Onda videh kako stigoše do jedne lepe reke koju je car David zvao Reka Božija,[470] a Jovan, Reka žive vode.[471] Put ih je vodio po samoj obali, i išli su puni radosti. Pili su iz te reke koja im je oživljavala klonuli duh. Sa obe strane po obalama je raslo zeleno drveće sa raznoraznim voćem. Lišće tog drveća je bilo dobro za lek. Voćem su se osvežavali, a lišćem su ublažavali bolove. Duž obale se prostirala livada puna ljiljana koja je tokom cele godine bila zelena. Legli su na travu i naspavali se, jer nije bilo nikakve opasnosti.[472] Kad su se probudili, ubrali su malo voća i napili se vode iz reke, a onda opet legli da spavaju. Tako su proveli nekoliko dana i noći. Pevali su:
Kad su se odmorili i okrepili, rešili su da pođu dalje jer još nisu bili na kraju svoga puta.[474]
Sa džombastog puta na zeleno polje
Tada videh da nisu daleko odmakli, a put je počeo da se odvaja od reke. Bilo im je žao, ali nisu smeli da skrenu sa njega. Put je sada postao džombast, a noge su im bile nažuljene zbog mnogog pešačenja. Tako im duh oslabi od puta, pa zaželeše da hodaju boljim.[475] Malo napred, sa leve strane puta se nalazilo lepo polje na koje je moglo da se dospe preko ograde. Livada se zvala Stranputica.[476] Onda Hrišćanin reče svome drugu:
– Ako se ova livada prostire duž našega puta, pređimo na nju. – Zatim priđe ogradi da bolje razgleda i vide da je staza vodila pored ograde. – Baš onako kako sam zamišljao. Ovuda je lakše. Idemo Nadoljube!
– Šta ako nas odvede na pogrešnu stranu? – upita Nadoljub.
– Ne verujem! Vidi kako vodi sve pored puta.
Nadoljub je tada pristao i pošao za njim. Kad su prešli na drugu stranu bilo im je lakše.[477]
Uskoro su ugledali nekoga kako ide istim putem. Bio je to Praznoverko. Pozvali su ga i pitali kuda vodi taj put.
– U Nebeski grad – reče Praznoverko.
– Vidiš! – reče Hrišćanin – zar ti nisam govorio? Eto, sve je u redu.
Zalutali
Tako su pošli za tim čovekom, ali se uskoro spustila noć i strašno se smrklo. Zato su izgubili iz vida onoga koji je išao pred njima. Pošto nije mogao dobro da vidi put pred sobom, Praznoverko je pao u jednu jamu i sav se ugruvao. Jamu je iskopao knez tih krajeva da bi hvatao hvalisavce.[478] Hrišćanin i njegov drug su čuli kad je pao i zato povikaše u želji da saznaju šta se desilo, ali odgovora nije bilo. Samo su začuli nekakvo stenjanje. Onda Nadoljub reče:
– Gde li smo to sada?
Njegov drug je ćutao. Bilo ga je sramota što je svoga prijatelja odveo sa pravog puta. Tada je počela da pada kiša. Strašno je sevalo i grmelo, a voda je počela da nadolazi. Onda je Nadoljub počeo da jadikuje:
– O, samo da sam ostao na putu!
– Ko bi rekao da će nas ovaj put odvesti na stranputicu!
– Ja sam se toga bojao od samog početka i zato sam ti rekao da paziš – reče Nadoljub. – Trebalo je da budem odlučniji, ali ti si stariji od mene.[479]
– Dobro brate, nemoj da se ljutiš – reče Hrišćanin. – Žao mi je što sam te odveo sa pravog puta i doveo u ovakvu opasnost. Molim te oprosti mi! Nisam imao zlu nameru.
– Uteši se brate! Opraštam ti! Budi siguran da će ovo ipak ispasti na naše dobro.
– Drago mi je što imam tako milostivog druga – reče Hrišćanin. – Ne smemo da ostanemo ovde, pokušajmo da se vratimo.
