Као што смо раније поменули, служитељ речи мора да обрати пажњу на четири ствари. Две потичу од Бога: просветљење и унутрашње речи. Две потичу од самог служитеља: мисао и памћење. Штавише, у процесу говора потребне су му још две ствари: употребљив осећај и употребљив дух.
Дух протиче посредством осећања
Читајући Библију откривамо да су они који су били коришћени да запишу њене речи делили заједничку карактеристику, а то је да их осећања нису ометала у томе. Напротив, њихова осећања су била изражена у њиховим списима. Једна ствар коју треба запазити јесте да ли је дух у стању да се испољи често зависи од нашег осећања. Ако је човеково осећање неупотребљиво, његов дух нема начина да слободно тече. Изливање човековог духа не зависи толико од његове воље или од његовог разума колико од његових емоција, јер дух углавном тече путем осећања. Ако је осећање блокирано, дух је ометен. Ако је осећање хладно, дух је исто тако хладан; ако је осећање суво такав је и дух; ако је осећање сталожено, смирен је и дух.
Зашто Божија деца често мешају дух и осећање? Они могу да разликују дух од воље, пошто је та разлика велика. Они такође могу да раздвоје дух и разум, јер је разлика у овом случају прилично јасна. Али разазнати шта је од духа, а шта од емоција изгледа изузетно тешко. Зашто? Зато што дух не може да иступи самостално; често тече кроз осећања. Оно на шта се дух ослања у изражавању није човекова мисао или воља, већ његова емоција. Отуда је многима тешко да разликују дух од осећања. Иако су ово две потпуно различите способности, ипак се једна изражава кроз другу. Употребићемо једну илустрацију. Оно што светли то је сијалица. Струја и сијалица су две потпуно различите ствари, па ипак оне се не могу раздвојити. На сличан начин је и однос између духа и осећања. То су две одвојене целине; упркос томе, дух се често изражава посредством осећања – нераздвојни су. Ипак, то не значи да су дух и осећање једна те иста ствар. Само онима који нису научени на Господњи начин осећање изгледа као једно те исто са духом и обрнуто, као што неко може да сматра струју и сијалицу као једно.
Када служитељ говори, његов унутрашњи човек мора да буде ослобођен; али ово за узврат зависи од његовог осећања. Ако је ово друго неупотребљиво, дух је заглављен. Ма колико струје било на залихама у електропривреди, ако нема електричне сијалице неће бити ни светла. И по истом начелу, колико год да је наш дух у одличном стању, оно ће бити веома отежано ако наше осећање буде неупотребљиво. Дух тече посредством емоција. Стога служитељ речи мора да има употребљив осећај као и слободан дух. Ако емоција одбија да слуша дух или не сарађује са њим, дух је неизбежно заустављен. Да би пустио своје унутрашње биће да слободно иступи, човек мора да има употребљив осећај. Сада ћемо видети како осећање може да буде корисно.
Ми људи имамо вољу, али човекова воља је прилично храпава. Имамо ми и разум, који је, иако префињенији од воље, ипак прилично храпав. Али емоција коју поседујемо је најделикатнији део у нама. Можемо немилосрдно да донесемо одлуку својом вољом, можемо пажљиво да размислимо о неком питању, али додирујемо најнежније место када нешто дотакне наше осећање. Сходно томе, у Старом завету, посебно у Песми над песмама, Дух Божији користи мирис (арому) или укус да изрази нежно човеково осећање, јер се то може помирисати само носем. Мирисање је најделикатнији чин. Представља нежно човеково осећање. „Нос“ у Светом писму означава осећање. Човеково осећање је најделикатније, иако може, али и не мора да буде од користи.
Сваки пут када служитељ говори, он треба да помеша своје осећање са изговореним речима, иначе су његове речи мртве. Пре него што проговори, он мора да има памћење и мисао; када говори, прво се додаје његово осећање. Ако то не протиче заједно са његовим речима, с њим је свршено.
