Pošto smo razmotrili služitelja reči i Gospodnju reč, sada ćemo malo više usmeriti pažnju na sam predmet službe.
Kao što smo ranije napomenuli, u starozavetnim i novozavetnim službama postoji nešto od ljudskog elementa. Međutim, postoji opasnost ako čovek, njegovo uho i jezik nisu poučeni, pomeša sebe sa Božijom rečju. Čovek bi se lako mogao stopiti u svojim mislima i osećanjima sa Božijom rečju da nije osoba koja je prošla kroz postupanje i oštro (prodorno) delovanje Svetog Duha. Božija reč bi tada bila zagađena i ukaljana od strane čoveka. U stvari u tome je velika opasnost. Da bi stekao pravog služitelja reči, Bog mora toliko da radi u čoveku da njegov spoljašnji čovek bude slomljen. Otuda je neophodno da služitelj reči prihvati Božiju disciplinu i upravljanje; inače će sigurno uništiti Božiju reč mešajući sa njom svoje telo sa kojim se još nije postupalo.
Ali pored ovog sveobuhvatnog dela Svetog Duha videli smo da mora da postoji i utvrđujuće delo Svetog Duha. Zaista nam je potreban Duh Božiji da primeni krst na nas kako bi nas oslobodio svega onoga što ne bi trebalo da imamo, ali nam je pored toga On potreban da sjedini Hristov život u nama. Sveti Duh je toliko sjedinio Hrista u Pavlu da je on postao sasvim drugačija ličnost od one koje je bio pre obraćenja. Ovo nije promena tela; ovde se radi o Svetom Duhu koji utvrđuje Hrista u čoveka. Kod Pavla je to dostiglo toliko zrelu fazu da kada je on govorio, govorio je i Duh Božiji. Pavle je rekao: „Ne zapovedam ja, nego Gospod“ (1. Kor. 7:10). Ovo je služba, a takav čovek je služitelj Božije reči. Sa ljudskim elementom mora tako da se postupa da ne ukalja Božiju reč kada se pomeša sa njom. Božija reč ostaje čista. Ne samo da se ne uništava, nego se čak i usavršava. Sveti Duh je bio u stanju da deluje toliko snažno da kada čovek ustane da govori, ljudi čuju Gospoda kako govori. Možete ga pustiti da govori, jer utvrđujuće delovanje Svetog Duha u njemu je snažno i temeljno, u stvari toliko temeljito da je njegov govor Božiji govor, njegov sud je Božiji sud, a njegovo pobijanje je Božije pobijanje.
Prilikom razmatranja pitanja Božije reči zapazili smo dva važna činioca. Prvi, da sva potonja otkrivenja moraju da slede prethodna otkrivenja. Pošto su sve službe novozavetnih reči zasnovane na rečima iz Starog zaveta, današnja služba reči mora da se temelji na otkrivenju kako iz Starog tako i iz Novog zaveta. Dakle, Biblija je osnova reči. Bog ne govori slučajno ili nezavisno; On još jednom govori posredstvom Njegove reči i oslobađa novo svetlo iz već date svetlosti. Danas Bog ne daje svetlost nezavisno. On daje novo otkrivenje u skladu sa svojim pređašnjim otkrivenjima.
Drugo, neophodno je da oni koji žele da budu služitelji Božije reči imaju osnovni susret sa Hristom. Oni moraju da imaju ovo osnovno otkrivenje pre nego što mogu da koriste Bibliju kao temelj svoje službe. Ova dva činioca uopšte nisu protivrečna. S jedne strane, današnja služba reči mora da se nesumnjivo zasniva na pređašnjim službama reči – kao što je Novi zavet zasnovan na Starom; s druge strane, takođe moramo da prepoznamo činjenicu da svi koji služe reč moraju najpre da se sretnu sa Gospodom i dobiju Hristovo otkrivenje pre nego što mogu da govore u skladu sa rečju koja se nalazi u Bibliji. Ova poslednja tačka ne sme da se zanemari. Nije dovoljno da govorim samo tako što se držim reči koja je već data u Bibliji; najpre moram da posedujem ovo osnovno Hristovo otkrivenje pre nego što mogu da služim u skladu sa rečju koja se nalazi u Bibliji.
