Слављење је највећи посао од свих послова које Божија деца имају. То је најузвишенији израз штовања који свети могу да изразе. Најузвишеније испољавање духовног живота се види у људима који славе Бога.
Иако се Божији престо налази у срцу васиљене, ипак, он је утврђен на слављењу Божије деце. Божије име се узвисује кроз слављење. Нема ничег другог што би један хришћанин могао да принесе што би превазишло слављење.
Жртва је веома важна за Бога, па ипак: „Жртва је безбожничка мрска, а камоли кад је приносе у греху“ (Приче 21:27). Међутим, нигде не налазимо да је слављење гад. У Библији се спомињу жртве које су гад, али слављење нигде.
Молитва исто тако има веома значајно место у Библији, али нам је речено да онај: „Ко одвраћа ухо своје да не чује закона и молитва је његова мрска“ (Приче 28:9). Међутим, нигде не читамо да је било какво слављење Богу мрско. Зар то није дивно? Давид у једном свом Псалму каже: „Вечером и јутром и у подне тугујем и уздишем, и чуће глас мој“ (Псалам 55:17); и „Седам пута на дан хвалим (славим) те за судове правде твоје“ (Псалам 119:164). Он се моли три пута дневно, а слави Бога седам пута на дан. Покренут Светим Духом он признаје од колике је важности слављење.
СЛАВЉЕЊЕ ЈЕ ДОДАТО СВЕШТЕНИЧКОЈ СЛУЖБИ
Једно знамо, а то је да се у вези са штовањем у књизи Изласка у појединостима износи оно што се односи на Шатор од састанка, жртве и свештенство. Та устаљеност која је Мојсију показана на гори није била отворена ни за какве додатке или замене. Они који познају Бога, знају да се Мојсије није усудио да дода било какву своју замисао у изградњи Божијег шатора у пустињи. Пошто је цео пројекат био божанске природе, никоме није било дозвољено да изврши неовлашћене промене у нацрту. Све је било направљено тачно онако како је Бог заповедио. Па ипак, много година касније, изгледа да су Давид и Соломон направили промене у свештенству када су додали нешто обредима које су свештеници вршили. Они су поставили велики број људи који су служили у слављењу Бога. Ову промену Бог није одбацио него је прихватио.
Ово вас можда не изненађује; ако познајете Свето писмо, онда свакако знате да нико не сме имати немаран однос према Богу. У Старом завету они који су принели туђу ватру били су спаљени. Чак је и у Давидово време Уза погинуо зато што се прихватио ковчега завета који је почео да пада са воловских кола, која је Израиљ употребио да би га пренео на друго место. То није било у сагласности са Божијим наредбама. Давид је требало да зна да није смео да уводи своје замисли у службу Божију. Па ипак, видимо да је он поставио људе који ће славити Бога у шатору од састанка. Никаква ватра није изишла од Бога да их спали, јер се то није сматрало за приношење туђе ватре, нити је пак било ко био ударен као Уза. Ова чињеница указује на то да Бог прихвата слављење. Када је слављење уведено у Божију службу, оно није било одбачено. Зато не заборавимо да и поред тога што би молитва могла да буде мрска а жртва гад, да нема мрског слављења. Божији престо је утврђен на нашем слављењу.
Псалми слављења
Слављење је наглашено и више пута забележено у Библији. Од изласка из Египта непрестано налазимо слављење. Цела књига Псалама је пуна слављења. Мојсије је први саставио песму славе у књизи Изласка 15, и отада кроз цео Стари завет могу да се чују призвуци слављења. „Ко је као ти међу силнима, Господе? Ко је као ти славан у светости, страшан у хвали, и да чини чудеса?“ (2. Мој. 15:11). Бог је страшан и вредан хвале (слављења).
Многи не схватају чему толика збирка Псалама у Библији. То изгледа као да Бог још није задовољан са свим слављењима која се већ налазе на другим местима. Тако је Свети Дух надахнуо псалмисте као што су Давид, Мојсије, Асаф и други, да га славе. Њихови Псалми нису само Псалми слављења, него су и Псалми патњи. Многи говоре о свом искуству у сенци смрти: „Бездана бездану дозива гласом слапова твојих, све воде твоје и вали твоји на мене навалише“ (Пс. 42:7). Људи су их оставили, а непријатељи клеветали и прогањали; ипак, из тих искустава се подигло слављење Богу. Дакле, те речи слављења не долазе из уста богатих, него из уста оних које Бог дисциплинује.
