Razmotrićemo praktični deo hrišćanskog odevanja i ishrane.
Odevanje
1. Značenje odevanja
Da bismo otkrili značenje odevanja, moramo se vratiti na sam početak.
Pre pada
Pre pada u greh, Adam i Eva su najverovatnije bili odeveni u svetlost. Bili su nevini. Iako su oboje bili nagi, nisu se stideli.
Posle pada
Pošto je došao greh, prva posledica je bila da su se Adamu i Evi otvorile oči te su videli svoju nagost. Odmah su se postideli i od smokvinog lišća napravili sebi pregače. Osnovno značenje odevanja je pokrivanje. Odeća se koristi da se pokrije nagost. Pregače od smokvinog lišća nisu mogle dugo da traju, jer bi se lišće brzo sasušilo i izmrvilo. Zato je Bog odenuo Adama i Evu u mnogo trajniju odeću od kože. Njegov cilj je bio da im pokrije telo.
Novim vernicima bi trebalo da kažemo, da je smisao odevanja u pokrivanju, a ne u isticanju. Dovodi se u pitanje svrha svake odeće, koja ne služi za pokrivanje. Ako se ne nosi zbog pokrivanja, onda je to pogrešan motiv. Oblačenje služi za pokrivanje.
Potreba za krvlju
U Judeji, Jevreji su nosili sandale bez čarapa. Tako su bili otkriveni samo stopala, ruke i glava. Ostali delovi tela bili su pokriveni odećom. Oni koji su proučavali Bibliju mogu da se sete kako su u vreme očišćenja, mazali krv na palac desne ruke, na palac desne noge, i na vrh desnog uveta (3. Moj. 14). Ta tri otkrivena dela tela su bila pokrivena krvlju. Krv se nije stavljala na druge delove tela, zato što su bili pokriveni odećom. Znači, svrha odevanja jeste da pokrije. Ispravno je uvek biti pristojno obučen pred Bogom.
Današnja greška je u tome što sve više nastojimo da se približimo varvarskom, oskudnom odevanju. Odelo koje ne služi pokrivanju ruši Božiji nauk. Duhovno značenje krvi jeste da prekrije ono što je izloženo pogledu. Pošto je sagrešio, čoveku je bilo potrebno da bude obučen pred Bogom. To pokrivalo je u potpunosti neophodno. Bilo kakvo skraćivanje rukava i poruba, koje otkriva, umesto da sakrije telo, jeste od ovoga sveta.
Dakle, imajući na umu ovo značenje odevanja, bolje bi bilo da se dolično oblačimo. Kao grešnik, želim da u potpunosti budem pokriven pred Bogom. Ne želim da bilo koji deo moga tela bude otkriven. Kao hrišćanin, ne mogu da stojim pred Bogom ukoliko me Gospod celog ne prekrije. Tražim od Gospoda da me pokrije, da otkupi celo moje biće, da krv prekrije sve ono što odelo nije pokrilo. Moje ruke, moja stopala i moja glava su pokriveni krvlju.
Drugi pad
Kada su Adam i Eva sagrešili, postali su svesni svoje golotinje. Hiljadu i šestopedeset godina kasnije Noje je izašao iz barke. Posadio je vinograd, napravio vino i napio se. Kao posledica toga, on se svukao i otkrio svoje telo. Adam, prvi čovek, video je da je go kada je pojeo plod sa drveta poznanja dobra i zla. Noje se otkrio kada se napio vina napravljenog od grožđa. Adam je pao sa položaja gde mu nije bila potrebna odeća, na položaj gde mu je bila potrebna; Noje koji je bio pokriven, otkrio se.
Postavljanje oltara
Posle izlaska izrailjskog naroda iz Egipta, Bog mu je dao zakon na Sinajskoj gori. Naredio je Izrailjcima da sagrade žrtvenik, dovoljno nizak da se ne bi penjali na njega. Zašto? „Nemoj uz stepenice ići ka žrtveniku mome, da se ne bi otkrila golotinja tvoja kod njega“ (2. Moj. 20:26). Božije načelo je da otkrivanje nije dozvoljeno. Svaki deo tela mora biti pod odećom, osim ruku, stopala i glave (koji su pokriveni krvlju). Moderni tokovi koji teže sve većem otkrivanju tela suprotstavljaju se Božijem stavu.
Odevanje sveštenika
Odeća koju su sveštenici nosili bila je napravljena od finog, gustog tkanja bez proreza, jer sveštenicima nije bilo dozvoljeno da se otkrivaju pred Bogom. Haljine efoda ili oplećka koje su nosili bile su posebno dugačke, a lanene gaće su bile od struka do butina (2. Moj. 28:42). U Bibliji se neprestano i dosledno pojavljuje zakon da telo mora da bude pokriveno, a ne otkriveno.