– Onda, da je pođem napred – reče Nadoljub.
– Nipošto, ja ću prvi da se suočim sa opasnošću, jer je moja krivica što smo skrenuli s puta.
– Nikako! – odgovori Nadoljub. – Nećeš ti napred, uznemiren si i mogao bi da nas odvedeš stranputicom.
Onda su na svoju radost i ohrabrenje čuli glas koji je rekao: „Zapamti put kojim si išla, vrati se!“[480] Voda je već bila jako nadošla, a put natrag postao vrlo opasan. (Onda sam pomislio da je lakše skrenuti s puta nego se vratiti na njega.) Ipak su krenuli natrag. Bilo je mračno a voda je brzo nadirala, pa su mogli da se udave.[481]
I pored toga što su se iz sve snage trudili, ipak nisu mogli da stignu do ograde te noći. Na kraju su naišli na jedno uzvišenje koje je bilo zaklonjeno, te sedoše da čekaju zoru. Pošto su bili veoma umorni brzo ih obuze san.
Džin Očajnik
Nedaleko odatle nalazila se tvrđava Sumnjivica, koja je pripadala Džinu Očajniku. Spavali su na njegovom imanju. Ujutro kad je ovaj poranio da obiđe svoj posed, naišao je na Hrišćanina i Nadoljuba gde spavaju.[482] Gromovitim glasom im je naredio da ustanu i počeo da ih ispituje odakle su i šta rade na njegovom imanju. Rekli su da su putnici koji su zalutali. Džin na to reče:
– Zalutali ste noću na moje imanje, gazili ste i ležali po mojim poljima i zato morate sa mnom.
Morali su da idu pošto je bio jači.[483] Nisu mogli da se pravdaju, pošto su znali da su skrivili. Džin ih je dakle terao pred sobom i bacio ih na dno jedne veoma mračne tamnice u svojoj tvrđavi. Unutra je strašno smrdelo i bilo je veoma vlažno. Tu su ležali od srede ujutro do subote uveče. Nisu dobili ni korice hleba ni kapi vode, a ni svetla, i niko ih nije pitao kako im je. Našli su se dakle u teškoj situaciji, daleko od prijatelja i poznanika.[484] Hrišćanin se strašno jadao zato što su zbog njegovog nepromišljenog saveta zapali u takvu nevolju.[485]
Sad putnici su popustili telu,
Džin Očajnik ih uhvati na delu.
U svetu nemoj tražit’ olakšanje,
Naći ćeš samo teško očajanje.
Džin Očajnik je imao ženu koja se zvala Nevera.[486] Kad je legao, rekao je ženi šta je uradio, naime da je uhvatio dvojicu putnika i da ih je bacio u tamnicu zato što su zalutali na njegovo imanje. Sada su se savetovali šta da učine sa njima. Ona ga je pitala kakvi su, odakle su i kuda idu. On joj je sve ispričao. Ona ga je posavetovala da ih ujutro nemilosrdno isprebija. Kad je ustao, uzeo je jednu toljagu i sišao do tamnice. Prvo je počeo da ih obasipa svakojakim imenima kao da su psi, na šta oni nisu odgovarali. Onda ih je strašno isprebijao tako da više nisu mogli ni da se brane ni da se pokrenu. Zatim ih je ostavio da se sami teše i oplakuju svoje nevolje. Ceo dan su proveli uzdišući i gorko plačući. Sledeće noći Džin i njegova žena su opet o njima razgovarali. Kada je saznala da su još uvek u životu, predložila je svome mužu da im savetuje da sami sebi prekrate život. Kada je svanulo, otišao je opet do njih i videći da ih rane koje im je juče zadao jako peku, rekao im je da nema nikakve nade da će izići živi i da je najbolje da sami sebi oduzmu život bilo nožem, bilo vešanjem, bilo trovanjem.
