Полазна тачка службе речи је откривење. Када нам откривење дође, Бог нас просветљује; изгледа да примамо мало светлости помоћу које можемо нешто да видимо. Ипак, чини се да је ово светло краткотрајно. Ако тврдимо да смо нешто видели, може бити да заправо ништа нисмо видели; али ако кажемо да нисмо ништа видели, изгледа да смо нешто јасно видели. Једног тренутка видимо, а затим не видимо.
Тако је то са просветљењем. Када смо први пут просветљени, као да нам је то изнутра врло јасно, па ипак не можемо да изразимо оно што смо видели. Ми то тако савршено разумемо у себи, али колико год се трудили, нисмо у стању да то објаснимо. Изнутра нам је најјасније; споља нам је још увек нејасно. Дође му као да смо две особе – оштроумни до крајности, а опет збуњени као и раније. Онда после неког времена заборављамо све осим да нас је Бог једном просветлио. Можда нас мало касније Бог поново просветли. Светлост долази по други пут и изгледа као да још једном нешто видимо. Оно што видимо може да буде потпуно исто као и раније, или може да буде мало другачије, или чак може да буде потпуно другачије. Али пошто смо имали прво искуство, наредног пута покушавамо да задржимо светлост да нам опет не побегне.
Природа светлости
Светлост има чудну природу да се лако губи. Рекли бисмо да се светлост креће веома брзо. Брзо нам долази, остаје само накратко и затим се опет брзо удаљава. Као да нерадо остаје. Сви они који служе реч слажу се са тим да би било добро када би светлост остала дуже да би нам омогућила да јасније видимо: да остане све док у потпуности не схватимо ствар. Али најчудније је то што не постоји начин да се светлост задржи.
Ово је искуство многих Божијих слугу. Безброј ствари се лако могу запамтити, али тешко је присетити се светлости. Оно што смо видели можда није оно чега се сећамо. Осећамо величину и озбиљност Божије светлости, али она брзо нестаје. Како да је се сетимо? Што је већа светлост, то је мање памћење. Многа браћа признају да је изузетно тешко запамтити оно што су схватили о духовном откривењу. Дакле, признајемо потешкоће у памћењу светлости. Светлост је за то да би је очи виделе, а не да би се памћење усредсредило на њу. Што више светлости видимо, мање смо у стању да се сетимо. Памћење не може да задржи светлост, јер је природа светлости за откривење, а не за памћење.
Размотримо сада природу те светлости. Када те светлост први пут обасја, изгледа као да ће је брзо нестати – па тако и буде. Потребно је много просветљења да би се формирало откривење. Можда је све оно што је остало од прве светлости која нам је дошла и прошла само чињеница да смо нешто угледели. Можда се уопште и не сећаш шта си видео. Осим чињенице да си ипак нешто видео, твоје памћење не садржи ништа друго. Међутим, у другом случају када долази светлост, можда ћеш се сетити неког садржаја; па ипак се светлост креће толико брзо да је веома тешко да се ухвати. Али трећом приликом светлост може да се задржи мало дуже и можда ћеш моћи јасније да видиш; но ипак, и даље имаш исти проблем, како да је задржиш. Кад год примиш просветљење, присутан је осећај да светлост брзо нестаје; лако бледи и брзо постаје део прошлости. Знаш да си нешто видео, али не можеш да кажеш како си то видео или шта си видео. Понекад светлост долази директно у твој дух; независна је од било ког другог пролаза. Другом приликом она долази путем Светог писма; то јест када читаш Библију светлост долази у твој дух. Према нашем искуству просветљење се обично даје директно нашем духу, мада има случајева када оно долази посредством читања Библије. Без обзира на то да ли светлост долази директно или индиректно, њена карактеристика је иста: лако се губи, што отежава њено задржавање.
Светлост преведена у мисао
Сада ћемо погледати другу тачку, а то је како превести светлост у мисао. Када откривење дође, Бог је тај који те просветљује. Ово је почетна тачка службе речи. Бог је засветлио у твом срцу; Он те је просветлио. Али ова светлост је дошла и нестала тако брзо да је не можеш запамтити нити је задржати. Како неко може да искористи ту брзо пролазну светлост у служби речи? То је потпуно немогуће учинити. Зато светлости мора нешто да се дода.