Svaka služba proizlazi iz otkrivenja
Kada se dotičemo predmeta službe, trebalo bi da razumemo da postoje dve vrste otkrivenja; osnovno, koje se daje jednom zasvagda, i detaljno, koje se iznova daje. Kada primiš Hristovo otkrivenje, ti dobijaš osnovno otkrivenje – isto ono koje je Pavle nekada primio. Kasnije u Bibliji otkrivaš da je ono što si već video pred Gospodom da je to osnovno otkrivenje. Gledajući Gospoda, celo tvoje biće je palo na kolena pred Bogom. Znaš da ništa od onoga što si nekada posedovao sada ne može da se održi, čak ni tvoja revnost u služenju Bogu – kao što je Pavle nekada radio. Shvatimo da je Savle Taršanin oboren na zemlju. Ovo padanje ničice nije bilo zbog greha, nego zbog rada, ne zbog hladnoće, nego zbog revnosti. On je bio upućen u zakon, poznavao je Stari zavet, bio je revnosniji od svojih savremenika fariseja. Bio je toliko ispunjen revnošću da je sve ostavio po strani da bi progonio crkvu. Smatrao je da je to bilo služba Bogu, i da je služio na pravi način. Ako za sada ostavimo po strani njegovu zabludu, moramo da priznamo da je njegova revnost bila vrlo stvarna. Ipak, kada ga je pogodila svetlost on je odmah pao. Brzo je uvideo da mu je prošlost bila u proganjanju Gospoda, a nikako u službi Njemu.
Mnogi mogu da budu spaseni pa ipak da ostanu slepi po ovom pitanju služenja ili rada, kao što je Savle bio slep. Savle je mislio da je na putu da služi Bogu, ali kada ga je Gospod prosvetlio, povikao je iz dubine svog bića: „Gospode! Šta hoćeš da činim?“ (Karadžić). Možda je ovo pitanje sa kojim se mnogi nikada nisu sreli. Nikada ih Sveti Duh nije potaknuo da se obrate Gospodu kao Gospodu. Oni možda samo viču „Gospode, Gospode“, baš kao oni u Mateju 7, ali nikada nisu nazvali Isusa Gospodom prema 1. Kor. 12. Ovde u Savlu vidimo nekoga koji je prvi put priznao Isusa Nazarećanina kao Gospoda i koji je takođe prvi put upitao: „Gospode! Šta hoćeš da činim?“ On je pao – od svog rada, svoje revnosti, svoje pravednosti. Nakon što je doživeo ovo osnovno viđenje, Biblija je za njega postala nova knjiga – otvorena knjiga.
Mnogi ljudi zavise od uputstava ili referenci (citata) prilikom proučavanja Biblije; ne poznaju Sveto pismo posredstvom susreta sa Gospodom. Ali kako je divno to da čim neko sretne Gospoda i dobije prosvetljenje, Biblija za njega postaje nova knjiga. Jednom prilikom jedan brat je govoreći iz svog iskustva rekavši sledeće: „Kada me Gospod stavi pod Svoju svetlost, ono što dobijem tog dana dovoljno je da govorim mesec dana.“ Ti najpre moraš da imaš ovo osnovno otkrivenje, i iz njega će ti se dati još mnogo otkrivenja. Kada primiš ovo osnovno otkrivenje, otkrićeš da Bog govori ovde-onde posredstvom Svetog pisma. Dan za danom ćeš primati mnoga delimična otkrivenja koja možeš da koristiš u služenju ljudima. To se zove služba.