Господ Исус је Својим ученицима испричао једну причу. „С ким ћу упоредити овај нараштај? Сличан је деци која седе по трговима и вичу другој и говоре: свирасмо вам и не играсте, (јадиковасмо) и не јаукасте“ (Матеј 11:16, 17). Ово подразумева да, ако постоји осећање, неко мора да заигра када му се свира или мора да тугује када јадикује. Поред тога, служитељ речи не може себи да приушти да се осећа другачије и одвојено од својих речи. У супротном, то ће га онеспособити да говори пред Богом. Не можеш да изговараш жалосне речи без жалосних емоција. Ако не поседујеш праву емоцију, не можеш да будеш служитељ речи.
Наравно, емоција коју овде помињемо није ствар представе. У свакој позоришној представи осећање је нешто што се ставља на себе. Служитељ никада не треба да користи људску домишљатост да говорећи прави представу. Док говори, он заправо мора да има осећање за сваку реч. Требало би да има тужно осећање када користи тужне речи. Како човеков дух изражава своју жалост? Путем свог жалосног осећања. А када се изговарају веселе речи, његово осећање треба да буде осећање среће, јер радост духа долази посредством радосне емоције.
Схватимо да само изношење речи није довољно; дух такође мора да иступи, а када иступи учиниће то заједно са осећањем. Ако наше осећање заостаје, наше речи су лишене духа. Ако је наше осећање превише тешко, оно се чини неупотребљивим. Осећање је најделикатнији део човека. Мало крутости лишиће реч свог духа. Да би била корисна, одређена врста речи мора да буде праћена истом врстом духа. Ако се не слаже са речју, ова се квари и постаје бескорисна.
Говорећи морамо да шаљемо праву врсту духа са правом врстом речи. Свако неслагање ће реч учинити неделотворном, а службу неважећом. Реч и дух морају да буду једно. Ипак, дух се не може сам изразити; потребно је да се изрази посредством осећања. Како би онда твој дух могао да истиче ако имаш неко друго осећање осим оног од духа? Неопходно је да и наше осећање и наш дух буду једно са Божијом речју.
Реч мора да прати осећање
Не значи да зато што имамо реч можемо и говоримо. Ако постоји било каква препрека у области емоција, она се мора уклонити пре него што би наше речи могле бити делотворне. То представља праву потешкоћу ако Божија реч захтева једну врсту осећања, али ми у себи носимо другу врсту осећања. Данас не дотичемо осећај Библије споља; ми изговарамо речи Библије изнутра, из нашег осећања. Божије осећање је отеловљено у Његовој речи; Он захтева да имамо исто осећање у себи. Тада док будемо говорили, наше осећање ће бити једно са нашим речима. Тако ћемо моћи да пренесемо своја осећања другима. Отуда наше осећање излази са нашим речима и Свети Дух излази са нашим осећањем.
Где настаје наш проблем данас? Он настаје у следећем: да имамо и откривење и реч, а ипак не видимо плода. Зашто је то тако? Зато што наш дух не успева да иде напред. Ово је због неуспеха нашег осећања. Свети Дух не налази у нама одговарајућу емоцију по којој би „могао да се креће“. Не може бити плода ако је емоција неупотребљива, иако можда имамо светлост и реч. Имај на уму да је осећање најпотребније у преношењу речи. Пре преношења, ми дотичемо просветљење, мисао, унутрашње речи, памћење и изговорене речи; касније, у време преношења, осећај мора да следи тај пример.
Свети Дух дотиче људе посредством исправног осећања. Поновили бисмо да је покушај покретања људи само нашим емоцијама пука представа, која доводи до мртве службе. Па ипак, ми користимо емоције да покренемо људе док се наш дух ослобађа и док се ослобађа и Свети Дух. Другим речима, излазак речи је силан само када је повезан са одговарајућом емоцијом, јер ће тада Свети Дух деловати у људима. Прва препрека коју служитељ речи треба да превазиђе када говори налази се у њему самом – његова сопствена потешкоћа по питању осећања.