Тај додатни елемент је мисао. Ако је Бог са неким поступао тако да је његов спољашњи човек сломљен, та особа ће заправо имати веома богате мисли. Само човек богатих мисли може да преведе светлост у мисао. Само такви појединци могу да разумеју значење светлости. То је слично идеји коју су изразила нека браћа када кажу: „Пошто знам грчки, могу прецизније да схватим значење и да га преведем тачније за своје разумевање.“ На сличан начин, светлост је Божија реч, јер представља Божији ум. Ако је наш мисаони живот лош, нећемо моћи да спознамо значење нити да разумемо садржај када се даје светлост. Али ако је наш мисаони живот довољно богат и снажан, онда ћемо моћи да протумачимо светлост коју видимо и преведемо је у нешто што разумемо. Након што преведемо светлост у нешто што можемо да разумемо, моћи ћемо да се сетимо онога што смо видели, пошто можемо да памтимо само мисли – не можемо то да учинимо и са светлошћу. Другим речима, светлост која се памти је она која је преведена у мисао. Пре него што се преведе у мисао, немамо начина да је сазнамо или да је призовемо у свој разум. Међутим, након што је то преведено, ми смо потпуно у стању да се сетимо светлости.
Колико је само мисаони живот – разум – важан у служби речи. Наш разум је веома битан! Док се учимо да будемо служитељи речи, видећемо значај „разума“ као што је то поменуто у 1. Коринћанима 14. глави. То поглавље нам посебно скреће пажњу на питање пророковања. Зашто морамо да обратимо посебну пажњу на пророковање? Зато што пророковање укључује разум. Зашто говорење у језицима није наглашено у овом поглављу? Из простог разлога што не укључује разум. Стих 14. указује на ово: „Ако се молим Богу чудним језиком, дух мој се моли, а мој ум остаје без плода.“ Даље 15. стих каже: „Шта то значи? Молићу се Богу духом, али молићу се и умом; певаћу хвалу духом, али певаћу и умом.“ И 19. стих: „У Цркви ћу радије рећи пет речи својим умом — да и друге поучим, него хиљаде речи чудним језиком.“ Сходно томе, у служби Божије речи човеков разум игра главну улогу. Бог жели да светлост допре до разума онога ко је служитељ речи.
Светлост прво засија у духу, али Бог нема намеру да светлост тамо остане. Он жели да та светлост допре до разума. Након што светлост дође до разума, она више не пролази већ се може учврстити. Откривење није трајне природе; оно је као муња која бљесне и прође. Али када светлост засија и човеков разум је прихвати и зна њено значење, тада је светлост учвршћена и ми знамо њен садржај. Када је светлост само у духу, слободно долази и одлази, али када једном уђе у нашу мисао и разум, остаје усидрена. Од тада смо у могућности да користимо ту светлост.
Схватимо да када је светлост повезана само са нашим духом, ми је не можемо користити, јер она није стигла до места где бисмо могли да је користимо. За Бога, човек је „душа жива“ (1. Мој. 2:7). Ако нешто не дође до наше душе, ми то не можемо да користимо, то јест не контролишемо своју вољу. Ми нисмо некакви духови. Ми имамо дух, душу и тело. Када је светлост откривења у нашем духу, још увек не можемо да тврдимо да је она наша. Светлост откривења не треба да остане у нашем духу, она треба да допре до нашег спољашњег човека. Па ипак, исто тако треба јасно да препознамо да спољашњи човек није у стању да прими откривење; то само дух може. Упркос овоме, откривење не сме да остане у духу; оно мора да допре до човековог разума.