Osnovno značenje odevanja
Bog koristi odeću da predstavi samog Gospoda Isusa i otkupljenje koje imamo u Njemu. Mi smo obučeni u Božije spasenje, obučeni smo u Hrista, obučeni smo u novog čoveka. Tako smo obučeni, da je celo naše biće prekriveno, nigde nema propusta.
Vodite nove vernike ka tome da razumeju da kada stave na sebe svoju odeću, trebalo bi da iza nje vide Hrista i njegovo spasenje. „Hvala Bogu“ mogli bi se zamisliti, „nekad sam bio go – pred Bogom sam bio bez ikakvog pokrivala, nesposoban da pobegnem od Božije svetlosti i Njegove osude; ali danas sam obučen u spasenje Božije, u novog čoveka.“
Pomoću odeće koja ih potpuno prekriva, novi vernici mogu da vide kako su oni u stvari u potpunosti pokriveni pred Božijim licem. Kako je to divno što smo pred Bogom u potpunosti prekriveni.
Svrha oblačenja je da pokrije. Ako neka odeća ne pokriva, onda hrišćanin takvu odeću ne bi trebalo da nosi. Ne treba koristiti odeću koja više otkriva nego što pokriva. Pošto je u suprotnosti sa zakonom pokrivanja, takva odeća nije prikladna za hrišćane.
2. Guba
Treća knjiga Mojsijeva nam govori da odeća kao i ljudi i kuće, mogu da budu zaraženi gubom. Mnogo je današnje odeće, posebno ženske, koja je zaražena gubom.
Dva postupka
U 3. Mojsijevoj 13 nalazimo dva različita načina kako se ophoditi prema odeći na kojoj se nalazi guba. Kada sveštenik ispita zaraženu odeću i ustanovi da se guba i dalje širi, naređuje da se odeća spali jer je ona izvor zaraze. Ako se guba ne proširi, on naređuje da se zaraženi deo odseče bilo na osnovi ili na potki i da se na kraju opere. Ako se guba dalje ne proširi, odeća se još jednom opere i tada se smatra čistom. Ali ako se guba i dalje širi, on naređuje da se odeća spali.
Pitaj Boga
Nova braća i sestre koji nikad nisu imali iskustva u ovim stvarima, trebalo bi na to posebno da obrate pažnju. Možda imaš neke sumnje u vezi sa svojom odećom, da li možeš da je oblačiš? Ako imaš, zašto je ne doneseš pred Gospoda? On je naš prvosveštenik. Zamoli ga da ti pokaže da li bi trebalo da nosiš tu odeću ili ne. Nemoj misliti da su ove stvari sitnica. Za mlade vernike, posebno za sestre, oblačenje je veliki problem. Drugi ne mogu da vam kažu koja je odeća zaražena gubom, a koja nije. Da biste to saznali tu stvar morate sami da iznesete pred Gospoda.
Zapamtite: osoba sa gubom mora biti izolovana, kuća sa gubom mora biti srušena i tkanina sa gubom mora biti spaljena. Neka odeća posle izmena kao što su produživanje rukava, menjanje stilskog oblika, ili farbanje, može još uvek da se koristi. Neka druga odeća, čak i posle izmena, još uvek je zaražena. Takve odeće morate brzo da se rešite. Novi vernici bi trebalo svaki komad svoje odeće da iznesu pred Gospoda da bi On o tome dao svoj sud.
Nadam se da braću i sestre, kada izađu napolje, ljudi mogu da prepoznaju kao hrišćane. Ne očekujem da će njihovo oblačenje dovesti u pitanje činjenicu da su hrišćani. Po vašem odevanju ljudi će sami oceniti da li ste hrišćanin. Zato neka čista osoba ne nosi odeću koja je zaražena gubom. Pošto je vaša guba već očišćena i gresi oprošteni, ne bi trebalo da ponovo nosite gubavu odeću.
Upućujmo nove vernike da u molitvi stave pred Gospoda svaki komad svoje odeće. Drugi vernici ne bi trebalo da im govore koju odeću mogu a koju ne mogu da nose. Nemojte da kritikujete njihovu odeću! Umesto toga dovedite ih pred Gospoda, da bi oni svoju odeću predali Njemu. Trebalo bi sami da pitaju Boga koja odeća jeste a koja nije prikladna za hrišćane. Nešto od odeće moraju da odbace, a nešto mogu da zadrže posle izvesnih izmena. Prepustimo Gospodu da nauči nove vernike šta da rade. Oni sami moraju da uvide koja je odeća za njih neprikladna. Neka da Bog da ovaj problem reše na pravi način.
