|
BrakDa bi neko bio dobar hrišćanin mora da bude veran u svim svojim osnovnim životnim pitanjima. Ako u bilo kojoj od tih oblasti dolazi do moralne dileme, bilo da se radi o porodici, profesiji ili ma čemu drugom, onda će kasnije doći i do drugih nevolja. I samo jedna poteškoća, sa kojom se nije pravilno postupilo, biće dovoljno jaka da spreči rast i onemogući čoveku da hoda u čestitosti.
U ovoj lekciji ćemo razmotriti pitanje braka. Mladi vernici bi naročito trebalo da znaju šta Gospodnja reč ima da kaže u vezi sa tim. Pogledajmo dakle, taj predmet sa različitih gledišta.
Ljudi su svesni svoje polne potrebe baš kao što su svesni i svoje gladi. Ako je glad prirodan, telesni zahtev, onda je i polnost prirodni zahtev tela. Prirodno je da neko oseća glad i to nije greh. Ali ako ukrade hranu, to onda jeste greh. To je nešto neprirodno. Isto tako je i svesnost o polnosti prirodna i ne treba je smatrati kao grešnu. Samo onda kada osoba koristi neispravan način da zadovolji svoju želju, pada u greh.
Bog je dao čoveku polnu svesnost. Bog je odredio i stvorio brak. Brak je uveden pre, a ne posle čovekovog pada u greh. To je bilo pre onoga što se desilo u 3. glavi knjige Postanja. U stvari, Bog je brak ustanovio u 2. glavi Postanja. Odatle sledi da je polna svesnost postojala pre, a ne posle dolaska greha na svet. Važno je da znamo da u tome što smo polno svesni nema ničeg grešnog. Greh prvenstveno sa tim nema veze, zato što je i samo prisustvo te svesnosti Bog stvorio.
Za trideset godina mog uzdanja i službe Gospodu došao sam u kontakt sa velikim brojem mlade braće i sestara. Uvideo sam da neke ljude nije lako uznemiriti, dok su drugi veoma uznemireni nepotrebnim optužbama svoje savesti. Njihova savest je uznemirena neosnovanim optužbama zato što ne poznaju Božije misli niti im je jasno šta govori Božija reč. Oni misle da su zgrešili zato što su svesni svoje polnosti. Neka braća su otišla toliko u krajnost, da sumnjaju u Božije delo u njima zato što su još uvek svesni svoje polnosti. Smatrati polnost kao nešto grešno je neznabožačka ideja. Kao što nije grešno osećati glad, isto tako ni potreba za polnošću nije nimalo grešna. To je nešto prirodno.
Gospod nam kaže kroz svoga apostola: „Svi da poštuju brak“ (Jev. 13:4). Ne samo da bi ga trebalo poštovati nego je brak nešto sveto. Za Boga je polnost sveta i prirodna.
Dr Mejer (F. B. Meyer) je napisao mnogo dobrih knjiga u kojima podvlači važnost izgradnje hrišćana. On kaže da samo prljav um može da smatra polnost kao nešto prljavo. Ja se slažem sa njim. Čovek vezuje prljave misli za polnost zato što je on sam prljav. Onima koji su čisti sve je čisto. Nečistima je sve nečisto. Polni odnosi u braku koje je Bog odredio, sveti su, čisti i neokaljani.
Pavle nam govori o tome da će u poslednja vremena doći demonska učenja, među kojima će biti i zabrana stupanja u brak (1. Tim. 4:3). Ovo demonsko učenje daje utisak da se putem njega dolazi do svetosti. U svojim člancima Pember (G. H. Pember) jasno ukazuje na to kako ljudi koji zabranjuju stupanje u brak traže svetost. Misle da će ih to učiniti svetima. Ali u Prvoj poslanici Timoteju jasno je izneseno da je zabrana stupanja u brak demonska nauka. Bog nikada nije zabranio brak.
Nijedan vernik ne sme da ima lošu savest zbog neznabožačkog učenja. Svesnost o polnosti je prirodna – nije grešna. Nevolja nije u prisustvu takve svesnosti, nego u tome, što je ona pretvorena u greh. Ta svesnost nije grešna, ali način na koji bi ona mogla da se tretira čini je grešnom.
Bog je ustanovio brak. Bog je rekao: „Nije dobro da je čovek sam“ (1. Moj. 2:18). Sve ono što je Bog stvorio je dobro. Prvoga dana stvaranja Bog je video svetlost i rekao da je dobra. (Drugi dan je bio izuzetan po tome što je stvoren svod, mesto sataninog obitavanja.) Ali šestoga dana, kada je Bog stvorio čoveka, On je rekao: „Nije dobro da je čovek sam“ (1. Moj. 2:18). To ne znači da čovek nije dobro stvoren, nego da je čovek samo dopola stvoren.
