Следећи проблем који бисмо морали да решимо јесте, шта би требало учинити кад неко згреши против нас? Питање које ћемо сада размотрити не састоји се у томе шта да чинимо ако згрешимо против других, него шта би требало да учинимо ако људи згреше против нас. Прочитајмо Матеј 18:15-35, јер нам тај одломак даје нарочита упутства у вези са тим предметом.
Ако ти згреши твој брат, иди и покарај га у четири ока. Ако те послуша, добио си свога брата. Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч. А ако њих не послуша, кажи цркви; па ако не послуша ни цркву, нека ти буде као многобожац и цариник. Заиста, кажем вам, што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу.
Опет вам заиста кажем: ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.
Тада приђе Петар и рече му: Господе, колико пута ће сагрешити брат мој према мени, и ја да му опростим? До седам пута? Рече му Исус: не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. Зато је царство небеско слично краљу који је хтео да се обрачуна са својим слугама. А када поче обрачунавати, доведоше му једнога који је дуговао десет хиљада таланата. И како није имао да врати, заповеди господар да продаду њега и његову жену и децу и све што је имао, и да се наплата изврши. Тада слуга паде и клањаше му се говорећи: господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити. А господар се смилова на онога слугу, отпусти га и дуг му опрости. Али онај слуга изиђе, те нађе једног од својих другова у служби који му је дуговао сто динара, ухвати га и стаде га давити говорећи: врати ако шта дугујеш. Тада паде пред њега његов друг и мољаше га говорећи: имај стрпљења према мени и вратићу ти. Али он не хтеде, него оде и баци га у тамницу док не плати дуг. Видевши дакле његови другови шта се догодило, ожалостише се јако, отидоше и обавестише свога господара о свему што се догодило. Тада га позва његов господар и рече му: зли слуго, опростио сам ти сав онај дуг, јер си ме молио; зар није требало да се и ти смилујеш на свога друга у служби као што сам се ја на тебе смиловао? И разгневи се његов господар и предаде га мучитељима док му не плати сав дуг. Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако сваки не опрости од свег срца свога брату своме.
Матеј 18:15-35
Анализирајући овај одломак налазимо да може да се подели на два дела: опроштење (ст. 21-35), и наговарање (ст. 15-20). Господ нам каже да ако неки брат згреши против нас, наша прва одговорност је да му опростимо пред Богом, а друга да га уверимо пред Богом. Ми често помињемо прву ствар — праштање, али требало би исто тако да подвучемо и другу — уверавање.
Прва одговорност — праштање
„Тада приђе Петар и рече му: Господе, колико пута ће сагрешити брат мој према мени, и ја да му опростим?“ (ст. 21). Ово не налазимо само у Матеју него и у Луки. А Лука то бележи мало друкчије.
1. Праштај безгранично
„Пазите на себе. Ако згреши твој брат, покарај га и опрости му ако се покаје. И ако ти седам пута згреши на дан па се седам пута врати к теби и каже: кајем се, опрости му“ (Лука 17:3, 4). Ово је слично ономе што каже у Матеју, али није сасвим исто. Речи у Матеју су некако јаче. Опроштење тамо не би требало да се дâ само седам пута, него седамдесет пута седам. „Седамдесет пута седам“ значи да би праштање деце Божије према њиховој браћи требало да буде неограничено. Нема бројања колико пута; не седам пута, него седамдесет пута седам. Лука подвлачи — ако се брат који је згрешио против нас покаје и замоли за опроштење, морамо да му опростимо макар и седам пута дневно. Не ради се о томе да ли је његово покајање истинито или лажно. Ми на то не би требало да се обазиремо. Ако каже да се каје, наше је да му опростимо и оставимо ствар покајања на њему.
Опростити исту ствар седам пута у дужем временском периоду можда и не изгледа много, али опростити седам пута у једном дану је нешто друго. Ако иста особа дође и каже: „Жао ми је!“ за исту ствар коју је починила седам пута у истом дану, верујеш ли да је њено извињење право? Можда ти се чини да она то само каже. Није ни чудо што апостол Лука у следећем стиху пише: „И апостоли рекоше Господу: дометни нам вере“ (ст. 5). Изгубили су веру јер су много пута опраштали некоме ко их је увредио. Зашто су осећали да је то био такав проблем? Било им је незамисливо да иста особа може искрено да дође седам пута и моли за опроштење. Нису могли да верују да је то било искрено. Изгубили су веру. Зато су замолили Господа да им је увећа. Међутим Божији одговор је да његова деца морају да праштају и под таквим мучним околностима. Не смемо се сећати греха онога који је згрешио против нас.
