Božiji način objavljivanja Njegove reči u potpunosti nadilazi čovečiju misao. Prema čovekovom razmišljanju, Bog može da usvoji jedan od dva različita načina ako želi da čovek zna Njegovu reč.
Kao prvo, Bog bi mogao da stvori ogroman magnetofon i da ga okači u svemiru da objavljuje Njegovu reč. Ako je čovek sposoban da izmisli magnetofon, koliko je Bogu lakše da stvori takvu spravu da bi reč po reč objavio ono što namerava da kaže. Svaki put bi mogao doslovce da prenese Božiju reč. Posle nekoliko dana mogao bi da ponovi isto. Da je ovo sredstvo objavljivanja Božije reči, ne bi postojala mogućnost greške i ljudi bi mogli tačno da čuju čistu Božiju reč. Ali Bog to nije odlučio da učini.
Kao drugo, On može da naredi anđelima da objavljuju Njegovu reč. Biblija zaista beleži neke slučajeve o anđelima koji su prenosili Božiju reč, ali oni su vrlo retki i koriste se samo kao izuzetna ili hitna mera. Ovo nije uobičajen i redovan način Božijeg izražavanja. Pa ipak, ako bi Bogu bilo po volji da objavljuje Svoju reč posredstvom anđela, mogao bi jednostavno da sastavi mnogo članaka sličnih Deset zapovesti i da naredi anđelima da ih prenesu ljudima da ih ovi nauče. Nikakvo lično iskustvo ne bi bilo uključeno i ne bi bile moguće ljudske greške. Mogli bismo da pomislimo da bi ovo uklonilo mnoge teološke probleme, argumente i jeresi. Koliko bi samo jednostavno bilo kad bi se Božija reč svela na oblik zakona od pet-šest stotina članaka. Slušajući ili čitajući ove članke, ljudi bi u potpunosti upoznali Božiju reč. Mnogi možda veruju da bi Bibliju bilo lakše shvatiti da je reč o hiljadu sto osamdeset i šest članaka umesto o toliko poglavlja. To ne bi bilo poput nekog priručnika o hrišćanstvu. Letimičan pogled pružio bi opšti sadržaj hrišćanske vere. Ali Bog to nije učinio.
Shvatamo da kad bi Bog upotrebio magnetofon – poput mehanizma za prenošenje Svoje reči, mala verovatnoća bi bila da će ovaj pogrešiti i reč bi mogla da se neprestano objavljuje. Božija reč ne bi bila tako retka, niti bi ljudi mogli da kažu da je Njegova vizija retka. Njegova reč bi uvek bila na zemlji. Međutim, istovremeno bi postojao i jedan osnovni nedostatak: u takvoj reči kao što je ova ne bi bilo ljudskog, ličnog elementa. Samo Bog bi mogao da razume Svoju reč. Budući da ne bi postojao odnos između Boga i ljudi ne bi bilo mesta ni za razgovor dveju strana, kako bi pri tom čovek mogao da razume šta Bog govori? Ta Reč bi nam zvučala kao grom, izvan ljudske moći da je dešifruje. Ali činjenica je da Bog ne usvaja takav način govora.
Bog ne sistematizuje Svoju reč u mnoge doktrine ili članke te ih saopštava posredstvom Svojih anđela. Da, Božija reč uključuje doktrine, to je u potpunosti tačno; ali ona je više od nečega što je samo za mentalno razumevanje. Pa ipak, koliko je samo danas ljudi koji vole da se opredeljuju samo za doktrinarni deo Božije reči, smatrajući ga najboljim. Mnoge nevernike nervira gde se u Bibliji oslovljava sa „ti“, „mi“ ili „oni“, ali koliko ih samo privlače Deset zapovesti. Ljudi uvek očekuju da Bog sastavi Svoje reči u mnogo članaka, koje uključuju reči anđela, kao i Božiji načini izražavanja: gromoglasne i munjevite reči, ali lišene bilo kakvog ljudskog ukusa. Međutim, morali bismo da prepoznamo da je jedna od karakteristika Božije reči činjenica da u njoj postoji ljudski, lični element. Koja knjiga je ličnija od Božije reči? Koliko samo puta Pavle koristi zamenicu „ja“ u svojim poslanicama! U običnim pismima u kojima se suviše mnogo pominje zamenica „ja“ smatramo nepristojnim i nekulturnim. Ali nalazimo da je Biblija puna tog ličnog aspekta. Bog bira ljude da budu Njegovi služitelji kako bi Njegova reč imala ljudski ukus. Ovo je nešto osnovno.