– Zašto da živite kad vam je život tako očajan – reče Džin, no oni ga zamoliše da ih pusti. On ih ljutito pogleda pa opet nasrnu na njih. Mislio je da je najbolje da ih sam dokonča, ali ga je iznenada uhvatila nekakva drhtavica (što mu se dešavalo kad je bilo vruće) i ruke mu ostadoše oduzete neko vreme.[487] Zato je otišao i ostavio ih da razmišljaju šta će i kako će. Oni su se pitali da li je bolje poslušati njegov savet ili ne. Zato su ovako razgovarali:
– Šta da radimo dragi brate? – upita Hrišćanin. – Život nam je sada očajan. Ja ne znam da li je bolje živeti ovako ili da od svoje ruke poginemo. „Duša moja voli biti udavljena, a moje kosti žele smrt.“[488] Da li da poslušamo ovoga džina?
– Naš položaj je zaista strašan i ja bih pre umro nego ovako zauvek da ostanem – reče Nadoljub. – Ali ne zaboravimo da je Gospodar one zemlje u koju idemo rekao: „Ne ubij!“ Kada ne smemo drugome da učinimo takvo zlo, još manje smemo da poslušamo njegov savet i sami sebi oduzmemo život. Ko ubije drugoga može samo telo da mu ubije, ali ko potegne ruku na sebe ubija i telo i dušu. Ti govoriš o olakšanju u grobu. Zar si zaboravio pakao kuda idu sve ubice, jer nijedan ubica neće imati večnoga života. Ne zaboravimo ni to da nije sav zakon u ruci Džina Očajnika. Koliko sam čuo, drugi su bili uhvaćeni kao i mi, pa im je ipak uspelo da pobegnu. Ko zna, možda će Bog koji je stvorio ovaj svet učiniti da Džin Očajnik umre ili jednom zaboravi da zaključa vrata. Možda će ga opet spopasti napad, pri čemu će mu se oduzeti noge i ruke? Ako se to opet desi, ja bih se osmelio da pokušam kao čovek da mu pobegnem. Baš sam lud što to nisam već ranije pokušao, ali budimo strpljivi i sačekajmo još malo. Možda ćemo se još i osloboditi, ali nemojmo sami sebi da presudimo.[489]
Nadoljub je ovim rečima umirio svoga brata! No ipak toga dana ostadoše u mraku i u istom žalosnom položaju.
Uveče je džin opet sišao u tamnicu da vidi da li su zatvorenici prihvatili njegov savet. Kad je otvorio vrata našao ih je žive, ali veoma iscrpljene, jer su sada zbog gladi, žeđi i rana koje su primili jedva mogli da dišu. Ali kao što rekoh, našao ih je žive i zbog toga se strašno razbesneo. Rekao im je da će još gore proći zato što nisu poslušali njegov savet, tako da će poželeti da se nikada nisu ni rodili.
Oni su se zbog toga vrlo uplašili i čini mi se da se Hrišćanin onesvestio. Kada se malo povratio, nastavili su razgovor o džinovom savetu, i pitali su se da li bi trebalo da ga poslušaju ili ne. Hrišćanin kao da je bio za to, a Nadoljub je po drugi put odgovorio:
– Dragi brate, seti se kako si do sada bio hrabar. Apolion nije mogao da te pobedi niti sve ono što si čuo, video i doživeo u Dolini Sena Smrtnoga. Kroz kakve si poteškoće, strahote i gnusobe prošao! Zar se još uvek plašiš? Vidiš da sam i ja u zatvoru sa tobom iako sam po prirodi mnogo slabiji od tebe. Ovaj džin je mene izranjavio isto tako kao i tebe i muči me žeđu i glađu. I ja žudim za svetlošću, ali budimo strpljivi. Seti se kako si se junački vladao na vašaru u Taštovniku i kako se nisi plašio ni okova ni kaveza pa čak ni krvave smrti i zato budimo strpljivi da bar izbegnemo sramotu koja ne priliči hrišćaninu.[490]
Kad se opet spustila noć, a džin i njegova žena pošli na spavanje, ona ga je pitala o zatvorenicima, i da li su poslušali njegov savet. On je odgovorio:
– To su neki tvrdoglavi ljudi, više vole da podnose muke nego da se sami ubiju.