Сви они који проучавају Библију знају да од свих књига у Старом завету, збирка Псалама изражава најдубље ране и осећања људи. Не заборавите да је у тим Псалмима глас слављења најјачи и највиши. Из многих невоља, прогањања и клевета, Бог је компоновао песме слављења у животима свога народа. Они уче да славе Бога у разним приликама.
Немојте мислити да је радосно слављење најгласније. Често најгласније слављење долази од оних који су прошли кроз дубоке невоље пред Богом. Такво слављење Бог радо прима и веома благосиља. Његова је жеља да сваки поједини од нас то научи. Не само да би требало да подижемо ноту слављења кад стојимо на врху планине и гледамо обећану земљу Ханаан, него морамо да се учимо да састављамо Псалме слављења кад пролазимо долином смртном. То је право слављење.
Сада можемо и да закључимо каква је права природа слављења. Као што смо већ рекли, књига Псалама је једина књига слављења у Старом завету. Могла би се назвати: „слављење“. Многи налазе своје слављење у Псалмима. Многи Псалми могу да се певају. У време Старога завета људи су и певали Псалме. Али запазите чињеницу да су они који су приносили славу Богу у Старом завету били они које је Бог намерно водио кроз болне ситуације тако да су из њихових рана могле да се састављају речи слављења.
Природа слављења
Слављење је по својој природи жртва. Да су невоље случајне, оне онда не би припадале природи слављења, али ми знамо да невоље нису случајне него да их Бог планира. То значи да слављење вуче своје обележје из невоља и таме. Због тога писац Јеврејима посланице каже: „Кроз њега дакле да свагда приносимо Богу жртву хвале (славе), то јест, плод усана које признају име његово“ (Јев. 13:15).
Браћо, шта је то жртва? Она подразумева смрт и губитак. Онај који жртвује трпи губитак. Јуне или јагње је теби припадало, било је твоја својина и посед. Данас га доносиш пред Бога као жртву и трпиш губитак. Бог жели да људи данас приносе Њему славу исто као што се приносе жртве. Он ти омогућава да му принесеш славу рањавајући те, мрвећи те и дубоко засецајући у тебе. Божији престо је утврђен на слављењу. Како ће Он доћи до тих слављења? — тиме што ће Његова деца да Му приђу, и сваки поједини од њих да Му принесе жртву хвале.
Нови верници морају да се уче слављењу. У једном од ранијих поглавља смо споменули потребу за молитвом Богу. Сада ћемо размотрити како да Га славимо. Давид је примио благодат да слави Бога седам пута на дан. Зар да ми то чинимо мање од њега? Не, славимо Бога непрестано. Учимо се да кажемо: „Господе, славим Те!“
У почетку, кад сам узверовао у Господа, сваке вечери сам покушавао да се сетим да ли сам га славио седам пута на дан. Кад бих увидео да сам га славио само једанпут, устао бих из кревета и славио га с поштовањем још шест пута. Понекад бих се пробудио усред ноћи и присетио се да Га нисам славио седам пута тога дана. Тада бих устао и исправио пропуст пре него што бих поново заспао. Ја верујем да је свакодневно слављење Бога добра навика и одлично духовно вежбање за нове вернике. Нека Га славе рано ујутро, нека Га славе кад се нађу у невољи, нека Га славе на скупу и нека Га славе када су сами. Требало би да славе Бога бар седам пута на дан — у сваком случају не мање од Давида.
Жртва слављења
Пошто научиш како да славиш Господа, доћи ће дан кад то једноставно нећеш моћи. Увидећеш да и поред тога што си могао да славиш Бога седам пута јуче и прекјуче, па и пре недељу дана, чак и пре месец дана — данас не можеш да Га славиш. Дан је тмуран, дан без и најмањег светла. Патиш због великог неразумевања и трпиш многе клевете. Осећаш као да не можеш да пролијеш довољно суза за самога себе. Одакле ти снага да славиш Бога? Па ипак, зато што си научио да свакодневно славиш Бога, научићеш како да принесеш и жртву хвале или славе. Ако Га ниси славио ни јуче ни прекјуче, не би било чудно што не можеш да Га славиш данас. Међутим, ако си Га славио свакога дана целог претходног месеца, а сада, због својих болних околности једноставно не можеш да Га славиш, то ти онда представља праву невољу. Можда би могао да осећаш да би било природније да будеш узнемирен него да Га славиш. Кривиш Господа што те је довео у такву ситуацију. Ипак, не би требало да заборавиш да се Господњи престо никада не мења; Његово име и његова слава се не мењају. Зато мораш да Га славиш.