Sadržaj Reči
Da objasnimo šta podrazumevamo pod ljudskim elementom. Gledajući sadržaj Biblije otkrivamo da je ona puna ljudskog elementa. Uklonimo to i od Biblije je ostalo vrlo malo, toliko je važan ljudski element u Božijoj reči. Na primer, Poslanica Galatima govori o Božijem obećanju, ali to ilustruje pričom o Avraamu. Uklonite Avraama i Božije obećanje se svodi na teoriju. Gospod Isus je Jagnje Božije koje iskupljuje svet, ali u Starom zavetu ljudi su prinosili bikove i ovce na žrtvu, od prvog Aveljevog prinosa do mnogih prinosa u Knjizi Levitskoj. Ovi simboli nam pokazuju kako je Gospod Isus kao Božije Jagnje izmirujuća žrtva za naše grehe.
Ili pak, u Starom zavetu vidimo čoveka po imenu David – kako je pobeđivao u bitkama, kako je poslušao Boga i postao čovek po Božijem srcu i kako je Solomonu u izobilju pripremio materijal da sagradi hram od zlata, srebra i dragog kamenja. Vidimo Davida i Solomona. Ovi primeri nas poučavaju o tome kako se Gospod Isus bori za pobedu i kako je vaznesen na nebo da bi bio krunisani Car. Uklonite zapise o Davidu i Solomonu i jedva ćete videti Gospoda Isusa. On je veći od i Davida i od Solomona, ali ipak trebalo je da mu prethode i David i Solomon; inače Ga ljudi ne bi mogli razumeti. Takođe, Sveto pismo detaljno beleži kako je Mojsije izveo Izrailjce iz Egipta i iz pustinje, kako ih je Isus Navin uveo u Hanaan i kako su pobedili trideset i jednog hanaanskog cara. Uklonite ove zapise i ostaće vrlo malo od Knjige Izlaska, Brojeva i Isusa Navina. Bez Knjige Isusa Navina bilo bi teško da se razume Poslanica Efescima. Sve ovo nam ukazuje na značaj ljudskog elementa u Božijoj reči.
Karakteristično obeležje Božije reči je u tome što ona uključuje vrlo mnogo ljudskih elemenata. Njegova reč nije izgovorena apstraktno, nego je izgovorena posredstvom čoveka. Manifestuje se posredstvom onoga što se tiče čoveka. Stoga je jednostavna, lako se sluša i lako razume. Kad god Bog govori, ljudi mogu da čuju, jer Božiju reč ne samo da Bog izgovara nego je i ljudima razumljiva. Ona je i natprirodna i prirodna, božanska i ljudska. Posredstvom života različitih ljudi možemo da vidimo Božije reči i razumemo reči koje On govori.
U Delima apostolskim nalazimo vrlo malo propovedanja. Njena pripovest se prvenstveno bavi delima koja su apostoli činili pod vođstvom Svetog Duha. Vidimo kakav je bio Petar, a to je Božija reč. Takođe vidimo šta je Pavle uradio, pa je i to Božija reč. Zapažamo početak crkve u Jerusalimu, u Samariji kao i u Antiohiji; to nisu samo istorijski zapisi, nego i Božija reč. Ljudi su u prošlosti izražavali Božiju reč svojim životima; a isto tako su i u prošlosti izgovarali Božiju reč. U prošlosti Sveti Duh otkriva Božiju reč kroz živote ljudi. Božija reč je puna ljudskog elementa. To je posebna karakteristika Biblije. Biblija nije zbirka pobožnih članaka; to su ljudi koji izvršavaju ili žive od Božije reči.
Vodeće načelo Biblije je Reč koja postaje telo. Onima koji ne razumeju značenje utelovljenja, izuzetno je teško da shvate šta je Božija reč. Božija reč nije ni apstraktna ni duhovna do te mere da ukloni svaki ljudski ukus. Nije toliko uzdignuta da je izvan ljudskog vida ili dodira. „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga“ (Jovan 1:1), otpočinje Jovanovo evanđelje; ali dalje dodaje: „I Reč se ovaploti i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine.“ (Jovan 1:14). To je Božija reč. Reč prebiva među ljudima. Osnovno načelo koje upravlja službom reči je načelo da Reč postaje telo. Sledstveno tome, iako ne može biti više nebeska ipak nije na nebu nego na zemlji. Iako je veoma nebeska ipak nije na nebu nego na zemlji. Nebeska, pa ipak ljudi mogu da je vide i dodirnu. Ovo je svedočanstvo apostola u 1. Jovanovoj poslanici, gde izjavljuje sledeće: „Što beše od početka, što smo čuli, što smo videli svojim očima, što posmatrasmo i što naše ruke opipaše, o reči života“ (stih 1).
