Sada dolazimo do četvrtog i poslednjeg dela, koji se tiče primalaca reči. Reč nema samo svog služitelja, ona ima i one kojima je namenjena – svoje slušaoce. Da li je služba reči delotvorna ili nije zavisi i od slušalaca. Nema sumnje da je sam služitelj reči u velikoj meri odgovoran, ali su pored njega odgovorni i oni kojima je reč namenjena. Ako treba da dođe do oslobađanja reči, odgovornost imaju i služitelj i slušaoci. Potonji mogu da ometaju objavljivanje Božije reči, kao i tok reči. Postoji nekoliko mesta u Bibliji gde su naglašeni primaoci reči. Nadamo se da ćemo iz ovih primera steći neke uvide.
Prvo
Pogledajmo najpre šta piše u Mateju 13. Gospod tamo govori u pričama, pošto Bog ne može da se otkrije „učenima i pametnima“ (Matej 11:25). Takvi ljudi ne mogu da očekuju otkrivenje od Boga pa stoga nisu u stanju da prime reč. Oni ne samo da nisu u stanju da prime neposredno otkrivenje od Boga, nego nisu u stanju da prime otkrivenje ni od služitelja reči. Kad god među slušaocima ima mudrih i razumnih, Božija reč je ili oslabljena ili je potpuno sprečena da se oslobodi. Što više ljudi sebe smatra mudrima, teže im je da budu prosvetljeni. Što više zavise od sebe, to im je Božija reč više zatvorena.
Jedno možemo da primetimo: u starozavetnim proročanstvima, često su „zatvorene i zapečaćene ove reči“ (Dan. 12:9). Ovo pokazuje da reč može da bude oslobođena, ili da bude zatvorena nakon što je oslobođena. Nećemo pokušavati da objasnimo značenje ovog zatvaranja niti da nagađamo koliko dugo je reč bila zapečaćena. Mi samo želimo da uspostavimo duhovno načelo koje tvrdi da čovek može da čuje Boga kako govori, a da mu ta reč bude zatvorena. On može da dotakne Božiju reč, ali ona mu je i dalje zapečaćena. Danilo nam pokazuje stvarnost zapečaćenosti reči, Gospod nam daje njen uzrok – čovekovu sopstvenu mudrost i razumevanje. Gospod skriva Svoju reč od mudrih i razumnih da je ne bi razumeli. Dakle, ko sebe smatra mudrim i razumnim, od njega će Sveti Duh sakriti reč u skladu sa Božijim umom.
Jedno osnovno načelo je otkriveno u Bibliji, a to je da nakon što je čovek jeo plod sa drveta znanja dobra i zla, drvo života mu je zabranjeno. Nakon toga, heruvim i plameni mač su čuvali put do drveta života (1. Moj. 3:24). Čim čovek poseduje znanje koje dolazi sa drveta znanja dobra i zla, on je onesposobljen da dotakne život. Ne samo da je tada takav dodir čoveku nemoguć, nego ga je i Bog zabranio. Ovo je značenje zatvaranja. To znači više od čovekove nesposobnosti; to je i Božija zabrana. Ovo je veoma ozbiljna stvar. Kad god se čovek usredsređuje na znanje, život mu izmiče. Imaj na umu da u vreme kada se hvališ svojom mudrošću i shvatanjem, smatrajući sebe nadmoćnijim, Božija reč ti je skrivena. Ti ne razumeš, ne vidiš jasno, čak i ako to žarko želiš. Ovo je Božije pečaćenje. Seti se kako se Gospod Isus molio: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si sakrio ovo od učenih i pametnih, a otkrio bezazlenima“ (Matej 11:25). Bog to radi promišljeno. Shodno tome, u službi reči, pažnja takođe treba da se usmeri na stanje slušalaca.
Dok govorimo onima koji su tek spaseni možda nije potrebno da previše naporno koristimo svoj duh, niti treba da crpimo mnogo svetla ili reči. Ali šta je sa propovedanjem evanđelja nespasenima? Osećaš da moraš da koristiš mnogo duha i reči. I prirodno, ako se dotaknemo višeg Božijeg otkrivenja – onih uzvišenijih i praktičnijih duhovnih stvari – očigledno treba da koristimo više reči, više svetlosti i više duha. Ali pretpostavimo da ovde dolazi neko ko sebe smatra mudrim i razumnim. Ne samo da mu ih Bog neće otkriti neposredno, nego je čak i služitelj reči sputan njegovim prisustvom. Ako okolnost zahteva manje oslobađanja duha, njegova prepreka možda neće biti prevelika. Ali ako je potreba za duhom velika, on postaje velika prepreka službi reči. Snažna reč Božijeg otkrivenja ne uspeva da se ispolji jer Bog ne želi da on shvati.