3. Ženska i muška odeća
„Žena da ne nosi muško odelo niti čovek da se oblači u ženske haljine, jer je gad pred Gospodom, Bogom tvojim, ko god tako čini“ (5. Moj. 22:5). Ovde Biblija zabranjuje da muškarac nosi žensku odeću ili žena da nosi mušku. Danas postoji tendencija da se izbriše razlika između muške i ženske odeće. Zato, braćo i sestre, morate biti pažljivi da ne nosite bilo kakvu odeću. Morate zadržati Bogomdane odrednice – muškarci nose mušku odeću, a žene nose žensku. Svaki pokušaj da se pobrkaju ove različitosti sramoti Gospoda. Božija deca bi trebalo da nauče kako da se oblače pred Bogom i kako da prave razliku između ženskog i muškog odevanja.
4. Problem koji imaju sestre
Obično braća imaju manje problema sa odevanjem nego sestre.
Lepo odevanje i krotkost
„Vaš ukras da ne bude spolja: u pletenju kose, u stavljanju zlata ili oblačenju raznih haljina, nego: skriveni srdačni čovek s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha; to je skupoceno pred Bogom“ (1. Pet. 3:3-4). Ako se dobro sećam, sledeći stih (peti) je jedini u Bibliji u kome se nalazi izraz „svete žene“. Ima mnogo mesta u Pismu gde se koristi izraz „sveti ljudi“, ali ovde imamo „svete žene“. „Jer tako su se nekad ukrašavale svete žene koje su se uzdale u Boga i pokoravale svojim muževima“ (5 stih). Svete žene su se ukrašavale krotkim i mirnim duhom.
Ono što je Petar hteo da kaže jeste, da iako je sestrama sasvim prirodno da se ukrašavaju pletenjem kose, stavljanjem nakita, oblačenjem raznih haljina, mnoge od tih frizura, nakita i raznih haljina nisu baš prikladne. Smatram da ovde treba da istaknemo da to ne znači da sestra može da bude nemarna u svom odevanju. Ako zapostavlja način svoga odevanja, ako nije uredna i čista, onda mora da je i njen život nesumnjivo nemaran i raspušten. To odaje slabost karaktera.
„Pletenje kose“ u originalu na grčkom znači nameštati kosu na mnogo načina. Znamo da su žene kroz vekove izmišljale razne frizure. „Stavljanje zlata“ odnosi se na nošenje nakita radi ukrašavanja. „Oblačenje raznih haljina“ povezuje se možda sa bojom ili modom. Petar naglašava da sestre ne treba spolja da se ukrašavaju, već radije da se ukrašavaju s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha.
Ne dolikuje ženi da bude raskošno odevena niti da ispoljava karakter lavice. Nije baš prijatno videti lepo obučenu ženu koja viče i besni. Ako je žena krotka i mirna, izgledaće kao da je sjajno obučena. Sestra koja služi Bogu ne bi trebalo da bude suviše obuzeta odevanjem. Mi kao hrišćani, ne bi trebalo da poklanjamo suviše pažnje modnom odevanju.
Ispravno oblačenje je pristojno i diskretno
„Tako isto i žene u pristojnom odelu, sa stidom i smernošću, da ukrašavaju sebe ne pletenicama i zlatom, ili biserima, ili raskošnim odevanjem, nego dobrim delima – kao što to priliči ženama koje ispovedaju pobožnost. Žena neka se uči u miru i svakoj pokornosti“ (1. Tim. 2:9-11).
Ono osnovno što Bog traži od sestara jeste da budu skromne i stidljive. Za sestre je dobro da budu stidljive, jer je stidljivost njihova prirodna zaštita. Nemojte nositi nešto što nije u skladu sa vašim osećajem skromnosti. „Smernost“ je suprotna od raspuštenosti. Budite smerni u odevanju, nemojte nositi nepristojnu odeću. Možda ne znamo tačno šta se podrazumeva pod „pristojnim odelom“ ili „pravilnim odevanjem“, ali svaka sestra zna šta se u njenom kraju podrazumeva pod skromnim. Hrišćanin ne sme da bude tako obučen da ga i nevernici smatraju neprikladno obučenim. Naš standard ne sme da bude niži od standarda nevernika. Moramo da naučimo šta je stidljivost, kako da budemo smerni i da znamo šta je skromna odeća.