Онда када схватиш да без обзира на то колико патио или ма колико да си узнемирен, ипак мораш да славиш Бога зато што је Он вредан славе — тога тренутка твоје слављење постаје жртва. У то време твоје слављење звучи као клање твог угојеног вола или везивање вољеног сина на олтар. Инсистирајући на томе да говориш да је Господ вредан слављења, ти Га славиш са сузама у очима. То је жртва славе.
Чим неко постане хришћанин требало би да се навикава да свакодневно слави Бога. Даћу му једно правило: мора да слави Бога бар седам пута дневно. Он мора да схвати да не може да слави Бога мање од Давида. Исто тако би му требало рећи да мора да приноси и жртву славе, те ће тако приносити слављење свакога дана. Затим се једнога дана нађе у тами. У својој тузи он открива колико му је тешко да отвори уста и слави Бога. Ако тада успе да слави Бога и то да Га слави гласно, увидеће да приноси жртву. Да његова осећања нису била рањена, он никада не би могао да се успне толико високо према Богу. Он не може да слави сам од себе; он слави Бога само зато што је Бог вредан славе. Тако се његово слављење претвара у жртву. Без обзира на то какве су његове околности, он наставља да слави Бога.
Пут до победе
Пре свега морамо да уочимо да је слављење жртва. Затим ћемо видети да је оно и пут до победе. Сатанина уобичајена стратегија је да на молитвеном пољу напада Божију децу. Многа браћа и сестре ми се жале да су тако често нападани, да не могу добро да се моле. Често читамо у духовним књигама да се Сатана највише боји кад су Божија деца на коленима. То нам је сасвим познато. Оно што бих хтео данас да вам кажем јесте да Сатана са највећом жестином не напада молитву, него слављење.
Ја не кажем да Сатана не напада молитву. Кад хришћанин почне да се моли, Сатана почиње да напада. Разговарати са људима је релативно лако, али молити се прилично је тешко. Сатана заиста напада молитву. Међутим он исто тако јуриша и на слављење Божије деце. Кад би могао да спречи све речи слављења које се уздижу Богу, он би радо употребио сву своју силу да то и учини.
Не заборавите да кад год Божија деца славе Бога, Сатана мора да бежи. Молитва је често борба, али слављење је победа. Молитва је духовно војевање; слављење је усклик победе. Због тога Сатана више мрзи слављење. Он ће употребити сву своју силу да кад год је могуће пригуши наше слављење. Божија деца неразумно поступају кад гледају на своје околности и обраћају пажњу на своја осећања, а затим престану да славе Господа. Ако заиста познају Бога, увидеће да чак и у затвору у Филипима има места за песму. Када су се Павле и Сила молили и певали славопоје Богу, сва врата затвора су се отворила (Дела 16:25, 26). Молитва можда и неће увек отворити затворска врата, али слављење хоће!
У књизи Дела апостолских врата тамнице су два пута била отворена. Први пут су се отворила Петру, а други пут су се отворила Павлу. У првом случају црква се усрдно молила за Петра, па је анђео отворио затворска врата и извео Петра. Другом приликом Павле и Сила су певали духовне песме и славили Господа; врата су се одмах отворила и окови су свима спали с руку и ногу. Тамничар је узверовао у Господа исте ноћи; његова цела породица је била спасена и веома се радовала у Господу. Овде налазимо да су два човека у тамници принела жртву слављења, иако им ране на леђима нису биле залечене, тела била истрзана боловима, ноге причвршћене у кладама, а снага им се још није повратила. Даље, римски затвор је био мрачан, влажан и место које изазива потиштеност. Зар је било нечега што је могло да учини некога срећним? Да ли је било икаквог разлога за песму? Међутим, ту су била два човека чији су се духови високо пели. Они су превазишли све и видели Бога који је још увек седео на своме престолу. Ми можемо да се променимо, наша околина може да се промени, наша осећања могу бити пољуљана, али Бог се никада не мења. Он је још увек Бог који је вредан слављења. Тако су наша браћа, Павле и Сила, певали духовне песме. Они су славили Бога у својим невољама. Такво слављење их је много коштало, због тога је и било жртва славе и усклик победе.