Dakle, služba se zasniva na tome da dobijemo reč pred Bogom. Sreli smo Hrista, i želimo da služimo crkvi Hrista koga poznajemo; a za ovo nam treba da imamo otkrivenje svaki put kada služimo. Služba zahteva da nešto vidimo pred Bogom i da to krepko predstavimo crkvi. Rekli smo da postoje dve vrste otkrivenja: osnovno i detaljno, „jednom zasvagda“ i „stalno iznova“. Bez posedovanja onog prvog, nemoguće je imati ovo drugo. Tek nakon što smo obezbedili osnovno otkrivenje, naš duh je upotrebljiv; samo tada je korisno naše znanje o Gospodu i o Bibliji, i tek tada smo upotrebljivi.
Čak i tako, još uvek ne možeš tek tako da iziđeš i služiš. Istina je da te ovo osnovno otkrivenje čini služiteljem, ali kada služiš potrebna su ti detaljna otkrivenja koja se dodaju onom temeljnom otkrivenju. Služba je zasnovana na osnovnom razumevanju i otkrivenju, ali kada te Bog pošalje da govoriš danas, moraš da naučiš kako da primiš određeno otkrivenje za taj dan pred Bogom. Ne zato što sam jednom primio otkrivenje, i stoga mogu da govorim. Svaki put kada služim moram da dobijem posebno otkrivenje za tu priliku. Svako otkrivenje donosi službu, svako otkrivenje daje posebno opskrbu, svako otkrivenje čini službu.
Jednom dato osnovno otkrivenje neće obezbediti sve što je dovoljno za ceo život; ono samo služi kao osnova za potpunije i neprekidno otkrivenje pred Bogom. Prvo otkrivenje donosi mnogo više otkrivenja. Bez onog prvog ne može da bude ni dodatnih otkrivenja; ali sa prvim će se dati mnogo više. Ne zato što je neka osoba jednom primila osnovno otkrivenje, da ona posle toga može da služi tim otkrivenjem godinama ili celog života. Ako za svoj život treba da zavisimo trenutno od Gospoda, na sličan način mora biti i za naše delovanje. Svako otkrivenje koje primimo proizvodi svaku novu službu. To zahteva mnoga otkrivenja za mnogo vremena službe. Imajmo na umu da je svako otkrivenje dovoljno samo za službu jednom prilikom, a ne za dve prilike. Ipak, sva ova detaljna otkrivenja zasnovana su na tom osnovnom otkrivenju.
Ovi osnovni problemi moraju biti rešeni pre nego što postoji mogućnost da budemo služitelji Božije reči. Otkrivenje za otkrivenjem mora neprestano da se dodaje; nijedno otkrivenje ne može da pruži neograničenu službu. Svako otkrivenje pruža službu za jednu priliku; svako od njih daje jednu službu. To nikada ne znači imati unapred pripremljeno nekoliko propovedi koje možemo da koristimo kad god nam se za to ukaže prilika. Nemoguće je da imam jednu propoved koju znam napamet i koju mogu da govorim u bilo kojem trenutku. Trebalo bi da shvatimo da govorimo Božiju reč, a ne svoju. Možda si zapamtio neki govor napamet, pa ipak ako želiš da služiš Božiju reč, potrebno je da On najpre govori tebi. Neprekidno otkrivenje dovodi do stalne službe.
Duhovne stvari se neguju posredstvom otkrivenja
Pošto si prvi put primio ovo osnovno otkrivenje, nalaziš da je Biblija živa. Na primer, uviđaš da je Hristos tvoja svetost. Posebno ti je jasno da je Hristos tvoje posvećenje, ne da te Hristos posvećuje niti da ti daje posvećenje, nego da je Hristos tvoje posvećenje. Čovek koji ovo vidi je onaj kome je Gospod otvorio oči. On uviđa da njegova svetost nije ponašanje, nego Ličnost, štaviše Hristos. Isto važi i za pravednost. To nije zbir od pedeset dobrih dela, nego radije da je Hristos moja pravednost. Bog je učinio Hrista mojom pravednošću; moja pravednost je Osoba.
