Већ смо видели природу Божије речи, која укључује људски додир многих људи, али она тиме није ни најмање изопачена. Реч и даље остаје вечна, узвишена, божанска, света и чиста. Видели смо службу речи као предавање речи која садржи људске елементе посредством људи, то јест посредством људског памћења, разумевања, мишљења, срца, и духа. Раније смо нагласили чињеницу да служитељ речи мора да буде у исправном стању пред Богом ако се жели да реч буде објављена, јер ће свако неприкладно стање у служитељу аутоматски изопачити Божију реч.
Усредсредимо сада своју пажњу на Павла – кога је Господ највише употребио према записима Новог завета – да бисмо сазнали како је он некада био служитељ Божије речи.
Прво
„Трку сам свршио“, рекао је Павле (2. Тим. 4:7). Трку коју је Павле завршио била је добро испланирана и припремљена. Бог даје сваком оном когa жели да употреби одређену трку да трчи – трку која је пажљиво прорачуната и посебно зацртана, и у погледу пута, и у погледу раздаљине. Павле је примио такву милост од Бога да је могао да заврши ову трку пре свог одласка. Могао је да каже: „Трку сам свршио.“
Верујемо да је Бог ставио ову трку пред Павла првог дана када је узверовао у Господа. Наравно, знамо да је Бог радио у његовом животу много пре него што је био спасен. Сам Павле је рекао Галатима следеће: „Али, када се свидело Ономе који ме је још од рођења одвојио и позвао својом милошћу да ми открије свог Сина – да га проповедам међу паганима – нисам се посаветовао ни са ким“ (Гал. 1:15-16, ССП). Прво је споменуо Онога „који ме је још од рођења одвојио и позвао својом милошћу“, како би показао да је заправо изабран од утробе своје мајке; затим је наставио да прича о томе како је постао служитељ Божије речи. Чак и док је био у мајчиној утроби Бог га је одвојио и припремио трку за њега. И у тренутку када је био спасен, почео је да трчи ту трку. Стога схватамо да припрему и почетак служитеља одређује Бог, штавише док је још у мајчиној утроби.
Отуда све оно што нам се догађа пре него што смо спасени има одређено значење. Без обзира на твоје карактеристике, темперамент, склоност и снагу, Бог је то унапред уредио и припремио. Нема случајности, јер је све унутар Божије провидности. Ништа се не дешава случајно. Чак су и човекове природне способности и искуство унапред припремљени за будућу службу. Бог је изабрао Павла пре његовог рођења и унапред му је одредио трку; чак је и занимање за које је учио пре духовног препорођења било унапред припремљено.
Петар је ловио рибу када је био позван. Сходно томе, његово животно дело је било да доведе људе Господу. Дати су му „кључеви царства небеског“ да би могао да отвори врата царству. Отворио је врата царства на дан Педесетнице, и то је поново учинио у Корнилијевом дому. Дакле, рибар је у сврху довођења људи.
И Јован је био рибар, али када га је Господ позвао, он није ловио рибу, него је крпио мреже. Од четири Еванђеља, Еванђеље по Јовану је било последње написано и говори људима шта је то вечни живот. Да постоје само три Еванђеља и да је изостављено једно од њих, Јованово „крпљење“, људи вероватно никада не би сазнали шта је то вечни живот. Јован је своје посланице написао неколико деценија након што су Петар и Павле написали своје. У том периоду гностици су покушали да помешају људску филозофију са чистим еванђељем о Исусу Христу. Зато је Јован враћао људе на то да поново промисле о вечном животу. Писао је о условима и знацима да је неко рођен од Бога. На почетку отпадништва позван је да поправља мреже поновним истицањем вечног живота. Јован је такође написао Књигу Откривења као последњу од шездесет шест књига Библије. Да је изостављена ова књига, колико би Библија била непотпуна, јер би многе ствари остале без завршетка. Дакле, Јован је опет поправљао, овај пут са Књигом Откривења. Бог нам показује да је Јованова служба служба поправљања.