Pored služiteljevog stanja, slušaoci reči predstavljaju još jedan problem. Ako neko čije je stanje neprijateljski nastrojeno da Božiji blagoslov bude među slušaocima, on će uticati na oslobađanje reči. Reč će pasti na zemlju, ma koliko služitelj bio snažan. Nije nam jasno kako slušaoci utiču na reč, ali znamo da je to ipak činjenica. Stoga, kada naučimo da budemo služitelji reči, trebalo bi da se prisetimo da ponekad mi sami kočimo reč, a ponekad je to zbog drugih.
Pretpostavimo da nakon što si rešio sve svoje probleme još uvek nisi u mogućnosti da oslobodiš otkrivenje i reči. Za one koji počinju da služe, prepreka je uglavnom u njima samima, jer je njihovo otkrivenje ograničeno i još nisu primili dovoljno svetlosti. Ali onima koji su primili snažno i čisto otkrivenje i dalo im se dovoljno reči, njihovo nežno osećanje je sputano i njihove reči su sprečene kada dotaknu one koji su gordog duha ili one kojima je uskraćen Božiji blagoslov.
Duh je veoma osetljiv. Dok objavljuješ reč karakteristično je da se tvoj duh i Sveti Duh oslobađaju isto tako kao i tvoje reči. Ali eto nekoga među slušaocima koji sebe smatra mudrim. On je posmatrač. On sputava reč da slobodno teče – on je blokira. Ponekad želimo da svoju braću privedemo Božijoj svetlosti da upoznaju sebe, ili želimo da ih dovedemo Gospodu da vide slavu u Svetinji nad Svetinjama. Zapazi koliko je takvo otkrivenje čisto. Ovde se ne radi o doktrini i učenju, nego samo o otkrivenju – čistom otkrivenju. Tokom procesa čistog prosvetljenja i izgaranja, ako je prisutno tri ili petoro braće koji zauzimaju stav posmatrača (oni samo posmatraju zatvorenog duha, šta bi ti mogao da uradiš; njima nije potrebna Božija reč, niti će rado da se pokoravaju Bogu za Njegovu reč), uvidećeš da su tvoje reči toliko sputane da ti je teško da ih izgovoriš. Što je tvoje izlaganje duhovnije, ljudi će lakše na tebe da utiču; što je tvoja poruka manje duhovna, manje si pod uticajem. Služitelj reči se plaši „učenih i pametnih“. Gospod neće da blagoslovi takve ljude. Otuda je vrlo glupo smatrati sebe učenim i pametnim.
„A otkrio maloj deci“ (SSP), nastavlja Gospod. Što je osetljiviji stav onih koji primaju reči, to se i reč snažnije oslobađa. Što je ponizniji slušalac, to je i reč silnija. Ako je on vrlo voljan i rado poslušan, reč će mu pokazati više svetlosti i otkrivenja. Teško je pomoći onima koji ne žele da prime pomoć, ali je relativno lako pomoći onima kojima je lako pomoći. Ovo je takođe jedno osnovno duhovno načelo.
Mnogo je onih kojima je teško pomoći. Oni se opiru reči i njenom značenju; osporavaju Bibliju i očigledno je da je teško da im se pomogne, jer Božije prosvetljenje mora da prodre kroz njihove mnoge slojeve kritike i protivljenja pre nego što dopre do njihove unutrašnjosti. Što je osoba više nalik detetu, to je spremnija da joj Gospod pomogne. Što je mekša, to postaje manje pristrasna. Onaj čije je srce pristupačno za Boga nalazi da je i njegov duh pristupačan za Boga. Za njega će služba reči biti snažna i on će primiti mnogo otkrivenja.
Bog se suprotstavlja onima čije je srce tvrdo, ali daje milost onima koji su kao deca – onima koji traže ponizno, jednostavno i blago. Zašto? Jer će Gospod uništiti mudrost mudrih, i odbaciće pamet pametnih (Vidi 1. Kor. 1:19). Gospod će te dovesti do mesta gde možeš da kažeš: „Nema nikakve koristi ni od moje mudrosti ni od moje pameti.“ Ako si u Božijoj milosti, možeš da se osvrneš nakon tri ili pet godina disciplinovanja i priznaš koliko si propatio zbog svoje sopstvene mudrosti. Trebalo je da dobiješ više milosti, ali tvoja se mudrost isprečila na tom putu. Koliko njih još uvek ne zna za štetu koju je ljudska mudrost nanela njihovim životima. Ali znaće onog dana kada prime Gospodnju milost.
