„A mi ćemo . . . u službi reči ostati“ (Dela 6:4, Karadžić). Stvar služenja ljudima Božijom rečju naziva se služba reči; osoba koja tako služi naziva se služiteljem. „Služba“ ukazuje na taj predmet, dok „služitelj“ govori o osobi. Služba reči zauzima važno mesto u Božijem delu. Postoje određena načela koja treba da nauče oni koji propovedaju Božiju reč i služe ljudima Božijom rečju.
Od starozavetnog do novozavetnog vremena, uvek nailazimo na Boga koji govori. Govorio je u starozavetnim danima; govorio je dok je Gospod Isus bio na zemlji; i nastavlja da govori u novozavetnoj crkvi. Iz Biblije saznajemo da Bog ima glavno delo da izvrši na zemlji, a to je da izgovori Svoju sopstvenu reč. Ako se ukloni Božija reč, tada od Božijeg dela gotovo da ništa nije ostalo. Ako nema reči, nema ni dela. Kada je reč uklonjena, delo je svedeno na nulu. Stoga moramo da prepoznamo mesto Božije reči u Njegovom delu. Jednom kada se reč ukloni, Božije delo odmah prestaje, jer Bog deluje kroz Svoju reč. On Svoju reč tretira kao Svoje delo. Božije delo je ispunjeno Njegovom rečju.
Kako Bog izgovara Svoju reč? Ovo je vrlo posebna i prilično izuzetna metoda: Božija reč je izgovorena posredstvom čovečijih usta. Ne samo da postoji reč u Bibliji; tu je i služitelj reči. Da je Bog govorio neposredno sam, ne bi imao potrebu za služiteljem reči. Budući da Njegovu reč izgovara čovek, služitelj te reči postaje stvaran predmet interesovanja. Dakle, čovek je veoma važan u Božijem delu. Bog ne koristi drugi način osim čoveka da prenese Svoju reč. Bogu je potrebna posebna vrsta ljudi koji će biti služitelji Njegove reči.
Ukratko rečeno, u celoj Bibliji se mogu naći tri različite vrste ljudi koje Bog koristi za objavljivanje te reči. U Starom zavetu Božiju reč su prenosili proroci, otuda imamo službu proroka. Još jednom, u vreme zemaljske misije Gospoda Isusa, Božija reč je postala telo; i tako imamo službu Gospoda Isusa. I konačno, u Novom zavetu, apostoli objavljuju Božiju reč; rezultat toga je da imamo službu apostola.
Starozavetni služitelji Reči: Proroci
U Starom zavetu Bog je izabrao proroke kao ljude koji će govoriti Njegovu reč. Mnogi proroci su govorili u skladu sa vizijama koje su dobijali. Čak je i osoba poput Valaama mogla da govori za Boga, jer je Valaam bio prorok; njegova proroštva bila su neka od većih u Starom zavetu. Način na koji su starozavetni proroci mogli da služe kao služitelji Božije reči bio je posredstvom Božije reči koja im je dolazila. Na primer, Valaam je prorokovao kada je Duh Božiji sišao na njega. Govorio je uprkos sebi. Bog je ostavio po strani njegovo osećanje i njegovu misao i dao mu otkrivenje. Božija reč mu je došla bez obzira na njegovo stanje. Niti je dodao svoje mišljenje niti je svoje osećanje ili razmišljanje spojio sa Božijom rečju. Drugim rečima, Bog je samo upotrebio čovekova usta da bi izgovorio Svoju reč. Ovo je karakteristično za starozavetne služitelje reči. Sveti Duh je dao reč određenom pojedincu i toliko je kontrolisao tu osobu da nije moglo biti greške u Božijoj reči koju je on objavljivao. Iako je Bog koristio tu osobu, u ovu vrstu otkrivenja bilo je uključeno malo, ili uopšte nije bilo ljudskog elementa. Čovek je samo govorio Božiju reč, a da joj ništa nije dodao.