Možda dva meseca kasnije izađeš da služiš. Počinješ da govoriš braći i sestrama da je Hristos tvoje posvećenje – da su posvećenje kao delo i posvećenje kao Osoba dve različite stvari. Naravno, da bi to uradio ne možeš da se oslanjaš samo na otkrivenje koje si dobio pre dva meseca. Potrebno je da još jednom pristupiš Gospodu i kažeš: „Gospode, šta da govorim?“ Nakon što ti je pokazano da treba da govoriš o ovoj temi, tada imaš i službu reči. Svaki put kada Bog želi da izgovoriš tu reč, On će ponovo rasplamsati ranije dato otkrivenje da bi mogao ponovo da ga vidiš u takvoj svežini kao da ga nikada ranije nisi video.
Šta se podrazumeva pod otkrivenjem? To znači da vidimo nešto u Hristu. Biblija je prepuna Hrista, a otkrivenje nam pokazuje šta je u Njemu. Hristos, naše posvećenje je činjenica koja je već zapisana u Bibliji, ali kada to prvi put vidimo osećamo novinu toga. Šta god se vidi u otkrivenju, to je najnovija stvar na svetu i prepuno je života i sile. Otkrivenje je novo, a obnavlja i ono što je staro.
Želimo da braća i sestre zapaze ovu činjenicu: to otkrivenje ne samo da oživljava slovo, ne samo da obnavlja staro, a objektivno da čini „subjektivnim“; ono isto tako ono što je subjektivno pretvara u novu stvar. Prvobitno otkrivenje pretvara svu objektivnu istinu u Hristu u subjektivno iskustvo u nečijem životu. Pre tog otkrivenja, sve što je u Hristu bilo je objektivno; ali u trenutku kada neko primi to osnovno otkrivenje, sve te objektivne stvari postaju u njemu subjektivne. Ipak, kada neko dođe da služi Hristu, potrebno je da mu Bog to obnovi.
Setimo se da sve duhovne stvari moraju biti negovane otkrivenjem. Bog želi da sve ono što se tiče Hrista bude održavano živim i negovano posredstvom otkrivenja. Samo Božije otkrivenje može da učini nešto novo u nama. Šta god da je u Hristu, uvek mora da se čuva u otkrivenju; odsustvo otkrivenja će sve usmrtiti. Možete da pretpostavite, pošto ste to ranije videli, da ste danas u stanju da govorite o tome. Ali ishod toga će biti da ništa niste u mogućnosti da date ljudima. Isto može da se primeni i na propovedanje evanđelja. Dobro se sećate toga kako je Gospod vaš Spasitelj i kako su vam gresi oprošteni. I propovedajući evanđelje, ponekad se dotičete ove stvarnosti; ali drugom prilikom što duže govorite manje to osećate, kao lepak koji je izgubio svoju lepljivost. Jednom je u otkrivenju a drugom prilikom nije. Samo ono što je u otkrivenju je sveže, živo i snažno. Zapamtimo, smrt dopire do svih duhovnih stvari ako su odvojene od otkrivenja.
Shodno tome, kada stanemo pred ljude da im služimo reč, ne možemo da se oslanjamo na svoje pamćenje, ne možemo da se oslanjamo ni na iskustvo i reč koju smo nekada imali. Možda je bilo dobro prvi put, ali sada nije. Jer ako ovako govorite, osetićete da nešto nije u redu. Niste to dotakli, daleko je od vas.