Неки брат може да устане да говори када има да се ослободи неког бремена, али прву препреку сусреће у себи. Његова реч не иде далеко; ометена је; није слободна; нема излаза. Његова главна потешкоћа је он сам. Можда говори о Господњој љубави, али не осећа љубав. Питање није да ли је видео Господњу љубав, већ да ли осећа Господњу љубав док говори. Или, да узмемо други пример, можда је видео мржњу према греху, али када стане да говори о томе, недостаје му одговарајуће осећање. Његова емоција није једно са његовом речју. Недостатак осећања са његове стране довешће до недостатка осећања код његовог слушатељства.
Шта је тачно сврха давање људима речи? Није ли то због тога што им недостаје одређено осећање, мисао, светлост? Ти си видео одвратност греха; они нису, и ти желиш да они то виде. Упркос томе, уколико немаш осећај одвратности према греху док говориш, твоје речи неће произвести исти смисао код других. Намераваш да покушаш да допреш до њиховог осећања да би и они могли да виде. Међутим, како можеш да продреш у њихово осећање ако теби самом то недостаје или ако твоје осећање није употребљиво?
Џорџ Витфилд (George Whitefield) се специјализовао за тему пакла. Једном је на једном месту говорио о тој теми. Пре него што је завршио своју поруку, било је неких који су се држали чврсто за стубове у сали да не би пали у пакао. То је било зато што је док је говорио видео грешнике како падају у пакао. Пошто су његове речи биле послате са његовим осећањем, Свети Дух, као и његов сопствени дух, кренули су да пресведоче људе о паклу.
Ако си немаран у говору, нећеш осетити неадекватност свог осећања, јер је све у основи погрешно. Али ако заиста будеш служио реч, видећеш пре свега да твоје осећање није делотворно. Тада ћеш знати да се највећа препрека твојој речи налази у теби самом. Можда имаш важну реч у себи, па ипак се осећаш поражено док говориш, јер твоје осећање заостаје. Твоје речи могу да буду озбиљне, али што дуже говориш оне постају мање озбиљне. Једноставно ти недостаје то озбиљно осећање. Док настављаш да говориш, све си мање забринут. Пошто твоја емоција не одговара речима, покушаваш да повисиш тон и да вичеш. Многа браћа вичу. Међутим, они не вичу да би их други чули, већ да би сами себе чули. Немоћан си, па зато вичеш. Свестан си да је твој осећај неадвекватан.
Многи троше половину своје снаге убеђујући себе док говоре за проповедаоницом. То је зато што је њихово осећање тако неупотребљиво. Морамо да уверимо своје осећање пре него што будемо могли да преносимо Божију реч другима. Иако се чини да су наше речи упућене њима, ми заправо говоримо сами себи, зато што смо ми права препрека тој речи. Колико је само неопходно да за проповедаоницом откријемо да смо ми препрека. Ми заиста желимо да пренесемо Божију реч; али нам недостаје њено одговарајуће осећање. Наше осећање је неупотребљиво, тако да ометамо глас да изађе.
Право осећање је неопходно служитељу речи. Свака неадекватност ће ометати изношење речи. Ово је веома озбиљна ствар. Често је проблем у томе што иако имамо реч, да је наше осећање у супротности са том речју. Знамо прилично добро озбиљност речи, али наше осећање није тако озбиљно. Док говоримо, осећање треба да изађе са речима; али наше осећање не успева да их прати. Ко ће нам веровати ако говоримо, а да то не осећамо? Можемо све више да повисимо свој глас, али све то нам ништа не помаже. И сами осећамо колико је то безукусно; можда ће нам чак доћи да се смејемо, јер то изгледа као да је представа. Како у том случају можемо да очекујемо да други верују нашим речима? Тек када осетимо своје речи и верујемо у њих, можемо да се надамо да ће и други то учинити. У супротном, наше речи су немоћне; ни Свети Дух ни наш дух се не ослобађају.
Како неговати префињено осећање
Ми не само да морамо знамо како да користимо своје осећање, него како и да обезбедимо употребљив осећај. Ово нас води назад до темељног искуства да је Господ сломио нашег спољашњег човека. Када смо говорили о самом служитељу, посебно смо истакли значај сломљености нашег спољашњег човека. Само ово осигурава излазак Господње речи нашим посредством. Ако наш спољашњи човек није сломљен, Господ може врло мало да нас употреби. И овде морамо да истакнемо неопходност да Господ сломи нашег спољашњег човека да би наша осећања била спремна за службу речи.