Ово дело превођења светлости у мисао разликује се од појединца до појединца. Велика је разлика у томе да ли су нечије мисли богате пред Господом. Ако нечије мисли заостају за Божијом светлошћу, онда ће светлост бити изгубљена. Ако је посуда неподобна или незадовољавајућа, онда поново долази до њеног губитка. Када Божија светлост дође на неку особу, ако њене мисли нису расејане или заокупљене на неки други начин, она ће моћи да се усредсреди на ту светлост. Расејани разум не може да се усредсреди на Божију светлост, као што то не може ни преоптерећени разум. Можда си свестан светлости, али ниси у стању да је преведеш у своју мисао зато што ти је разум оптерећен другим стварима. Или можда твој разум није ни расејан ни заокупљен нечим, него је отупео. Ако је тако, онда када светлост засија у теби, ти ниси у стању да разазнаш шта она говори. Основни услов за све служитеље Божије речи је да њихов разум мора да буде обновљен.
Потешкоћа код неких људи налази се у чињеници да је превише њихових мисли и да су оне исувише конфузне. Они нису у стању да преведу Божију светлост нити да разумеју њено значење. Код других, проблем може бити у томе што су њихове мисли превише ниске и зле, јер увек мисле на ствари ниског степена. Како онда могу да се усредсреде на Божију светлост или да схвате њено значење?
Бог је светлост, зато што је светлост Његова природа. Божија светлост је велика, обилна и надмоћна као и сам Бог. Ако је наша мисао мала, сиромашна, ниска, или конфузна, несумњиво ће нам недостајати већи део Божије светлости када дође до нас. Бог никада не намерава да нам дâ мала откривења. Ако Он даје откривење, Његово откривење је велико; његов обим и садржај је обилан. Како ишта нечасно може да изиђе од Бога славе? Уобичајени део који Бог даје човеку је чаша која се прелива. Бог је заувек издашан, велик и свеобухватан.
Проблем данашњице је неспособност човекове мисли да задржи светлост која долази од Бога. Човекова мисао је мала и ниска, потпуно неодговарајућа да задржи велику Божију светлост. Драги моји, како се усуђујемо да очекујемо да се усредсредимо на Божију светлост разумом који је расејан и збркан од јутра до сутра? Чак и када би Бог био вољан да ти дâ светлост, твоја зла и ниска мисао не би била у потпуности способна да је преведе, разуме и задржи.
Не заборавимо да пре него што може да постоји служба речи, прво мора да постоји откривење од Бога. Али пошто Бог жели да употреби човека као свог служитеља, постоји и људски елемент који мора да се узме у обзир. Светлост откривења улази у човечији дух и потом се преводи у људску мисао. Ако наш дух буде оштећен, биће нам онемогућено да примимо откривење или светлост. Ако је наш разум неспособан, светлост неће моћи да допре до спољашњег човека нити да се преведе у мисао. Светлост је синула у нашем духу, али захтева здрав и богат разум да то протумачи и касније преточи у речи. Ако је наш разум по цео дан оптерећен бригом или притиснут проблемом хране или породице, где ћемо онда обезбедити додатну снагу да размишљамо о духовним стварима?
Човекова ментална снага делује као његова физичка снага. Ако његова рука може да подигне само 20 кг тежине, онда он не може да поднесе ништа теже, чак ни пола килограма више. Тако је ограничена и наша ментална снага. Ако је потрошимо на другим стварима, неће нам ништа остати што бисмо могли да је употребимо на оно што се тиче Бога; и стога нећемо моћи да преведемо Божију светлост у мисао.
Нека браћа размишљају о јелу и пићу, о породици или о световним активностима – за Бога им је преостало врло мало мисли. Њихов разум је испуњен овоземаљским стварима и то их стално терети. Није да њихов дух није у стању да прими светлост; јер чак и ако приме светлост, оно што је примљено биће протраћено јер немају постојани разум којим би могли да задрже светлост. Просветљење мора да буде повезано са разумом слободним да то прими. Потребан је снажан и богат разум да би се усредсредио на светлост. Када је нечији разум заокупљен другим проблемима, онда је то као да лута лавиринтом, неспособан да се извуче да би уочио светлост. Знате да је светлост обасјала ваш дух, али је тамо блокирана.