Drugo
„Uništiću mudrost mudrih, i odbaciću pamet pametnih“, kaže Bog u 1. Kor. 1:19. Njegov cilj u tome je „da se niko ne pohvali pred Bogom“ (1. Kor. 1:29). Jednom rečju, Bog ne želi da se neko ponosi. On odbacuje mudre i razumne. Mi imamo svoju mudrost, ali koliko nam je samo potrebna sila. Mi smo mudri, pa ipak slabi. Bog pretvara našu mudrost u ludost, a našu slabost pretvara u snagu. Ovo je najteži zadatak, ali Bog ga je takvim učinio. To je nešto čudesno u našim očima. Bog je uništio mudrost ljudi, ali im je dao Svoju silu.
Kako ovo da objasnimo? Kako to da se uništavanjem ljudske mudrosti rešava problem sile? Kako Bog uništava ljudsku mudrost da bi uneo Svoju silu? Time što je Sam Gospod Isus postao naša mudrost. „A od njega (Boga) je to da ste vi u Hristu Isusu, koji je za nas (postao) mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje“ (1. Kor. 1:30, SSP). U ovom stihu trebalo bi da iza reči „Boga“ stoje dve tačke, jer ta mudrost uključuje pravednost, posvećenje i otkupljenje. Kako Bog čini Hrista našom mudrošću? Pošto je naša sopstvena mudrost uništena i postanemo budale Boga radi, mi prihvatamo Hrista kao svoju mudrost.
Božija sila se u nama manifestuje na trostruki način: Hristos naša pravednost, Hristos naše posvećenje i Hristos naše otkupljenje. Potrebna je ogromna sila da nas učini pravednima i svetima i otkupljenima (otkupljenje ovde posebno ukazuje na otkupljenje tela), a sve je to utelovljeno u Hristu kao našoj mudrosti. Drugim rečima, Bog otkriva svoju milost u Hristu. Otkrivenje je ono sa čime smo u neposrednom kontaktu, ali ishod će biti pravednost, svetost i otkupljenje. Ovo rešava problem sile kao i problem mudrosti. Kada je rešen problem otkrivenja, sva duhovna bogatstva su otkrivena, dok je svo duhovno siromaštvo odbačeno. Sagledavanje je osnovno za ono što se tiče duhovnosti. Jednom kada se vidi, sve je rešeno. Ne možemo neposredno da dotaknemo pravednost, iako možemo da primimo otkrivenje na taj način. Kada ima otkrivenja, rešava se i pitanje pravednosti. Mi posedujemo pravednost posredstvom otkrivenja, jer je to način na koji nam Bog daje pravednost.
Možda ovo može da objasni zašto Gospod odbacuje našu mudrost. Jer kad smo mi mudri, Gospodnja mudrost nema upliva; dakle, neće biti nikakvog otkrivenja. Kako otkrivenje prestaje, svi duhovni blagoslovi su prekinuti. Duhovna snaga se smanjuje onako kako se duhovni uvid smanjuje, ali se povećava kada se duhovna budalaština smanjuje. Ovo dvoje je blisko povezano.
Niko ne može neposredno da primi Gospodnje delovanje, pošto su sva Njegova dela smeštena u otkrivenje. Ko ima otkrivenje ima sve. Ako neko pokuša da prihvati Gospodnje delo odvojeno od otkrivenja, smatraće ga potpuno nedelotvornim. On može da prepozna sebe kao grešnika i da svojim umom prihvati da je Isus Spasitelj, ali njegova molitva je beskorisna ako nema duhovnog shvatanja. On može čak i drugima da propoveda učenje o spasenju; uprkos tome, to će se sručiti na njegove slušaoce kao hladna voda. Ovo je pokušaj da se prihvati Gospodnje delovanje odvojeno od otkrivenja. Pa ipak, ako se toj osobi makar malo otvore oči da vidi da je Gospod već umro za nju, ona može odmah i spontano da prihvati Gospodnju smrt bez obzira na okolnosti, bilo da se moli sama u svojoj sobi, ili da sluša poruku na nekom sastanku. Onaj ko dotakne otkrivenje dobija Hrista. Slično tome, onaj ko se nije dotakao otkrivenja neće moći da poseduje Hrista. Pitanje se vrti oko toga da li je primio otkrivenje. Ovo predstavlja osnovno načelo. Bog je stavio Svoje delo u otkrivenje: stoga samo u otkrivenju ljudi mogu da budu povezani sa Njegovim delom.