Tako je Bog dao čoveku druga prema njemu. I Eva je stvorena šestoga dana, a zatim ju je Bog doveo Adamu. Ona je stvorena izričito za brak.
Reč „drug“ znači „pomoćnik“, što će reći da ona prvo mora da odgovara ili da bude prikladna Adamu pre nego što može da mu bude od pomoći.
Kada je Bog stvorio čoveka, On ga je stvorio kao muško i žensko. To je kao da je prvo stvorio jednu polovinu čoveka, a zatim drugu, da bi tako dobio celinu. Tek onda kada su se dve polovine spojile čovek je postao kompletan. Bog je tada rekao: „Veoma dobro“ (1. Moj. 1:31).
Pre svega, trebalo bi ukazati na to da je Bog uspostavio brak, a ne čovek. Dalje, on nije nastao posle, nego pre čovekovog pada u greh. Čovek nije zgrešio prvoga dana kada ga je Bog stvorio, nego je tog prvog dana stupio u bračnu zajednicu. Kada je Bog stvorio Evu, tog istog dana je doveo Adamu. Tako stoji da je Bog ustanovio brak.
U 1. Mojsijevoj u 2. glavi je zabeleženo stvaranje čoveka; u 2. glavi Evanđelja po Jovanu imamo venčanje u Kani kada je Gospod Isus pretvorio vodu u vino. Ovaj događaj nam ne govori samo o tome da je Gospod Isus dozvolio brak, nego i da ga je odobravao. Bio je na venčanju i učinio da ono bude srećno i uspešno. Bog je uspostavio brak, a Gospod Isus ga je potvrdio.
Božija namera je da muž ima ženu da mu pomaže. Zato je žena i nazvana „drug“ ili „pomoćnik“. Bog hoće da muž i žena zajedno žive, da imaju duhovnu zajednicu i da se uzajamno pomažu.
2. Da bi se sprečio razvrat
U Starom zavetu čitamo da je Bog uspostavio brak pre nego što je greh došao na svet. Ali u ovim novozavetnim danima, greh se već nalazi na svetu. Zato nam Pavle pokazuje u 1. Korinćanima u 7. glavi da zbog toga što je greh došao, brak ne samo što nije zabranjen, nego je štaviše, neophodan.
Da bi se sprečio razvrat, Pavle nam kaže da bi svaki čovek trebalo da ima svoju ženu i da bi svaka žena trebalo da ima svoga muža. On ne osuđuje polnu svesnost, već kaže da brak može da spreči razvratan život.
Pavle kaže: „Ne starajte se za telo“ (Rim. 13:14). To je divno. Na primer: pretpostavimo da je neko uhvaćen u grehu oholosti. Pavle ne može da mu kaže: „Zato što si sklon oholosti, dozvoljavam ti da budeš ohol kod kuće da ne bi bio ohol na svim drugim mestima. Ako imaš jedno mesto gde ti je dozvoljeno da budeš ohol, nećeš biti ohol na drugim mestima.“ Kad bi Bog to rekao, znači da bi se starao za telo. Bog tako nešto nikada ne dozvoljava. Ako neko voli da krade, ti mu ne kažeš: „Zato što voliš da kradeš, dozvoliću ti da kradeš samo ono što pripada tome i tome bratu – da ne bi krao na drugim mestima.“ Naprotiv, reći ćeš mu: „Nije ti dozvoljeno da bilo gde kradeš.“ Krađa je u potpunosti greh. Zbog toga nemoj da misliš kako bi mogao da je odobriš. Oholost je jedan neovlašćeni greh i zbog toga mu se ne sme popuštati. Ali polnost nije kategorički grešna i zato bi svaki čovek trebalo da ima svoju ženu i svaka žena da ima svoga muža. Svesnost o polnosti nije greh. Da jeste, Pavlove reči bi odobravale ugađanje telu. Međutim zato što znamo da apostol ne odobrava ugađanje telu, odatle sledi da polnost nije greh. Ne zaboravimo da Bog ne popušta telu time što dozvoljava brak. Brak je svet, i sam Bog ga je uspostavio.
Kada je greh došao na svet, brak je postao neophodan da bi se sprečio razvrat. To ni u kom slučaju ne bi trebalo da se smatra kao popuštanje telu.
Kada je Pavle govorio o braku, on je u 1. Korinćanima 7:4 rekao: „Žena ne raspolaže svojim telom, nego muž; isto tako i muž ne raspolaže svojim telom, nego žena.“ Njegovo učenje po ovom pitanju je sasvim jasno. On dalje u stihu 5 kaže: „Ne uskraćujte se jedno drugom, sem po dogovoru za izvesno vreme, da se predate molitvi, a zatim da se opet sastanete, da vas satana ne iskuša zbog vaše neuzdržljivosti.“ Uopšteno govoreći, muž i žena ne bi trebalo da se razdvajaju da ne bi došlo do razvrata. Zato je Bog ustanovio brak i naredio da muž i žena ostanu zajedno.