Божија светлост следи одређени пут, као што и Божија реч следи свој сигурни пут. Да би Божија реч била послужена другима преко нас, онда она мора да прође кроз одређене фазе у нама. Ако желимо да служимо Богу речју, морамо да дозволимо да Божија реч прође кроз ове обавезне фазе. Било који недостатак у разуму може да спречи да се светлост у духу преведе у речи.
Прилично је чудно да када светлост засија у нашем духу да ми обично не схватамо њено значење. Она нестаје пре него што смо у стању да је разумемо. Наш разум се често покаже неодговарајућим у тумачењу значења те светлости. Нешто смо видели, па ипак не знамо шта смо видели. Дакле, у овом случају постоји потреба за другим или трећим просветљењем пре него што можемо да се усредсредимо на светлост. Па ипак, ако су наше мисли богате, лако можемо да задржимо светлост када она први пут засија. Ако наш разум нема другог бремена или није заокупљен другим стварима, моћи ћемо јасно да уочимо оно што је у светлости.
Сви они који су искусни сложиће се са нама у овоме: да када наш разум покуша да преведе светлост, изгледа као да светлост вазда бежи; стога наша мисао мора брзо да разбистри наш разум или ће нам у супротном светлост побећи. Што је наша мисао бржа, то је лакше превођење. Уколико нам светлост побегне, можда ће нам по Божијој милости светлост опет доћи. Али ако нам опет не дође, пропустили смо нешто драгоцено, а све то због неадекватности нашег разума. Често осећамо да наша мисао није довољно спремна! И колико само често након што угледамо светлост покушавамо хитно да је преведемо у речи, као да нешто вадимо из ватре. Можда ћемо заиста и успети да се усредсредимо на нешто од тога, али оно најбоље нам се ипак измиче. Светлост никада не остаје довољно дуго да би нам омогућила да мислимо полако и да то постепено прихватимо. Она брзо долази и брзо одлази.
Браћо, схватићете колико је ваш разум неодговарајући када откријете да не можете да задржите светлост. Пре него што покушате да повежете своју мисао са Божијом светлошћу, могли бисте да сматрате да сте интелигентни, чак и да се похвалите својом оштроумношћу. Без обзира на то, открићете своју менталну слабост када не будете у стању да преведете Божију светлост у значајне речи. Осећај ће бити исти попут неког тумача коме недостају изрази да преведе поруку на језик који му је познат. У случају тумачења, говорник може да сачека тумача. Међутим, светлост нас никада не чека. Ако не можеш да је пратиш, она једноставно ишчезне. Не знамо зашто би то морало да буде тако, али смо ипак свесни те чињенице. Шта год се од светлости усидри, то остаје; остало нестаје. Ако се светлост поново врати, можда ћемо имати још једну прилику да је причврстимо. Хвала Богу на томе. Али ако се никада не врати, ми трпимо губитак и црква страда са нама – Црква ће изгубити драгоцену службу речи.
Ко онда бира служитеља? Бог. Ипак, ако наша мисао заостаје за светлошћу, изгубићемо прилику да служимо. Зато схватимо важност нашег разума у односу на Божију реч. Колико је само неразумно што неки мисле да није потребно размишљање да би неко био служитељ Божије речи. 1. Коринћанима јасно указује на потребу за разумевањем код оних који служе. Нико не може да буде добар служитељ речи ако нема ни разумевања ни мисли.
Сламање спољашњег човека
Можда ће неко поставити питање како треба да гледамо на библијско учење да у духовним стварима не мора да се користи човекова мудрост. Ово питање указује на потребу да спољашњи човек буде сломљен. Ако наше мисли, попут слуге који стоји на вратима, чекају просветљење да би разумеле значење онога што се открива у духу, онда оне постају најбоље слуге; без њих не може да буде службе речи. Али ако наше мисли, уместо да покушавају да разумеју светлост, теже да заступају своје сопствене замисли, оне се онда претварају у најгорег господара.