„Ukrašavanje pletenicama“ ovde znači uvijanje kose, pravljenje mnogih lokni. U stvari, pre dve hiljade godina žene su već tada pravile takve uvojke. „Raskošno odevanje“ odnosi se na cenu materijala. Dve haljine mogu da budu slične, ali da se razlikuju u ceni. Kroj može biti jednak, ali materijal je drugačiji. Ljudi vole da nose skupu odeću. Pošto je svrha svakog odela ista, ne bi trebalo da trošimo pare na skupu odeću. Sestre bi trebalo da se oblače skromno. Naravno ni Petar ni Pavle, a ni mi, ne mislimo da bi sestre trebalo da budu nemarno i neuredno obučene. Mi samo zastupamo taj stav da sestre ne bi trebalo da idu za skupom odećom, već da se skromno oblače. Za sestre je najbolje da se obuku jednostavno, u običan materijal po normalnoj ceni. Viđao sam neke sestre koje troše suviše vremena i novaca na lepu i skupocenu odeću, a primetio sam i to da mnoge sestre ne obraćaju pažnju na to da li su uredno i čisto obučene. Oblačenje žene je veoma važno zato što ono predstavlja njen karakter.
5. Pečat Svetog Duha
„I uze Mojsije ulja za pomazanje i krvi koja beše na žrtveniku, i pokropi Aarona i haljine njegove, i sinove njegove i haljine njihove s njim; i tako posveti Aarona i haljine njegove, i sinove njegove i haljine njihove s njim“ (3. Moj. 8:30). Naše haljine moraju biti posvećene, kao znak ulja za pomazanje, pečat Svetoga Duha treba da bude nad njima. Iako smo sveti kao osobe, trebalo bi da se i oblačimo na sveti način. I čovek i njegove haljine su bile pomazane uljem i tako zajedno posvećeni.
„Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Reci sinovima Izrailjevim i kaži im, neka stave rese po skutovima od haljina svojih od kolena do kolena, i nad rese neka meću vrpcu plavu“ (4. Moj. 15:37-38). Plavo je boja neba i podseća nas na nebeske stvari. Oblačenje vernika trebalo bi da u sebi sadrži prizvuk neba. Nemojte da se povodite za svetom u njegovom ili nemarnom ili preteranom načinu oblačenja. Mi bi trebalo da pokažemo nebesku modu koja dokazuje da smo i mi i naša odeća posvećeni.
6. Neke lične napomene
Sloboda izbora
Želeo bih da dam nekoliko ličnih napomena u vezi s oblačenjem. Ja ne verujem da bi sva Božija deca trebalo jednako da se oblače, niti sam tog mišljenja da bi sestre trebalo da zanemare lepotu, ili da bi sva braća i sestre trebalo da nose odeću samo od najobičnijeg i najjeftinijeg materijala. Biblija nikada ne podvlači takav stav. Jovan Krstitelj je došao u haljini od kamilje dlake, dok je Isus došao u haljini načinjenoj iz jednog dela, bez ijednog šava – najboljoj vrsti haljine onog doba. Znači, osnovni princip jeste da je hrišćanin slobodan da obuče ono što voli, da izabere materijal koji mu se sviđa i da se oblači u omiljenom stilu.
Budite neupadljivi
Imamo slobodu da se oblačimo kako želimo, ali mislim da bi trebalo da uočimo jednu stvar: niko ne bi trebalo da se nosi tako da skreće pažnju na svoju odeću umesto na sebe. U protivnom nešto nije u redu sa odevanjem. Odeća koju ja nosim trebalo bi da predstavlja mene. Ako aranžiram cveće, a prijatelji primete vazu, ali ne i cveće, onda nešto nije u redu sa vazom. Odevanje je tu da pomogne ljudima da me upoznaju, a ne da ono zauzme moje mesto. Velika je to greška, u stvari strašna stvar, kada se neko tako oblači da ljudi primećuju samo odeću, ali ne i osobu.
Budite prikladno obučeni
Druga stvar koju treba napomenuti jeste da bi osoba trebalo da bude obučena u skladu sa svojim položajem i pravima. Nemojte biti obučeni van svog društvenog položaja ili zanimanja. Ako budete suviše dobro ili suviše siromašno obučeni opet ćete privući pažnju drugih, a to treba da izbegavamo. Zato se odevajmo onako kako nam dolikuje. Na taj način ćemo proslaviti Gospoda.
Izbegavaj samosvesnost
Braća i sestre ne bi trebalo da se oblače tako da su svesni odeće koju nose. Ako neko sve vreme razmišlja o svojoj odeći koju je obukao, bez obzira da li je isuviše otmena ili isuviše siromašna, jedno je sigurno, sa tom odećom nešto nije u redu. Ta osoba je postala vešalica za garderobu, jer njegova garderoba ima veću ulogu od njega. Odeća nosi njega umesto da on nosi odeću.
Zato je najbolje da nosimo odeću koje nismo svesni, ni mi ni drugi. Ona bi za hrišćanina trebalo da bude obična i prikladna. Odeća bi trebalo da bude u skladu sa tvojim položajem u životu.