Učenjem ovog duhovnog načela lako možemo da razumemo koliko primaoci reči mogu da utiču na službu reči. Kad god ljudi sebe smatraju mudrima i razboritima, Bog se krije od njih. Ali ako dođeš Gospodu kao dete – jednostavno, ponizno i osećajno – Gospod će prirodno biti tvoja mudrost. Pošto On postane tvoja mudrost, tvoj problem sile je takođe rešen. Ti koji imaš Hrista kao svoju mudrost, onda i pravednost, i posvećenje i otkupljenje postaju tvoji. Duhovna stvarnost se nalazi u Hristovom otkrivenju. Dotaknuvši otkrivenje, imaš stvarnost. Svi problemi koji se odnose na prošlu pravednost, sadašnju svetost i buduće otkupljenje rešavaju se u mudrosti. Imajući Hrista kao mudrost, imaš sve. Međutim, ako su oni kojima je služba upućena ponosni, uobraženi ili zatvorenog duha, oni nisu u stanju da prime otkrivenje, niti će im ga Bog dati. Zbog toga moramo da naučimo da budemo ponizni, osećajni i jednostavni pred Bogom. Što smo ponosniji, to se više udaljavamo od Božijeg otkrivenja. Služitelj reči ne može da nam pomogne; naprotiv mi ćemo ga sputavati. Bog sve skriva od mudrih i razumnih, a otkriva Sebe onima koji su kao deca.
Treće
„Kao što je napisano: Bog im je dao tvrdoglavi duh, oči da ne vide i uši da ne čuju – do današnjeg dana“ (Rim. 11:8). Ovo se odnosi na jevrejski narod koji ni do danas ne može ni da vidi ni da čuje. Obrati pažnju na to da je stanje u Mateju 13 mnogo teže nego ono u Mateju 11. U Mateju 11 skrivanje je privremeno, dok je u Mateju 13 trajno – na osnovu onoga što se dogodilo u Mateju 12. Situacija u Mateju 12 je sledeća: pošto je Gospod izagnao demone silom Svetog Duha, Jevreji su insistirali na tome da je On to učinio pomoću Veelzevula, jer su Jevreji mrzeli Gospoda bez razloga. Oni su u sebi znali da je On izagnao demone Svetim Duhom, ali su ga toliko mrzeli da su hulili na Svetog Duha govoreći da je izgonio demone pomoću Veelzevula. Oni su u sebi gajili veliku predrasudu. Znali su da će morati da veruju u Gospoda ako priznaju da je izgonio demone Svetim Duhom. Ali oni su već odlučili da ne veruju; i zato bi radije da odbace Gospoda. Shodno tome, nepokolebljivo su tvrdili da On izgoni demone pomoću Veelzevula. Srca su im bila tvrda kao kremen. Takvima ne može da se oprosti ni na ovom svetu ni u budućem. Neoprostivi greh počinje kada ljudi žestoko poriču naročito delo Svetoga Duha glasno govoreći da je to delo Veelzevula. Među mnogim Sataninim imenima ovo je nešto najogavnije, jer znači „gospodar muva“. Koliko je samo ljudsko srce kao kamen. Ovo je najgori greh u celoj Bibliji. Nema greha koji bi se mogao uporediti sa njim. Ovaj greh neće biti oprošten ni na ovom svetu ni u budućem.
Ovo objašnjava zašto je Gospod koristio priče kad je govorio kasnije u Mateju 13: „Zašto im govoriš u pričama?“ Njegov odgovor je bio: „Vama je dano da saznate tajne carstva nebeskoga, a njima nije dano.“ Ljudi kamenog srca su čuli priču o sejanju, ali nisu razumeli šta to znači. Čuli su o kamenitom tlu, o pticama i trnju, ali nisu znali šta to znači. Čuli su i za dobru zemlju, ali nisu znali šta ona predstavlja. Ovde nam Gospod Isus iznosi jedno osnovno načelo. Zbog toga što su učinili takav greh Bog zatvara Svoju reč, da gledajući ne vide i slušajući ne čuju, niti razumeju. „Jer je okorelo srce ovoga naroda, i ušima teško čuše, i oči svoje zatvoriše, da kako ne vide očima i ne čuju ušima i srcem ne razumeju i ne obrate se, i izlečim ih“ (Matej 13:15). Izgleda kao da im Bog brani čak i da se pokaju. Sve dok se osoba drži sopstvene sklonosti i predrasuda, odbijajući da prihvati svetlost pokušavajući da nađe grešku u istini, Božija svetlost bi zaista mogla da mu bude blokirana. Ko nema otkrivenja, nema svetlosti i živi u tami. Zato se plašimo greha, naročito se plašimo da neznajući grešimo. Shvati da se grešnik može spasti, čak i farisej može da bude spasen, jer Bog zna kako da postupa sa grešnikom; ali On nema načina da pomogne onome ko neće da vidi.