2. Праштај великодушно
Господ затим говори у причи:
Зато је царство небеско слично краљу који је хтео да се обрачуна са својим слугама. А када поче обрачунавати, доведоше му једнога који је дуговао десет хиљада таланата. И како није имао да врати, заповеди господар да продаду њега и његову жену и децу и све што је имао, и да се наплата изврши. Тада слуга паде и клањаше му се говорећи: господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити. А господар се смилова на онога слугу, отпусти га и дуг му опрости.
Матеј 18:23-27
Има неколико тачака на које би нарочито требало да обратимо пажњу. Оно што сами дугујемо, бескрајно превазилази оно што бисмо могли да надокнадимо. Сви ми треба да имамо исправну процену своје задужености код Бога, тако да бисмо могли великодушно да праштамо братовљев дуг. Ако заборавимо колико је велика милост коју смо од Бога примили, онда постајемо најнемилосрднији од свих људи. Да бисмо видели колико нам људи мало дугују, требало би да видимо колико много ми Богу дугујемо.
Слуга у причи је дуговао своме господару десет хиљада таланата. То је била огромна сума новца и он није имао начина да је врати („и како није имао да врати“). Не заборавите да је човечије дуговање Богу увек веће од његове могућности да врати. Разлика између онога што нам људи дугују и што ми Богу дугујемо је веома велика. Чак када „заповеди господар да продаду њега и његову жену и децу и све што је имао,“ ни онда се није могло све надокнадити. „Тада слуга паде и клањаше му се говорећи: господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити.“
ПО БОЖИЈОЈ МЕРИ
Заиста, људи не знају шта је то милост. Ми не разумемо јасно шта је то еванђеље. Ми имамо склоност да кажемо Богу да ћемо учинити касније, оно што не можемо да учинимо данас. Како је бесмислено што је слуга преклињао кад ни оно што би се добило од продаје и њега и свега онога што је имао није никако могло да намири његов дуг. Он је преклињао: „Господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити.“ Као да је хтео да каже: „Дај ми времена. Моје намере су добре. Не мислим да се извучем из дуга. Само молим да ми се да још времена да бих могао да вратим.“ Спасење међутим не долази у сагласности са човековим мишљењем, него у сагласности са Божијом мером.
Ми волимо да видимо да се људи моле, и нарочито волимо да видимо како Бог одговара на молитву. Међутим, његов одговор није обавезно у сагласности са молитвом. Бог чује молитву, али Он можда не чује оно што тражимо! Разбојник на крсту се молио: „Исусе, сети ме се кад дођеш са својим царством.“ Господ је чуо да Га моли, али му није одговорио у сагласности са његовом молитвом. Господ му је одговорио: „Заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају“ (Лука 23:42-43). Бог нас спасава по Његовој замисли, а не по грешниковој. Спасење не следи човекову ограничену мисао о томе како би Бог требало да га спасе. Оно је радије формулисано по Божијој сопственој мисли, по ономе што би Он желео да учини. Господ је хтео да покајани разбојник буде са Њим у Рају истога дана; Он није хтео да чека док Његово царство дође па тек онда да га се сети.
Цариник се молио у храму, ударајући своја прса говорећи: „Боже, буди милостив мени грешноме“ (види Лука 18:9-14). Највише што је могао да учини било је да моли за милост. Бог га је чуо, али не онако како се молио, пошто је Господ Исус рекао: „Овај се вратио кући оправдан.“ Видите ли како ово далеко превазилази оно што би грешник могао да замисли? Грешник моли за милост; он никада не би мислио о оправдању, али Бог је рекао да је тај човек оправдан. То је као да никада није згрешио; не само да није био грешан, него је у ствари постао праведан. Не само да су му греси били опроштени, него се вратио кући оправдан. Спасење које Господ остварује није по човековој замисли, него по Божијој.
Повратак изгубљеног сина говори о истој ствари. По повратку кући, он моли да буде као један од најмљених слугу. Чак док је још био у удаљеној земљи, док се још није састао са својим оцем, он се припремио да дође кући као слуга. Али кад је стигао кући, он никако није постао слуга. Отац га је обукао у најбољу одећу, ставио му прстен на руку и обућу на ноге, и заклао угојено теле да прослави његов повратак. Свиђа ми се реч „του (тон)“ (у грчком одређени члан), јер означава најухрањеније теле међу ухрањеном телади. Отац је наредио да се баш то ухрањено теле — теле за које су сви знали, доведе, закоље и поједе. Позвао је све суседе и пријатеље да се придруже јелу и весељу: „Јер је овај мој син био мртав и оживео је, био је изгубљен, али је нађен“ (Лука 15:11-32). Дозволите да опет кажем да Бог није учинио по ономе што је грешник мислио него по ономе што је Он сам одредио.