Зашто је слављење победа? Због тога што кад се молиш, ти се још увек налазиш у околностима; али кад славиш, уздижеш се изнад својих околности. Кад год се молиш и вапиш, ти си део онога што иштеш. Што више вапиш, то си све више везан том ствари, пошто се она стално налази пред тобом. Ако те Бог изведе с оне стране затвора, с оне стране клада, с оне стране срамоте и патње, тада можеш да подигнеш свој глас у слављењу Божијег имена.
Оно што молитва не би могла да учини то слављење може. То је једно основно начело које не би требало заборавити. Ако не можеш да се молиш, зашто не би славио? Господ нам није дао само молитву него и слављење да бисмо кроз њега положили право на победу. Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу и на сваком месту преко нас шири мирис свога познања“ (2. Кор. 2:14). Кад год осећаш прекомерни притисак у духу тако да скоро не можеш да дишеш, остави се искања, зашто не би покушао да славиш Бога? Моли се кад можеш да се молиш; али слави кад не можеш да се молиш.
Ми обично мислимо кад је бреме тешко да би требало да се молимо, а затим кад завршимо с молитвом да је време за слављење. Истина, кад је бреме тешко, требало би да се молимо, али понекад оно постане толико тешко да не можемо да се молимо. Тада је време да славимо. Немојте чекати да бреме прође да бисте почели да славите Бога. Радије славимо када је бреме исувише тешко. Често кад се нађемо у тешкој ситуацији, наше цело биће као да се одузме. Збуњени смо и не знамо шта би требало да радимо. Дозволите ми да вам кажем да је управо тада време да се учимо слављењу. Тада је најбоља могућност за то. Ако славиш Бога управо сада, Дух Божији ће почети да ради да би те довео тамо где су сва врата отворена и где сваки оков спада. Онај ко пева, слободан је иако је осрамоћен и буквално окован. Он је ипак слободан и може да слави. Тако превазилази сваку ситуацију; ни особа ни ствар — ништа не може да учини да буде потиштен.
Нови верници би требало да се уче оваквој врсти слављења на самом почетку свог хришћанског живота. То није обично слављење, него жртва која у себи садржи бол и патњу. Онај који приноси жртву слављења, ставља себе у победнички положај. Нека млади верници увек одржавају дух успињања, те ће тако превазићи нападе злог духа. Тада, ни свет ни околности неће моћи да их одвоје од Бога. Молитва можда неће дотаћи Божији престо, али слављење то увек чини. Молитва увек не осигурава победу, али слављење никад није побеђено.
Божија деца би требало да отворе своја уста и да Га славе. Нека то не буде само кад је затишје и мир него нарочито онда када су бура и невоље. Требало би да подигнеш главу и у најтежој околности кажеш: „Господе, славим Те!“ Из твојих очију би сузе могле да теку, али из твога срца тече слављење. Иако ти је срце рањено, твоја уста ипак изливају слављење. Славећи, ти се пењеш и прикључујеш ономе кога славиш. Неразумно је гунђати. Што више гунђаш то те невоље све више затрпавају. Што се више узрујаваш то притисак у теби постаје све већи, док те околности и невоље скоро не сможде.
Неки људи су духовно напреднији, а можда се и ти убрајаш међу такве, јер се у невољи молиш уместо да се жалиш на своје прилике. Молитва за тебе значи борбу. Веома се трудиш да испливаш на површину у својим неприликама. Одбијаш да будеш затрпан својом околином или својим осећањима, те се молиш да би се попео изнад њих. Таква молитва понекад и победи. Али ако те не ишчупа, онда само слављење може да те ослободи. Кад принесеш жртву слављења, то јест, слављење као жртву, све ћеш брзо превазићи; ништа не може да те затрпа.
Слављење и војевање
Погледајмо један други одломак који говори о слављењу. Налази се у 2. Дневника 20:20-22.