Вратимо се сада Павлу. Бог је одредио његову трку, чак је и његово земаљско занимање било божански унапред уређено. Он је био израђивач шатора, а не ткач. Искористио је доступне материјале, исекао их и сашио како би направио усељив дом, мобилну кућу. Овде видимо службу која прати дела Господа Исуса и Петра. Она стоји између Петровог дела и дела долазећег царства. Дани царства тек долазе, али људи су већ спасени, па их треба изградити као цркву. Павлова служба је попут прављења шатора, спајање материјала за изградњу усељивог дома. Он није имао за циљ да изради велики комад тканине, већ да направи нешто погодно за становање. Бог је такође унапред одредио ово занимање.
Пошто смо изабрани као служитељи Божије речи од утробе своје мајке, нико од нас не може себи да дозволи да буде неразуман пред Богом. Свако мора да зна шта му је Господ припремио. Човеково окружење, породица, занимање – свака од ових људских ствари има Божије уређење у томе. Бог никада не намерава да уништи ове људске аспекте. Он не жели да будемо искварени – да будемо уображени и неприродни. Он жели да ми будемо безазлени људи, иако ће у исто време радити на сламању нашег спољашњег човека. Оно што је о теби људски елемент је нешто што је утврђено Духом Божијим, али ти као особа, то јест, твоја природна способност, твој природни живот са својом мишљу, вољом и емоцијама, Бог мора засигурно да сломи. Сламање спољашњег човека уопште не значи да Бог одбацује и наше људске елементе.
Велики проблем се састоји у следећем: Не знамо одакле да почнемо и где да завршимо; то јест, не знамо колико тога у нашем животу треба да задржимо, а колико тога Бог мора да сломи. Али они који су били поучени пред Њим брзо могу да закључе да ли је нека служба чиста или нечиста. Овај начин није тако једноставан као што ми обично мислимо. Сви морамо да се потчинимо Божијој дисциплини, под крстом. Крст је већ оставио по страни све оно што Бог осуђује и мрзи; сломио је све оно што Он жели да сломи. Морамо да научимо да се покоравамо, молећи се овако: „О Господе, у себи имам много проблема које не знам како да решим. Молим Те за светлост од Тебе да ме просветли, надвлада и поступа са мном, тако да ме доведе до места где мој лични састав не омета Твој рад, али може да ослободи Твој рад.“ Господ је од почетка до краја уредио Павлов живот. Његово спасење је било за пример: Божија светлост га је бацила на земљу. Ово је огромно спасење. Пошто је устао са земље, Божија реч је непрестано извирала из њега. Написао је толико новозаветних књига. Божија реч је непрестано долазила од њега. Он је заиста био служитељ кога је Господ веома користио.
Друго
Прочитајмо посебно 1. Посланицу Коринћанима да бисмо открили какву је службу речи имао Павле. Неки коментатори тврде да у Посланицама Коринћанима, посебно у 1. Коринћанима 7, Библија достиже свој врхунац што се тиче људског искуства. Ово је у потпуности тачно. Обратимо пажњу на следеће одломке:
„Ово говорим као допуштење, а не као заповест“ (1. Кор. 7:6). Очигледно је да говори сам Павле.
„Желим да сви људи буду као ја“ (1. Кор. 7:7). Ова жеља је била Павлова. Стих 6. је показао Павлову сопствену реч; 7. стих је открио његову сопствену жељу. Он није рекао да је Бог наредио или да је Бог тако одлучио. Касније је чак споменуо следеће: „Али свако има свој милосни дар од Бога: неко овакав, а неко онакав“ (ССП). Бог је радио другачије код различитих људи, али према мом личном мишљењу, размишљао је Павле, волео бих да сви људи буду као ја.
„А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као што сам и ја“ (1. Кор. 7:8). И опет, Павле је изговорио ове речи.
„Брачним друговима пак не заповедам ја, него Господ, да се жена не раставља од мужа“ (1. Кор. 7:10). Најпре је рекао: „заповедам“; одмах након тога ухватио је себе како говори: „не ја него Господ“ (Караџић). Од целе Библије само 1. Коринћанима 7. поглавље садржи овај начин говора. Павле је овде изнео наредбу, али је ипак инстистирао на томе да није он тај, него да је Бог тај који је издао ту наредбу.