Matej 13 i Rimljanima 11 pokazuju nam načelo da osoba može da padne u takvo stanje i da joj bude potpuno uskraćena Božija svetlost. To nazivamo Božijom zabranom ili Božijim pečaćenjem. Neki su zapetljani duboko u greh, ne zbog svoje nerazumnosti, već zbog svoje sopstvene mudrosti. Greška usled nerazumnosti se lako može oprostiti, ali greška zbog mudrosti se teško oprašta, jer u ovom drugom slučaju čovek ne samo da je pogrešio, već nešto nije u redu sa njegovim srcem. Dok se njegovo srce okreće protiv Boga, Bog zapečaćuje njegovo razumevanje. Ovo je nešto najozbiljnije. Nekima Bog ne želi da se otkrije, pa se skriva od njih. Ukoliko bi se Bog prema nama tako ponašao, mi bismo bili potpuno izgubljeni. Šta se još može uporediti sa ovakvim stanjem? Molimo se stoga ovako: „Ah, Gospode, nikada ne dozvoli da padnemo u takvo bezumlje da govorimo ohole reči; nikada ne dozvoli da budemo toliko nerazumni da se odupremo svetlosti, i nikada ne dozvoli da se približimo tački izvan koje nema pokajanja.“
Kako može biti pokajanja ako nema otkrivenja? Zapečatiti otkrivenje znači zapečatiti pokajanje; a zapečatiti pokajanje znači zapečatiti oproštenje. Pošto su oni već zgrešili protiv Svetog Duha, zbog toga im nije dato nikakvo otkrivenje ili pokajanje. Slušajući ne čuju, gledajući ne vide, niti su razumeli. Drugim rečima, postojale su samo reči, ali ne i otkrivenje. Neka braća i sestre nisu voljni da prihvate ili poslušaju u određenim slučajevima. Oni imaju svoje predrasude. Čak i ako je nešto ispravno, oni instistiraju na tome da je to pogrešno. Kako onda mogu da prime otkrivenje o tome? Onaj ko je u stanju da primi otkrivenje od Boga mora da zadrži stav da možda sam nije u pravu. On ne donosi ishitrene zaključke iz straha da bi mogao da pogreši. Onaj ko želi svetlost ne može sebi dozvoliti da bude arogantan. Gospod može lako da prosvetli onoga ko je blag i krotak. On će mu dati i osnovna i uzvišena otkrivenja. Dakle učimo se da otvaramo svoja srca pred Bogom da bismo mogli stalno da primamo od Njega.
Četvrto
Svetlost nikada ne čeka na čoveka! Prečesto smo poput onih koji dolaze Gospodu da prose hleba. Nismo sigurni da li možemo da ga dobijemo. Uvidimo da Bog ima Svoje delo na zemlji, da nit Njegovog dela nikada nije prekinuta i da se nastavlja. Oni sa duhovnim uvidom mogu da otkriju gde je ta nit. Ako neko padne, možda neće moći da stigne. Ako gaji predrasude, neće videti. Pretpostavimo da ne uspemo da uhvatimo korak sa onim što je Bog učinio pre dvadeset godina; kako onda možemo da idemo u korak sa onim što Bog čini danas? Zato nikada ne dozvoli sebi da budeš u suprotnosti sa Božijim delovanjem. Budi skroman i uči. Jedno je sigurno: Bog ima Svoj pravac i radi korak po korak idući ka Svom cilju. Moramo da to pratimo iz godine u godinu. Ako naš duh ostane u poniznosti i blagosti, moći ćemo da dotaknemo nešto od Božijeg delovanja. Ako postanemo ponosni, arogantni i uobraženi, Bog će nas odbaciti.
Efescima 4 predviđa da će crkva dostići zrelost. Bog želi da Svoju službu podigne na plemeniti nivo. Neki su možda danas dotakli više onoga što se tiče Boga, dok će kod drugih možda morati da protekne deset do dvadeset godina pre nego što saznaju kako da dođu do toga. Mnoge duhovne stvari imaju vremenski element, a mi smo još daleko od toga da ih steknemo. Dakle, zamolimo Boga da nam ukaže milost da naučimo nešto značajno i stvarno. Neka Bog da službu Svojoj crkvi, a nama da naučimo sve što bi trebalo da naučimo.