А ујутро уставши рано изиђоше у пустињу Текујску; а кад излажаху, стаде Јосафат и рече: чујте ме, Јудејци и Јерусалимљани: верујте Господу Богу своме и бићете јаки, верујте пророцима његовим и бићете срећни. И тако договоривши се с народом постави певаче Господње да хвале свету красоту идући пред војском и говорећи: хвалите Господа, јер је довека милост његова. А кад почеше песму и хвалу, обрати Господ заседу на синове Амонове и синове Моавове и на оне из горе Сира, који изиђоше на Јуду, те се разбише.
Овде видимо да је рат у јеку. Јосафат је владао у последњим годинама постојања Јуде као царства. Земља је била неизмерно слаба и није јој било могуће да се одбрани од напада Амонаца, Моаваца и оних из горе Сира. Била би побеђена, па штавише и потпуно уништена. Но Јосафат се бојао Бога, због чега је за његове владавине дошло до пробуђења. Иако није био савршен, ипак је чезнуо за Богом. Опомињао је свој народ да се узда у Њега. Како је требало да пресретну своје непријатеље? Не с војском која ће се борити против непријатеља. Поставио их је пред војску да певају и славе Господа. Требало је да иду пред војском и певају: „Хвалите Господа, јер је довека милост његова.“
Запазите реч „почеше“. Онога тренутка кад је Божији народ почео да пева и слави Господа, Бог је разбио Амонце, Моавце и народ са горе Сира.
Ово је једна велика лекција. Победа не зависи од борбе него од слављења. Требало би да откријемо како да победимо непријатеља славећи Господа. То не бива само молитвом, него и слављењем. Кад нам је вера слаба, ми мислимо да морамо много да се молимо, али кад нам вера ојача, да ћемо тек тада моћи више да славимо Бога. Увиђајући јачину непријатеља и своју сопствену слабост, многи покушавају да се боре и моле. Не виде ово дивно начело, да победа не зависи од борбе.
Божија деца често падају у искушење да се боре. Они претпостављају да неће моћи да победе уколико се не боре. Преокупирана су скоро непремостивим потешкоћама, пошто морају да се суоче са сваким случајем и са сваком особом. Морају да нађу један начин како да се поставе према Амонцима, други према Моавцима, а трећи према народу са горе Сира. Имају пуне руке док не пронађу начин како ће са људима. Но упамтимо следеће: што више разрађујемо начин, све су нам мањи изгледи на победу. Зашто? Због тога што нас то ставља на исти ослонац и исто поприште са онима са којима би требало да поступамо. Ми стојимо с једне стране, а они с друге. Сви се налазимо на сличном тлу. Једна је војска с једне стране, друга с друге, и тако ступамо у борбу. Под таквим околностима није лако победити. Међутим, јавља се сасвим нова ситуација кад на једној страни имамо војску, а на другој хор. Ту борбе нема, пошто певачи нису ратници. Да ти певачи нису чврсто веровали у Бога, они би били безумни. Али они нису били безумни, него су били верници. Слава Богу, ни ми нисмо безумни него смо прави верници који се уздају у Бога.
Млади верници би требало одмах да почну да уче ову лекцију. Не би требало да чекаш да прође много година пре него што почнеш да учиш лекцију слављења. То треба примити још на самом почетку хришћанског живота. Сваки пут кад се суочиш с невољом, замоли Бога за милост да би могао да задржиш руке од припрема за рат и да би могао да задржиш мисли да не смишљаш начине за борбу. Нека те чува да немаш никакве скривене планове у себи, нити да предузимаш било какву акцију споља. Многе борбе су задобијене слављењем, и многи порази су доживљени због недостатка слављења.
Ако се уздаш у Господа кад невоља дође, моћи ћеш да кажеш: „Славим твоје име! Иако су моје невоље веће од мојих могућности, Ти си већи од мојих невоља. Оне су јаке, али Ти си јачи. Твоја благодат је вечна.“ У слављењу Бога постоји једно свето уздизање. Слављење се уздиже изнад молитве. Они који славе не задржавају се на очекивању; они су већ превазишли невоље. Они су славили Бога све дотле док победа није била задобијена.
„А кад почеше песму и хвалу, обрати Господ заседу . . . те се разбише.“ Верујем да ништа толико много и толико брзо не покреће Господњу руку колико то чини слављење. Много пута морамо да се молимо. Ја нипошто не бих хтео да предложим да можемо да оставимо молитву по страни. Не, ми се морамо молити. Ми свакако подстичемо младе вернике да се моле исцрпно и свакодневно. Ипак, има много ствари које се могу победити само слављењем.