Неколико људи је донело одузетог човека Господу Исусу. Очекивали су да ће Господ исцелити одузетога. Господ их је услишио, али не по њиховом одређеном тражењу. Надали су се да ће видети одузетог човека како хода, но Господ Исус је рекао: „Синко, опраштају ти се греси“ (види Марко 2:1-12). Шта је дакле, еванђеље? Еванђеље је да ће Бог радити све дотле док он сам не буде задовољан. Дакле, доведимо људе Богу и молимо се за њих. Заиста није много важно да ли се ми молимо добро или не, јер ће Бог радити све док Он сам не буде задовољен. Он не само да ће задовољити грешника; Он мора и себе да задовољи. Мисао блудног сина је била да ће и само хлеб бити довољан. Али оно што је довољно за блудног сина, није довољно и за његовог оца. Спасење мора да се оствари тако да Отац буде задовољан, а не само изгубљени син. Требало би да посматрамо спасење са Божијег гледишта.
Слуга је преклињао свога господара: „Стрпи се, све ћу вратити. Покушаћу да учиним што најбоље могу. Вратићу у будућности. Можда ћу моћи све да вратим.“ Ко год прилази Богу и моли за милост, милост ће му бити дата иако мало зна о томе шта је то милост. Ово је једно начело које морамо да сагледамо — Господ се радује што пружа милост. Ако изразиш и најмању жељу за милошћу, милост ће ти бити дата. Господ се само боји да нећемо затражити. Особа која се нада милости, примиће милост. Могао би да молиш за један долар, јер је толико довољно за тебе; али Он ти неће дати један долар — даће ти хиљаду долара. Он мора да ради док Он сам не буде задовољан. Он не може да се одрекне себе. Ако даје, Он даје по својој сопственој природи.
Слуга је рекао да ће платити касније. „А господар се смилова на онога слугу, отпусти га и дуг му опрости.“ Видите ли да је ово еванђеље? Бог не делује у сагласности са твојом жељом. Пошто кажеш: „Господе, имај стрпљења са мном, дозволи ми да Ти вратим мало-помало док све не исплатим,“ Господ не одговара: „Добро. Сада плати колико можеш, а остатак дуга намири касније.“ Кажем вам да наша молитва за милост никада није довољно велика. Кад проучавам Библију, касније ме увек обузме осећање да су све наше молитве и искања далеко испод онога што нам је Господ дао. Наш Господ услишава наше молитве у сагласности са оним што Он има, те са нама поступа на исти начин. Оно за шта смо се молили укључено је у Његов одговор, али, Он такође чини и далеко више од тога. Господар је ослободио слугу и опростио му сав дуг. То је било далеко више од онога што је тражио. Бог увек чини неизмерно много изнад свега онога што ми молимо или мислимо. То је милост Божија.
КАД ПРИМИШ МИЛОСТ, УЧИ СЕ ДА И САМ БУДЕШ МИЛОСТИВ
Ипак, Бог има сврху у томе што нам је милостив. Они којима је потребна милост требало би да уче и каква је та милост у пракси. Сви они који су примили милост требало би да се уче да буду милостиви према другима. Бог очекује да они који су примили његову милост, буду милостиви. Он не тражи само праведност него и милостивост. „Али онај слуга изиђе, те нађе једног од својих другова у служби који му је дуговао сто динара, ухвати га и стаде га давити говорећи: врати ако шта дугујеш. Тада паде пред њега његов друг и мољаше га говорећи: имај стрпљења према мени и вратићу ти“ (Матеј 18:28-29). Господ нам овде показује да се не може упоредити оно што ми Њему дугујемо и оно што други нама дугују. Оно што ми дугујемо је десет хиљада таланата (10.000.000 долара), а оно што други нама дугују је сто римских динара (20 долара). Кад преклињемо Господа: „Господе, имај стрпљења са нама, платићу ти једнога дана,“ Господ нам опрашта дуг. Међутим, он не слуша други део наше молитве зато што нам је све опростио.