Nemojte da mislite da je odevanje hrišćanina nevažno. Oblačenje utiče na naše svedočanstvo pred svetom.
Hrana
Razmotrimo sada pitanje hrane.
Potreba za jelom se javlja pre pada čoveka. Tako je u 1. Mojsijevoj, u drugoj glavi, Bog dao hranu čoveku. (Potreba za oblačenjem se pojavljuje tek u trećoj glavi.) Pre nego što je čovek sagrešio, Bog je već dao sve vrste voća za čovečiju ishranu.
1. Potreba
Pošto je čovek sagrešio u 1. Mojsijevoj 3, Bog mu je dao da jede zelje poljsko i u znoju lica svoga da jede hleb. Iako ništa posebno nije rečeno o hrani u 4. glavi, ipak vidimo da je pečat Gospodnji bio nad Aveljom, ali ne i nad Kainom. Kain je bio zemljoradnik, a Avelj je bio pastir. Božiji pečat je bio na Avelju zato što je Bog prihvatio njegovu žrtvu. Kain je Bogu ponudio plodove sa svoga polja, ali ipak nije bio prihvaćen. U knjizi Postanja u 4. glavi se ne vidi jasno šta Bog indirektno izražava, ali u 9. poglavlju jasno vidimo da je Bog dao životinje čoveku za hranu, kao što mu je prethodno dao plodove s drveća.
Život iz smrti
Zašto je Bog čoveku dao životinjsko meso za hranu? Zato što je čoveku očigledno potrebna takva hrana. Hrana koja je njemu bila potrebna nije bila ista pre i posle pada u greh. Hrana je ono što održava u životu. Bez jela čovek ne može da živi. Bez hrane on ne može da opstane na ovoj zemlji. Da bi čoveka održao u životu, Bog je odredio da čovek treba da jede životinjsko meso, isto tako kao i poljsko bilje i voće. Drugim rečima, Bog nam pokazuje da od vremena kada je greh došao na svet, jedna stvar je izvesna, a to je, da bi se jedan život sačuvao drugi mora da se oduzme. Životinje moraju da izgube svoj život da bi se naš održao. Pre nego što se greh pojavio, život je mogao da opstane bez prolivanja krvi. Ovde je dakle razlika u snabdevanju hranom pre i posle pada u greh. Danas hrišćani, pošto žive posle pada, ne bi trebalo da budu vegeterijanci, već bi trebalo da jedu meso.
Mi sada ne govorimo o tome kako meso deluje na naše telo. To ostavljamo onima koji se bave medicinskim istraživanjima, ali zna se da je životinjski protein bolji od biljnog. Ovde imamo osnovno načelo: pošto je čovek sagrešio, više ne može biti života bez smrti. Život se jedino može održati smrću. Bez smrti čovek ne može da živi. Prolivanje krvi ga održava u životu.
Bog je jasno pokazao čoveku kako da upotrebljava meso, prvo preko Avelja, a zatim i posle potopa. Kada je čovek vegeterijanac, on nesvesno iskazuje da može da živi bez smrti, bez prolivanja krvi. Čovek koji jede meso, s druge strane, priznaje da bez smrti i prolivanja krvi ne može da živi. Da li ste uvideli ovo načelo? Zato Bog daje životinjsko meso čoveku za hranu. Čovek mora da zavisi od toga da neko izgubi život za njega. Hvala Bogu što je neko drugi izgubio život da bismo mi mogli da ga imamo.
U vreme kada je napisano Rimljanima 14, neki su ljudi još uvek mislili da moraju da jedu samo povrće, kao u vreme Adama. Pavle je rekao ljudima da ih ne kritikuju zbog toga, niti da im brane. Oni koji su jeli meso nisu smeli da osuđuju one koji ga nisu jeli, i obrnuto. Međutim, Pavle je takođe istakao da su vegeterijanci slabi (st. 2). Uzimajući u obzir njihovu slabost, njih ne treba kritikovati, ali to ne podrazumeva da je njihova ishrana biljem ispravna. To samo znači da drugi ne treba da im prave probleme zbog hrane.
Bez obzira na to, moramo da znamo da prema hrišćanskom otkupljenju, život proističe iz smrti. Da bi nastao život, prvo mora doći do smrti. Samo povrće ne može da pruži život. Život se održava kroz smrt. Ako je nečija savest slaba tako da on jede samo zelje, treba da se klonimo toga da diramo u njegovu slabost. Na kraju, hrišćanstvo ipak potvrđuje da meso jeste za održavanje života.
