Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? Хлеб, који ломимо, није ли заједница Христова тела? Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо. Гледајте телесног Израиља: зар они једући жртве нису у заједници са жртвеником? Шта ја хоћу тиме да кажем? Да ли је месо жртвовано идолима нешто или да идол нешто представља? Не, него што многобошци жртвују, демонима приносе на жртву, а не Богу. А ја нећу да ви будете у заједници са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и трпези демонској. Или да изазивамо Господа на завист? Да нисмо јачи од њега?
1. Коринћанима 10:16-22
Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб, захвалио Богу, изломио и рекао: ово је моје тело за вас. Ово чините мени за спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи: ова чаша је нови савез мојом крвљу. Ово чините, кад год из ње пијете, мени за спомен. Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу — док не дође. Стога ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу. Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама, и доста их је умрло. Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило; а Господ судећи кара нас — да не будемо осуђени са светом. Стога, браћо моја, када се састајете да једете, ишчекујте један другога.
1. Коринћанима 11:23-33
У овом поглављу ћемо размотрити Трпезу Господњу или Вечеру Господњу.
Господ је успоставио ту Вечеру
Погледајмо прво како је Господ успоставио ту Вечеру. Ово је Вечера којој би сва деца Божија требало да присуствују. Њу је Господ Исус успоставио оне ноћи када је био издан. Пошто је следећег дана био разапет, то је била Његова последња ноћ на земљи, као и последња вечера са ученицима. Иако је јео и после свога васкрсења, ово је ипак била Његова последња вечера, јер васкрсли човек може и да једе и да не једе, онако како му се прохте.
Како је дошло до те последње вечере? Јевреји славе празник који се зове Пасха, и који је служио као сећање на то како их је Бог избавио из египатског ропства. Бог им је наредио да припреме јагње за свако домаћинство и да га четрнаестог дана првога месеца увече закољу, а затим крв ставе на довратнике и горњу греду улазних врата. Те ноћи је требало да једу месо од јагњета са бесквасним хлебом и горким зељем. Пошто су изишли из Египта, наређено им је да у сећање на тај дан, ту гозбу држе сваке године. Зато је за Јевреје пасхално јагње нешто што се тиче прошлости. Због Божијег великог ослобођења, они се сећају тог великог дана сваке године.
Десило се да се ноћ пре смрти Господа Исуса, поклопила са клањем пасхалног јагњета. Није било ничег необичног у томе што је Он јео пасхално јагње са својим ученицима, јер је то једноставно било држање празника Пасхе. Али одмах затим, Господ је успоставио своју Вечеру, што је подразумевало да Он жели да ми учествујемо у Његовој Вечери исто онако као што су Јевреји јели пасхално јагње.
Поредећи ово двоје, видимо да су Израиљци држали Пасху због тога што су били избављени из Египта, а да и Божија деца данас прилазе Господњем столу због тога што су и она ослобођена. Израиљци су имали јагње; ми такође имамо Јагње које је Бог припремио. Ми смо данас спасени од света, и ослобођени сатанске силе, те смо у потпуности постали Божија својина. Ми држимо ту гозбу као што су и Јевреји држали Пасху.
1. Вечера је породични обед
Шта вечера представља? Зашто то називамо Вечером Господњом? Свуда у свету је вечера породични обед. Често сви чланови породице не могу да се окупе за ручак. У Јудеји у подне, неки чланови породице би чували овце, други би били у риболову, трећи на њиви. Већина њих би ручала напољу, пошто им је било немогуће да иду кући на ручак. Дакле, ручак није био породични обед. Ни доручак није породични обед, пошто људи размишљају о раду предстојећег дана а не о одмарању. Осим оних који су болесни, остали обично доручкују на брзину. Међутим, вечера је најважнији обед од та три свакодневна оброка, пошто се за тај обед цела породица, и млади и стари окупљају.