Велика је разлика између мисли као слуге и мисли као господара. Када мисли преузму улогу господара, оне покушавају у себи да схвате Божију светлост, да створе Божију мисао и произведу Божију реч. То је оно што зовемо човековом мудрошћу. Да човек самостално мисли то је људска мудрост, али њу Бог осуђује. Такву независну мисао треба сломити. Наше мисли треба да чекају на вратима као слуга који чека и спреман је да га Бог употреби. Не помишљајте на то да ви зачнете светлост; Бог је тај који сија у нашем духу. Уместо тога, наше мисли треба да буду спремне да се усредсреде на светлост, да је разумеју и преведу.
Можемо рећи да је у служби Божије речи мисао неопходан слуга. Колика је само разлика између зачећа светлости и усредсређивања на светлост. Свако ко се заиста учио пред Господом одмах зна да ли су мисли особе која говори господар или слуга. Кад год се човекова мисао углави у оно што се тиче Бога и приграби место господара, она постаје сметња Богу. Стога, спољашњи човек треба да буде сломљен. Када је нечија мисао сломљена, она више није збркана и независна.
Једноставно схватите да се сила размишљања повећава уместо да се уништава једном када је спољашњи човек сломљен. Имати сломљену мисао значи имати мисао која покреће и усредсређује се на саму себе као сломљена. После ће бити кориснија него раније. На пример, онај чији разум обузме једна ствар и даноноћно је наведен да размишља о тој једној ствари, ускоро ће постати опседнут њоме. У таквом менталном стању, како би он уопште могао да разуме Библију? Па ипак, са Божије тачке гледишта, и наше мисли су мање-више налик мислима опседнуте особе, јер се увек врте око нас самих. Немамо више снаге да размишљамо о ономе што се тиче Бога. Браћо, да ли видите озбиљност овога?
Један важан услов за службу речи је да служитељ има добар разум и неспутано схватање које Бог може да употреби. Тиме што је спољашњи човек сломљен не желимо да кажемо да је наш разум толико уништен да више не можемо да размишљамо. То само значи да више нећемо размишљати у себи и по себи нити ћемо се бавити спољним стварима. Након што је уништена мудрост мудрих и одбачена памет паметних, наш разум постаје употребљиво оруђе, јер престаје да нам буде живот и господар.
Неки људи уживају у размишљању. Они желе да буду међу мудрима. Њихова мисао постаје њихов живот, и напредују од сопствених замисли. Кад бисте им забранили да мисле то би било као да захтевате њихов живот. Њихов разум се непрестано врти од изласка до заласка сунца. Због њиховог сталног размишљања, Божији Дух не може да просветли њихов дух. Чак и кад би хтео, питамо се да ли би њихов разум могао да прихвати светлост. Да бисмо нешто видели потребна је објективност. Онај ко је субјективан не види.
Ето човека чији је живот у његовој сопственој мисли. Како он уопште може да уочи Божију светлост? То је немогуће, зато што је превише субјективан. Да би разум био користан орган, потребно је да Бог поступа са њим, треба га поразити – то је сламање спољашњег човека. Ако су за вас мисли од највеће важности и ако увек мислите на себе, онда је ваш разум потпуно неупотребљив када вам Божија светлост засија у духу. Не знате шта Бог намерава да каже, нити можете да разумете шта Он говори. Пут ка служби је блокиран. Не успева да произведе службу речи јер је реч блокирана мишљу. Реч мора да прође кроз вас; морате да будете Божији канал. Бог користи живе особе као Своје канале. Вода тече, али ако је канал блокиран, она престаје да протиче. Многе потенцијалне службе речи су прекинуте овим неуспехом мисли.
Браћо, немојте да мислите да је траћење мисли нешто безначајно. Колико је само оних који протраће своје мисли! Они од јутра до мрака размишљају о неважним стварима. Такво расипање мисли блокира Божији пут. На тај начин ми не желимо да сугеришемо да је мисао бескорисна. Напротив, откривење треба да буде употпуњено човековом мишљу. Све што је од Бога дато корисно је. Наш разум је створен од Бога, па се његова мисао не може сматрати бескорисном. Тек када мисао постане нечије средиште живота, која се појављује у многим замислима, она постаје бескорисна. Мисао би требало да буде Божији слуга. Она корисно служи ако остане слуга, али постаје Божији непријатељ ако покушава да буде господар. Она може да буде страшни непријатељ Богу.