Da se poslužimo drugim primerom: Svojevremeno nismo znali šta je to svetost. Ali danas svetost više nije apstrakcija, jer smo u životu Gospoda Isusa videli svetost kako živi i hoda među ljudima. Gledajući Gospoda Isusa znamo šta je svetost. Svetost, kakav je On bio, postala je telo. Slično tome, nismo znali za strpljivost, ali smo u Gospodu Isusu videli strpljivost. Bog je ljubav, ali mi nismo znali kako On voli. Sada smo tu ljubav videli u Isusu Nazarećaninu. Mi smo pogrešno shvatili duhovnost, misleći da duhovna osoba ne sme ni da se smeje ni da plače i da bi trebalo da bude potpuno lišena bilo kakvog osećanja. Međutim sada, u ličnosti Isusa Nazarećanina shvatamo šta je zapravo duhovnost.
Mi ne poznajemo Božiju svetost, ali možemo da shvatimo svetost Gospoda Isusa. Tako je i sa Božijom ljubavlju, strpljenjem, slavom ili Njegovom duhovnom prirodom. Sve to treba razumeti u Gospodu Isusu. To je značenje onoga da Reč postade telo. Svetost, ljubav, strpljivost, slava, ili duhovnost moraju da postanu telo. Dok dotičemo ovo telo, mi dotičemo Boga. Isusova ljubav je Božija ljubav, Isusova slava je Božija slava, i tako dalje. Ako je nešto samo u Bogu, mi to nismo u stanju da shvatimo; ali to ćemo znati kada vidimo Gospoda Isusa.
Otuda je osnovno načelo da Reč postade telo. Ono upravlja svim Božijim poslovima sa ljudima i reguliše zajednicu između to dvoje. Iako ta reč još uvek nije postala telo u Starom zavetu, Bog je delovao u tom pravcu. Danas je utelovljena Reč već uzdignuta na nebo, ali bez obzira na to Bog i dalje deluje prema ovom načelu. Bog u ovom trenutku nije apstraktni Bog, Onaj koji je neshvatljiv i koji se krije. Bog nije takav; On je postao telo, On je došao. Kako samo radosno objavljujemo svetu da je Bog već došao. U Starom zavetu izgleda kao da Bog tek treba da dođe, jer „od mraka načini sebi krov, senicu oko sebe“ (Psa. 18:11). Međutim, u današnje vreme, Bog je u svetlosti; otkriva se u onom svetlu koje mi možemo da vidimo. Kada se skrivao u tami, niko nije mogao da Ga vidi; ali u ovim poslednjim danima On se vidi u svetlosti. Bog se javio. Došao je u ličnosti Svoga Sina, Isusa Hrista.
Predavanje Reči
Budući da je Božija reč prepuna ljudskog elementa, njeno predavanje moraju da izvrše ljudi. Bog ne koristi magnetofon, grmljavinu i munje ili anđele da objavljuju Njegovu reč; radije On koristi čoveka da je objavljuje i to ne kao mašina nego kao sastavni deo reči. Bog ne traži od ljudi da samo prenesu glas koji On daje, jer Njegova reč treba da prođe kroz čovečiji duh, misao, osećanje i razumevanje dok ne postane reč tog čoveka. Tek tada može da se prenese. To se naziva službom reči. Primanje jednom rukom i deljenje drugom rukom ne smatra se službom reči. Ako je to slučaj, to bi bilo slično zvučnoj mašini. Ne, Bog ne želi da mehanički objavljujemo Njegovu reč. On stavlja Svoju reč u nas da bismo mogli da razmišljamo o njoj, da osećamo po njoj, da budemo uznemireni njome, ili da se radujemo u njoj, pre nego što je reč oslobođena putem nas.
„A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i neka pije“ (Jovan 7:37). Ako sam žedan, mogu da dođem Gospodu Isusu i pijem. Ali Njegova objava se nastavlja sa „Ko veruje u mene — kao što reče Pismo — iz njegova tela će poteći reke žive vode“ (38. stih). Kada sam žedan, mogu da odem Gospodu Isusu i pijem od Njega. Ali ako sretnem druge koji su u potrebi, da li im jednostavno izlivam čašu? Ne, Gospod ukazuje na to da će ko god pije od Njega naći vodu u najdubljem delu svog bića, i da će iz njegovih dubina teći živa voda. Ovo predstavlja službu reči. Božija reč najpre ulazi u čoveka, a zatim iz njegovih dubina teče prema drugima. Takvo okretanje postaje služba reči. Ne zavisi od toga koliko biblijskih stihova možemo da izrecitujemo drugima, niti od toga koliko propovedi možemo da izgovorimo, nego je to okretanje žive vode duboko u nama.Takav postupak zahteva veliku cenu. Ponekad živa voda ne uspe da isteče nakon što je ušla; u drugim prilikama prestaje da bude živa nakon što uteče u nas; a u drugim slučajevima može da se pojavi sa mnogim nečistoćama srca. U svim ovim okolnostima služba reči je sprečena.