2. Вечера искључује мисао о раду
Пошто заврше свој дневни посао, људи више не размишљају о послу који им предстоји – одмарају се. Вечера је време када се цела породица окупи да заједно и натенане једе пошто је дневни посао завршен. Када је успоставио своју сопствену вечеру, наш Господ је желео да Његов народ по целом свету увиди да је то заиста породични обед у Божијој кући. То нема никакве везе са радом. То је време одмора. За време доручка и ручка човекове мисли су заузете послом; али кад дође време за вечеру, све је већ посвршавано. Пошто је јео, човек се спрема за одмор. Божија деца би требало да се окупљају и учествују у Вечери Господњој са сличним осећањем.
Двоструко значење Вечере Господње
1. За сећање на Господа
Основна мисао Вечере Господње је спомен на Господа. Сам Господ је рекао: „Ово чините мени за спомен“ (1. Кор. 1:24б). Он зна колико смо заборавни. Немојте мислити да због тога што смо примили обиље благодати и доживели тако дивно откупљење, никада нећемо моћи да заборавимо. Дозволите ми да вас подсетим да смо ми људи врло заборавни. Због тога Господ нарочито жели да се опоменемо и Њега и онога што је учинио за нас.
Господ жели да Га се опоменемо не само зато што смо заборавни, него и зато што Му је потребно наше сећање. Другим речима, Он не жели да Га заборавимо. Господ је толико велики и толико све превазилази да би могао да нам дозволи да Га заборавимо и да Га то нимало не узнемирава. Ипак, Он каже: „Ово чините мени за спомен,“ откривајући тако колико је љубазан желећи да Га се опомињемо.
То што Господ жели да Га се потпуније опомињемо је израз Његове љубави. То је захтев љубави, а не величине. Што се тиче Његове великости, Он би још и могао да дозволи да Га ми заборавимо. Али Његова љубав захтева да Га се опомињемо. Ако Га се не будемо опомињали много ћемо изгубити. Ако Га се често не опомињемо, лако ћемо се поистоветити са светом и постати свадљиви према Божијој деци. Тако не само да би требало да Га се опомињемо, него је то за нас од велике користи. То је начин на који примамо благодат Господњу.
У вези са Господњом жељом да Га се опомињемо, има још нешто што би требало запазити: као што се Господ раније понизио да би био наш Спаситељ, тако се Он и данас понижава тражећи да Га се опомињемо. Како је некада био снисходљив да би нас спасао, тако нам данас указује љубазност тражећи наша срца. Он жели да Га се сећамо док год живимо на земљи. Он жели да живимо пред Њим и да Га се опомињемо недељу за недељом. То нам је на корист духовног развоја.
Одваја те од света
Једна од најзначајнијих вредности у сећању на Господа је управо у чињеници да свет неће моћи непрестано да врши свој утицај на тебе. Ако се сваких неколико дана подсетиш на то како је Господ умро за тебе и како те је примио, тада свет неће имати места у теби. Пошто је мој Господ претрпео смрт овде у свету, шта ми још остаје да кажем? Да нису разапели мога Господа, можда би још и било неке основе за разговор. Али сада, пошто су већ убили мога Господа и Његова смрт стоји преда мном, ја немам више шта да кажем и немам више начина да општим са светом. Ја не могу да имам било какве заједнице са њим. Ово је једна од најглавнијих користи ломљења хлеба.
Разгони подељеност
Сећање на Господа има још једну духовну вредност: чини да сукоб, свађа и раздор буду немогући међу Божијом децом. Кад се опоменеш како си милошћу био спасен и увидиш да се још неко са тобом исто тако опомиње тога, онда сте једно пред Господом. Кад дубоко размишљаш о томе како је Господ Исус опростио мноштво твојих греха и видиш брата како долази на Вечеру Господњу, који је такође откупљен скупоценом крвљу, како можеш да изнесеш било шта што ће те раздвајати од њега? Како можеш да делиш Божију децу? За последњих две хиљаде година, многе борбе мишљења међу Божијом децом су решене на Вечери Господњој. Многе неопроштене ствари, чак и оне које не могу да се опросте, и многе доживотне мржње су се изгубиле код Господње трпезе, пошто је немогуће не опростити док се опомињеш Господа како си спасен и како је теби опроштено. Може ли ти Господ опростити дуг од десет хиљада таланата (10.000.000 долара), а да овамо другога слугу хваташ за гушу и захтеваш да ти врати 18 долара (види Матеј 18:4 и 35)?