После тога се сретнеш са својим другом, својим братом, који ма колико да те је увредио, не може да ти дугује више од сто динара. Само ти толико мало дугује и моли те да будеш стрпљив са њим, јер ће ти једнога дана вратити дуг. Његова молитва је иста као што је и твоја била — још мало времена да отплатиш дуг. Међутим, слуга у причи није хтео да буде милостив. „Али он не хтеде, него оде и баци га у тамницу док не плати дуг“ (Матеј 18:30).
Господ користи ову причу да би показао како је у Божијим очима неразумна особа која не прашта. Натан је морао да каже Давиду: „Ти си тај“ (2. Сам. 12:7). Ако не прашташ своме брату, и „ти си тај“ који је згрешио. Док читамо ову причу у Матеју 18, осећамо колико је тај слуга био неразуман. Питамо се „Како је тај човек могао да одбије молбу свога друга и да га баци у тамницу због тога што није могао да му врати сто динара, кад је њему његов господар опростио дуг од десет хиљада таланата?“ Да, слуга је праведно захтевао да му се дуг врати, али верников живот са другим људима се не заснива на праведности него на милостивости. Свакако да то не значи да ти брат ништа не дугује, јер и Господ зна да ти он дугује. Па ипак, Господ жели да ми јасно видимо ако верник не опрашта другом вернику, онда не поступа по милости. У Божијим очима он је без милости.
Начело које би требало да руководи заједницу верних је милост. То не значи да ти друг ништа не дугује; али ако га отераш у затвор, Господ ће и тебе одмах ставити у затвор. Његов дуг је стваран, али исто тако је и твој. Основа заједнице верника није праведност него милост. Библија нас учи да би требало да будемо праведни у ономе што ми другима дугујемо; а што се тиче онога што други нама дугују, ми не смемо да истерујемо правду, него би требало да се учимо да будемо милостиви. Када те верник увреди и када ти дугује нешто, за тебе постоји само једно правило: мораш бити милостив.
ПОШТО СИ ПРИМИО МИЛОСТ, БУДИ МИЛОСТИВ
Видевши дакле његови другови шта се догодило, ожалостише се јако, отидоше и обавестише свога господара о свему што се догодило. Тада га позва његов господар и рече му: зли слуго, опростио сам ти сав онај дуг, јер си ме молио; зар није требало да се и ти смилујеш на свога друга у служби као што сам се ја на тебе смиловао?
Матеј 18:31-33
Господ очекује од тебе да поступаш са другима онако како је Он поступао према теби. Он од тебе не захтева по правди, па зато не жели да ни ти не поступаш по правди и захтеваш од других. Господ ти прашта дуг по милости. Онако како је Он теби одмерио, тако би и ти требало да одмериш другима. Он ти даје добру меру, набијену, протресену и која се прелива; Његова је жеља да и ти тако чиниш. Онако како Он поступа према теби, тако би требало да и ти поступаш према своме брату.
У Божијим очима је веома ружно да особа којој је опроштено не опрашта другима. Нема ничег лошијег него када је особа којој је опроштено не прашта, која је примила милост а не поступа милостиво и која је примила благодат а не поступа по благодати према другима. Морамо се учити пред Богом да поступамо са другима као што је Он поступао према нама. Будимо толико понизни због онога што смо примили, да се према другима опходимо по истом начелу.
У Библији налазимо многе ствари које Бог не воли, једна од њих је та што његова деца нису вољна да праштају. Срамота је да они који су примили милост и опроштење неће да буду милостиви и праштају. Када дужник захтева да му се дуг врати, Бог то осуђује. Када се кривац сећа туђе кривице Бог то мрзи.
Послушајмо шта је господар тражио од слуге: „Зар није требало да се и ти смилујеш на свога друга у служби као што сам се ја на тебе смиловао?“ Бог жели да по овом питању будемо као и Он.
„И разгневи се његов господар и предаде га мучитељима док му не плати сав дуг“ (Матеј 18:34). Овде је слуга пао под дисциплинске мере свога господара који га је предао мучитељима док не плати све.
„Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако сваки не опрости од свег срца свога брату своме“ (Матеј 18:35). Нека нико од нас не падне под Божију дисциплину. Ми морамо да опростимо своме брату од свег срца као што је и Бог нама опростио. Не смемо се сећати туђих греха, нити би требало да тражимо да нам се плати. Иако је то праведно, ипак је грешно. Божија деца би требало да обилују великодушношћу као и Бог.