Ipak, u Starom zavetu nalazimo ljude poput Mojsija, Davida, Isaije i Jeremije koje je Bog koristio kao govornike u nečije ime na način koji je bio napredniji od onog sa Valaamom i drugim prorocima. Reči koje je Mojsije napisao uglavnom su bile ono što mu je Bog zapovedio. Kako je Gospod govorio, tako je govorio i Mojsije. Isaija je beležio viziju za vizijom koje mu je Gospod pokazivao. U tom pogledu ovi proroci su delovali po istom načelu kao i Valaam. Ali u drugom pogledu Mojsije i Isaija su se sasvim razlikovali od Valaama. Jer znamo da je svaki put kada je Valaam istupao, njegovo lično osećanje bilo toliko pogrešno da je bio osuđen pred Bogom. Dok je bio pod otkrivenjem, Valaam je govorio Božiju reč; ali čim je progovorio sam od sebe, ispoljavao je greh, zabludu i tamu. To nije važilo za Mojsija. Iako je uglavnom govorio u skladu sa onim što je Bog zapovedio, bilo je trenutaka i pre Boga kada je govorio onako kako je on to osećao. Tokom tih okolnosti nije se smatralo kao da čini nešto loše; umesto toga, njegova reč je takođe prepoznata kao Božija reč. To pokazuje da je Bog više koristio Mojsija nego Valaama. Isto važi i za Isaiju. Većina njegovih proroštava je dolazilo neposredno iz vizija koje je dobijao od Boga, ali ponekad je i sam počeo da govori. David i Jeremija su izražavali svoja osećanja pred Bogom čak i više nego Mojsije i Isaija. Svi ovi proroci približili su se putu kasnijih služitelja Novog zaveta; i pored toga, ponašali su se uglavnom po istim načelima kao i ostali starozavetni proroci. Govorili su kad im je dolazila reč od Boga.
Služitelj Reči u Evanđeljima: Gospod Isus
Kada je Gospod Isus došao na zemlju, Reč je postala telo (Jovan 1:14). Sam Gospod Isus je Božija reč. Zaogrnuo se telom i postao je čovek u telu. Šta god da je uradio i rekao, sve je to bila Božija reč. Njegova služba bila je služba Božije reči. Način na koji se Božija reč prenosila posredstvom Gospoda Isusa u potpunosti se razlikuje od onog posredstvom starozavetnih proroka. Pre toga Bog je samo uposlio čovekov glas da bi preneo Svoju reč. Čak je i Jovan Krstitelj, poslednji od proroka, bio samo glas u pustinji. Božija reč je jednostavno koristila njegov glas.
Sa Gospodom Isusom nije tako. On je Reč koja je postala telo. Sama Osoba je Božija reč. U Starom zavetu reč je došla na čoveka. Reč i čovek bili su dve odvojene celine. Prvo je jednostavno govorilo glasom onog drugog. Iako je sa Mojsijem i Davidom bilo nešto drugačije, osnovno načelo Starog zaveta bilo je da je Bog samo uposlio ljudski glas. Međutim, prilikom utelovljenja Božija reč je bila zaogrnuta u ljudsko telo; Božija reč je postala čovek. To više nije bila reč koja je dolazila čoveku, niti je to bila Božija reč koja koristi ljudski glas. Umesto toga, Reč je bila obučena u čoveka; stoga je imala ljudska osećanja, misli i mišljenje, mada je ostala Božija reč.
Da je čovekovo mišljenje ušlo u Božiju reč tokom starozavetnog perioda, ta reč bi prestala da bude Božija reč. Jer u trenutku kada je ljudsko osećanje, misao i mišljenje pomešano sa Božijom rečju, ona postaje nesavršena, iskvarena i nečista. To je upropašćavanje Božije reči. Da bi se održala čistota Njegove reči u nju ne sme ništa da se meša od čovekovog mišljenja, misli i osećanja. Kada je Valaam izgovorio Božiju reč, to je postalo proroštvo. Ali da je Valaam pokušao da joj doda svoje osećanje i razumevanje, to bi odmah prestalo da bude Božija reč, jer bi priroda te reči bila promenjena. Ovo ukratko dobro opisuje situaciju u Starom zavetu.