„А осталима говорим ја, не Господ“ (1. Кор. 7:12) – Павле поново говори. Од 12. до 24. стиха Павле је био тај који је говорио, а не Господ. Како се усудио да каже ове ствари? Колико је само био храбар! На основу ког ауторитета је он изнео овакву наредбу? Павле говори својим читаоцима у следећим стиховима:
„А за девојке немам заповести од Господа“ (1. Кор. 7:25). Он није лагао, него је искрено признао да нема заповести од Господа. „Него износим своје мишљење као онај ко је по Господњем милосрђу достојан поверења“ (ССП). То је било мишљење оног који је примио Господњу милост и коме је Бог дао силу да буде веран. Господ је учинио снажно дело у његовом животу тако да Павле може да буде достојан поверења. Павле је говорио: пошто ме је Бог својом милошћу учинио особом достојном поверења, данас могу да изнесем своје мишљење. Нема Господње заповести, то је искључиво моје мишљење – то је само начин на који ја гледам на ове проблеме.
„Мислим . . . да је то добро због садашње муке“ (1. Кор. 7:26, ССП). Павле је овде изнео своје мишљење.
„А ја вас штедим“ (1. Кор. 7:28). Опет, то је Павлово лично мишљење.
„А ово говорим, браћо . . .“ (1. Кор. 7:29, Караџић). Павле је био тај који је то рекао.
„А ја хоћу да сте безбрижни“ (1. Кор. 7:32). Опет Павлова реч.
„А ово говорим . . .“ (1. Кор. 7:35, Караџић). Павле још увек говори.
„Али је, по мом мишљењу . . .“ (1. Кор. 7:40). Овде је изнесено Павлово лично мишљење.
На крају, вратимо се 17. стиху: „И тако наређујем по свим црквама.“ Када је изнео ову наредбу Павле је имао у виду не само Коринћане, него и све цркве.
Све ово може да нам изгледа чудно. Није ли то супротно ономе што обично разумемо? „Ништа не чиним сам од себе“, рекао је Исус, „него говорим оно што ме је научио Отац“; „што, дакле, ја говорим, говорим онако како ми је говорио Отац“ (Јован 8:28; 12:50). Ако је то било водеће начело у животу Господа Исуса, како се онда Павле усудио да каже „желим“, „по мом мишљењу“, чак „наређујем по свим црквама“? Овде дотичемо највише или најниже духовно искуство. Хвала Богу што додирујемо висину, јер је 1. Кор. 7 јединствено поглавље у Библији. Пошто је Павле изговорио ове речи завршио је да говори о овоме забележивши следеће: „А мислим да и ја имам Божијег Духа“ (1. Кор. 7:40, ССП). Он је веома јасно знао да нема заповест од Господа. Знао је да Господ није говорио, јер је говорио према милости коју му је Бог показао. Његова једина основа за такав говор почивала је на милости и милосрђу које му је Бог дао. Стога је закључио своје речи говорећи следеће: „Мислим да и ја имам Божијег Духа.“
Ово што смо разматрали је карактеристична илустрација како се оно што називамо људским елементом користи у Божијој речи. Овде је био човек кога је Господ толико дисциплиновао, управљао и поступао са њим да је он могао да говори, иако је знао да Господ није говорио, и да су, на крају крајева, оно што је говорио биле речи Светог Духа. Павле је рекао „желим“, „по мом мишљењу“, па ипак резултат је био да је Божији Дух исто тако желео и тако мислио. Будући да је био потпуно предан Духу Господњем и дозволио да Божији Дух делује тако темељно у њему, речи које је изговорио постале су речи Светог Духа.
Колико је само ово потпуно супротно од говора Валаамове магарице! Потоња је проговорила само када јој је Божија реч стављена у уста. Када је Бог одузео Своју реч није преостало ништа осим магарице. Али Павле је следио Господа и добио је милост да буде достојан поверења. Када је говорио, Свети Дух је говорио. Павле је признао да је то било његово мишљење, али је Свети Дух то потврдио као Божије мишљење. Бог је толико радио у Павловом животу да је било могуће да изговори Његову реч иако му та реч није дата. Шта је ово? То је служба речи.