„Bolje (je) stupati u brak nego raspaljen patiti“ (1. Kor. 7:9). Pavle je ovde strog. Oni koji imaju jaku želju za brakom i zapaljuju se, trebalo bi da stupe u brak. On ih ovde ne kori zbog njihovih jakih osećanja, kao da su ona grešna, niti pak daje oduške telu. On samo kaže da ako neko ima jaku želju za brakom bolje je da stupi u brak, nego da se raspaljuje. Božija reč je jasna po tom pitanju. Svesnost o polnosti nije greh. Čak ni jaka seksualna želja nije greh. Ali Bog takvima prepisuje brak. Ne bi trebalo da se ustežu od braka da u protivnom ne bi pali u greh.
3. Radi primanja zajedničke milosti
Govoreći muževima i ženama, Petar kaže: „Muževi, živite uviđavno sa ženom kao slabijim sudom ukazivajući im poštovanje kao sunaslednicama životne blagodati“ (1. Pet. 3:7). Drugim rečima, Bogu je milo da Mu muž i žena zajedno služe. On traži Akvilu i Priskilu, a isto tako i Petra i njegovu suprugu kao i Judu i njegovu suprugu da Mu služe.
Mladi vernici bi trebalo da znaju tri osnovna razloga za hrišćanski brak. Prvo: radi uzajamne pomoći; drugo: radi sprečavanja greha; i treće: radi zajedničkog primanja Božije blagodati. Brak se ne sastoji samo od jednog hrišćanina, nego od dvoje hrišćana koji žive u Božijem prisustvu. Ne samo da jedna osoba prima milost, nego dve, kao sunaslednici životne blagodati.
Biblija je zaista divna knjiga zato što nam s jedne strane pokazuje da polnost nije grešna i da je Bog uspostavio i odredio brak da bi sprečio greh, a ipak s druge strane govori da je dobro da oni koji nemaju jak polni nagon i koji nemaju veliku potrebu da zadovolje tu želju zadrže svoju devstvenost.
1. Svrha devstvenosti
Devstvenost nije svetija od braka, ali devstvenici imaju to preimućstvo što mogu da se brinu za delo Gospodnje svom svojom fizičkom snagom.
Pavle nam pokazuje da oni koji su u braku imaju tri poteškoće. Pre svega brak je veza. On kaže: „Jesi li se privezao za ženu?“ (1. Kor. 7:27). Kada si već jednom oženjen onda moraš da obratiš pažnju na mnoge stvari. Drugo, oni koji su u braku imaće nevolje. „Ali će takvi imati telesnu nevolju“ (st. 28). Prirodno je da se posle stupanja u brak povećavaju telesne nevolje, tako da ne možeš da služiš Gospodu bez ometanja. Treće: oni koji su u braku brinu se za stvari ovoga sveta (st. 32-34). Takve brige, o kojima Gospod Isus govori u Mateju 13, mogu lako da spreče žito da donosi rod, zato što brige ovoga sveta guše zrno i onemogućavaju mu da donese plod. Dakle, brak ima svoje poteškoće: vezanost, nevolje i brige.
Pavle ne govori samo hrišćanskim radnicima nego svoj braći i sestrama. Onaj koji čuva svoju devstvenost pošteđen je mnogih poteškoća. Pavle ne zahteva devstvenost, ali joj je naklonjen. U stvari on samo otkriva činjenice. Dobro je da braća i sestre budu u braku, zato što će izbeći opasnost padanja u greh razvrata; ali biće vezani, doživeće više nevolja u telu i imaće više ovozemaljskih briga.
2. Za koga je devstvenost
Pavle nam govori ko su oni koji mogu da zadrže svoju devstvenost.
Onaj koji je primio dar od Boga može da zadrži svoju devstvenost. Devstvenost je dar. „Ali svako ima svoj blagodatni dar od Boga, jedan ovako, a drugi onako“ (1. Kor. 7:7). Neki bi trebalo da stupe u brak zato što su primili dar za brak. Bez tog dara niko ne može da stupi u brak. Kao što je devstvenost Božiji dar, tako je i brak dar od Boga.
Po pitanju devstvenika, prvi uslov je da i pored toga što su polno svesni, ipak nisu pod seksualnom prinudom. Neki ljudi imaju jak polni nagon, dok drugi imaju samo polnu svesnost, a ne i nagon. Samo oni mogu da ostanu devstvenici.