– Odvedi ih sutra u dvorište i pokaži im kosti i lobanje onih koje si već sredio, pa im daj na znanje da ćeš i njih do kraja ove nedelje rastrgnuti kao i njihove prethodnike.
Kad je osvanulo, džin je opet otišao do njih i izveo ih u dvorište da im pokaže kosti i lobanje kao što mu je žena predložila.
– Ovo su nekad bili putnici. Zalutali su na moje imanje baš kao i vi. Kada mi se prohtelo, rastrgao sam ih na komade, kao što ću i sa vama učiniti u roku od deset dana. Hajde sad, vraćajte se u jazbinu. – S tim rečima ih otera natrag do tamnice.
Ceo subotnji dan su proveli u žalosnom stanju kao i ranije. Kad se opet smračilo, gospođa Nevera i njen muž Očajnik su opet poveli razgovor o zatvorenicima. Džin se čudio što ne može ni batinama ni svojim savetima da ih dovrši.[491] Žena mu je odgovorila:
– Valjda se nadaju da će neko doći da ih oslobodi ili imaju kod sebe lažne ključeve, pa misle da će pomoću njih moći da pobegnu.
– Dobro si se setila – reče Džin – ujutro ću da ih pretresem.
Ključ
Oni su u subotu oko ponoći počeli da se mole i nastavili sve do zore. Odjednom je Hrišćanin uzviknuo u velikom čuđenju:
– Šta mi je, kao da sam poludeo! Ležim u ovoj smrdljivoj tamnici, a mogao bih slobodno da iziđem. U nedrima mi je ključ koji se zove Obećanja.[492] On može, koliko su mi rekli, da otvori sva vrata u tvrđavi Sumnjivici.
– To je dobra vest dragi brate. Izvadi ga i probaj! – obradova se Nadoljub.
Onda Hrišćanin brzo izvadi ključ iz nedara i stavi ga u bravu od tamnice. Kad ga je okrenuo, brava škljocnu i vrata se lako otvoriše. Hrišćanin i Nadoljub iziđoše napolje. Onda priđoše spoljašnjim vratima koja vode u dvorište, te istim ključem otvoriše i ta vrata. Posle toga su prišli gvozdenoj kapiji, jer je i kroz nju trebalo proći. Sa velikom mukom im je uspelo da otvore i ta vrata. Gurnuli su kapiju naglo da što pre pobegnu, ali ona je toliko zaškripala da se Džin Očajnik probudio. Kada je pošao u poteru, uhvatio ga je napad, a noge i ruke su mu otkazale, tako da nije mogao za njima. Oni međutim potrčaše i iziđoše na carski drum na kome Džin više nije imao nikakvu vlast.[493]
Pošto su preskočili ogradu, pitali su se kako bi mogli druge da opomenu da ne padnu u šake Džinu. Zato rešiše da podignu jedan stub na kome su napisali sledeće reči:
„Preko ove ograde vodi put u tvrđavu Sumnjivicu, gde vlada Džin Očajnik koji prezire Cara Nebeske zemlje i čija je namera da uništi sve putnike.“ Mnogi koji su kasnije prošli tim putem i pročitali ove reči, izbegli su opasnosti.[494]
Putnici se okrepljuju neprestanim i jasnim delovanjem Svetoga Duha koji im daje da uživaju Božiju večnu ljubav. To je vreme kad Hrišćanin naročito nakvašen rosom Božije milosti i u zajednici Gospodnjoj, uživa radost, gledajući verom u Njega, dok se sve drugo gubi iz vida. To su dragoceni časovi koje treba da cenimo iznad svega. Tu se umorna duša krepi i rado zaboravlja svu tegobu puta. Takva milost izvire od samog Boga, i duša može duboko da zagleda u Božije tajne. Tu u senci Njegovih krila, putnik nalazi mir u svojoj uzrujanosti (Otk. 22:1; Jez. 47:1-9).