Demonske nauke
„A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke . . . koji zabranjuju stupanje u brak. Traže da se uzdržava od jela“ (1. Tim. 4:1-3). Mislim da komentar D. M. Pantona (D. M. Panton) baca pravo svetlo na ovaj odlomak. On kaže da je zabrana stupanja u brak i uzdržavanje od mesa bila pomoć u razvijanju duševne snage. Mi ne zastupamo uzdržavanje od mesa, jer je to nauka demona, a ne Gospodnja. Neki ne jedu meso zato što ne znaju za hrišćansko načelo. A hrišćansko načelo je zadobiti život iz smrti. Ako neko jede samo zelje bez mesa, on podsvesno kaže, da pošto njegov život može da opstane pomoću zelja, njemu nije potreban Spasitelj, ni Njegova smrt, ni Njegovo spasenje. Zato bi novi vernici trebalo da budu upućeni u ove stvari.
2. Krv je zabranjena
Postoji jedna stvar koju hrišćani ne bi trebalo da jedu, a to je krv.
Kroz celu Bibliju
I u Starom i u Novom zavetu stalno se provlači učenje protiv upotrebe krvi u ishrani. U 1. Mojsijevoj 9 Bog govori Noju, „Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv“ (st. 9). Bog je zabranio da se jede krv.
U 3. Mojsijevoj 17:10-16 Bog je mnogo puta ponavljao: „krvi nijednoga tela ne jedite, jer je duša svakoga tela krv njegova. Ko bi je god jeo, da se istrebi“ (st.14). Bog ne prihvata dušu koja jede krv.
U Novom zavetu, na prvom apostolskom saboru u Jerusalimu (Dela 15), crkva je bila suočena sa velikom poteškoćom što se tiče zakona. Jakov, Petar, Pavle, Varnava i ostale sluge Božije, zajedno su odlučili da Božiju decu ne treba opteretiti držanjem zakona, jedino je trebalo da se uzdržavaju: od mesa koje je žrtvovano idolima, od krvi, od onog što je udavljeno i od bluda.
Dakle, očigledna je važnost krvi. U doba patrijarha, Bog je zabranio upotrebu krvi u ishrani preko Noja. U Zakonu, On je dao istu zabranu preko Mojsija. Kada se izlila milost, ponovo je to zabranio preko apostola. U sva tri perioda, Bog je rekao „ne“.
Jedino Hristova krv
Jednoga dana Božiji Sin je došao na svet. Tvrdio je da je On hleb života koji je sišao sa neba, koji daje život svetu. Mnogi nisu shvatili Njegovo značenje. Zato je On to ovako objasnio: „Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv je pravo piće“ (Jovan 6:55). U šestoj glavi Evanđelja po Jovanu, Gospod ponavlja istu misao mnogo puta na razne načine, kao što je: „Tada im Isus reče: zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (st. 53-54).
Ovo je zaista divno. U sva tri perioda Bog zabranjuje upotrebu krvi, a ipak Isus iz Nazareta, Božiji Sin, kaže da Njegova krv može da se pije. Da li ovde vidite Božiji način? Bog nam zabranjuje da pijemo bilo koju vrstu krvi, ali onaj koji pije Gospodnju krv – spasen je. Postoji samo jedna vrsta krvi koju možemo da pijemo. Kada popijemo Gospodnju krv, posle toga ne treba da pijemo nijednu drugu krv.
Drugim rečima, kroz zabranu upotrebe krvi, Bog nam govori da postoji samo jedno iskupljenje, samo jedno spasenje. Pored ovoga nema nijednog drugog iskupljenja. Nijedno drugo spasenje nam nije dato osim ovog. Krv Isusa iz Nazareta je jedina krv koja može da se pije. Svaka druga krv nije za piće, jer samo Isusova krv predstavlja iskupljenje, i pruža nam spasenje. Zato mi odbijamo bilo koju drugu krv, odbijamo bilo kakvo drugo spasenje. Imamo samo jednu krv, a ne dve. Samo ta krv može da nas spasi, sve ostale odbijamo.
Mlade vernike bi trebalo u ovo uputiti, jer iako bi moglo da izgleda da je ova stvar sitnica, ipak se u njoj nalazi svedočanstvo. Mi hrišćani možemo da svedočimo na razne načine, i ovo je jedan od njih. Kada nas nevernici pitaju zašto mi ne jedemo krv, naš odgovor je: mi smo je već pojeli. Možemo da im pokažemo šta je spasenje. Pošto ne jedemo krv, možemo ljudima da damo snažno svedočanstvo. Ne jedemo krv zato što smo je već pojeli. Pošto smo je pojeli, ne možemo da jedemo neku drugu. Krv Isusa iz Nazareta je naše spasenje, zato mi odbacujemo bilo koju drugu krv.