Međutim, kod Gospoda Isusa Božija reč je koristila ne samo čovekov glas, već i njegovu misao, osećanje i mišljenje. Njegova ljudska misao bila je Božija misao; tako i njegovo osećanje i mišljenje bilo je Božije osećanje i mišljenje. To je služba reči koju je Bog uspeo da postigne u Gospodu Isusu. Koliko se to samo razlikovalo od starozavetnog načina. Bog nije želeo da Njegova reč bude samo reč; želeo je da to bude poput osobe. Bilo Mu je drago što je tako Njegova reč postala telo. Ovo je jedna od najvećih tajni Novog zaveta. Božija želja je bila da Njegova reč prenosi ljudska osećanja, misli i ideje posredstvom ličnosti. Gospod Isus je imao ovakvu vrstu službe.
U Gospodu Isusu Božija reč nije bila objektivna, već subjektivna. Posedovala je ljudska osećanja, misli i ideje; pa ipak, to je ostala Božija reč. U tome nalazimo veliko načelo Biblije: da je moguće da Božija reč ne bude narušena čovečijim osećanjem. Prisustvo ljudskog osećanja ne mora nužno da pokvari Božiju reč; to čini samo kada je takav osećaj neodgovarajući.
Ovde se nalazi ogroman problem. Važno načelo je da ljudski elementi ne smeju da budu takve prirode da ometaju Božiju reč. U životu Gospoda Isusa koji je Reč koja postaje telo, misao Njegovog tela je Božija misao. Uopšteno govoreći, misao o telu je samo čovekova misao; ali u utelovljenju reč je postala telo u Čoveku, tako da je misao ovog Čoveka potpuno odgovarajuća. Kada se stopi s Božijom rečju, onda ona ispunjava, a ne kvari Božiju reč. Božija reč u Gospodu Isusu uzdiže se više od starozavetne reči. „Čuli ste“, govorio je Isus jednog dana „da je rečeno starima“ tako i tako (Matej 5:21). To nam govori da je Gospod Bog razgovarao sa Mojsijem dajući Svoje otkrivenje Svome sluzi. Ipak, Gospod Isus je nastavio sa „A ja vam kažem . . .“ (stih 22). Ovde nalazimo da je sam Isus govorio na zemlji, koristeći Svoju misao i Svoju zamisao. I govoreći tako, daleko od toga da ukida Božiju vlast, On ju je ispunio. Nije oborio Božiju reč nego je podigao na visinu iznad one u Starom zavetu.
Karakteristika Gospoda Isusa kao služitelja Božije reči nalazi se u ispunjavanju Božije reči. Ne samo da postoji glas, nego i osećaj i misao proizlaze iz bezgrešne osobe. Božija reč u Gospodu Isusu više nije otkrivenje; ona je postala Osoba. Ne uključuje samo Čovekov glas, već je i Osoba Gospoda Isusa. Božija reč je uzela na sebe ličnost. Sjedinjena je sa čovekovom rečju. A kada taj Čovek govori, Bog govori. Koliko je samo slavna ova zajednica! Kada govori Isus Nazarećanin, Bog govori! Niko nikada nije govorio kao Isus Nazarećanin, niti će iko ikada nakon toga govoriti kao On. On je bez ikakvog greha. On je Svetac Božiji i u potpunosti je Božiji. Božija reč je na Njemu, jer je On Reč koja je postala telo. On je Božija reč. Ono što On kaže, Bog je rekao. U njemu je Božija reč apsolutno subjektivna, zato što je On Božija reč.
U Starom zavetu možemo da nađemo određene proroke koji su govorili reč za Boga, ali u Evanđeljima možemo da ukažemo na Gospoda Isusa i kažemo: ovaj Čovek jeste Božija reč. Na prvom mestu mi smo samo u stanju da svedočimo da kada je prorok otvorio svoja usta, iz njih je izišla Božija reč. Što se tiče Gospoda Isusa, možemo Ga nazivati Božijom rečju. Njegov osećaj je bio osećaj Božije reči, i Njegova misao, misao Božije reči. Kada je otvorio Svoja usta, to je bila Božija reč; čak i kada je držao Svoja usta zatvorenim, Božija reč je još uvek bila tu, zato što je On kao Osoba Božija reč.