„Заробљавамо сваку мисао — за послушност Христу“, каже 2. Коринћанима 10:5. Бог нема намеру да разбије нашу мисао; Он само жели да је зароби за послушност Христу. Цео проблем лежи у томе да ли је човекова мисао под контролом или није. Ако се поносите својом мудрошћу, сматрајући да сте способни, Бог ће морати да је потпуно сломи. Немојте погрешно да схватите значење речи „сламање“. Такво деловање не уништава орган, нити уклања његову функцију; оно само разбија живот, то лажно средиште. Бог ће користити разум као орган и функцију. Постоји огромна разлика између душе као живота и душе као људског бића. Бог забрањује да наша мисао буде живот који контролише, али Он је користи као свог слугу. Душа као човеков живот мора да буде сломљена, али је душа као слуга духа веома потребна.
„Јер те је закон Духа живота у Христу Исусу ослободио од закона греха и смрти“ (Рим. 8:2). Како смо ослобођени? По закону Духа живота. Како да дођемо до овог закона? Живећи по Духу. Ако будеш живео по Духу, закон Духа ће се показати у теби; али ако живиш по телу, закон греха и смрти ће се показати. Ко живи по Духу, побеђује закон греха и смрти.
Па ипак, ко је онај који следи Духа? Онај који размишља о ономе што се тиче Духа. Онај који размишља о Духу јесте онај који живи по Духу; ко живи по Духу живота онај је који побеђује закон греха и смрти.
Какво је то размишљање по Духу? То је размишљање о ономе што се тиче Духа. Ако је нечија мисао по цео дан расејана и збркана, он природно припада телу. Ако увек размишља о стварима које су чудне и стране Духу, он је наравно од тела. Ако Господ доведе некога до стања где може да размишља о стварима које се тичу Светог Духа, он ће бити духовна особа, способна да разуме духовне ствари. Како може онај чији је разум потпуно заокупљен земаљским стварима да живи по закону Духа? То је немогуће. Нико не може да живи по Светом Духу ако његов разум даноноћно мисли о телесним стварима.
Не заборавимо да наша мисао не би требало да буде средиште нашег бића. Она би требало да буде слуга који пажљиво слуша глас свога господара. У супротном, ми не слушамо пажљиво Светог Духа, него о много чему размишљамо по сопственој жељи. А природна последица је да западамо у оно што мислимо. Међутим, сламањем спољашњег човека, ми више не чинимо себе средиштем, нити мислимо како се нама свиђа. Учимо се да чујемо Божији глас, чекајући пред Њим као послушни слуга. Чим Божија светлост бљесне у нама, наш дух ухвати светлост и наш разум схвата њено значење.
Никада служба речи не треба да буде само ствар познавања доктрина. Да је тако, хришћанство би било телесна религија. Али хришћанство није телесна религија; то је духовно откривење. Наш дух познаје ствари које се тичу Бога, а наш разум схвата и тумачи оно што је речено нашем духу. Сходно томе, наша мисао не може себи да дозволи да буде расејана. Расејани разум није у стању да прихвати Божију светлост, нити ниски разум може да задржи Божију светлост.
Различите мере разумевања доводе до различитих степена схватања. На пример, Бог нам је открио питање оправдања. Ово је прилично уобичајено и основно. Али запазите како људи другачије говоре када устану да говоре о оправдању. Служба речи је заснована на Божијем светлу у човековом духу, па ипак веома се разликује разум који схвата светлост. Неки дотичу светлост ниским разумом, други дотичу исту светлост племенитим разумом. Оно што се дотиче под утицајем је различитих нивоа значења оправдања, и што је племенитије њено представљање речима. Иако се овом или оном може дати светло по питању оправдања, ако је његова мисао ниска, он ће је схватити само својим ограниченим умом и изрећи ће је ограниченим речима. То јесте Божија реч, али колико је само та реч ограничена у њему.