Већина Господњих слугу може да говори само када им се реч стави у уста, али Павле је дошао до тачке у којој је имао Господњу реч, без обзира на то да ли му је она стављена у уста. Био је толико изграђен да је Господ могао да има поверење у њега. Због тога данас тражимо Божију милост. Браћо, не смемо да говоримо као магарица, способни да кажемо нешто тек након што нам је реч стављена у уста. Како ћемо икада успоставити приснији однос са речју? Овде је био неко ко је био толико блиско повезан са Божијом речју да је његова мисао постала Божија мисао. Колико је само савршено био једно са Божијим Духом! Када је говорио, говорио је у Божије име. Без сумње, Павле је стигао на највиши духовни ниво. Следствено томе, можемо само да закључимо да служитељ није онај који једноставно објављује Божију реч, него да је он поред тога онај који је исправно повезан с Његовом речју. Он има Божију мисао; он има Божију замисао. Оно што он жели представља Божију жељу. Тако да то није исто када ми чинимо Божију вољу тек пошто смо је спознали. Радије, то значи да је Бог дисциплиновао особу до те мере да може да поседује мисао и замисао особе као Своју.
Ово што смо управо рекли је оно што смо истицали током ових година као „сједињавајуће дело Светог Духа.“ Бог је утеловљен у нама. Као што је златни свећњак обликован ковањем, тако је Бог ковањем обликован у нама. Сетимо се да нам Бог с једне стране даје, а с друге стране да кује у нас. Након што смо више пута били обликовани ковањем, престајемо да будемо безобличан грумен злата, него попримамо облик свећњака. Деловање Светог Духа укључује обликовање Божијег жељеног облика у нама, као и стављање Божије речи у наша уста. Проблем са којим се овде суочавамо дубљи је од проблема стављања Божије речи у уста, јер укључује да смо обликовани до степена да нам се повери Његова реч. Бог је био тако дивно сједињен у Павлу да је његово мишљење и мисао постало достојно поверења у изражавању Божије речи. Када је Божија реч стављена у тог човека, она није трпела губитак.
Дакле, служитељ речи је онај у кога Бог може да се поузда. Таква служба не захтева само реч, него и одговарајућег служитеља у коме Божија реч неће бити изопачена нити погрешно схваћена. Он је примио таква поступања од Бога да Он може да се узда у његово мишљење, мисао и захтев. Његови људски елементи могу да буду стопљени са Божијом речју без икакве штетне последице. Да ли противречимо сами себи када ово износимо? Раније смо рекли да не би требало да мешамо било шта људско са Божијим делом. Сада тврдимо да Божија реч садржи људске елементе. Не сугеришемо да можемо да стопимо било који и сваки људски елемент у Божију реч. Истина је да се само људски елемент оних особа са којима је Бог поступао може комбиновати са Божијом речју.
Вратимо се Павловим речима. Тврдио је да је Божијом милошћу постао достојан поверења. Милост је дошла од Бога; поузданост је била резултат милости, јер је Бог сједињен у њему. Бог је толико радио у његовом животу да је он готово постао као Божија реч; и након тога је могао да изговори Своју реч на многим местима. Како је могао да каже: „желим“, „говорим“, „наређујем по свим црквама“? Зато што се он као човек сусрео са Богом и зато што Га је познавао; стога, када је он говорио, Бог је говорио. Подсетимо се на то да Божија реч не истиче натприродно; она излази из човека и носи са собом људске елементе. Ако човек греши, он не може да буде успешан у томе да буде служитељ речи, јер Божија реч неће бити ослобођена његовим посредством. Ни на тренутак немојте да помислите да човек може да пренесе поруку једноставно зато што је се сећа. Божија реч мора да се „промућка“ у човеку. У случају да је човек неподобан, Божија реч је оштећена док се окреће у њему. Она је иксварена када јој се додају човекова лакомисленост и тело (плот). Отуда се човек мора довести на место где постоји сједињавање Бога у њему; тада Господња реч неће бити оштећена када пролази кроз њега.