„Jer je bolje jedan dan u dvorima tvojim od hiljade. Volim biti na pragu doma Božijega nego živeti u šatorima bezbožničkim“ (Ps. 84:10). Zajednica sa Bogom više vredi nego sve blago ovoga sveta. Tešim se u Gospodu.
Kako je govorio Izrailju, tako Bog i nama govori: „Dosta ste bili na ovoj gori. . .“ (5. Moj. 1:6), pa i mi moramo da putujemo dalje. Moraju i najlepši dani odmora da prestanu. Borba mora dalje da se vodi i moramo da putujemo dalje sve dok ne stignemo do cilja svoga puta, gde ćemo naći savršeni odmor. Tako verni Hrišćanine, ne čudi se što iza punih klasova dolaze šturi klasovi. Onaj koji pazi nad tobom, sačuvaće te od gladi i uvešće te tamo gde neće biti nikakve promene nego gde vlada izobilje večne radosti zauvek. Za vreme takve duhovne kiše krepi se i spremaj za dalje putovanje. Jedi i pij sa Gospodnjeg stola, jer ćeš morati da putuješ u sili te duhovne hrane, bilo daleko, bilo blizu - to samo Gospod zna (4. Moj. 21:4).
Zar se nismo i mi više puta žalostili što nam se put odvaja od potoka? Ali samo napred! Ako put nije kako bi želeo, ipak idi napred. Preći ćeš nekako i taj džombasti deo pa ćeš hvaliti Boga što je sve tako dobro i mudro uredio.
Misli se na telesne ugodnosti, koje Satana nudi putnicima, samo da ih odvede sa pravoga puta. Nemoj nikad da pođeš za telom, nego u strahu sledi Isusa, noseći svoj krst. Ako ne znaš da razlikuješ koji je pravi put, izaberi put krsta i trpljenja, to jest put kojim je Isus išao, jer je to pravi put.
Kako samo lako zalazimo na krivi put ako slušamo savete tela i krvi, i kad se sami upuštamo u rešavanje teškoća na putu, umesto da čekamo na Gospoda da nam olakša putovanje. Teško nam je posle radosti i blagoslova da hodamo u poniznosti. Hteli bismo da nas ljudi priznaju i hvale, ali put za Isusom vodi kroz Dolinu poniznosti. Pazi brate da ne skreneš!
Slavoljublje, oholost i samoopravdanje su stvari koje su mile našoj staroj prirodi i koje nas odvode sa pravog hrišćanskog puta. Mnogi putnici su se tako prevarili i zapali u tamu i spoticanje. Ne tražimo ljudsko priznanje, već se radujmo u tome što nas Bog prima kao svoju decu. Samo budi pažljiv! U početku je lako ići po zelenim livadama po pravom putu i sa srcem koje se raduje, ali takve hvalisave budale čeka smrt. Ako si već skrenuo sa puta, vrati se dok još ima vremena. Slavoljublje, traženje časti i hvale kod ljudi i duhovna oholost su velike nesreće u koje su mnogi hrišćani zapali i propali. „Neki se put čini čoveku prav, a kraju mu je put k smrti“ (Priče 14:12. Isa. 9:76).
Upravo oni koji se već duže nalaze na Božijem putu, treba da se boje oholosti i slavoljublja jer i starijim hrišćanima preti opasnost da u svojim dugim godinama borbe i iskustva zađu s puta oslanjajući se na svoje sposobnosti.