Увећава ти срце
Још једно преимућство у сећању на Господа је да сваки онај који се Њега опомиње, његово срце ће сасвим природно толико да се увећа да ће моћи да загрли сву Божију децу. Природно је да се види да сви они које је Господ откупио својом крвљу, јесу они које Господ љуби; због тога су они и радост мога срца. Ако смо сви ми у Господу, зар може бити љубоморе, клевете и непраштања? Како можеш да наставиш да будеш у сукобу са братом или сестром који седе до тебе на Вечери Господњој? Какво право имаш да захтеваш било шта од свога брата кад се присећаш колико је твојих греха било опроштено? Ако упорно настављаш са свађом, љубомором и гајиш непраштајући дух, нећеш моћи да се опомињеш Господа.
Сваки пут кад се састанемо да бисмо се опоменули Господа, позвани смо да још једном размотримо Његову љубав. Требало би опет да испитамо пропадљивост света и суд који се налази над њим. Требало би да обновимо убеђење да Господ љуби све оне који су откупљени. Сваки пут кад се опомињемо Господа, ми поново разматрамо Његову љубав, колико нас је волео и како је дао Себе за нас. У својој љубави, Он је сишао до ада (пакла) за нас. Свет је већ осуђен зато што је разапео нашега Господа. Али сва Божија деца су наша радост, зато што су сва она била купљена крвљу Господњом. Како бисмо могли да их мрзимо? Како бисмо могли да држимо било какву помисао на мржњу?
Све што смо горе споменули садржи се у ономе што значи опомињати се Господа. Прво и најважније значење Вечере Господње је: „Ово чините мени за спомен.“ Даље ћемо указати на то да је апсолутно немогуће да се опомињемо онога кога не познајемо и кога нисмо доживели. Да бисмо се опоменули неке особе или неког догађаја подразумева да је лично познајемо или да смо лично упознати са тим. Тако, када нам Господ заповеда да Га се опомињемо, он једноставно подсећа на себе оне, који су Га већ упознали код Голготе и који су примили Његову благодат. Долазимо да се опоменемо свега онога што је Он учинио за нас. Као што су се Јевреји опомињали Пасхе, тако и ми разматрамо оно што се десило у прошлости. Зато што смо изишли из Египта, окупљамо се заједно да бисмо се опоменули те чињенице. Опоменути се значи осврнути се на прошлост.
2. Обзнањује Господњу смрт
Вечера Господња има и друго значење. Налазимо га у 1. Коринћанима 11:26: „Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу — док не дође.“ Треба да обзнањујемо или показујемо смрт Господњу да би сви могли да виде.
Шта наводи људе да буду лењи или бесплодни? Заборавили су очишћење својих ранијих греха (види 2. Петрову 1:8, 9). Због тога нас Господ позива да Га се опомињемо, говорећи нам: „Све док живиш на земљи, мораш да Ме љубиш и да Ме се стално опомињеш. Опомени се да је чаша Моја проливена крв, а хлеб Моје сломљено тело.“ То се односи на наше искуство и зато мора да буде на првом месту. После тога долази учење о томе да чаша и хлеб показују смрт Господњу.
Зашто чаша и хлеб представљају Господњу смрт? Зато што је крв у телу. Тако када се крв и тело одвоје, наступа смрт. Данас су крв и тело одвојени, пошто је крв у чаши, а тело у хлебу. Кад човек погледа вино у чаши, он види крв. Исто тако, кад погледа хлеб, види тело. Зато не мора да му се говори да је његов Господ умро за њега. Запажајући да крв више није у телу, он схвата да је наступила смрт. Мора ли Господ да ти каже да је умро за тебе? Не, Он само треба да каже: „Пиј из чаше и једи хлеб,“ пошто то обзнањује Његову смрт. Крв овде, а тело онде — говори о смрти.
Шта представља то узимање хлеба и вина? Стари завет нас јасно извештава да је хлеб био направљен од зрневља жита. Иста реч је употребљена кад је Господ рекао Израиљцима да ће пошто уђу у Ханаан јести старо жито те земље. Гледајући хлеб, видите да је жито било смрвљено. Гледајући чашу, видите да је грожђе било исцеђено. У том самлевеном житу и исцеђеном грожђу видите смрт. Зато Господ каже да једете хлеб и пијете из чаше.