Ovde se nalazi čudo otkrivenja: to nije učenje. Mnogi ljudi prave osnovnu grešku. Misle da uvek mogu da poučavaju. Ali shvatimo da je beskorisna puka doktrina ili učenje. Nikada nemojte da mislite da je to dovoljno dobro zato što ste u stanju da propovedate. Možete da propovedate istinu i drugi vam mogu reći koliko uživaju u vašem propovedanju, ali treba da budete sami sebi sudija, jer ćete u sebi osećati da nešto nije u redu. Mnogim ljudima se često neodređeno i nejasno pomaže, stoga nemojte biti ushićeni ako vam ljudi kažu da ste im pomogli. Oni mogu tako da kažu, ali može biti da zapravo ništa nisu dobili. Međutim, i sami ćete znati da li je reč blizu ili daleko, stara ili nova, mrtva ili živa. Ako ste primili otkrivenje od Gospoda, onda ćete zasigurno to dotaknuti kada budete govorili. Dotakli ste živu stvarnost. Znaćete da je to živo, i to rešava svaki problem. Zato zapamtite da svaki put kada služite, morate da imate novo otkrivenje.
U 1. Korinćanima 14 pokrenuto je pitanje o prorocima. Svi proroci mogu da prorokuju, ali „ako li se nekom drugom, koji tu sedi, što otkrije, prvi neka ćuti“ (1. Kor. 14:30). Ovde je nekoliko proroka, a jedan od njih se obraća braći. Dok govori, onaj koji sedi pored njega prima otkrivenje. On moli brata koji govori da mu dozvoli da govori, i tako prvi brat zaćuti. Onaj ko prima otkrivenje je najsvežiji, najsnažniji, koji ima veću puninu života; stoga mu treba dozvoliti da govori. Iako su svi proroci, ipak je najživlji onaj kome je dato novo otkrivenje. Stoga se služba zasniva na dobijanju otkrivenja iznova. Nedostatak toga lišava čoveka dobre službe.
Ne bavimo se nikada mišlju da zato što sam jednom govorio o određenoj poruci sa Gospodnjim pomazanjem, da mogu ponovo da govorim sa istim pomazanjem. Nikada ne uzimajte zdravo za gotovo da će se mnogi ovoga puta pokajati samo zato što su prošlog puta mnogi bili spaseni kada je ta poruka bila data. Ista poruka sa istim načinom izlaganja možda neće dati isti rezultat; to će učiniti samo isto pomazanje. Potrebno je isto otkrivenje da bi zračila ista svetlost; istovetnost reči ne proizvodi obavezno istu svetlost. Kako je lako da duhovna stvar postane mrtva u nama, beživotna kao ustajala voda. Zato što još uvek mogu da prenesem istu poruku kao što sam to učinio pre tri godine ne znači da još uvek imam isto svetlo koje sam nekada imao. Ako želim da iznesem istu poruku onda opet moram da primim isto otkrivenje kao ono od pre tri godine. Služba reči ne zavisi od toga da li sam ranije izgovorio poruku, nego od toga da li sam primio novo otkrivenje.
Najveći problem današnje crkve je pogrešna pretpostavka da sa nekoliko poruka koje čovek već ima, može i da ih ponovi sa istim rezultatom. Mi tvrdimo da je to nemoguće. Osnovna greška je u isticanju poruka umesto otkrivenja. Čak i ako bi neko koristio Pavlovu ili Jovanovu poruku, on ne bi postigao isti rezultat osim ako nije primio isto otkrivenje. Otuda služba Božije reči nije pitanje reči nego pitanje otkrivenja. Mi služimo na temelju otkrivenja, a ne samo na temelju reči. Služba koju Bog priznaje jeste služba koja proizlazi iz otkrivenja. Treba razlikovati doktrinu od otkrivenja. Ono što je Bog juče govorio to je doktrina, ono što je prekjuče govorio takođe je doktrina, ali ono što On danas govori to je otkrivenje. Ono čega se sećamo je doktrina, dok je ono što vidimo i doživljavamo otkrivenje.