„Ali ako neko misli da neprilično postupa sa svojom devstvenošću, i ako je zašao u godine, i tako mora da bude, neka čini šta hoće; ne greši; neka stupaju u brak. Ko međutim, čvrsto stoji u svom srcu i nema nužde nego ima vlast nad svojom sopstvenom voljom, pa je ovo odlučio u svom sopstvenom srcu, da sačuva svoju devstvenost, dobro čini“ (st. 36, 37 - Darbijev prevod). U grčkom reč ukazuje na devstvenost, a ne na kćerku, kao što stoji u nekim prevodima. Ako neko smatra da prema sebi nije postupio kako valja u vezi sa svojom devstvenošću, neka se ženi. Ali onaj ko želi da zadrži svoju devstvenost i čvrsto tako odluči u svom srcu neka tako i učini.
Oni koji mogu da zadrže svoju devstvenost su oni, koji prvo: nemaju polnu nužnost, nego samo polnu svesnost; drugo: koji su čvrsto odlučili u svom srcu da pred Gospodom održe svoju devstvenost; i treće: nemaju potrebu zbog okolnosti – „nema nužde“ (st. 37). Neki ljudi imaju nevolje iz prirodnih razloga, i zbog toga im nije lako da srede pitanje devstvenosti. Na njih možda porodica vrši pritisak ili se pak sreću s drugim poteškoćama tako da im nije moguće da ostanu devstvenici. Zbog toga je devstvenost moguća samo onda kada to prirodni uslovi dozvoljavaju.
3. Odnos između devstvenosti prema carstvu nebeskom i uznesenju Crkve
Onaj koji može da održi svoju devstvenost zaista dobija mnogo pred Bogom. Mislim da nam Matej 19 jasno govori o tome da je devstveniku lakše da uđe u carstvo nebesko. Moramo da priznamo da postoji značajan odnos između devstvenika i carstva iz reči koju čitamo u 12. stihu: „Ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskoga.“ Ne usuđujemo se da kažemo u čemu se sastoji taj značaj, ali ipak možemo da kažemo da devstveništvo ima svojih preimućstava za ulazak u carstvo nebesko. Zbog toga je Gospod rekao kako ima onih koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskog.
U Otkrivenju u 14. glavi vidimo sto četrdeset i četiri hiljade onih koji su prvenci od ljudi Bogu i Jagnjetu. To su devstvenici (st. 4) i oni idu za Jagnjetom kuda ono ide. Odatle možemo da vidimo da se devstveništvo nalazi u jednom naročitom odnosu prema uznesenju Crkve.
Po učenju Biblije brak je svet, a isto tako je sveto i ne ulaziti u brak. Brak je dobar, ali ne ulaziti u brak je bolje. Ne stupati u brak pruža osobi slobodu da služi Gospodu. Ovo se mora jasno izneti pred braću i sestre da bi mogli sami da odluče pred Bogom.
Gospod je postavio definitivne uslove sa kim neko može ili ne može da stupi u brak. Biblija jasno govori o tome da bi brak u Božijem narodu trebalo da bude ograničen između onih koji njemu pripadaju. Drugim rečima, ako neko želi da stupi u brak, onda takav mora da traži bračnog druga među onima koji pripadaju Božijem narodu. Nije dozvoljeno da stupa u brak sa nekim izvan okvira Božijeg naroda.
1. Učenje Starog zaveta
Stari Zavet sadrži dovoljno opomena da bi potvrdio da ne bi trebalo da stupimo u brak sa onima koji ne pripadaju Božijem narodu.
Niti se prijatelji s njima; kćeri svoje ne daji za sina njihova, niti kćeri njihove uzimaj za sina svoga. Jer bi odvratila sina tvoga od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnevio Gospod na vas i potro vas brzo. 5. Moj. 7:3,4 Izraelcima nije bilo dozvoljeno da stupaju u brak s Hanaancima. Mlada braća i sestre bi to trebalo da vide. Po učenju Starog zaveta bračni drug mora da bude neko ko je u Gospodu. Nemoj da tražiš muža ili ženu izvan vere. Najveći problem je u tome što postoji mogućnost da bi ta druga osoba mogla da te odvuče od Gospoda da služiš drugim bogovima. Veoma je lako da žena sledi muža i da muž sledi ženu u klanjanju idolima. Pošto su u braku, lako je klanjati se idolima onog drugog.
Jer ako se odvratite i pristanete za ostatkom tih naroda što su još ostali među vama, i s njima se oprijateljite i pomešate se s njima i oni s vama, znajte zaista da Gospod Bog vaš neće više izgoniti tih naroda ispred vas, nego će vam oni postati zamka i mreža, i bič bokovima vašim, i trnje očima vašim, dokle ne izginete na ovoj dobroj zemlji koju vam je dao Gospod Bog vaš. Isus Navin 23:12,13 Isus Navin ih je takođe upozorio na narode koji su živeli u zemlji, zato što bi im postali mreža i zamka. Strane žene i muževi bi im bili trnje, te bi ih uhvatili i držali dok ih ne unište.