Vidi ovde Božiju milost, kako se Bog smilovao onima koji silaze sa puta i poziva ih na pokajanje. Možda si i ti izgubio svoju prvu ljubav i ohladio se na putu Gospodnjem “Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i čini prva svoja dela“ (Otk. 2:5). Nemoj da ostaneš tamo gde si pao. Gospod te zove da se vratiš. Vrati se i neka te Spasitelj postavi na svoj put. Prestani da se uzdaš u sebe, jer će samopravednici loše proći (Jer. 31:21).
Povratak je težak, ali mora da bude. Putnici nisu poginuli pored tolike opasnosti zato što im je pomogla Božija milost, kao i Petru koga je Gospod svojim milosrdnim pogledom doveo na pokajanje, a posle vaskrsenja utešio svojom posebnom pažnjom i prisutnošću. Kako nam je milostiv naš Gospod, i kako saoseća sa nama kao najmiliji prijatelj. „Jer mi nemamo prvosveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima, nego je on u svemu bio iskušan – slično nama – izuzev greha“ (Jev. 4:15).
Kad nisu mogli da se vrate na svoj put počeli su da sumnjaju. Hteli su da se odmore na poljani gde prete mnoge opasnosti, i zato ih je zadesilo toliko zlo. Nemoj da ostaneš ni trenutka u stanju svog duhovnog pada, jer će još veće zlo da te stigne. Požuri Spasitelju! Posle tako dugog putovanja putnici se nalaze u opasnosti da popuste i da zapadnu u mnoge nezgode i sumnje. Pazimo dakle na put, da ne bi posle svoga putovanja zapali u tamu i u tamnicu očajanja. Sumnja će da ti dolazi na putu, ali nemoj da ostaneš u njoj – nemoj se zaustavljati da se odmoriš na tom polju – beži što dalje! Ako hoćeš negde da se odmoriš, odmori se na jastuku Božijih obećanja.
Duša u grehu slabi. Sumnja nadvlađuje one koji su svesni svoje krivice. Zašto je toliko nepoverenja i neverovanja? Zato što je mnogo nevernosti. Ko hoće da propoveda protiv neverovanja i sumnji, mora da bude jak u veri. Biće jak samo onaj koji neprestano hoda sa Bogom.
Nevernost odvaja i isključuje dušu iz zajednice onih koji veruju. Čovek pokriva svoju sumnju pred drugima, i čudi se što niko neće da ga teši u njegovom žalosnom stanju. Očajanje oduzima čoveku svu utehu tako da mu se čini da više nema ljubavi na svetu.
Hrišćanin koji je stariji i iskusniji, doveo je mlađega na to tužno mesto. Trebalo bi svagda da hodamo u strahu Božijem, ne misleći da smo nepogrešive vođe nemudrih i učitelji male dece. Mnogi su prevalili veliki put u svom hrišćanskom životu i mnoge su doveli Gospodu, a na kraju, oslanjajući se na sebe, zašli su s puta i postali mlađima kamen spoticanja.
Vidi kako su putnici došli u žalosno stanje. Sve je crno oko njih, a u duši najgroznije misli. Ali baš u toj najvećoj poteškoći, kad dušu obuzima najcrnja pomisao da učini svemu kraj, zrak svetlosti prodire u dušu, tako da i taj silan div Očajnik klone u svom napadu, i mora da ih ostavi. U tome se vidi da verna duša nije sasvim ostavljena na volju sumnji. Ako primetiš da se neko nalazi u takvom teškom stanju, idi i reci mu da Bog nije odbacio svoj narod zauvek. „Što se dakle ponizi, odvrati se od njega gnev Gospodnji, ne zatre ga sasvim; jer još u Judi beše dobra” (2. Dnev. 12:12).