Са скромношћу признајем да многа Божија деца коју познајем могу да поделе ово искуство са мном. Многи се налазе на великој проби непрестано пролазећи кроз невоље. Када проба постане тешка и кад борба постане жешћа, онда се човек нађе у истој невољи као и Јосафат. Тада се све чини изгубљеним. Једна страна је веома јака, а друга је веома слаба да се не могу упоредити. Човек се тада осећа као да га је захватио ураган. Невоља је исувише велика да би могао да је савлада. Тога тренутка је природно да он усмерава своје мисли на своју невољу. Његове очи не виде ништа друго осим његовог проблема.
Што је неко више кушан, то све више гледа на оно што му је остало. Многим удовицама је шака брашна у здели и мало уља у суду много важније од пуног складишта. (Види 1. Царевима 17). Што се човекова невоља више повећава, то се све више повећава и његово схватање потешкоће. Он стално види колико му је мало остало. Тај тренутак, кад човек погледа у себе и своје околности, тренутак је највеће кушње. Што човек више страда, то све више гледа на себе и своју околину. Али са онима који познају Бога није тако. Невоље обраћају њихове очи ка Господу. Што су им невоље веће, то све више славе Господа.
Ми морамо да се учимо да не гледамо на себе. Наше очи би требало да буду окренуте ка Господу. Подигнимо своје главе и рецимо: „Господе, Ти далеко превазилазиш све ово. Славићемо Те!“ Такво слављење које тече из патње је жртва славе, и угодно и прихватљиво за Бога. Бог никада не окреће главу од жртве слављења. Таква жртва се истога тренутка уздиже до Бога и побеђује непријатеља.
Основни садржај слављења
У Псалму 106 који говори о Израиљцима у пустињи има нешто што је веома значајно: „Тада вероваше речима његовим, и певаше му хвалу“ (ст. 12). Веровали су и зато су певали; веровали су и зато су хвалили (славили). У склопу слављења налази се вера. Нико не би требало олако да слави или узгредно да каже: „Хвалим Господа, или славим Господа!“ Не, такве речи не могу да се сматрају за слављење, пошто слављење мора да се докаже вером. У време патње се молиш; у тузи се молиш. Молиш се и молиш све дотле док ти не буде могуће да верујеш у свом срцу. Затим отвориш уста да славиш Бога.
Слављење је дакле нешто живо. То није нешто што се може лако изговорити. Кад год је неко у невољи требало би да се моли. Али кад почне у теби да се јавља мала вера која ти омогућава да се уздаш у Бога, у Његову силу, величину, благодат и славу, требало би да почнеш да Га славиш. Запамти да кад имаш у себи веру, а не славиш Га, та вера ће ускоро почети да бледи. И то говорим на основу искуства. Дозволите ми да то подвучем: ако налазиш да имаш веру, онда мораш да славиш Господа, иначе ћеш ускоро изгубити ту веру.
Млади верници би требало да знају да морају да почну да славе Бога; пошто су се молили све дотле док нису увидели да вера почиње да се јавља у њиховим срцима, имају сигурност да им је молитва услишена. Требало би овако да славе: „Господе, хвалим Те и славим, ово је већ сређено.“ Немојте чекати док не видите да се ствар десила пре него што почнете са слављењем. Чим нађеш веру почни са слављењем. Немој да певаш онда кад непријатељ побегне, него певај да би побегао. Ми не позивамо певаче на сабор захвалности пошто су се Моавци и Амонци повукли; радије отвори сабор захвалности да би отерао Моавце. Ми Га не славимо зато што је непријатељ побегао него пре тога. Славећи Га, видећемо своје непријатеље потпуно искорењене. Стих дванаести у Псалму 106 нам показује да је вера потребна. Вера иде пре слављења, а слављење доноси победу.
Људске мисли су обично прожете напрезањем и борбом зато што човек увек види непријатеља на видику. Божанска мисао се концентрише на веру и слављење; размишља само о Богу. Човек не може да заборави на напор и борбу зато што су његове очи упрте у непријатеља. Али кад би слава Божија испунила његове очи, он би тада веровао Богу. Његов дух испуњен славом Божијом окренуо би се слављењу. Непријатељска грозота се тако смањује; његова важност се своди на ништавност. Сагледајмо дакле да Бог све превазилази. Он због тога заслужује наше слављење.