Друга одговорност — убеђивање
Верујем да су многа Божија деца савладала лекцију о опроштењу. Међутим, многи су заборавили шта би требало да ураде пошто је неко згрешио против њих. По Матеју 18:15-20, морамо да убедимо или опоменемо свога брата. Не само да морамо да опростимо, него морамо и да убедимо.
1. Реци му
„Ако ти згреши твој брат“ (ст. 15). Дешава се да деца Божија греше једна против других. Иако не често, то се ипак дешава с времена на време. Господ нам показује шта би требало да учинимо ако неко згреши против нас. „Иди и покарај га у четири ока.“ Уколико неко згреши против тебе, прво што би требало да учиниш то је да кажеш њему о томе, а не другима. Ово је реч коју би требало исправно да разумемо. Покажи му његову грешку кад сте ти и он насамо.
Дакле, кад ти брат згреши, немој да говориш браћи и сестрама о томе. Немој да одлазиш ни одговорној браћи у цркви. Господ ти штавише није заповедио да о томе кажеш Богу у молитви. Новим верницима би то требало да буде јасно. Када ти брат згреши, прво би требало да одеш њему и да му то кажеш. Кад би се деца Божија придржавала ове Господње заповести, верујем да би се решиле многе невоље у цркви.
Невоља је у томе што у данашње време има оговарања. Чим брат згреши против другог брата, ствар постане позната свима, осим ономе који је згрешио. Увређени брат је то свуда разгласио. То показује колико је слаб, јер оговарају само они који су слаби. Он је морално слаб пошто није имао снаге да то каже ономе који га је увредио. Он само може да клевета јер нема храбрости да говори у лице. Разносити и ширити гласине је лоша, нечиста и грешна навика. Ми би требало да се побринемо о братовљевој грешци, а не да о томе говоримо другима. Прва особа којој би о томе требало нешто рећи је она која је згрешила — ником другом. Ако Божија деца добро савладају ову лекцију, црква ће бити избављена од многих потешкоћа.
Господ каже: „Иди и покарај га у четири ока.“ Али како? Господ не каже да му напишеш писмо него да одеш код њега. Разговарај са њим у четири ока. То је Господња заповест. Вас двоје сте сасвим довољни када се поступа са личним грехом. Трећа странка је непотребна.
Научимо ову лекцију пред Богом. Морамо да се уздржавамо да никада не говоримо иза леђа брата који нас је увредио. Не би требало да говоримо јавно против њега. Само онда када сте ти и он сами можеш да му укажеш на његову грешку. За то је потребна милост Божија. Кад разговарате, требало би да му покажеш његову грешку и не говориш о другим стварима. Указати на његову грешку није пријатно, али мора се учинити. То је једна од лекција коју деца Божија морају да науче. Иди код њега и реци му: „Брате, увредио си ме тиме што си то учинио. Погрешно си урадио. Згрешио си.“
Ако ти изгледа да је ствар толико мала да не захтева да идеш и да му кажеш, у том случају не би требало о томе да говориш било коме другом. Чуо сам да се многи буне да је тешко држати се тог правила. Свакодневно се деси исувише ствари да бисмо ишли и о томе рекли другима. Ако ти се чини да ствар није важна или да је толико мала да је не би требало рећи ономе који је погрешио, онда опет кажем, не би је требало разглашавати ни пред ким. Како можеш да кажеш да не би требало да се каже особи која је згрешила, а овамо говориш о томе пред другима? Ако је потребно да се нешто каже, онда то реци дотичном брату; у противном немој никоме о томе да говориш. Грешиш ако то чиниш.
СВРХА: ДА ЗАДОБИЈЕШ СВОГА БРАТА
Божија деца би требало да се уче да превиде грешке. Али ако нека увреда мора да се рашчисти, онда директно поступај са оним који је згрешио. Код таквог поступања, не заборавимо ово основно начело: „Ако те послуша, добио си свога брата“ (ст. 15). У томе и јесте сврха да му се каже. Мотив се не састоји у томе да теби буде лакше због те потешкоће, нити да се захтева одштета од онога који је згрешио. Сврха је у томе да се брат задобије.
Дакле проблем није у томе колико сам много ја претрпео нити пак како бих ја могао да повратим свога брата. Ја идем да га убедим, јер ако он не рашчисти ту ствар, имаће потешкоћа у својим молитвама и заједници са Богом.