Znamo da se proroci ne bave prošlošću, nego samo sadašnjošću i budućnošću. Proročka služba otkriva Božiju volju za danas i za budućnost. Stoga te ljude Biblija naziva prorocima ili videocima[1] . Prorok je onaj koji prvi vidi. On je taj koji vidi. U Starom zavetu postoje mnoga proroštva, ali ono što su mnogi proroci govorili zapravo nije bilo proricanje budućnosti, nego iznošenje trenutne Božije volje što se tiče ljudi. Uzmimo Natanov slučaj. Natan, Božiji prorok, razgovarao je sa Davidom nakon događaja koji se odigrao oko Vitsaveje i Urije Hetejina. Osim kratke proročke poruke koja proriče nešto o Davidovoj ženi i detetu, Natanovo glavno breme je bilo da objavi Božiju trenutnu misao u vezi sa ovim pitanjem. U starozavetno vreme prorokovanje je bila najviša služba Božije reči. Imajmo na umu da ako se neko divi ovoj najvišoj službi Božije reči, moraće da vidi šta Bog traži za današnje vreme kao i za budućnost. Mora da poseduje Božije trenutno otkrivenje; ne može da se zadržava na staroj reči. Mnogi poseduju stvari viđene pre nekoliko godina ili pre nekoliko dana. Nedostaje im današnje otkrivenje, pa stoga nisu u stanju da budu služitelji reči.
Dve različite oblasti
Trebalo bi da prepoznamo dve različite oblasti: jedna je oblast doktrine (koju možemo da naučimo u školi putem udžbenika i učitelja), a druga je oblast otkrivenja. Prvo se može postići uz malo truda, malo oštroumnosti i malo rečitosti; ono drugo, međutim, prevazilazi ljudske sposobnosti. Moramo da vidimo da su ljudi u službi Božije reči potpuno bespomoćni ako Bog uskraćuje svoje otkrivenje. Ako Bog ne govori, ništa ne može da se iznudi. Ako Bog ne da otkrivenje, ništa ne može da se učini. Sa otkrivenjem postoji služba; bez toga nema službe. Svaki put kada služimo, imamo Božije sadašnje otkrivenje kao naš temelj. U ovoj oblasti moramo biti ispravno povezani sa Bogom, moramo da budemo pred Gospodom; inače ne možemo stajati pred ljudima. Ali u drugoj oblasti, doktrini, ljudi su u stanju da urade nešto. Od pomoći će biti pamćenje, oštroumnost i rečitost. Pa ipak u oblasti otkrivenja ne možete da služite ako Bog ne govori. To znaju svi koji su se pred Gospodom naučili. Oni mogu lako da razaznaju u kojoj oblasti neko govori. Neuka osoba pogrešno shvata rečitost i oštroumnost kao kriterijume. Ona misli da je propoved isključivo stvar rečitosti. Međutim, Biblija nam pokazuje da je kod proroštva važno da li postoji otkrivenje; tu se ne radi o rečitosti. Propovedanje bez otkrivenja može samo da izgrađuje razum i misao; to ne dovodi do otkrivenja.
Ovaj problem se može objasniti prilično jednostavno: bez osnovnog otkrivenja ne može da bude daljih otkrivenja. Onaj ko nije primio prvo otkrivenje, nije u stanju da kasnije dobije mnoga druga otkrivenja. On može da prenese mnogo dobrih poruka, ali ne može ljudima dati otkrivenje. Pošto se plodovi donose u skladu sa svojim oblastima, onda nakon što ljudi čuju takvog govornika, njihov život i njihovo telo ostaju nedisciplinovani njegovom rečju. Reč izgovorena u jednoj oblasti može da dovede do ploda samo u toj oblasti, nikako do ploda u drugoj oblasti. Unutar te jedne oblasti cela stvar je samo doktrina i tumačenje. Ne može da proizvede ništa osim onoga što pripada njenoj oblasti. Ali to nije tako u drugoj oblasti. Ako nastavite da imate otkrivenje pred Bogom nakon što ste ga jednom primili, vaš govor će preneti otkrivenje drugim ljudima. Samo otkrivenje rađa otkrivenje, i samo svetlost rađa svetlost. Samo Božija reč pruža mogućnost da Sveti Duh deluje u čovečijem životu. Znanje dovodi do znanja, a doktrina do doktrine; samo otkrivenje može da dovede do otkrivenja.