Примењивање слављења
Од тебе се очекује да научиш како да славиш Бога. Кад се нађеш на муци, учи се да изговараш речи слављења. Чак ни размишљање о слављењу није довољно; треба га изразити речима. Требало би да славиш Бога и кад не осећаш да би требало да Га славиш, и тако дозволиш да те занос преплави. Слављење полази од мале вере до вере која све превазилази. Објави пред непријатељем, пред оскудицом и невољом: „О, Господе, славим Те!“ Слави Га све док не будеш потпуно надахнут.
Ништа нема толико силе да одгурне непријатеља колико слављење. Само слављење може натерати непријатеља у бег. Жртва слављења је нешто најделотворније пред Богом. Знате шта жртва значи — то је приношење овце или јунета пред Господом да буде заклано. Својевремено Израиљци би заложили или продали нешто од својих производа да би набавили овцу или јуне које ће принети Богу на жртву. То је значење жртве. На исти начин данас приносим речи којима исказујем оно најбоље у мени: „Боже, славим Те и хвалим.“ Кажем вам да у таквим околностима ниједан непријатељ не може опстати; приморан је да бежи. Победа која је тако задобијена је стварна; слављење сâмо доноси праву победу.
Проанализирајмо то мало. Наше невоље су двојаке природе. Прва врста се односи на природну околину или случај, као што је била она са којом је Јосафат морао да се суочи. Ова врста невоље се побеђују вером. Друга врста невоље је личне природе, као кад нас други повреде, увреде и понизе. То је питање личне победе због безразложног поступања према нама, неразумног нападања, мржње без разлога или неоснованог клеветања. Како је само тешко за браћу и сестре да превазиђу те незаслужене срамоте. Човеково цело биће се отима против таквих малтретирања; човекова душа се буни против тога. Како је само тешко опростити и како је тешко победити.
Како можемо да победимо те личне невоље? Молитва као да не помаже кад те притишће неразумевање, клеветање и прогањање. Ја сам се сâм молио и знам. Многи су се молили и увидели да у томе има мало користи. Узалудно је противити се и напрезати. Што више одбијаш да будеш под притиском, то све више падаш под већи притисак. Ужасно много патиш и тешко ти је да победиш. Због тога бих хтео да ти предложим да се окренеш слављењу.
Упамти да кад су личне невоље највеће, кад су неспоразуми достигли свој врхунац и кад су злостављања најбезразложнија — сети се да је то време за захваљивање, а не за молитву. Требало би тада да погнеш главу и кажеш Господу: „Господе, захваљујем Ти. Примам ово малтретирање из твоје руке, и за све ти захваљујем.“ Кад то учиниш видећеш да је све превазиђено. Победа се не састоји у борби са твојом телом (плоти), покушавајући да видиш да ли би икада могао да опростиш. Она долази кад погнеш главу и славиш Господа речима: „Господе, славим Те за Твоје путеве. Оно што си припремио за мене не може да не ваља. Савршено је све што чиниш.“ Тако славећи Господа, твој дух превазилази твоје околности, подижући се изнад твојих невоља и изнад твојих личних унутрашњих осећања.
Они који се осећају увређенима, то су они који не славе Бога. Ако можеш да приђеш Господу и да Га славиш, сва твоја осећања у срцу ће бити преображена у чувства слављења. Високо си се попео ако можеш да кажеш пред Богом: „Захваљујем Ти и славим Те! Нема грешке у ономе што си Ти учинио.“ Ходајући овим путем, остављаш све за собом. Како је само величанствен овај пут, пут жртве слављења. Изгубиле су се све невоље које си имао са Господом, са братом или сестром, па чак и са самим собом. Зато слави Господа. Хришћански живот се уздиже кроз слављење. Учи се да приносиш жртву слављења и помози браћи да и они то исто чине.