Ако се ради само о твојим повређеним осећањима, онда је то исувише мала ствар да би захтевала да се са њом поступа. Требало би јасно да видиш пред Богом које ствари треба да рашчистиш са својим братом, а које не. Ако се то тиче само твојих повређених осећања, могао би и да пропустиш и не кажеш своме брату о томе, као ни било коме другом. Да ли је потребно нешто више од тога, нико не зна осим тебе самога. То чак не знају боље ни старешине цркве. Одговорност је на теби. Неке ствари имају великог утицаја. Има много ствари које можеш да заборавиш, али има и неких које не би требало да заборавиш. Ако је твој брат згрешио и постоји могућност да он трпи губитак, мораш отићи код њега и указати му на његову грешку када сте сами. Са оним што се не може олако пропустити, мора се поступати. Како он може да се провуче ако између њега и Бога постоји нешто што није опроштено?
Божија деца би требало да се уче да ослобађају цркву проблема, а не да јој додају невоље. Морамо се трудити да држимо јединство цркве. Ако видиш брата који живи у грешци која ствара проблем пред Богом, онда знаш да то није мала ствар. Осећаш да ће га то спречити у његовом ходу са Господом. У том случају би требало да тражиш повољну прилику да разговараш са њим насамо. Реци му: „Брате, било је погрешно да тако згрешиш против мене. Због тога ће твој пут пред Богом бити затворен. Твој губитак је велики.“ Ако те послуша, Господ каже: „Добио си свога брата,“ јер си повратио душу.
Сврха уверавања је обновљење. То не би требало чинити ради одштете нити да би олакшао својим осећањима, него да би обновио свога брата. Кажем вам да деца Божија овај део Светог писма најмање стављају у праксу. Шта ми чинимо уместо тога? Неки од нас разгласе ствар; неки је држе у својим срцима и неће да опросте; неки једноставно забораве и ништа не чине у вези са тим. Међутим, ниједно од тога није оно што би Господ желео да учинимо.
Господ не каже да ако ти брат згреши, то можеш једноставно да заборавиш. Господ каже да је твој брат грешећи створио невољу, и да ти, који си увређен, имаш одговорност према њему. Он је теби згрешио, али ти мораш да мислиш о његовој будућности. Мораш да извршиш своју хришћанску дужност, да одеш код њега и поразговараш са њим. Пошто си ти једини који знаш да је твој брат згрешио, мораш да покушаш да га обновиш и задобијеш. Твој став мора да буде добар; твој мотив мора да буде исправан. Требало би да га обновиш – надаш се да ћеш га задобити. Ако је твој мотив да га задобијеш, знаћеш како да му укажеш на његову грешку. Али ако не желиш да га обновиш, вероватно ћеш се свађати са њим. Он је раније био у свађи са тобом, али ви се сада обојица свађате. Дакле, сврха разговора са њим није само да би му указао на његову грешку, него да би га задобио. Господ није рекао да ако ти брат згреши, иди па га ружи. Он каже иди и разговарај са њим да би га задобио.
Ако је твоја побуда исправна, нећеш имати муке да знаш како би требало да поступиш. Да би задобио свога брата веома је важно да твоје речи, твој став, твој израз, твој глас, твој тон, твоје понашање и твој дух буду исправни. Не заборави да би непријатељ могао да зна моју грешку, али само брат може да ме задобије. Оно што мој непријатељ каже могло би да буде тачно; не могу да порекнем да су његове речи истините. Па ипак, ма како његове речи биле истините, он нема начина на који би могао да ме задобије.
На пример, неко дође да те критикује и грди. Његово пребацивање је оправдано; чак су и његове најоштрије речи истините. Али његов став и израз лица те не задобијају. Лако је препознати нечију грешку, али задобити га указујући му на његову грешку је сасвим друга ствар. Свако може да се разљути. Не треба ти милост да би изгубио стрпљење. У коликој смо само заблуди кад мислимо да изражавамо праведни гнев.
Ако имамо жељу да неко увиди да је згрешио то неће бити тежак задатак, то чак и непријатељи могу. Али потребан је брат да нам укаже на наше грехе и да нас истовремено и обнови. Само брат може нежно да нам укаже на нашу грешку као и на наше стање пред Господом. То је одговорност верника.