Kada se Nemija vratio u Judeju pošto je bio u zemlji gde je robovao, otkrio je da zbog mešanih brakova mnoga deca Izraelova ne znaju da govore jevrejskim jezikom. Zato je istupao protiv njih i naredio im da se potpuno odvoje od stranih žena (vidi Nemija 13:23-27). Nevolja stupanja u brak sa ženom koja je od mnogobožaca je u tome što će deca pre ili kasnije slediti svoju majku, umesto da služe Bogu koji je sa tobom. Ako se oženiš mnogoboškinjom, videćeš svojim sopstvenim očima kako ti deca odlaze u svet. To zaista dovodi do teške situacije.
Juda čini neveru, i gadost se čini u Izrailju i u Jerusalimu, jer skvrni Juda svetinju Gospodnju, koju bi mu valjalo ljubiti, ženeći se kćerju tuđega boga. Malahija 2:11 Ženidba sa kćerju neznabošca je u Božijim očima svetogrđe protiv Njegove svetosti. Zato je hrišćanski brak ograničen po pitanju osobe koja dolazi u obzir. Brak treba da sklope dvoje vernika.
Solomon je bio najmudriji od svih careva, a ipak je pao u idolopoklonstvo time što se oženio strankinjama.
2. Učenje Novog zaveta
U Novom zavetu Pavle jasno piše o tome ko bi trebalo da bude bračni drug.
Žena je privezana dok joj muž živi; a ako joj muž umre, slobodna je da se uda za koga hoće, samo u Gospodu. 1. Korinćanima 7:39 Pavle nam u ovom poznatom odlomku govori sa kim možemo da stupimo u brak: „Ne vucite sa nevernicima jaram“ (2. Kor. 6:14). Iako se ova reč ne odnosi isključivo na brak, tu se ipak ubraja i brak. Kad vernik i nevernik rade zajedno da bi stigli do istog cilja to je kao kada bi se u jaram stavile dve različite vrste domaćih životinja da oru zemlju. Bog to zabranjuje. Bog ne dozvoljava da vernik i nevernik budu u istom jarmu. U Starom zavetu se izričito naređuje: „Ne ori na volu i na magarcu zajedno“ (5 Moj. 22:10). Vo je spor, a magarac brz. Jedan želi da ide na jednu stranu, drugi na drugu. Isto je i sa vernikom i nevernikom. Jedan ide ka nebu, drugi ka svetu. Jedan traži duhovni blagoslov, drugi zemaljsko bogatstvo. Jedan vuče u jednom pravcu, drugi u drugom. To je nemoguća situacija. Takav jaram ne može da opstane.
Najozbiljniji jaram od svih ostalih je brak. Od tri primera: stupanje sa nekim u posao, zajednički poduhvat, i brak – poslednje predstavlja najteži jaram. Zaista je teško da se zajedno nosi odgovornost za porodicu. Idealna osoba za brak je brat ili sestra u Gospodu. Nemoj da budeš nemaran time što ćeš izabrati nevernika. Ako budeš to učinio, odmah ćeš zapasti u nevolju. Vernik vuče u jednom pravcu, dok onaj drugi teži svetu. Jedan traži nebeske darove, a drugi ide za zemaljskim blagom. Razlika između to dvoje je ogromna. Zato nam Biblija naređuje da stupamo u brak sa onima koji su u Gospodu.
Evo jednog problema. Pretpostavimo da je brat već oženjen ženom koja je neverna, ili pak imamo sestru koja je već udata za nevernog čoveka. Šta bi on ili ona trebalo da učine? Ovo se razlikuje od prethodnog slučaja, zato što se onaj tiče onih koji još nisu u braku, ali traže bračnog druga. Međutim problem koji ovde imamo je u tome da je osoba već u braku sa nevernikom. Šta bi u tom slučaju trebalo učiniti?
1. Ako hoće da ide, pusti ga
1. Kor. 7:12, 13 i 15 daje odgovor na to pitanje. Gospod Isus u evanđeljima predviđa da će u porodici biti problema. Ako neko potpuno veruje u Gospoda, u kući će doći do sukoba. Luka piše o tome šta je Gospod rekao: „Jer će od sad pet njih u jednoj kući biti razdeljeni; podeliće se troje protiv dvoje i dvoje protiv troje“ (Luka 12:52). Do takve podele dolazi zbog toga što je neko uzverovao u Gospoda. Ako neverni muž želi da se razdvoji zato što njegova žena veruje, i kaže: „Ja te više ne želim zato što si uzverovala u Gospoda,“ šta bi trebalo njegova žena da učini? Božija reč o tome jasno govori: „Neka se rastavi“ (1. Kor. 7:15). Ista stvar je i sa nevernom ženom i vernim mužem. Ako ona insistira na tome da se razdvaja, neka ide.