Онај са ким Бог поступа тај се налази у свакојаким околностима које је Он припремо да га сломи. Сваки ударац отвара у њему рану која му задаје бол. Његово осећање је аутоматски рањено, и постаје деликатније него раније. Човекова емоција је природно најосетљивија област душе. Нежнија је од воље и од разума. Без обзира на то, она не поседује довољно осетљивости да би била корисна Богу. Не поседује степен нежности који се захтева од Божије речи. Ако Његова реч треба да се оствари, морамо да будемо испуњени осећањем Његове речи. Морамо да ускладимо наше осећање са осећањем Божије речи. Наше осећање мора да буде у стању да се носи са нашим речима. Коју год емоцију да реч захтева, мора да буде у потпуности обезбеђена, иначе реч неће снажно деловати код других.
Након што се са нама много поступало, почињемо да увиђамо колико је наше осећање врло грубо. Иако је то најосетљивији аспект наше душе, ипак је превише груб да би га Бог употребио. Због грубости нашег осећања, Божија реч која долази са наших усана је неравномерно подржана осећањем.
Када сликар помеша неку боју, прах мора да буде фин. Ако је груб, не може да се глатко размаже. Са финим прахом боја се може равномерно распоредити по свим површинама. На сличан начин ће се ово десити и служитељу речи. Ако је његово осећање грубо, он може да изговори десет реченица, али осам од десет реченица нема право осећање. Ако је његово осећање префињено, свака реченица ће бити праћена одговарајућим осећањем. Библија сликовито користи брашно да говори о животу Господа Исуса. Ово показује колико је осећање нашег Господа веома осетљиво. Колико је само страшно за неког брата да изговори много речи, а да не пренесе одговарајуће осећање. Његова емоција није употребљива. Не прати реч. Није довољно префињена. Увек имај ово на уму, Божија реч неће бити снажна у свом преношењу ако наше осећање није довољно осетљиво.
Потребан нам је Господ да тако делује у нашим животима да наше осећање буде доведено у префињено стање. Мораћемо да будемо сломљени пре него што наше осећање постане танано. Читајући Библију ми не видимо само животна искуства писаца и мисли Светог Духа; ми се дотичемо и многих њихових духовних осећања. Емоције оних који су служили библијску реч изашле су на видело са својим речима. Тако би требало да буде и са нама.
Ако наше осећање не прати нашу реч, не можемо да очекујемо да ће слушатељство пажљиво чути. Ако наш спољашњи човек није сломљен Божијом руком, наше осећање не може да буде нежно и префињено, јер нема ране, није било страдања. Тамо где је осећање нежно, мора да постоје ране и страдање. Зрно се мора самлети и сломити пре него што прах може да буде добар. Под притиском, једно зрно пшенице више није једно зрно. Постало је три, пет, седам, чак и сто честица. Сада је заиста добро. Што је више рана и што је страдање дубље, осећај је лепши. Никада не очекуј префињеност у осетљивости ако не очекујеш рану, ако не доживљаваш страдање пред Богом. Да би имао ране, са тобом се мора поступати.
Претпоставимо да је овде неки брат. Нешто је научио у животу. Напредовао је у читању Библије и у другим стварима. Ипак, није развио префињени осећај. Пред Богом му нешто недостаје; у њему постоји нека област коју Бог не може да користи. Без обзира на то колико би изгледало да се побољшао у понашању или колико је светла примио, све што је до сада научио је плитко и површно све док његово осећање остаје неадекватно. Није довољно научио. Пред Господом је сломљен онај код кога је крст деловао у његовом животу. Његова тврдоглава воља није више тврдоглава; његов велики мозак више није надмен. Господ ће се позабавити нашом вољом; можда ће користити велико светло да нас сломи. Сматрамо се оштроумнима и способнима. Господ ће се позабавити тим нашим великим мозгом. Једним замахом блиставе светлости Он нас може срушити на земљу.