Udavljeno
Stari Zavet, uključujući 3. Mojsijevu 17, govori nam da se udavljeno ne sme jesti. Ovde, u Delima 15, kaže se da se udavljene životinje ne smeju jesti. Ne smeju se jesti zbog krvi, jer kada se zadavljene životinje kuvaju cele, iz njihovog mesa se ne odstranjuje krv. Kada ne jedemo krv, mi time tvrdimo da nema drugog spasenja osim spasenja u Isusu Hristu.
3. Pitanje čistog i nečistog
U 3. Mojsijevoj 11, Bog govori Izrailjcima da su neke životinje čiste, a neke nečiste, neke se mogu jesti, a neke ne. Tu su spadale i ptice i ribe. Nisu se smele jesti ptice koje su bile mesožderi, niti ribe bez peraja i krljušti.
Može se postaviti pitanje: kakvo je značenje zakona datih u 3. Mojsijevoj 11? Da li bi mi vernici trebalo da ih se pridržavamo? Ovo nas vodi u Dela 10. Petar se molio na krovu kuće, pao je u zanos i video otvoreno nebo. Sa neba se spustila neka posuda, „kao veliko platno, koje se na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski i ptice nebeske“ (Dela 10:11, 12). Prema 3. Mojsijevoj 11 ove životinje nisu bile za jelo. Bog je rekao Petru da ustane i zakolje. Ali kao dobar Jevrejin, on je odgovorio da nikada nije jeo nešto nečisto. Glas mu je po drugi put rekao: „Što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim.“ I ovaj se prizor ponovio tri puta.
Stvar izbora
Mi sada razumemo, da je učenje iz 3. Mojsijeve 11, u stvari izloženo u 10. glavi Dela apostolskih. Da li je Bog zaista zainteresovan za to koja riba može da se jede, a koja ne? Da li je moguće da Bog nije mislio na to, kada je prvo Noju dao ribu za hranu? U to doba sve su životinje bile za jelo, nije bilo razlike između čistih i nečistih. Zašto se onda poteglo pitanje čistih i nečistih životinja u 3. Mojsijevoj 11. glavi? Zato što u Nojevo doba, Bog još nije izabrao svoj narod na zemlji. Ali u vreme 3. Mojsijeve, Bog je izabrao Izrailj. Izvodeći ih iz Egipta, on je izabrao Izrailj da bude Njegov narod. Tada dolazi do uočavanja razlike između Božijeg naroda i ostalih naroda. Pitanje čistih i nečistih životinja, koje nije postojalo u Nojevo doba, sada se pojavljuje u vreme 3. Mojsijeve. Od tada postoje Jevreji i mnogobošci – Božiji narod i ostali narodi. Znači, tek od vremena 3. Mojsijeve postoji razlika između čistog i nečistog, između onog što sme da se jede i onog što ne sme. Ovo nam pokazuje stvari koje su za Boga bile prihvatljive, a koje nisu. Hrana je imala veliko značenje, jer hrana nije bila samo hrana, ona je predstavljala jedno načelo. Ono što je bilo za jelo, to je ono što je Bog želeo, a ono što nije bilo za jelo, Bog je odbacio.
Milost prema mnogobošcima
Posle krštenja Duhom Svetim, na dan Pedesetnice, Bog je rekao Petru: „Ustani, zakolji i jedi.“ Od tada, milost je došla na nečiste mnogobošce. Danas svako može biti izabran. Ono što je Bog učinio nečistim u Starom zavetu, On to u Novom zavetu smatra čistim. Zabrane u 3. Mojsijevoj 11. glavi više ne važe. Više nije samo Izrailj Božiji narod, sada su i mnogobošci i Izrailjci Božiji narod. U 3. glavi poslanice Efescima, vidimo da su Jevreji i mnogobošci ujedinjeni, da su „u Hristu Isusu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje“ (st. 6).
Bog je progovorio Petru tri puta: „Što je Bog učinio čistim ne nazivaj poganim.“ Ovi stihovi objašnjavaju viziju. Taman kad je vizije nestalo, ljudi iz Kornelijevog doma – mnogobošci, zakucali su na vrata. Dok je Petar silazio da im otvori vrata, počeo je da shvata da je ono što je video na krovu kuće, u stvari značilo da je Bog spreman da mnogobošcima dâ milost. Tako je, bez oklevanja, poveo sa sobom nekoliko braće sa kojom je otišao u kuću mnogobošca. Kasnije je svedočio da je Bog jasno dao milost mnogobošcima, na isti način, na koji je dao i Jevrejima.
Jevrejsko i hrišćansko svedočanstvo se razlikuje
Naše svedočanstvo se razlikuje od jevrejskog. Mi tvrdimo da kao što su Jevreji Božiji narod, danas smo i mi, mnogobošci, narod Božiji. Ako bismo se uzdržavali da jedemo određene stvari, ponašali bismo se kao da su samo Jevreji narod Božiji, a da mi nismo. Ali ne, zapovest za danas je da ustanemo, zakoljemo i pojedemo. Ne treba da se pravi razlika između čistog i nečistog. Ono što je Bog očistio neka niko ne naziva poganim.
