvanrednu lekciju upravo ovde na zemlji.
Hteo bih još nešto da vam kažem u vezi sa proslavljanjem Boga. Danas vidimo pomoću ogledala — nejasno; iako vidimo malo, ipak ne možemo da shvatimo puno značenje pošto je nejasno. Osećamo veliki bol zbog onoga što smo pretrpeli, ne razlikujući između unutrašnjih povreda i poteškoća koje dolaze iz naše okoline. Zbog toga što ne razumemo, nalazimo da nam je teško da slavimo. Verujem da izobilje slavljenja u nebu dolazi zbog savršenog znanja koje se tamo stiče. Što je znanje savršenije, to je i slavljenje veće. Jednoga dana kada svi dođemo u prisustvo Gospodnje, sve će biti kristalno jasno. Ono što nam je sada zagonetka, tada će biti rešeno. Toga dana ćemo videti Njegovu ruku na svakom koraku discipline Svetoga Duha. Da nije bilo discipline Svetoga Duha, koliko bismo samo duboko pali! Da nam nije zadržao korake, gde bismo dosada bili?
Ako shvatimo ovo, pognućemo glave u slavljenju i reći: „Gospode, Ti nikada ne praviš greške.“ Svaki korak u disciplinovanju koje dolazi od Svetoga Duha je znak koliko se brižljivo Bog zalaže za nas. Da se nisam razboleo tada i tada, ne znam šta bi bilo od mene. Da nisam pao onoga puta, ne znam gde bih bio. Iako je ono što sam doživeo bilo bolno, ipak, da sam to izbegao, bilo bi još bolnije. Mi se danas žalimo, ali toga dana ćemo videti zašto nam je Bog upravo to odredio. Svaki korak koji danas napravimo je pod njegovim vođstvom. Dana koji će doći, mi ćemo se prostreti pred Njim i reći: „Kolika sam budala bio što Te nisam slavio.“ Kako ćemo se stideti toga dana zbog toga što smo se žalili, umesto da smo Ga slavili.
Zato se navikavajmo da još danas kažemo: „Ti nikada ne možeš da pogrešiš. Iako ne razumem, ipak znam, da je sve ono što Ti činiš ispravno.“ Uči se da veruješ; tada ćeš moći da Ga slaviš. Kako ćemo samo biti zahvalni toga dana kad budemo priznali: „Gospode, zahvaljujem Ti za milost što si me oslobodio nepotrebnog uzrujavanja i gunđanja. Gospode, zahvaljujem Ti za blagodat koja me čuva da ne prigovaram.“
Sagledajmo sada dobrotu Božiju. Slavimo Ga zato što je dobar. Prvo se naučimo da verujemo da je Gospod dobar, da On nikada ne može da pogreši. Verujući, možemo Ga slaviti. „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu.“ Neka svi novi vernici savladaju ovu lekciju na početku svog hrišćanskog života. Ja sam ovu lekciju savladao u prve dve godine mog hrišćanskog života. Posle više od dvadeset godina, imam mnogo razloga da Mu zahvalim. Imam mir u sebi, jer shvatam važnost slavljenja. Mnogo puta u neuspehu, u gunđanju, i nezadovoljstvu, dođe mi svetlost od Gospoda te u trenutku vidim da On sedi na prestolu i da je stoga vreme da Ga slavim. Mnoge poteškoće su savladane kroz slavljenje. Pomozite mladim vernicima da budu ljudi slavljenja još od samog početka. Uči se da slaviš iz srca. „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu.“ Bog je zaslužio da bude proslavljen.