Ја носим бреме у себи схватајући колико пута деца Божија пропуштају да следе Господњу реч у вези са грешкама. То је веома деликатна ствар коју би данас требало да научимо. Мислим да је веома лако хвалити брата; то свако може без потешкоће само ако хоће. Исто тако је лако и изгубити стрпљење с братом; са мало мање контроле над нашим осећањима могли бисмо све изручити на свога брата. Показати брату његов пропуст, а при том га обновити и задобити, захтева да човек буде пун милости. Знаш да си у праву, а ипак се не држиш свог права. У праву си али ниси поносан. У праву си, али си још увек понизан и нежан. Ти си у праву, а ипак можеш да покажеш своме брату да је погрешио. Дозволи ми да ти кажем да мораш себе потпуно да ставиш на страну, пре него што кажеш своме брату његов пропуст. Ако си ти сам умешан у то, никада нећеш моћи да испуниш тај задатак.
Браћо и сестре, савладајте ту лекцију. Самим тим што је дозволио твоме брату да ти згреши, Господ је погледао на тебе и изабрао те да будеш оруђе за његово обновљење. Дато ти је велико бреме и зато мораш да успеш у томе. Не смеш да се извлачиш због потешкоћа с којима се суочаваш. Браћо и сестре, невоља је ако се извлачимо. Кроз то би могла да се увуче изопаченост у Христов живот у цркви. Нерашчишћене ствари често сузбијају силу цркве, живот тела, рад различитих служби као и снагу и раст.
Видите ли какав је однос између цркве и ствари са којима се није поступало? Многе потешкоће у телу Христовом леже управо овде. Има неких ствари које су покривене и нерешене. О њима се не говори, па ипак оне су увек присутне. После неког времена, оне постану толико тешко бреме да црква скоро уопште не може да иде напред. Због тога браћа и сестре морају да олакшају бреме цркве. Кад ти неко згреши, не би требало да затвараш очи, него да верно поступаш са исправним ставом и у правом духу. Тако ћеш задобити свога брата. У противном ствар ће као терет остати у цркви. Заиста се надам да ће млади верници запамтити речи из Матеја 18:15, тако када се јави прилика, да знају како треба поступити.
2. Поведи са собом једнога или двојицу
Стих 16. нам каже шта би требало да учинимо уколико нам не успе да задобијемо брата на овај лични начин. „Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч.“ Пошто си отишао код њега и рекао му са исправним ставом, прикладним речима и с добрим побудама, ако још увек одбија да те чује, онда можеш да кажеш и неком другом. Овде морам да подвучем да не би требало да кажеш било коме другом све док твој брат не одбије да слуша. Ако два Божија детета имају нешто између себе, они то лако могу да реше ако клекну пред Богом и у понизности опросте и забораве.
Ако вест о невољи нехотице стигне до ушију треће особе, исход ће бити ширење болести. Рана се зацели кад никакав страни предмет не дође у њу. Говорити о томе трећој особи је исто као и утрљавати земљу у отворену рану. То једноставно погоршава ситуацију. Сломљене кости могу да се споје, али никако ако се између њих нешто налази. Исто тако, ако постоји невоља између браће и сестара, са тим би требало ваљано поступати. Само онда када твоје лично, приватно убеђивање није успело, можеш да кажеш о томе некој другој особи. Ово није ради оговарања, него ради заједништва.
Ако увидиш да твој брат неће да прими твоју реч, Господ каже: „Узми са собом још једнога или двојицу.“ То могу да буду старешине цркве или пак друга браћа. Чак ни сада не смеш рећи тек било коме. О томе говори једном или двојици искусне и духовне браће у Господу. Изнеси ствар пред њих и замоли их за савет. „Да ли је тачно да је тај брат згрешио? Шта ви браћо мислите о томе?“ Пошто су та два брата размотрила ствар уз молитву пред Богом и просудила по свом духовном схватању, они би могли да се сложе да је тај брат заиста погрешио. Сада се више не ради о осећањима твога срца. Ти би сада могао да поведеш та два или три сведока дотичном брату и кажеш: „Погрешио си у тој ствари. То ће омести твоју духовну будућност. Мораш се покајати и признати да си погрешио.“
„Да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч.“ Та два или три сведока не смеју да буду говорљиве особе или они који несмотрено употребљавају речи; иначе нема поштовања и части. То морају да буду људи који су поуздани у искрености, дубини и искуству са Господом. Тада је свака реч утврђена у устима двојице или тројице сведока.
3. Реци цркви
Најбоље је ако ти лично можеш да решиш тај проблем; то је и правило цркве. Ако је невоља мала, могао би једноставно да опростиш и заборавиш, али ако она има утицаја на заједницу, мораш се учити да учиниш нешто у вези с тим. Ако не успеш у свом поступању са тим лично, онда можеш да доведеш двојицу или тројицу сведока. „А ако њих не послуша, кажи Цркви“ (ст. 17). Ја мислим да се овде мисли на одговорну браћу у цркви приватно, не када је цела црква окупљена. Реци одговорној браћи о неслагању између тебе и твога брата и замоли их за савет.