Уколико пшенично зрно не падне у земљу и не умре, остаје сâмо. Исто тако, ако пшенично зрно није самлевено, остаје зрно и од њега не може да се направи хлеб. Уколико се грозд не згњечи, нема ни вина. Говорећи кроз Павла, Господ каже да тиме што једемо хлеб и пијемо вино из чаше, обзнањујемо Његову смрт. Да је зрно хтело да се сачува и остане цело, не би било хлеба; да је грожђе упорно остајало при томе да не буде стављено у пресу, не би било вина. Само онда када једете самлевено жито и пијете згњечено грожђе обзнањујете Господњу смрт.
Са људског становишта, Бог на земљи није оставио ништа друго осим крста. Дело на крсту је завршено, али знак крста остаје. Заиста, многи су данас заборавили крст, осим верника. За њих је крст нешто чега се заувек треба сећати. Сваког Господњег Дана у Вечери Господњој у цркви је изложен крст Сина Божијег. То наговештава да и поред тога што бисмо могли да заборавимо све остало, морамо да се опоменемо чињенице смрти нашега Господа за нас.
Претпоставимо да на састанак на коме се ломи хлеб доведеш своје родитеље, децу или рођаке који нису верни. Пошто виде шта се дешава на том састанку, свакако ће питати: „Шта значи ломљење хлеба и пијење из чаше?“ Ти им одговараш: „Чаша представља крв а хлеб представља тело. Пошто су крв и тело одвојени, то значи смрт.“ Неверницима који присуствују том састанку, указујете да тиме обзнањујете смрт Господњу.
Не само да морамо да идемо и проповедамо еванђеље, да окупљамо људе да чују добру вест, а онима који су се окупили проповедају они који су надарени, него морамо да дозволимо и да Господња трпеза обзнањује ту добру вест. Велика је ствар ако можемо да убедимо људе да оно што се ставља пред њих није обред него обзнањивање смрти Господње.
Ми ту смрт морамо да обзнањујемо све док се Он не врати. Волим ту мисао зато што Вечеру ставља у везу са доласком Господњим. Питам се да ли цените ту Вечеру. Вечера је последњи обед дана. Ја свакодневно вечерам, а Вечеру Господњу узимам седмично. Ноћ је тамна и дан тек треба да дође. За ових последњих две хиљаде година, црква још није јела доручак. Она је узимала и још увек узима само Вечеру – последњи оброк. Све док Он не дође, ноћ остаје тамна. Али ускоро ће сванути, и нико више неће морати да једе вечеру. Ко још једе вечеру рано ујутро? Ускоро ћемо видети Господа лицем к лицу. Сећање ће се изгубити због онога што видимо. Видећемо Онога кога љубимо.
Надам се да ћемо од самог почетка видети да се при сећању на Господа сећамо Господње смрти. То ће сасвим природно да нам окрене поглед ка царству, ка дану када ћемо отићи да будемо са Господом. Крст нас увек води Његовом повратку; постојано се свршава славом. Нико не може да се опомене Господње смрти, а да при том не подигне своју главу и не каже: „Господе, желим да видим Твоје лице.“ Када дође дан и ми угледамо његово лице, све ће проћи, (па и ово опомињање). Дакле, опомињући се Господа, ми обзнањујемо Његову смрт док Он не дође. Данас немамо шта да радимо осим да чекамо на Његов повратак.
Значење Господње трпезе
1. Коринћанима 11 говори о Вечери Господњој и њеном двоструком значењу опомињања на Господа и обзнањивању Његове смрти. Међутим, глава 10. исте књиге, говори о њој као о Господњој трпези. Иако се ради о једном те истом предмету, ипак су употребљена два различита значења. Као и Вечера Господња, и Господња трпеза има дупло значење. „Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? Хлеб, који ломимо, није ли заједница Христова тела? Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо“ (стихови 16 и 17). Трпеза овде носи две значајне ствари: прво заједницу, а затим јединство.