У 1. Коринћанима 7 Божија реч није претрпела губитак у Павлу, јер је он био зрела особа. Знамо да је био у праву када је рекао: „по мом мишљењу“, „говорим“, „моје правило у свим црквама“, зато што је Господња реч дошла његовим посредством када је износио наредбе. Није само он био тај који је изишао. Бог је имао поверење у њега. Служитељ речи треба да се уздигне веома високо пред Богом; тек тада ће доћи до изражаја Његова реч. Чистота ослобођене речи зависи од степена дисциплине која је примљена пред Богом. Што је човек више сломљен, то је реч чистија; што се мање научило, то је исквареније њено ослобађање. Служба речи заснива се на човековом положају пред Богом.
Треће
„Пророци, међутим, нека говоре двојица или тројица, а остали нека расуђују. Ако ли се неком другом, који ту седи, што открије, први нека ћути. Јер можете сви — један по један — пророковати, да сви уче и да сви приме утеху. И пророчки духови покоравају се пророцима“ (1. Кор. 14:29-32). Пророковање је најважнија међу свим службама Божије речи. Свети Дух даје ову реч пророку. Свети Дух је на њему, и пророков дух је такође с њим да може да говори Божију реч. Међутим, постоје одређена запажања. Онај који први говори требало би да примети да ли је оном другом дато откривење. Ако јесте, мора да уступи место следећем. Штавише, ако би четири или пет особа добило откривење, само двоје или највише троје могу да говоре. Остали би требало да ћуте, јер се пророчки духови покоравају пророцима.
Овде се налази основно правило које се тиче Божије речи: Свети Дух одређује шта ће се говорити, али пророк одлучује како и када ће се то говорити. Ако су на неком састанку две или три особе већ говориле према откривењу, четврта или пета особа која је исто тако примила откривење требало би да ћути. Иако му је дата реч од Светог Духа, он сам мора да одлучи када ће говорити. Не би требало да буде немаран. Чак и ако говори, мора да буде спреман да престане и пусти оног другог да говори, који је управо примио откривење. Све ово указује на то да је реч дата Светим Духом, али да је време и начин говора дато пророку да одлучи. Пророчки дух се покорава том пророку.
Дакле, колико је крајње озбиљна одговорност служитеља Божије речи. Многе одговорности налазе се на његовим плећима, а не на Божијим. Реч ће бити оштећена ако је он неспособан, ако је неисправан његов став или ако говори неблаговремено. Реч неће успети да се објави ако он није достојан поверења. Било би му лако када би могао само да говори кад год му дође Господња реч и да ћути ако реч не дође. Али Господ даје пророку да одлучи како ће и када ће говорити. Осим ако Бог није поступао са неким и ако деловање Светога Духа није сједињено у њему, он ће сигурно покварити Божију реч. Немојте никада да занемарите тако озбиљну одговорност.
Божију реч никада није требало објављивати путем магнетофона. Човеку је поверено да размисли како и када да је каже. Пророчки дух се покорава том пророку. Господ жели да пророков дух послуша самог пророка. Како говорити и када говорити одговорност је пророка, а не његовог духа. Уколико пророк није дисциплинован, пророчки дух ће изазвати невоље током његовог деловања. Тежиште питања је у томе да ли је човек пророк? Пре свега ради се о томе какав је тај човек пророк? Не прави се разлика између пророка и обичних људи, него између пророка и пророка, на пример између Јеремије и Валаама. Ово темељно начело морамо ваљано да савладамо пред Богом. Данас не постоји само потреба за речју, него и за служитељима речи; ако нема одговарајуће особе, неће бити ни такве службе.
Главни проблем у цркви је недостатак служитеља речи. Не ради се о реткости Божије речи нити о реткости визија и просветљења, него о оскудици оних које Господ може да употреби. Бог жели да се пророчки духови покоравају пророцима. Какав пророк може да заповеди покоравање свог сопственог духа? Може ли пророчки дух да се покори неком разузданом, самовољном, плаховитом, или претерано емотивном човеку? Уклања се онај који у свом духу нема ране (знакове) крста и који остаје диваљ и поносан након многих Господњих удараца. Да ли је визија ретка? Да ли је светло оскудно? Или је реч ретка? Никако! Тужна је чињеница да је мало употребљивих пророка.