Ако је црква уједињена у вези са тим и ако савест цркве осуди брата, он мора да је погрешио. Ако је он брат који живи пред Богом, он ће оставити по страни своје сопствено гледиште и примити сведочанство двојице или тројице сведока. Ако одбије да прими њихово сведочанство, он би требало бар да прими одлуку цркве. „Пошто сва браћа и сестре кажу да сам погрешио, мора да сам погрешио без обзира да ли ја мислим да је нешто погрешно или исправно.“ Опште мишљење цркве је Господња мисао. Господ је овде у цркви; то је његов суд. Веома је потребно да се учимо да будемо понизни и осетљиви кад чујемо шта црква има да нам каже. Не би требало да се уздамо у своје сопствено осећање, нити би требало да будемо самопоуздани. Требало би да прихватимо осећање цркве.
Шта би требало учинити ако он одбије да послуша цркву? „Па ако не послуша ни цркву, нека ти буде као многобожац и цариник“ (ст. 17). Како је само озбиљна ова реч. То значи да ниједан брат ни сестра у цркви неће имати заједницу са њим. То га у ствари чини особом која остаје по страни. Пошто та потешкоћа није решена, црква гледа на њега као на многобошца и цариника – немају заједницу са њим. Сви ми дакле морамо да се учимо да примамо одлуку цркве.
Нови верници би требало да виде да је реч у Матеју 18:18-20 заснована на ономе што смо управо поменули. „Заиста, кажем вам, што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу“ (ст. 18). То се односи на онога са ким је црква поступала. Природно, опсег овога стиха обухвата више од тога; но ипак, у овој ствари која је пред нама црква гледа на онога који неће да послуша, као на незнабошца и цариника. Не заборавимо да оно што свежемо на земљи биће свезано на небу, и оно што разрешимо на земљи, биће разрешено на небу. Оно што црква чини на земљи, Господ потврђује на небу. Одатле следи да би Божија деца требало да се уче да примају одлуку цркве.
Оно што је речено у стиховима 19 и 20, такође следи исту линију. „Опет вам заиста кажем: ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.“ Ово се односи на два или три сведока у цркви. Црква је погледала на онога који је згрешио као на незнабошца и цариника. Оно што је црква учинила, Господ каже да ће и он учинити на небу.
Можда би неко могао да упита од какве је користи да двојица или тројица пођу са тобом? Не заборави да је начело двојице или тројице начело цркве. Ако се двоје или троје пред Богом сложе у вези са нечим, Господ обећава да ће он то признати на небу. Речи у Матеју 18:18-20 произлазе из случаја при поступању са братом. Од двојице или тројице иде се на целу цркву. Надам се да ће браћа и сестре научити да се повинују одлуци цркве.
Шта би нови верници требало да науче
Ако неко згреши против тебе, требало би да учиниш две ствари: прво, мораш да га опоменеш или убедиш; друго, мораш да му опростиш.
Ако особа која те је увредила неће то да призна ни пошто му је црква дошла да га посаветује, проблем остаје. Не ради се о томе да ли ћеш му опростити или не (ти би лично ипак требало да му опростиш). Бог каже да он треба да ти буде као незнабожац. То је боље него да му се дозволи да остане у цркви, јер ће та потешкоћа оптеретити цркву. Боље је ослободити се таквог притиска.
Нови верници би требало да науче да одмах опросте чим их неко увреди. Тако ће многе ствари бити решене, нарочито оне које вуку мање последице. Понекад, међутим, грешка је такве природе да осећаш да би требало да дође до обновљења пред Богом; у том случају иди своме брату те га убеди и задоби. Ако призна своју грешку, опрости му, и ствар је решена. Ако неће да слуша, морамо то уз молитву пред Богом да размотримо и да покушамо да решимо ствар на исправан начин. Наш став према ономе који нас је увредио мора да буде исправан. Јасно нам је да пошто смо и сами примили милост, морамо да будемо милостиви према другима. Пошто је нама дуг опроштен, не можемо да присиљавамо оне који су нама дужни. Пазимо на то да не говоримо из непажње. Нека наши мотиви буду да праштамо, а не да изналазимо грешке. Ако стојимо на овом тлу и поступамо у сагласности с Божијом речју, црква ће бити поштеђена многих грешака. Нека нам Бог буде милостив.