Nije dovoljno samo preneti ljudima učenje; niti je dovoljno da se prenese otkrivenje iz minulih dana, jer šta je doktrina nego otkrivenje iz prošlosti? Reč u Bibliji je nekada bila živa, ali danas neće živeti u svakoj osobi osim ako Sveti Duh ponovo ne progovori. Mnogi koji danas čitaju Bibliju dotiču samo slovo Biblije, a ne živu Božiju reč. Potrebno je da Sveti Duh ponovo progovori. Samo onaj kome Bog govori može zaista da čuje. Stotinu ljudi može da sluša poruku, ali možda samo dvojica dobijaju pomoć od nje. Možda Bog govori dvojici, ali devedeset osmoro ne čuje. Ako Sveti Duh ćuti, reč u Bibliji postaje doktrina. Ne zaboravimo da su sva pređašnja otkrivenja samo doktrine. Iako vam je Bog govorio i otkrio nešto u prošlosti, ipak je ta reč i to otkrivenje danas samo doktrina ako nema pomazanja od Svetog Duha. Ono može da dovede samo do ploda doktrine, a ne do ploda otkrivenja.
Izazov sa kojim se danas suočavamo je da iako se doktrine prenose s kolena na koleno, nema otkrivenja. Na primer, verujući otac ne može da rodi sina koji veruje. Delovanjem Svetog Duha prva generacija može biti nanovo rođena; na sličan način može da se spase i naredna generacija; međutim, treća generacija i četvrta možda neće verovati; pa ipak peto pokolenje može da se nanovo rodi Svetim Duhom. Svako duhovno preporođenje zahteva delovanje Svetog Duha. To nije tako sa prirodnim rođenjem. Generacija za generacijom ljudi se rađaju bez ikakvog delovanja Svetog Duha. To su dva različita načina. Jedan od načina je propovedanje doktrina, koje se bez ikakvih poteškoća mogu prenositi nekoliko stotina godina ili čak hiljadama godina. Doktrina proizvodi doktrinu. Propovedanje doktrine će je preneti sledećem naraštaju. To je kao prirodno rođenje, koje ne zahteva delovanje Svetog Duha. Sa otkrivenjem i službom Božije reči nije tako. Svaki put kada se služi Božija reč to zahteva pomazanje Svetog Duha. Svaki put kada se neka duša nanovo rodi, potrebno joj je novo delovanje Svetog Duha. Svaka prilika za služenje reči zahteva otkrivenje Svetog Duha. Kad god Duh prestane da otkriva, reč se pretvara u puku doktrinu. Kada nema pomazanja, nema više viđenja, a samim tim nema ni službe.
Zato bi trebalo ovako da se molimo: „O Gospode, ovde sam, potpuno bespomoćan. Gospode, što se tiče Tvoje reči, ako ne padnem pred Tobom, ako se samo tiskam što bliže Tebi kao većina drugih, ali Te ne dotičem, onda ništa ne mogu da učinim.“ Mnogi danas ne shvataju koliko su bespomoćni u Božijoj reči. Mnogi su poput profesionalnih propovednika. Mogu da govore o bilo čemu: o doktrini, učenju, istini, Bibliji. To je jednostavno previše lako, zaista previše lako!