Ипак, наша емоција се не преображава једним просветљењем. Добар осећај је последица многих поступања. Пре него што се суочимо са проблемом, наш осећај није довољно префињен. Ми смо немарни по том питању. Господ у складу с тим уређује наше окружење тако да нас оплемени у овом посебном погледу. С времена на време ми смо млевени као пшеница док нисмо довољно сломљени.
Пред Богом требамо да имамо скрушен дух. Шта је скрушен дух? То значи да у нама постоји скрушено осећање, јер се дух изражава осећањем. Господ жели да живимо скрушеним духом јер жели да имамо добро осећање. Ово нећемо имати док не будемо погођени. Морамо стално да доживљавамо себе тако сломљенима као да смо управо погођени. Смисао тога да се буде погођен ће увек бити са нама. Тако ћемо имати страх Божији, осећање трепета. Нећемо се усудити да будемо немарни или лакомислени. Сваки ударац, свако поступање има за циљ да наше емоције учинимо нежнијим и оштријим у односу на пре. Ово је једна од највећих лекција у сламању спољашњег човека. Сламање осећања није тако драматично и истакнуто као код воље или разума, али је свакако дубље.
Ако живимо са погођеним духом, имаћемо рану у себи и осетићемо њену бол. Овај бол ће затим створити у нама страх Божији и учиниће наше осећање префињеним. После много таквих поступања, моћи ћеш у свом осећају да у потпуности и тачно изразиш какво је твоје срце. Заиста ћеш се радовати када ти је срце весело, а заиста ћеш туговати када ти је срце ожалошћено. Кад год ти Божија реч дође, и какав год да је укус те речи, ти ћеш имати одговарајућу емоцију у себи. Твој осећај је у стању да сустигне реч. Колико је само ово величанствено!
Делотворност погођености показује се у нашем јединству са Божијом речју. Оно што Бог намерава да каже поклапа се са твојим сродним осећањем. Чим дође Божија реч, ти је одмах осетиш. Када се Бог покрене, ти се одазиваш. Твоје осећање је у стању да следи Божију реч све до ове тачке. И како Господ увећава Своје опхођење ти си постепено приземљиван док све твоје емоције не буду прикладне Богу. Након што си био толико обучен у области осећања, открићеш чудесну ствар, а то је да не само да говориш Божију реч, него почињеш и да осећаш Божију реч.
Са унутрашњим осећањем долази спољашње изражавање. Петар је „подигао свој глас“ када се обратио својим слушаоцима на дан Педесетнице. Он је подигао глас јер му је осећај био дубок. Можда неки нису никада подигли свој глас током проповедања, показујући колико су неадекватна била њихова осећања. Дубина емоција у Петру натерале су га да подигне свој глас.
Божија реч је пуна емоција. Она не би требало да се декламује од речи до речи на механички начин. Требало би да буде истиснута кроз дубоко осећање. Павле је опомињао цркву у Коринту „са многим сузама.“ Неки никада не могу да пролију ниједну сузу у свом проповедању, јер је њихова осетљивост неадекватна. Снажан глас заиста није ништа; сузе такође нису ништа; али ако неко никада не подигне глас, нити се пролију сузе, мора да унутра нешто није у реду. Нема заслуга у снажном гласу, нити постоји посебна заслуга у сузама; али ако неко никада није подигао свој глас или није пролио сузе то је наговештај несломљености.
Нечије осећање мора бити толико пречишћено да може да се радује када је Божија реч радосна и јадикује када је Божија реч жалосна. Његово осећање блиско прати Божију реч. То није представа. Молим вам, никада немојте да учите како да наступате. Људи са расуђивањем одмах препознају представу коју је човек лажно произвео. Никада не би требало да буде било какве људске производње јер она непрестано квари Божију реч. Оно што наглашавамо то је потреба за осећањем. Какво год осећање да има Божија реч, ми морамо да имамо исто то осећање. Радост и жалост су два карактеристична примера. Када Библија каже да се радујемо, радујмо се; када указује на жалост, будимо жалосни. Ово је нормално и исправно. Неки су били чврсто спутани у својим осећањима целог свог живота. Они су тако хладни да не могу да играју када им се свира, и не могу да наричу када се јадикује. Зато што њихово осећање заостаје, Божија реч је спутана при преношењу.