Posredstvom našeg Gospoda Isusa reč je napredovala od otkrivenja do ličnosti. Na starozavetne proroke Božija reč je došla kao otkrivenje, ali u Gospodu Isusu ona je bila personifikovana. U Starom zavetu reč i osoba bile su dve odvojene celine. Iako ga je ta reč koristila, čovek je ostao čovek. Dolaskom Gospoda Isusa, Božija reč je postala telo. Ovaj telesni Čovek bio je Božija reč. Ono što je On govorio bila je Božija reč. Njemu nije bilo potrebno otkrivenje, jer je On sam bio reč. Nije mu bilo potrebno da mu Božija reč dođe spolja pre nego što je mogao da izgovori Božiju reč. Jer nije li Njegova reč već bila Božija reč? Nije mu trebalo ništa dodati, jer je On sam bio Božija reč. U Njemu Božija reč nije bila pod čovekovim uticajem i ograničenjem. Reč koju je On izgovorio bila je čista Božija reč. Isus je bio čovek, uprkos tome, Božija reč nikada nije trpela zbog Njega. Božija reč je kroz Njega odista našla svoj potpuni izraz. To je služba Isusa Nazarećanina.
Služitelji reči u Novom zavetu: Apostoli
Služba reči u Starom zavetu je u potpunosti objektivna, dok je služba Gospoda Isusa potpuno subjektivna. Međutim, počevši od apostola služba reči prati prirodu Gospoda Isusa, zajedno sa dodatkom starozavetnog otkrivenja. Razlika između službe reči u Novom zavetu i službe Gospoda Isusa je sledeća: u Gospodu Isusu Reč je postala telo, to jest, prvo reč, a zatim telo da bi se uklopilo u reč. Njegova svest, osećanja i misli u skladu su sa Božijom rečju. Međutim u novozavetnoj službi reči, mi najpre imamo telo; da bi postalo služitelj reči ovo telo mora da bude preobraženo u skladu sa zahtevima Božije reči. Osećaj, misao i razumevanje tela moraju da pretrpe promenu da bi mogli da budu podobni Božijoj reči. Otuda se ova novozavetna služba razlikuje i od starozavetne službe i od službe Gospoda Isusa. Služba Gospoda Isusa je potpuno subjektivna, zato što je On sam reč. Novozavetna služba je služba Gospoda Isusa, dodata službi starozavetnih proroka. Božija reč dolazi čoveku kao otkrivenje zajedno sa osećanjem, mišlju i razumevanjem tog čoveka. Sledstveno tome, radi se o Božijem otkrivenju i ljudskim elementima.
Oni koji su izabrani u Novom zavetu nisu sveti kao što je to Gospod Isus, koji je jedini Svetac Božiji bez ikakve nečistote, čija je reč Božija reč. Bog ne samo da mora da stavi Svoju reč u ove novozavetne služitelje, nego mora i da postupa sa njima. Treba da ih podigne na nivo koji On zahteva. Koristiće njihove misli, osećanja i karakteristike, ali najpre mora da se pozabavi njima. Dakle, Bog se bavi ovim novozavetnim služiteljima u pogledu njihovih iskustava, reči, osećanja, oštroumnosti, mišljenja, karakteristika i drugih oblasti, kako bi preko njih mogla da se prenese Njegova reč. Božija reč se ne prenosi samo ljudskim glasom, već se manifestuje i na delu posredstvom tih različitih čovekovih područja. Bog uživa u tome što stavlja Svoju reč u čoveka, a zatim dopušta da se ona pokaže posredstvom čoveka. Gospod Isus je Reč koja je postala telo; ali telo novozavetnih služitelja se koristi za prenošenje Božije reči.