Карактеристично Павлово обележје је у томе да је био погодан и веран. Како Бог може да повери Своју реч онима који за то нису способни? Како би пренео реч да ти је дата? Да ли би сам од себе говорио? Шта ако твоја мисао није исправна, твоје емоције не одговарају, твоја намера није чиста или твоје мишљење није исправно? Знаш да ако твој дух није исправан, да исто тако и оно што се ослобађа неће бити исправно, иако изговараш праву реч. Колико је само Божија реч претрпела у рукама људи!
Што више примамо поступања са нама, све више се приближавамо откривењу. Када Свети Дух открије да је могуће ставити реч у уста неке особе јер су емоције, мисли, воља и дух човека под Његовом контролом, тада долази до откривења. Откривење споменуто у Библији указује на ону службу речи у којој су сви људски елементи човека под котролом Светог Духа. Стога Бог мора да се позабави сваком облашћу нашег живота. Никада не заборавите да бити служитељ речи није јефтина ствар. Ни на тренутак немојте да помислите да то може бити од мале вредности. Може ли врло паметан човек да буде служитељ речи? Тешко. Не замишљајте да човекова мудрост, знање и речитост могу да помогну у Божијој речи. Бог мора да нас обликује, притегне и сломи. Сви који познају Господа могу да виде да је Његова рука тешка над онима које Он жели да употреби. То је зато што Он мора да их доведе до стања у коме ће моћи да их користи.
Знамо неке са којима је Бог поступао много година, можда двадесет или тридесет година. Господња рука је увек била тешка над њима. Он је све изнова поступао са њима. Зар смо толико неупотребљиви? Јесмо ли попут оних који спавају? Заиста морамо да се поклонимо пред Богом, говорећи следеће: „Ја сам неспособна особа. Ти Боже мораш да ме обликујеш и сломиш да бих био употребљив. У супротном, како бих икада могао да послужим Твојим намерама?“
У закључку: Оно што Свети Дух чини то је да стави Божију реч у тебе да знаш шта треба да кажеш, али Он ти поверава одлуку како и када то да изговориш. Бог се узда у тебе и наређује да твој дух буде покоран теби као пророку. Колико је само велика пророкова одговорност! Начин служења речи лежи у ослобађању речи посредством човековог разума и речи. Али шта ако се мешамо у ствари које нису томе подобне? Те ствари ће променити природу Божије речи. Било би врло једноставно да је Бог само говорио с неба; било би једноставно да је само говорио посредством анђела; али Бог је изабрао људе попут нас. Како је тужно што реч наилази на препреке у нама на сваком кораку. Често смо неприкладни. Чекајмо на Бога за милост да би могао да добије Своје служитеље. Без милости ми смо једноставно пропали, а Божија реч је блокирана у нама.
Данашња целокупна одговорност почива на нама. Можемо да тврдимо да смо проповедали десет или двадесет година, али колико смо пута заиста објавили ту Реч? Основно начело службе Речи налази се у томе да Реч постаје тело. Реч не може да заобиђе тело. Реч постоји када постоји служитељ; нема речи када се не може наћи служитељ. Отуда је одговорност служитеља озбиљна пред Богом. Ако си служитељ, знаш да је одговорност на теби.
Данас Бог не говори непосредно, нити небо отвара своја уста, нити анђели подижу свој глас. Ако се људи уздрже да говоре, свет неће моћи да чује Божију реч. Током ових две хиљаде година, Господ говори када нађе употребљиву особу. Ако Он данас може да нађе служитеља, Његова реч ће бити обилна. Морамо да будемо доведени до места где је Павле био: ми говоримо, али и Господ говори. Тада ћемо видети обиље Божије речи. Нека нам Господ буде милостив дајући нам реч. А исто тако и нека подигне многе служитеље речи.