1. Заједница
Прво и најважније значење Трпезе Господње је заједница. „Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви?“ Као што 1. Коринћанима разматра однос верника са Господом, тако 1. Коринћанима 10 поступа са односом између верника. Претходно (што смо поменули у глави 11) не говори о нашим међусобним односима; она једноставно подвлачи сећање на Господа и обзнањивање Господње смрти док се Он не врати. Ово друго (глава 10), ипак подвлачи заједницу крви Христове.
Запазите да је чаша благослова коју благосиљамо у једнини. Сви ми пијемо из једне чаше; зато она указује на смисао заједништва. Уколико људи нису међусобно присни, неће пити из исте чаше. То што многа Божија деца пију из исте чаше, потпуно сведочи о заједничком аспекту Господње трпезе.
У глави 11. очи су нам усмерене ка Господу, а у глави 10. видимо своју браћу. Видимо их у чаши. Чаша је да се испије, те сви ми пијемо из исте чаше. Чинећи то имамо заједницу са свом Божијом децом. Будимо пажљиви да не изгубимо тај вид.
2. ЈЕДИНСТВО
Друго значење Господње трпезе је јединство. „Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо“ (стих 17). Из овога можемо одмах да видимо да су сва Божија деца једно. Хлеб у 11. глави и хлеб у 10. глави имају различите нагласке. Док у глави 11. Господ каже: „Ово је моје тело за вас. . .“ (стих 24), тиме указује на то да је хлеб његово физичко тело, а у глави 10. стих гласи: „ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо,“ наговештавајући нам тиме да је црква хлеб.
Као што треба да научимо пред Господом различита значења Трпезе Господње као што су сећање, обзнањивање и заједница, исто тако би требало да научимо и значење јединства. Сва Божија деца су једно као што је и хлеб један. Имамо само један хлеб и сваки верник одломи по парче. Кад би било могуће да сакупимо све те одломљене комаде, могли бисмо да их саставимо у један хлеб. Хлеб који је подељен међу многима још увек би био један хлеб кад би се сви делови поново саставили. Физички, пошто је хлеб преломљен и поједен, не може се опет саставити. Али духовно, ми смо једно у Светом Духу. Свети Дух нам даје Христа; па ипак, Христос је још увек у Светом Духу. Оно што је било раздељено то је хлеб, али у Светом Духу ми смо још увек једно и никада нисмо били подељени. Тако при ломљењу хлеба ми исповедамо да смо једно као деца Божија. Овај хлеб представља јединство Божије Цркве.
Основни проблем са трпезом Господњом је управо у хлебу. Кад се Божија деца окупе да заједно преломе хлеб, ако хлеб представља само њих, онда је исувише мали; не би га требало ломити. Хлеб мора да представља целу цркву, укључујући сву децу Божију на земљи као и оне који живе у твом месту. Одатле следи да хлеб сведочи о јединству све деце Божије.
Неки практични проблеми
Браћо и сестре, показали смо да је ломљење хлеба двојако: по вертикали је сећање на Господа и обзнањивање Његове смрти док поново не дође; по хоризонтали је заједница са свом Божијом децом и јединство са њима. Пошто су сва Божија деца откупљена скупоценом крвљу и припадају том хлебу, наша срца би требало да се увећају сваког пута када ломимо хлеб. Иако смо многи један смо хлеб. Никада не би требало да потајно желимо да неком брату, или некој групи хришћана тај хлеб буде ускраћен. Са хлебом је немогуће да будеш мала особа.
Начело примања
Како дакле примамо људе за трпезу Господњу? Не заборавите да ми нисмо домаћини; ми смо у најбољу руку само редари. То је Господња вечера, Господња трпеза, а не наша. Ми немамо ама баш никакву власт над Господњом трпезом. Наша привилегија је да једемо хлеб и пијемо из чаше, али не можемо да их не дамо другима. Не можемо да забранимо некоме ко је крвљу откупљен да не прилази трпези Господњој. Немамо ту власт да је некоме ускратимо. Не можемо да одбацујемо оне које је Господ примио, нити пак можемо да одбијемо оне који припадају Господу. Можемо да одбијемо само оне које је Господ одбио или оне који Му не припадају. Господ одбија само оне који нису Његови, или оне који су још увек у греху. Пошто је њихова заједница са Господом већ уздрмана, ни ми немамо заједнице са њима. Али упамтимо да смо Господњи и да немамо власти коју бисмо могли да примењујемо осим оне коју Господ примењује.