Ништа толико не помаже људима да постану зрели, колико жртва слављења. Морам да потврдим да верујем да просто ништа не може да учини људе тако зрелима, љубазнима и мекима како то може жртва слављења. У животима таквих људи може да се види не само дисциплина Светога Духа него чак и слављење због те дисциплине. Не само да можеш да видиш Господњу руку над собом, него и да певаш због те Његове руке. Не само да си кажњаван, него то кажњавање примаш са захвалношћу. Пред тобом су се отворила врата славе, зато што си научио да славиш.
Библија говори толико много о овом предмету слављења да нам је немогуће да га обрадимо у детаље. Жеља нам је да пред Богом видите како је слављење у основи жртва. Као деца Божија ми треба да Га славимо.
Слављење прославља Бога
Коначно бих хтео да заједно прочитамо одломак из Псалма 50: „Онај мене поштује који приноси хвалу на жртву“ (ст. 23). Господ тражи наше слављење. Ништа не прославља Бога више од слављења. Знамо да ће сва молитва једнога дана бити ствар прошлости, а сва дела ће проћи. Пророштва ће проћи, рад ће престати. Али тога дана слављење ће се повећати и биће далеко веће од данашњег. Наставиће се да се никада не заврши. Слављење никада неће престати. Ми ћемо у небу, у свом небеском дому, славити више и учити још више како да славимо Бога. Верујем да би најбоље било да почнемо да учимо ту изванредну лекцију управо овде на земљи.
Хтео бих још нешто да вам кажем у вези са прослављањем Бога. Данас видимо помоћу огледала — нејасно; иако видимо мало, ипак не можемо да схватимо пуно значење пошто је нејасно. Осећамо велики бол због онога што смо претрпели, не разликујући између унутрашњих повреда и потешкоћа које долазе из наше околине. Због тога што не разумемо, налазимо да нам је тешко да славимо. Верујем да изобиље слављења у небу долази због савршеног знања које се тамо стиче. Што је знање савршеније, то је и слављење веће. Једнога дана када сви дођемо у присуство Господње, све ће бити кристално јасно. Оно што нам је сада загонетка, тада ће бити решено. Тога дана ћемо видети Његову руку на сваком кораку дисциплине Светога Духа. Да није било дисциплине Светога Духа, колико бисмо само дубоко пали! Да нам није задржао кораке, где бисмо досада били?
Ако схватимо ово, погнућемо главе у слављењу и рећи: „Господе, Ти никада не правиш грешке.“ Сваки корак у дисциплиновању које долази од Светога Духа је знак колико се брижљиво Бог залаже за нас. Да се нисам разболео тада и тада, не знам шта би било од мене. Да нисам пао онога пута, не знам где бих био. Иако је оно што сам доживео било болно, ипак, да сам то избегао, било би још болније. Ми се данас жалимо, али тога дана ћемо видети зашто нам је Бог управо то одредио. Сваки корак који данас направимо је под његовим вођством. Дана који ће доћи, ми ћемо се прострети пред Њим и рећи: „Колика сам будала био што Те нисам славио.“ Како ћемо се стидети тога дана због тога што смо се жалили, уместо да смо Га славили.
Зато се навикавајмо да још данас кажемо: „Ти никада не можеш да погрешиш. Иако не разумем, ипак знам, да је све оно што Ти чиниш исправно.“ Учи се да верујеш; тада ћеш моћи да Га славиш. Како ћемо само бити захвални тога дана кад будемо признали: „Господе, захваљујем Ти за милост што си ме ослободио непотребног узрујавања и гунђања. Господе, захваљујем Ти за благодат која ме чува да не приговарам.“
Сагледајмо сада доброту Божију. Славимо Га зато што је добар. Прво се научимо да верујемо да је Господ добар, да Он никада не може да погреши. Верујући, можемо Га славити. „Онај мене поштује који приноси хвалу на жртву.“ Нека сви нови верници савладају ову лекцију на почетку свог хришћанског живота. Ја сам ову лекцију савладао у прве две године мог хришћанског живота. После више од двадесет година, имам много разлога да Му захвалим. Имам мир у себи, јер схватам важност слављења. Много пута у неуспеху, у гунђању, и незадовољству, дође ми светлост од Господа те у тренутку видим да Он седи на престолу и да је стога време да Га славим. Многе потешкоће су савладане кроз слављење. Помозите младим верницима да буду људи слављења још од самог почетка. Учи се да славиш из срца. „Онај мене поштује који приноси хвалу на жртву.“ Бог је заслужио да буде прослављен.