Ali jedno mora da bude jasno: neka on ili ona budu inicijatori; vernik ne sme da traži razvod. Vernik neće da ide, nego je to želja nevernog. Nevernik je nezadovoljan, i misli da nema budućnosti zato što je bračni drug uzverovao u Gospoda.
2. Ako ostane, Gospod će ga izbaviti
Ako su neverna žena ili neverni muž zadovoljni time da žive sa bračnim drugom koji veruje, Pavle kaže, neka ne ostavlja svoju ženu ili svoga muža. Bog nas je pozvao da živimo u miru. Neverni je posvećen u vernom. Možda će neverna žena ili neveran muž biti spaseni. Ako dođe do razdvajanja, to mora da dođe na inicijativu nevernog, a ne vernog. Ali, ako neverni ne traži razvod, uzdamo se u to da će Gospod da spase dušu. Sasvim je lako da Gospod spase takve. Zato se držimo ovoga.
Ponekad su brat ili sestra već vereni sa nevernikom. Šta bi u tom slučaju trebalo da učine?
1. Nevernik može da prekine veridbu
Jasno je da Gospod ne želi da za bračnog druga uzmemo nevernu osobu. Ali, ako je osoba već verena, onda je to druga stvar. Najbolje bi bilo da neverni verenik ili verenica dobrovoljno zatraži raskid veridbe, pošto još nisu stupili u brak. Ako Gospod učini da neverni zatraži raskid veridbe, zbog toga što je onaj drugi uzverovao u Gospoda, to je u redu. U protivnom doći će do izvesnih poteškoća.
2. Vernik ne bi trebalo olako da poništi ugovor1
Takav dobrovoljni predlog se ne dešava uvek. I pored toga što suprotna strana shvata da ti veruješ u Gospoda, on ili ona bi još uvek mogli da se drže veridbe. Ne bi trebalo da zaboraviš da si time što si se verio sa drugom osobom, učinio ugovor – obećanje koje je pred Bogom dato njemu ili njoj. Hrišćanin ne bi olako trebalo da poništi takav ugovor, jer u Božijim očima takav ugovor je svet. I ti, isto tako kao i onaj drugi, možeš da predložiš poništenje veridbe. Takav predlog ne mora da pokrene samo neverna osoba, kao što je to slučaj među onima koji su već u braku. Ovo je samo veridba, i zato možeš da daš takav predlog. Međutim, ako druga osoba insistira na tome da ispuniš svoje obećanje, moraćeš da ga ispuniš. Kada hrišćanin da reč, onda mora i da je izvrši; ona ne sme da se poništi. Zato što Bog drži svoju reč, mi imamo spasenje. Kad je ne bi držao, ne bi bilo ni spasenja. Zato, mi možemo da pregovaramo, ali svojevoljno ne možemo da poništimo ugovor. Ako se druga strana ne slaže, ugovor mora da se sprovede u delo.
„Ko može počivati na svetoj gori tvojoj? . . . ko se zaklinje bližnjem pa ne poriče“ (Psa. 15:1, 4). To možemo da ilustrujemo događajem o Gavaonjanima (Isus Navin 9). Oni su skovali lukav plan protiv izraelskog naroda i prevarili ga na osnovu suvog i ubuđalog hleba, stare obuće i pohabane odeće. Rekli su da su došli iz daleke zemlje i naveli Isusa Navina da sa njima napravi mirovni ugovor i da ih ostavi u životu. Kasnije se ispostavilo da su im bili susedi. Ali, zbog toga što je zavet već bio učinjen, Bog nije dozvolio Izraelu da ih pobije, nego im je dato da budu drvodelje i vodonoše celom Izraelu. Ovo nam govori o tome kako je držanje zaveta u Bibliji veoma ozbiljna stvar.
Ako druga strana želi da poništi zavet, onda sam slobodan da ga poništim. Ali ako on insistira da se držim zavetnih uslova, moram da ih ispunim.
Zavet sa Gavaonjanima je doveo do ozbiljnih posledica. Saul je u svojoj revnosti pobio Gavaonjane (vidi 2. Sam. 21). Zbog toga je nebo zadržalo kišu i u zemlji je zavladala glad. David je pitao Gavaonjane šta žele da učini za naknadu. Gavaonjani su zahtevali da se sedam Saulovih sinova obesi na drvo. David je morao da se složi sa tim zahtevom. Bog nam neće dozvoliti da olako poništimo zavet. Dakle, zbog toga moramo da se učimo da držimo zavete koje smo učinili.
Odatle sledi, po pitanju braka: ako neverna osoba neće da raskine veridbu, onda verna ne sme to da učini silom. Zavet mora da se održi time što će stupiti u brak.