Сваки пут кад ломимо хлеб, требало би да мислимо на оне који су примили благодат. Не би требало да мислимо само на браћу и сестре коју лично познајемо. Ако они који су се окупили око трпезе на једном месту неће да имају заједницу са Божијом децом у другим местима, онда су исувише искључиви.
Наша је нада да ће срца браће и сестара у сваком месту толико да се увећају да могу да загрле сву децу Божију. Стојећи на тлу цркве не значи да би требало правити разлику између Божије деце, као да су нека добродошла, а друга нису. Сваки пут кад приђемо Господњој трпези, омогућено нам је да Њега још једном видимо; тако нам се срце још једном увећава да бисмо могли да обухватимо сву Божију децу. Срце је једна велика тајна. Оно се не шири само по себи; оно се напротив смањује и најмањом непажњом. Његова природна тежња је да се скупља, а не да се шири. Али када се опомињемо Господа, наша срца би требало да се шире.
На шта треба пазити
Коначно ћемо споменути још неколико ствари које би требало да запазимо при ломљењу хлеба.
1. Само благослов и захваљивање – без искања
На овом састанку имамо једну нарочиту ситуацију. Долазимо као они који су опрани крвљу Господњом — не као они који би требало да моле за очишћење. Долазимо као они који имају Господа као свој живот — не као они који Га моле да им дâ живот. Због тога на овом састанку је само захваљивање, а не искање. „Чаша благослова, коју благосиљамо“ — благосиљамо оно што је Господ већ благословио. Дакле права нота на овом састанку је захваљивање — да захвалимо Господу и да Њега славимо. То није време када би требало тражити и преклињати за било шта. Нити је то пак време да се окупљамо да бисмо слушали поруку. Долазимо ради једне ствари — да се опоменемо Господа; због тога ни молитва нити проповедање нису на месту. Могло би се дозволити да се укратко говори о ономе што се директно односи на самог Господа, али све остале врсте проповедања ће се само мешати у ствар. Оно што је природно за овај састанак, то је слављење и захваљивање. То налазимо и у 10. и у 11. глави посланице Коринћанима.
2. У ПРВИ ДАН НЕДЕЉЕ
Кад је Господ успоставио Вечеру, опоменуо нас је да то често чинимо. После васкрсења, Он је преломио хлеб са двојицом ученика из Емауса у први дан недеље (Лука 24:1, 30). Рана црква је такође ломила хлеб првога дана у недељи (Дела 20:7). Има довољно примера и у Цркви и у Божијој речи да би ломљење хлеба требало да се обавља у први дан у недељи. Пасха долази само једном годишње, али ломљење хлеба долази једном недељно. Наш Господ није мртав него је жив; због тога Га се опомињемо на дан васкрсења. Први дан у недељи је заиста један нарочити дан за цркву.
3. Достојно
„Стога ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу. Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије“ (1. Кор. 11:27-29). Веома је важно да једемо и пијемо достојно. То се не односи на достојност саме особе, него на начин на који она узима Вечеру Господњу. Човекова достојност је већ сређена тиме што је откупљен скупоценом крвљу. Ако не припада Господу, он нема ништа у вези са Господњом трпезом. Међутим, неки који припадају Господу могли би да једу недостојно; што ће рећи, могли би да приме хлеб површно, не правећи разлику између тела Господњег и другог јела.
Зато опомињемо младе вернике да приме хлеб с поштовањем. Пред Богом си оспособљен да дођеш, али Господ од тебе тражи да испиташ самога себе. Мораш да разабереш да је то Господње тело. Због тога не можеш олако да узимаш Вечеру Господњу. Мораш је узети достојно тела Господњег. Пошто ти Господ даје своју крв и своје тело, требало би да их примиш с поштовањем. Нико осим безумника не би потцењивао оно што му је Господ дао.