Sledstveno tome, mladi vernici bi trebalo da uvide da kada jedu i takozvanu čistu i nečistu hranu, svedoče da su i Jevreji i mnogobošci Božiji narod. Mi nismo pozvani da ostanemo u 3. Mojsijevoj 11, štaviše, pozvani smo da svedočimo činjenicu da su i Jevreji i mnogobošci sunaslednici milosti, da među njima nema razlike. Kroz ono što mi jedemo, potvrđujemo ovo svedočanstvo.
4. Meso žrtvovano idolima
Prvo pismo Korinćanima ima dosta toga da kaže o mesu žrtvovanom idolima. U osmom poglavlju, Pavle nam govori da su idoli ništa, jer je samo Bog jedini Bog. Prema ovom preuzvišenom znanju, ništa ne znači da se jede meso žrtvovano idolima, zato što su idoli ništa. Moguće je da ima zlih duhova iza tih idola, ali Bog je veći od zlih duhova. Onaj koji je u nama veći je od onog koji je u svetu.
Međutim, mnogo novih vernika se u prošlosti klanjalo idolima u idolskim hramovima, ne znajući u to vreme šta znači zajedništvo sa demonima. A sada kada su došli Gospodu, kada vide druge koji jedu u idolskom hramu i koji znaju da su idoli ništa, zaključuju da i oni mogu to da rade. I jedni i drugi jedu, ali njihovo shvatanje je vrlo različito. Oni koji imaju znanje idu i jedu jer znaju da su idoli ništa, dok ovi drugi koji su nekada obožavali idole, sada jedu to meso kao da je ono žrtvovano idolima. Tako upadaju u greh zbog nepažnje onih koji su jači.
Pavle je zbog toga zaključio da je za nas bolje da ne jedemo meso žrtvovano idolima, da ne bismo postali kamen spoticanja za slabe. Pavle o vegetarijanstvu kaže da slabi jedu samo povrće. Ali meso žrtvovano idolima, Pavle kaže da je bolje da ne jedemo. Najvažnije što želimo da ovde istaknemo jeste savest slabih. Meso žrtvovano idolima ne jedemo ne zbog demona, nego zbog braće. Moramo da pazimo da ih ne sablaznimo, iako se mi sami ne plašimo da jedemo. Sotona nema sile nad nama, idoli nemaju uticaj na nas. Iako se mi ne bojimo idola, ipak moramo da učimo od Boga da ne sablažnjavamo braću zbog svog jela.
5. Neke lične opaske
Na kraju, hteo bih da iznesem neka svoja mišljenja.
Hrana je za život
Osnovna svrha jela je ishrana tela. Zato treba da se jede ono što je hranljivo, a ne nešto u čemu nema vrednosti. Nikada nemojte da od stomaka pravite svog boga i nemojte da budete suviše obuzeti hranom. Mi bi kao Božija deca trebalo da znamo da jelo služi za ishranu tela i održavanje fizičkog života.
Dovoljnost i Božiji dodatak
Božija deca bi trebalo da zapamte „kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni“ (1. Tim. 6:8). „Pogledajte ptice nebeske, one ne seju niti žanju niti sakupljaju u žitnice, pa ipak ih hrani Otac vaš nebeski“ (Matej 6:26). „Pogledajte ljiljane poljske kako rastu; ne trude se niti predu; a ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne obuče kao jedan od ovih“ (Matej 6:28). Stih 26. se odnosi na hranu a stih 28. na odevanje. Vidimo da je sve to u Božijoj ruci. „Tražite prvo carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se“ (Matej 6:33). Ja volim ovu reč „dodati“. Šta to znači? Da vas pitam, koliko je tri plus nula? Možete da kažete da nema svrhe dodavati nulu trojci, jer je njihov zbir opet tri. Znači, šta može da se doda? Može da se doda nešto što već postoji, na primer tri plus jedan. Zato tražite prvo carstvo Božije i njegovu pravednost, i sve ostalo će vam se dodati. Onima koji imaju Božije carstvo i Njegovu pravednost On će dodati hranu i odeću. Neka sva braća i sestre dobro zapamte da je Božije carstvo i Njegova pravednost ono što tražimo. Svi oni koji su zadobili carstvo Božije, jesu oni koji žive u Božijoj pravednosti. Njima će se sve ovo dodati.
Neka Božija deca znaju kako da istraju u tome da budu drugima svedočanstvo što se tiče jela i odevanja.