У служби речи постоји људски елемент, а први и основни од њих је човекова мисао. Божија реч ће претрпети губитак ако наш разум није под строгом дисциплином или ако је наша мисао на ниском нивоу. Један велики проблем у служби речи је додавање непримерених и неприкладних мисли Божијој речи и светлости.
Браћо, да ли схватате величину своје одговорности? Ако се већ поступало са вашом мишљу, то ће помоћи речи. А онда ће додавање вашег елемента донети више славе Божијој речи. Павле, Петар и Јован су употребљени на овај начин. Ту је био Павле са својим карактером и личношћу. Када га је обасјала Божија светлост и када је реч изишла из њега, видели смо и Павла и Божију реч. Ово је нешто веома драгоцено. Божију реч довршава човек, и човек усавршава Божију реч. Уместо да буде проблем, човек доприноси Божијој слави. Тако је било и са Петром. Када је Божија реч протицала посредством Петра, то је била Божија реч, па ипак носила је карактеристику Петра. Божија реч је усавршена преко Петра. Није била ни најмање оштећена. Данашњи проповедници речи морају да се руководе истим начелом као што су то чинили људи у прошлости.
Стога се питање своди на следеће: када Божија светлост прође кроз наш дух и разум, колико је она оштећена или усавршена? Заиста нам је потребна Господња благодат. Ако нашем разуму недостаје Господње поступање, он неће моћи у потпуности да разуме и протумачи Божију светлост. То ће учинити да Божија реч буде слабо представљена. Наше речи не могу да буду снажне ако је наша мисао слаба. Наша служба ће бити слаба јер је наша мисао слаба. Ми смо Божији канали, а канали одређују количину воде која пролази. Канали могу да буду оштећени и да цуре. Или ћемо снажно предати Божију реч браћи и сестрама или ћемо укаљати Божију реч и приказати је у оштећеном облику. На нама је велика одговорност.
Увек ћемо наглашавати неопходност да морамо да носимо ране крста на себи. Инсистирамо на томе да спољашњи човек буде сломљен јер смо потпуно убеђени да без сломљености не може бити ни службе. Ово је од тако битног значаја да то једноставно не можемо да превидимо. Ако желиш да те Бог употреби као служитеља речи, твој спољашњи човек мора бити сломљен. Ако очекујеш да другима пренесеш Христа Божијом речју, потребно је да драстично поступаш са својим спољашњим човеком. Све изнова се срећемо са човеком као проблемом. То је неизбежно. Ако смо погодни, бићемо употребљени; ако смо неприкладни, онда нећемо бити употребљени. Човек је проблем.
Увежбавање својих мисли
Рекли смо да не можемо да дозволимо себи да траћимо наше мисли. Морамо да сачувамо сваки делић своје моћи размишљања. Што је наша мисао јача и пунија, то се више пењемо. У сваком случају, не трошимо свој разум на бескорисне ствари. Ако испитамо како неко користи свој живот, можемо прилично добро да проценимо колико је користан у служби Божије речи. Ако је већ искористио све своје мисли на друге ствари, шта му још преостаје да примени на оно што се тиче Бога?
Такође смо навели да је субјективни човек бескористан, јер непрестано мисли о ономе што он жели да мисли и види оно што он жели да види. Док се његов разум врти око тога, он губи контролу над својим мислима. Како неко може да чека на Господа ако је његово размишљање тако лабаво, расипно и збркано? Шта је преостало за Бога ако нечији мозак размишља о нижим стварима, односно о стварима које се тичу тела?
Служба речи захтева размишљање. Када би се наш разум обновио, могли бисмо да задржимо и учврстимо светлост кад год засија у нашем духу. Светлост има тендецију да бежи. Колико често жалимо што наша мисао не успева да ухвати корак са Божијом светлошћу. Ако су наше мисли заокупљене другим стварима, Божија светлост ће нам измаћи. Наш разум треба да чека на вратима као верни слуга. Ово је начин службе.