Služba Božije reči je nešto što je izvan naše moći. Ukoliko Sveti Duh ne deluje, niko ne može da bude duhovno preporođen. Možda ćete moći da prenosite poruku drugima, ali vam je potrebno otkrivenje od Svetog Duha da biste bili pravi služitelj reči. U ovoj oblasti se nikada ne radi o tome da li sam ja voljan da govorim ili ne; cela stvar je u Gospodnjim rukama. Nije baš tako jednostavno kao što mi to mislimo. Bog zaista traži služitelje Svoje reči. On želi da ljudi budu govornici u Njegovo ime. Potražimo Njegovo lice i priznajmo sledeće: „Gospode, potpuno sam bespomoćan, jer ne mogu da govorim.“ Čovečije telo je ovde beskorisno. Samo bezumni mogu da budu ponosni, jer ne vide bespomoćnost ljudi u duhovnim stvarima. Oni ne shvataju da ni ljudska ruka, ni ljudska rečitost ni nadarenost ne mogu da dotaknu ovu službu. Ona pripada drugačijoj oblasti, a ljudi su potpuno isključeni iz toga.
Dragi moji, Bog će nas dovesti do mesta gde uviđamo potpunu čovečiju beskorisnost. Mi nemamo načina da rodimo nanovo rođeno dete. Roditelji mogu da rode dete po telu, ali ne mogu da rode duhovno preporođeno dete. Prema istom načelu, vi možete da prenosite učenje ljudima, možete da prenosite tumačenja Biblije sledećem pokolenju, ali ne možete sami od sebe da izaberete da budete služitelj Božije reči. Da biste bili služitelji Njegove reči, potrebno je da Bog govori. Ako Bog ne govori, uzaludno je samo objašnjavanje Biblije. Tek nakon što nam se Bog obrati, možemo to da saopštimo drugima. To je izvan nas. Mnogi mogu da pričaju priče, mnogi mogu da propovedaju doktrine; ali ko može da govori Božiju reč? Ako je Bog milostiv, možemo da govorimo. Ako nije, ne možemo da govorimo. To je dakle potpuno izvan naše moći – bespomoćni smo za to.
Zar nije istina da Bog želi da izvrši neko delo, da traži služitelje Svoje reči? Bog te je izabrao da budeš Njegov sluga, pa ipak ti si potpuno nesposoban. Bog je taj koji je milostiv prema tebi i daje ti otkrivenje kako bi ti omogućio da propovedaš reč. Moraš da imaš osnovno otkrivenje, a onda tvoj duh mora da bude toliko disciplinovan i kontrolisan od strane Gospoda, i da je uvek otvoren Njemu za dalje otkrivenje. Neka Gospod tako deluje u našim životima da se poklonimo pred Njim govoreći: „Gospode, Ti to sam učini. Jer bez Tvoje milosti ja sam bespomoćan.“
Videli smo kako je služba zasnovana na otkrivenju reči, koja je zauzvrat zasnovana na Hristovom otkrivenju. Setimo se da u duhovnim stvarima kao što su Božija reč i njena služba, ne može da bude rezerve. Niko ne može da se pohvali da ima toliko da može beskrajno da daje. Svaki put moramo da dođemo Bogu sa osećanjem praznine da bismo bili ispunjeni i to izlivali pred drugima. Svako ko je samozadovoljan nije u stanju da bude služitelj Božije reči. U svakoj prilici nakon date reči, ponovo se osećate praznim kao novorođenče. Vi ništa ne znate pred Bogom – pa čekate na sledeće ispunjenje, još reči i još otkrivenja da biste mogli da je ponovo date drugima. Kada se vratite nakon služenja, ponovo ste potpuno prazni. Morate tako opet da se punite. U pražnjenju je vaša služba. U ovoj duhovnoj oblasti samo Bog može da deluje; ljudi su bespomoćni. Nikada nemojte da budete toliko nemarni da nehajno govorite Božiju reč. Jer to pripada jednoj drugoj oblasti. Ukoliko Sveti Duh još jednom ne izvrši ovo posebno delo, mi smo propali. Neka nam Gospod bude milostiv da bismo se pred Njim učili koliko smo krajnje beskorisni. Ne budimo nerazumni. Oholost nas čini bezumnima, a naš neuspeh da vidimo osnovu duhovnih stvari i budalama.