Dobro je da u vreme nevolja i bede razmatramo ono što je Gospod već učinio za nas i kroz to crpimo krepost i nadu za dalje putovanje. Prethodno izbavljenje i pomoć od Gospoda trebalo bi da nas uvere da je Gospod isti i danas, i da je Njegova milost nova svakog jutra. „Bože, svojim ušima slušasmo, oci nam naši kazivaše delo koje si učinio u njihovo vreme, u staro vreme. . . Ustani, pomoći naša, i izbavi nas radi milosti svoje“ (Ps. 44:1,26). Kad znaš kako ti je Gospod bio ljubazan u prošlosti, veruj da je još uvek ljubazan i da će to zauvek ostati. To je bila sigurnost i sila za nejakog mladića Davida (1. Sam. 17:37). Apostol Pavle ovako govori o svom iskustvu: „Hoćemo, naime, da znate, braćo, kakva nas je nevolja snašla u Aziji, da smo bili preko svake mere i preko naše snage opterećeni, tako da nismo više bili sigurni ni za svoj život. Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti, da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga koji vaskrsava mrtve; on nas je izbavio od tolike smrti - i izbavljaće nas, u njega smo se uzdali da će nas i dalje izbavljati (2. Kor. 1:8-10). Ako si u bilo kakvoj nevolji, u tami, bez hrane i pića za svoju dušu, samo čekaj! „Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću ga još slaviti, Spasitelja moga i Boga moga“ (Ps. 42:11).
„U svemu trpimo nevolje, ali nismo pritešnjeni; u nedoumici smo, ali nismo beznadežni“ (2. Kor. 4:8). Koja je to tajna sila koja održava putnike? Božija blagodat! „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas – Božiji je dar“ (Ef. 2:8).
Hrišćanin je već jednom pao u močvaru sumnje i očajanja, a to zato što nije pazio na Božija obećanja. Sad opet sedi u zatvoru već nekoliko dana, zato što je zaboravio na njih, ali takva je narav greha. Greh vodi u sumnju, žalost i prevrtljivost, te goni čoveka sve dalje od lica Gospodnjeg. Kada je Adam zgrešio, počeo je da se sakriva. Tako i verni, često zbog greha izgube želju da se mole, i zaboravljaju na ključ koji otvara vrata tame koja su se zatvorila za njima. Samo je potrebno da se obrate prestolu Božije milosti i ustraže Božije lice. „Srce moje govori pred tobom što si rekao: Tražite lice moje; tražim lice tvoje, Gospode!“ (Ps. 27:8). Moli se dakle u tvojoj tamnici - Onaj kome si zgrešio neće te odbaciti. „Kako pak deca imaju učešća u krvi i ploti, tako i on uze učešće u tome, da smrću obesnaži onoga što ima vlast nad smrću, to jest đavola, i da izbavi one koji su strahujući od smrti celog života bili u ropstvu“ (Jev. 2:14,15). Zaista, Onaj koji izbavlja, zove se Isus! „Jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih“ (Matej 1:21).
Ponovo na putu Gospodnjem! Kako su loše prošli zato što su samo malo sišli sa pravog puta! Svaki greh donosi zle posledice. Zato ostani na Božijem putu, na kome nema sumnjivaca i očajnika - sumnje i prevrtljivosti. Ako si sada bez svetla u sumnji i neodlučnosti, dobro razmisli da li si uopšte u veri: „Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe. Ili ne poznajete sami sebe - da je Hristos u vama? Inače niste osvedočeni“ (2. Kor. 13:5). Na Božijem putu sija svetlost Božijeg lica prema kojem idemo. Ako bežimo od lica Božijega kao Kain (1. Moj. 4:16), onda smo u tami i hodamo u svojoj sopstvenoj senci.
Zašto su u Svetom pismu zapisana zla dela i gresi Božijih ljudi, ako ne da bi nas opominjali i da bi nas čuvali od greha koji donosi zle posledice. Nemoj da popuštaš telu, da ne bi morao negde u tamnici sumnje da bolno uzdišeš i plačeš. Opomeni se žalosnim padom drugih, i ne idi putem greha kao što su oni išli. Ne znaš da li ćeš se vratiti kao oni. Mnogi su zgrešili kao David, ali svaki se nije pokajao kao David. Zapamti iznad svega da je sumnjičavost deo onih koji se daju zavesti svojim telesnim pobudama.