Ljudski element u otkrivenju
Pogrešno je pretpostaviti da u Božijem otkrivenju nema ljudskog elementa, ili da ono prvo i nužno uništava ono drugo. Božije otkrivenje zaista sadrži ljudski element, jer se u njemu očituje Božija reč. Čak i u pogledu starozavetne službe, ma koliko malo mesto zauzima ljudski element, ne možemo reći da apsolutno ništa od toga nije prisutno, pošto Božija reč barem treba da bude izgovorena čovekovim ustima. Prilikom utelovljenja, Reč je postala telo, i tako je ceo ljudski element Hrista sada Božija reč. Danas Bog želi da Njegova reč, izrečena kroz služitelje Novog zaveta bude spojena sa ljudskim elementima.
Pažljivim čitanjem Novog zaveta otkrivamo da Pavle neprestano koristi određene reči koje nikada nisu koristili Petar, Jovan ili Matej. Isto tako, Luka ima svoje omiljene reči, a ima ih i Marko. U svojim spisima svako zadržava svoju posebnost: Matejevo evanđelje se razlikuje od Markovog, Markovo od Lukinog, a Lukino od Jovanovog. Pavlove poslanice imaju svoj određeni stil; Petrove su drugačije po stilu. Ali Evanđelje po Jovanu i Jovanove poslanice dele istu temu i kontinuirane su prirode. Na primer, Evanđelje po Jovanu započinje sa „U početku . . .“, a njegova Prva Poslanica otpočinje rečima „što beše od početka . . .“ Prvo se odnosi na sam početak, a drugo kreće od tog početka i nastavlja se. A njegovo Otkrivenje spaja oboje koristeći isti stil pisanja.
Razmatrajući dalje ovo pitanje otkrićemo da svaki pisac Biblije poseduje svoj način mišljenja. Kao lekar Luka se poziva na neke medicinske izraze kojima opisuje razne bolesti, dok ostala trojica evanđelista koriste uobičajene reči. Dalje, pošto je Dela apostolska takođe napisao Luka, medicinski izrazi se ponovo javljaju. Svako Evanđelje poseduje svoj poseban način izražavanja i ima svoje posebne teme. U Markovom evanđelju reč „odmah“ se često ponavlja; u Matejevom „carstvo nebesko“; u Lukinom „carstvo Božije“. U svakoj knjizi pisac ostavlja svoj neizbrisivi trag; pa ipak, sve je to Božija reč.
Novi zavet je pun ljudskih elemenata; pa ipak, to je Božija reč. Svaki pisac održava svoj naglasak, koristi svoje posebne izraze i zadržava svoje karakteristike. Njihovim posredstvom Božija reč se prenosi bez ikakvog gubitka. Takva je služba Novog zaveta – ima čovekovih obeležja i poseduje ljudske osobine, ali bez obzira na to ona ostaje Božija reč. Božija reč je poverena čoveku i prenosi se izražavanjem tog čoveka. Bog ne pretvara čoveka u magnetofon – prvo tako što snima svaku reč, a zatim je doslovno prenosi dalje. Bog to ne želi. Pošto je Gospod Isus već došao i Sveti Duh je sada ušao u čoveka koji veruje, Bog će delovati u tom čoveku sve dotle dok njegovi ljudski elementi ne počnu da ometaju Božiju reč. Ovo je osnova novozavetne službe. Sveti Duh tako deluje u čoveku, tako ga kontroliše i disciplinuje, da izražavanje potonjeg može da postoji bez narušavanja Božije reči; naprotiv, takvo izražavanje je ispunjava. Da nema ljudskih elemenata čovek bi postao magnetofon. Danas je ljudski elemenat u Božijoj reči, a reč je ispunjena od strane čoveka.
Da li znamo zašto Pavle ne naglašava da svi vernici moraju da govore u jezicima na sastanku? Pa zar jezici nisu Božiji dar? Razlog tome je što u govorenju u jezicima čovekova misao nije prisutna. Drugim rečima ljudska misao nije uključena. Zbog toga to više liči na starozavetnu službu nego na novozavetnu; jer Bog je taj koji stavlja nepoznate jezike na čovekove usne. Božiji naglasak u novozavetnoj službi je u tome da pokrene ljudski element u reči. Pod disciplinom, kontrolom i delovanjem Svetog Duha, Bog može pravilno da uposli sve ljudske elemente. Božija reč treba da se oslobodi kroz čoveka. To je Božija reč, ali takođe uključuje i ljudske elemente.