Запамтите, светлост путује брзо и богата је својим садржајем. Здрав, племенит и богат разум може да ухвати и да се усредсреди на већи део светлости, иако нико не може да задржи све. Чудно је искуство знати да је било речи, а ипак се не сећати шта је то било. Ако је најбољи разум неспособан у погледу Божије светлости, како се усуђујемо да траћимо своје мисли на бескорисне теме? Није добро за нас да немарно користимо своје мисли. Светлост треба учврстити мишљу; тек након што је учвршћена она може да буде корисна. Светлост је духовна. Потребна је богата и снажна мисао да би се задржала. Бог је бесконачан тако да када нам Његова светлост дође, не можемо да схватимо шта жели да нам саопшти. Наша мисао мора да буде богата. Колико често смо долазили Господу признајући неадекватност наше мисли. Толико је сиромашна да је склона да губи многе ствари. Изгубили смо много светлости. Како онда можемо да трошимо до крајности свој разум на оно што је безначајно?
Морамо свакодневно да се увежбавамо у погледу својих мисли. Начин на који користимо свој разум уско је повезан са мером наше службе речи. Неки су јалови у служби јер су протраћили толико својих мисли. Они су попут човека који је потрошио толико своје енергије ходајући погрешним путем да му је остало мало снаге да иде правим путем. Многи исцрпљују своју снагу мозга на другим предметима тако да им не преостаје ништа за просветљење од Светог Духа.
Браћо, не будите у незнању у вези са повезаношћу мисли и светлости од Светог Духа. Ово двоје су блиско повезани. Истина је да мисао није замена за просветљење од Светог Духа, али она је у стању да схвати просветљење Светог Духа. Зато немојте да протраћимо ниједну своју мисао. Разлог сиромаштва мисли налази се у превише размишљања. Научимо да сачувамо своју мисао, а не да је траћимо. Ми не предлажемо да не би требало да увежбавамо свој разум; само се залажемо за то да његову енергију не исцрпљујемо на безначајне ствари. Толико се снаге мозга троши на неважне ствари да када неко заиста жели да разуме Божију реч, открива да је његова сила већ потрошена. Не трошите своју менталну снагу на нека мање важна питања која се налазе у Библији. Од мале је важности да ли можете да их објасните. Не траћите своје мисли на духовне проблеме, јер се они не решавају размишљањем, него Божијом светлошћу. Има неких који своје драгоцене умне моћи троше на библијска питања и духовне проблеме, и тако расипају своју менталну силу у расуђивањима и доктринама. Чак и ако су о нечему добро размислили, они могу само да пренесу своје мисли другима. Међутим, њихов највећи губитак је у неспособности да се усредсреде на Божију светлост. Права корисност мисли лежи у сили да задржимо Божије светло када нам дође.
Једна важна поука коју треба да научи служитељ Божије речи јесте да зна како да свој разум употреби на најкориснији и најефикаснији начин за Божије просветљење. Не траћите своју менталну способност тамо где Бог није просветлио. Нико не може ништа да види путем размишљања. Размишљајте након што вас је Бог обасјао Својом светлошћу. Да ли вам је то сада јасно? Ви не познајете Библију посредством мисли. Не, видите тек након што вас Бог обасја и ваша мисао је успела да преточи светлост у речи. Ваш разум је приступачан за Бога и тако је пријемчив за Божију светлост. Ово је први корак у добијању Божије речи.
Замолимо Бога да подигне служитеље речи. Без ових служитеља црква ће сигурно бити сиромашна. Људи морају да буду подигнути да опскрбе цркву Божијом речју. Проблем са којим се данас суочавамо налази се у човеку – у неспособним каналима. Када Божија светлост дође, она мора да прође кроз наше мисли. Светлост улази у дух, али пролази кроз разум. Како можемо да очекујемо моћну службу ако је светлост претрпела губитак у разуму? Ово је нешто сасвим основно. Нека нам Бог покаже овакав начин службе.