3. Pre braka, vernik bi trebalo da pregovara o uslovima
Vernik može da učini jednu stvar, a to je da pre nego što stupi u brak postavi izvesne uslove. Prvo, vernik mora da ubedi nevernog da se složi sa tim da će on ili ona da služi Gospodu. Ne bi trebalo da bude ni skrivanja ni pretvaranja. Zastava mora potpuno da se razvije. Kao hrišćanima, njemu ili njoj mora se dozvoliti sloboda da bez ometanja služi Gospodu. Drugo, kada se deca rode u porodici, ona moraju da se vaspitaju u Gospodnjoj nauci. Bračni drug možda ne veruje u Gospoda, ali deca moraju da se podižu u strahu Gospodnjem. Ove dve stvari moraju da se srede pre stupanja u brak, inače će doći do poteškoća. Ako verna osoba stupi u brak ili je data da se uda za nevernog, to je bez sumnje veliki gubitak. Naša je želja da umanjimo gubitak i poteškoće svedemo na najmanju meru. Moramo da zatražimo slobodu da služimo Gospodu i da dovedemo decu Gospodu. Mi smo hrišćani. Nećemo da idemo u svet, nego hoćemo da sledimo Gospoda. Ako se onaj drugi složi sa našim uslovima, u redu. Ako neće, neka poništi veridbu.
Biblija jasno govori o razvodu. Razvod je dozvoljen samo pod jednim uslovom. Razni narodi po svetu dozvoljavaju mnoge i različite razloge za razvod, ali Biblija dozvoljava samo jedan. Jedan jedini uslov za razvod je preljuba. Drugog nema. Mentalna okrutnost ili fizička odsutnost ne predstavlja biblijsku osnovu za razvod braka. Gospod Isus jasno iznosi, u Mateju 19 i u Luki 16 da se razvod braka dozvoljava samo u slučaju preljube.
1. Brak da se ne krši
Mogao bi da pitaš: zašto je razvod dozvoljen ako je došlo do preljube? Zato što ono što je Bog spojio, čovek ne treba da rastavlja (Matej 19:6). Drugim rečima, u Božijim očima muž i žena su jedno. Razvod je objava da je to jedinstvo narušeno. Preljuba ga je uništila, zato što je onaj koji je počinio preljubu uništio jedinstvo muža i žene.
2. Razvod se dozvoljava tek pošto je jedinstvo razbijeno
Zašto je razvod braka u slučaju preljube dozvoljen? Zato što je jedinstvo već razbijeno. Kada muž ili žena učini greh preljube, jedinstvo između muža i žene je uništeno. Dakle, bračni drug je slobodan. Ispočetka je bilo jedinstvo i zato mora da se održava. Ali kada se to jedinstvo izgubi, bračni drug je slobodan. Zato je preljuba jedini uslov za razvod. Ako muž počini preljubu, njegova žena može da ga ostavi ako to želi. Isto tako, muž može da ostavi ženu, ako je ona učinila preljubu. Crkva to ne bi trebalo da sprečava. Bračni drug može da traži razvod braka i da stupi u novi brak.
Razvod je samo objava. Razvod objavljuje činjenicu da je jedinstvo slomljeno. Zato oštećeni bračni drug može ponovo da stupi u brak.
Dakle, šta je razvod? To je razbijanje jedinstva. To se dešava u vreme kada se počini preljuba, a ne u vreme razvoda. Razvod braka je samo jedan postupak kojim se objavljuje da jedinstvo više ne postoji. Kao što venčanje objavljuje početak bračnog jedinstva, tako razvod govori o njegovom završetku. Zato je razvod braka dozvoljen pošto je učinjena preljuba. Razvod u slučaju da nije došlo do preljube, sasvim je druga stvar. Svaki drugi razlog za razvod braka ima preljubu kao posledicu.
Dakle, brak je sjedinjenost. Dva bića nisu više dva, nego jedno telo. Preljuba uništava tu sjedinjenost, a razvod objavljuje da je došlo do raspadanja tog jedinstva. Zato, ono što je Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.
Biblija dozvoljava onima koji su izgubili svoga muža ili ženu da ponovo stupe u brak.
Brak se završava smrću. Kada dođe vaskrsenje, bračne veze više neće biti, jer u vaskrsenju muškarci se ne žene niti se žene udaju. Brak je nešto što pripada ovom svetu. Anđeli se ne žene, niti će pak čovek da se ženi kada dođe vaskrsenje. Brak pripada ovom dobu, a ne dobu koje će doći. Zbog toga se brak završava smrću. Posle smrti životnog druga, onaj koji je još živ može ponovo da stupi u brak, ili pak zbog prošlih osećanja može da ostane udovac ili udovica.