Upotrebiću jednu ilustraciju. Pretpostavimo da neki muzičar može da svira klavir, orgulje i violinu. Može da izvodi istu muziku na različitim instrumentima. Budući da svaki muzički instrument poseduje svoje jedinstvene karakteristike, zvukovi su izrazito jedinstveni. Različite karakteristike ovih muzičkih instrumenata pomažu da se izrazi osećaj muzike. Novozavetne službe reči pomalo podsećaju na muzičke instrumente. Neke su poput klavira, druge poput orgulja ili violina. Ista muzika koja se svira proizvodi poseban zvuk u skladu sa različitim instrumentima koji se koriste. Od jednog služitelja Božija reč dolazi sa njegovim određenim ljudskim izražajem; od drugog postoji drugačija vrsta ljudskog izraza. Kod svakog od onih koje Bog koristi ugrađen je sopstveni element u reči. Pod disciplinom, upravljanjem i obrazovanjem Svetog Duha, taj lični čovekov elemenat više ne ometa izlazak Božije reči, već naprotiv čini njeno izražavanje slavnijim.
S obzirom na činjenicu da Božija reč treba da prolazi posredstvom čoveka koristeći ljudske elemente, očigledno je da su neupotrebljiva sva izražavanja onih sa kojima Bog nije postupao. Ako je neki lični element pod znakom pitanja pred Bogom, Njegova reč ne može da prođe posredstvom te osobe. Neprikladan je; ne može da bude služitelj Božije reči. U Starom zavetu Bog je nekada govorio posredstvom magarca, ali danas je služba Novog zaveta sasvim drugačija. U vreme Novoga zaveta Božija reč dolazi posredstvom ljudskog elementa; kao posledica toga, Gospod mora da bude strog u biranju Svog instrumenta. Ne možemo da širimo Božiju reč poput magnetofona. Bog želi da nas promeni. Ako nismo u skladu sa Njegovim standardom, nismo upotrebljivi.
Da bismo mogli da prenosimo Božiju reč moramo da budemo očišćeni i prečišćeni. Bog mora da stavi na stranu one čija ljudska građa sadrži mnoge nečistote, telesne stvari i ono što je Bog osudio. Druge On mora da zaobiđe jer nikada nisu bili slomljeni pred Bogom, ili su im misli neiskrene, ili su im životi nedisciplinovani, tvrdoglavi su, emocije su im neobuzdane ili su u zavadi sa Bogom. Čak i ako ti pojedinci prime Božiju reč, oni nisu u stanju da je dalje prenesu, jer je ona u njima blokirana. Ukoliko prisile sebe da propovedaju – reč nije delotvorna. Otuda je čovečije stanje pred Bogom osnovni problem za novozavetne služitelje.
Danas Bog želi da se Njegova reč izgovara kao čovečija reč. To je zaista Božija reč, a takođe je i čovečija reč. Koji stih u celom Novom zavetu nije izgovorio čovek? Karakteristika koja se održava od početka do kraja Novog zaveta je da su sve reči koje ljudi izgovaraju izrazito ljudske, ali takođe i izrazito božanske, budući da su one u potpunosti Božija reč. To je novozavetna služba reči.
„Pisao sam vam, naime, od mnoge nevolje i strepnje u srcu, sa mnogim suzama“, rekao je Pavle (2. Kor. 2:4). Pavle ovde služi Božiju reč Korinćanima. Pisao im je dok se nalazio u mnogim nevoljama. Pisao je sa mnogo suza. Ovde je bio onaj čije je celo biće bilo uključeno u reč. Ono što je pisao bilo je puno ljudskih osećanja. Božija reč u njemu naterala ga je da postrada i prouzrokovala je mnoge suze. Kada je pisao, njegov ljudski element se mešao sa Božijom rečju i veličao je. Nije bio bez osećanja ili misli. Nije bio poput onoga koji govori u jezicima s rečju koja ulazi i izlazi, a da ne dotiče misli srca. Pisao je svojim unutrašnjim bićem ispunjen mišlju i osećanjem. Dok je Božija reč izlazila, reč za rečju, bio je u velikoj žalosti i sa mnogo suza. To predstavlja novozavetnog služitelja reči.