Зашто се не може користити емоција многих људи? Зашто Господ мора да доведе људе путем многих невоља? То је све због чињенице да је осећање у суштини сама особа. Питање емоција је потпуно другачије од питања воље или разума. Ово друго је сложеније; оно прво је једноставно по томе што се користи за нечије сопствено „ја“. Већину емоција људи троше само на себе. Они лако могу да осећају ствари које их се тичу, али немају осетљивост у ономе што се тиче других. Неки су неосетљиви према свему, а опет када су у питању сопствени послови они су најамбициознији. Неки брат може да буде веома непристојан према другима, али претпоставимо да си ти непристојан према њему; он ће се осећати веома увређеним и осећаће се повређено. Сва осећања овог брата потрошена су на њега самог. Он воли самог себе и живи за себе. Ако се сусретне са било каквом личном потешкоћом, он ће јаукати, иако нема никакав осећај према другима.
Браћо, уколико Господ није успео да сломи наше осећање, ми смо бескорисни у служби речи. Често под дисциплином Светог Духа, Господња рука остаје на нама све док не можемо да имамо сажаљење према другима. Морамо да каналишемо све своје емоције у служби речи. Немамо времена да их трошимо на себе. Наше осећање мора да расте у својој осетљивости. Не треба да се исцрпи. Многи су погрешно веровали само у себе: они себе сматрају средиштем свемира, отуда се сва њихова осећања врте око њих самих. Бог мора да их изведе из таквих ограничења. Осећања су ограничена њиховим залихама. Ако их необуздано потрошимо, ништа нам неће преостати за службу речи. Бог ће нас ударити и поступати са нама док не осећамо само за себе, све док наша емоција не постане осетљива. Тајна осетљивог осећаја се не налази у томе да чинимо себе средиштем свега. Што смо приземљенији, то више постајемо несебични и делотворнији ће бити наш осећај.
Служитељ речи мора да поседује довољно добро и богато осећање да би га Бог користио. Једноставно имај на уму да што је богатија наша емоција то ће бити богатија и наша реч, јер квалитет речи контролише наша емоција. Количина осећања у нама одређује делотворност речи споља. Ако имамо више речи него осећања, наше ће осећање бити ограничено. Човекова реч се мери његовом сломљеношћу пред Богом. Духовни човек је богат свим врстама осећања. Што је човек духовнији, то је богатије његово осећање. Није тачно да што је човек духовнији, да је то мање његово осећање. Што више лекција човек научи пред Богом, његово осећање ће бити богатије. Упореди осећање неког грешника са Павловим осећањем. Одмах ћеш увидети да је Павле надмоћнији у духовности и да је надмоћнији у осећању. Увећано деловање ствара више осећања. Ако је наше осећање богато, можемо да се одазовемо без обзира на то какво год осећање реч захтева док говоримо. Божија реч је тада пронашла начин кад год осећање иде уз реч. У супротном, без обзира на то шта говорили то некако није добро.
Онај који жели да буде служитељ речи мора да прими темељно поступање са њим. Свака непажња ће га онеспособити. Без дисциплине нема ни рада. Чак и ако си најоштроумнија особа на свету, то ништа не користи. Само је сломљен човек од користи. Ово је веома озбиљна ствар. Наше привржености и осећања морају да прођу кроз поновљена поступања, тако да када говоримо, наше осећање је употребљиво. На пример, претпоставимо да се Господ бавио тобом по питању самољубља. Након неколико поступања, твој осећај може да следи реч ако треба да устанеш и говориш о самољубљу. Не постоји препрека у излажењу речи. Или опет, претпостави да је Господ сломио твој понос. Твоје осећање може лако да се усклади са речју док говориш о томе како се Господ супротставља охоломе. Укратко, тек након што је Господ дотакао нашу емоцију, она може да тече заједно са речју коју говоримо. Ово је неопходан захтев за служитеља речи. Усклади реч са осећањем. Изједначи количину речи са истом количином осећања. Што наше речи дотичу више, то боље мора да буде наше осећање. Нека нам Бог буде милостив да сва наша осећања могу да се користе за подршку речи.