Zapazimo šta Rimljanima 7 uči. Odavde vidimo da je svaki hrišćanin u neku ruku ponovo stupio u brak. Kroz Hristovu smrt i vaskrsenje, mi smo ponovo u braku. Božija reč nam govori: „Udata žena, naime, vezana je zakonom za muža dok je on živ; ako pak muž umre, razrešena je od zakona kojim je vezana za muža. Stoga će se zvati preljubočinica – ako za muževljeva života pođe za drugog čoveka; ako pak umre muž njen, slobodna je od zakona i nije preljubočinica, ako pođe za drugog čoveka“ (st. 2 i 3). Rimljanima 7 uči da ne bismo mogli da pripadamo Hristu, da zakon nije umro, jer bi u tom slučaju bili preljubočinci zato što smo bili u zajednici sa zakonom. Ali kroz Hrista smo umrli zakonu. Danas možemo da izaberemo Hrista, i pri tom ne budemo preljubočinci. Sada smo sjedinjeni sa Hristom, zato što smo umrli zakonu. Danas crkva ne bi trebalo da zabranjuje udovicama da se ponovo udaju. Takav pojam je u principu neznabožački.
Naravno, dobro je da udovica ostane udovica i živi po istim načelima kao i oni koji žele da zadrže svoju devstvenost. „A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja“ (1. Kor. 7:8). Živeti sam kao devstvenik da bi se služilo Gospodu je apsolutno ispravno. Ali ne stupati u brak zbog kritikovanja i svetskih načela, nije ispravno.
Pavle je pisao Timoteju: „Hoću, dakle, da se mlađe udovice udaju“ (1. Tim. 5:14). Te mlade udovice bi trebalo da se udaju, isto tako kao što bi i udovci trebalo da se ponovo žene. Pitanje je samo u tome da li osoba ima takvu potrebu, kako u psihološkom, tako i u fiziološkom smislu. Neki se osećaju usamljeni. To je psihološki problem. Neki imaju porodične potrebe. Zato je u redu da brat koji je izgubio suprugu ili žena koja je izgubila muža da ponovo stupaju u brak. Hrišćani ne bi trebalo zbog toga da ih kritikuju.
Polni odnos izvan braka je greh. Bog u svojoj Reči govori da je polnost u redu – polna svesnost je ispravna. Štaviše i polni odnos je u redu. Biti polno svestan ne samo da je ispravno nego je i sveto. Samo mora da bude ograničeno bračnom vezom. Ako je u granicama braka, onda je i ispravno i sveto. Novim vernicima bi trebalo pokazati da polna svesnost ili potreba za seksom nije greh. To je nešto sveto. Međutim Bog ograničava i ograđuje polni odnos. Polni odnos je ispravan samo u braku – u sjedinjenosti muža i žene. Bilo kakva seksualna spoznaja ili čin izvan braka je greh. Vidite li šta je greh? Polnost postaje greh kada se praktikuje izvan braka. Zašto? Zato što polnost izvan braka razbija jedinstvo muža i žene. Polnost sama po sebi nije grešna. To moramo jasno da sagledamo pred Bogom.
2. Saglasnost volje je greh
U Mateju 5, Gospod Isus govori: „A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (st. 28). Reč „gleda“ ovde uključuje volju. Ne radi se samo o tome da se žena vidi, nego da se žena gleda. Videti je nešto pasivno, a gledati je nešto aktivno. Ne radi se o tome da se želja budi kada se vidi žena, nego o tome da se gleda zato što se rodila želja. Prvo ide želja, a zatim gledanje. Dakle to gledanje je drugi pogled, a ne prvi. Drugi pogled je u stvari treći korak. Prvi je u tome što vidi ženu, zatim se u srcu probudi požuda i konačno je gleda sa strašću. Neki ljudi su bez samokontrole. Dolaze im požudne misli koje im Satana ubacuje, a oni ih primaju. Osvrću se da još jedanput pogledaju. To je greh.
Drugim rečima, ono što Matej 5 podrazumeva to je, da je čovek koji gleda ženu sa požudnim mislima već počinio preljubu u svom srcu. Ovde se ne razmatra prvi pogled. Čovek može slučajno da vidi ženu na ulici, ali nije zgrešio ako se usprotivio požudnim mislima koje Satana pokušava da mu ubaci u razum. Onda kada se okrene i pogleda po drugi put, on odista zgreši. Ne zaboravite, dakle, polna svest nije greh, ali saglasnost volje jeste greh, zato što volja pristaje na seks izvan braka. Onaj koji tako pristaje, već je uništio bračno jedinstvo u svojoj volji. Greh je da se ta sjedinjenost uništi činom; ali isto tako pred Bogom je grešno da se takvo jedinstvo uništi i u volji.
__________1 U zapadnoj kulturi vrlo malo ljudi bi se pridržavalo tako strogih pravila po pitanju vereništva kao što to pisac iznosi u sledeća tri pasusa. Ipak, načelo je dobro i svi vernici bi trebalo da ga razmotre. Zavete ne bi trebalo olako kršiti. (Prevodilac) - nazad POČETAKCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|