Budući da Božija reč treba da prođe kroz čoveka, njegove karakteristike, način mišljenja, stil i iskustva pred Bogom mogu da se manifestuju u reči. Stepen disciplinovanja koje je primio od Gospoda i mera nevolje kroz koju je prošao takođe mogu da se otkriju u reči. Služitelj novozavetne reči može bez greške da doda svoj lični element Božijoj reči koja mu dolazi. Posle više godina učenja pred Gospodom, možda će biti doveden na mesto gde On može slobodno da ga koristi za protok reči. Ako ono što čovek stavi u reč bude telo ili nešto od prirodnog čoveka, Božija reč će biti oštećena dok prolazi kroz čoveka.
Božija reč sadrži ljudske elemente; samo tada izlazi kao savršena Božija reč. Nikada ne tumači pogrešno Božiju reč kao samo jednu zapovest ili Deset zapovesti. Biblija nam jasno pokazuje da ona poseduje ljudski ukus. Bog daje Svoju reč čoveku i pušta da ovaj govori. Ako je čovekovo stanje ispravno, onda ga i Bog stavlja u reč. Osnovni zakon Božijeg govora je: „Reč je postala telo“ (Jovan 1:14, SSP). Božija je želja danas da ne postoji samo Njegova reč, nego i da Njegova reč postane telo. To ne sugeriše da se Božija reč svodi na čovekovu reč; to jednostavno znači da Njegova reč ima ukus čovečnosti bez i najmanjeg žrtvovanja od svoje čistote. Zaista je to Božija reč, ali je pored toga i čovekova reč; zaista čovekova reč, ali i Božija. U novozavetnoj službi ljudi objavljuju Božiju reč. To nalazimo u Delima apostolskim, u Poslanici Korinćanima, kod Timoteja, kod Filimona i tako dalje. Božija reč se otkriva posredstvom čovekove reči i veliča se posredstvom ljudskog elementa. Čovek je taj koji govori; bez obzira na to, Bog to prepoznaje kao Svoju sopstvenu reč.
Koliko je samo velika odgovornost onih koji propovedaju Božiju reč! Ako čovek greši i svoje nečiste stvari pomeša sa rečju, on kalja Božiju reč nanoseći joj veliku štetu. Osnovni problem u propovedanju ne zasniva se na tome koliko neko poznaje Bibliju, jer je od male pomoći puko poznavanje doktrine. Znanje može biti potpuno objektivno; može da se prenese a da se ne bude lično uključen u to. Međutim, kao služitelji, nikada ne možemo da budemo poput Gospoda Isusa koji je Reč koja postaje telo; ipak se Božija reč taloži u našem telu i treba da se oslobodi posredstvom tog tela. Stoga Bog mora da utiče na to telo. Moramo svakodnevno da budemo disciplinovani. Bilo koji nedostatak u nama oskvrnjuje reč i uništava njenu silu.
Nemojte da mislite da bilo ko može da propoveda Božiju reč. Znamo samo jednu vrstu osoba koje mogu da je propovedaju – to su oni sa kojima je Bog postupao. Najveća poteškoća s kojom se suočavamo u propovedanju reči nije u tome da li je predmet ispravan ili je način izražavanja pravilan, nego da li je čovek ispravan. Ako čovek greši, pogrešno je i sve što iz njega izlazi. Neka nam Bog pokaže pravi put službe reči. Propovedanje nije tako jednostavno kakvim ga mi obično smatramo. To znači služiti Božijem narodu Božijom rečju. Samo kada mi na reč ne utičemo negativno, ljudi mogu da čuju čistu Božiju reč. Poznate su nam priče o Pavlu, Petru, Mateju, Marku, Luki, Jovanu i mnogim drugim Gospodnjim slugama. Oni stapaju svoje lične elemente sa Božijom rečju, ali mi kroz njih ne dotičemo krv ili meso; umesto toga osećamo da je Božija reč utoliko više proslavljena. Kako je to čudesno – Božija reč je čovekova reč, a čovekova reč je Božija reč.