Stoga služba reči nije puko prenošenje propovedi koju naučimo napamet. Moramo da dozvolimo da nam reč dođe, da nas uvežbava i da nas brusi, sve dok ne poteče sa – da, sa našim ličnim elementima u njoj – a opet ni najmanje pokvarena ili izopačena. Gospod želi da nas koristi kao kanal žive vode. Dubina našeg bića je kanal. Da bi živa voda slobodno potekla od nas, moramo biti ispravni pred Bogom; u protivnom ometaćemo Njegovu reč. Pravo propovedanje nikada ne donosi oštroumnost ili rečitost. Zavisi od toga da li usavršavamo ili kvarimo Božiju reč dok prolazi kroz nas i meša se sa našim ličnim sklopom. Veliki je problem što mnoge žive vode prestaju da budu žive nakon što proteknu kroz ljude! Stoga je izuzetno važno disciplinovanje koje potiče od Svetoga Duha u našem životu. Ako neko ne uvidi neophodnost da Bog postupa lično sa njim; ne uvidi kako njegove navike, temperament i život treba da budu očišćeni i usavršeni, on neće biti od koristi Božijoj reči.
Bilo bi veoma daleko od istine kad bi ti prihvatio rečitost i oštroumnost kao preduslove za služitelja reči! Božija reč ti dolazi. Zadovoljan si dok prolazi kroz tebe, a istovremeno te Božija reč sudi, uvežbava, brusi i postupa sa tobom. Podvrgavaš se mnogim nevoljama, plaćaš veliku cenu, dok postepeno ne počneš da bivaš načisto u pogledu te reči. Na taj način se Božija reč u tebi uvećava. Reč po reč i red po red ona je upletena i utkana u tebe. Dolazi vreme za njeno prenošenje. Ona ne izlazi samo putem reči, nego i putem duha. Voda ostaje čista i potpuno je Božija. Tvoje reči ne umanjuju, nego uvećavaju savršenost reči. Ti ne umanjuješ, nego dodaješ njenoj svetosti. Istupio si kao osoba; tako je i sa živom vodom. Ti govoriš, ali i Bog govori. Ovo je dakle, služba reči.
U službi reči izgleda da teku dva, umesto jednog toka i oni teku zajedno. To je posledica delovanja Svetog Duha u nama, kao i Njegovog disciplinovanja posredstvom uređivanja naših okolnosti. Mi postajemo kanali žive vode tek pošto je Sveti Duh uspeo da nas slomi i iscrpi. Našem spoljašnjem čoveku je potrebno to slamanje od Boga. Potrebni su drastični i temeljni postupci, usled čega naš duh može da počne slobodno da diše – Sveti Duh se oslobađa u nama – i Božija reč može da počne da teče iz nas. Sledstveno tome, Božija reč i mi smo kao dva toka koji se spajaju i teku zajedno.
Nikada ne zaboravimo šta je to služba reči. To je izlivanje Duha Božijeg u čoveku, kao i u reči. Jedan deo se sastoji od Božije reči, a drugi deo od čovekove službe. Božija reč dolazi čoveku, koji dodaje svojoj službi, a zatim to dvoje zajedno ističe. Božija reč nije prenesena ako je samo reč bez ljudske službe.
Neki bi mogli da pomisle da bi mogli da propovedaju reč ako bi uspeli da nauče kako dobro da govore. Mi bismo na to odgovorili da to nije tako jednostavno. Služba reči je združeni, a ne pojedinačni tok. Nije Božiji način da teče pojedinačno, jer bi to bilo protivrečno osnovnom načelu službe reči. Bez čoveka, Božija reč ne može da se oslobodi. Bogu je potreban čovek. Pa ipak, zbog našeg neobičnog temperamenta, tvrdoće srca, nečistote uma ili buntovnog stanja, zar ne bismo bili u pravu kad bismo rekli da bi Bogu bilo zgodnije da koristi magarca nego nas? Ipak, Bog i dalje želi da koristi čoveka. Odlučio je da ima ljudski element i u sadržaju i u prenošenju Njegove reči.
On izabira čoveka da objavljuje Njegovu reč. Iz toga sledi da danas, ako postoji služitelj, postoji i reč; u suprotnom, reč ne može da postoji. Ako Bog može da pronađe služitelja, On će govoriti; u suprotnom, On neće govoriti. Ne možemo da očekujemo da će Bog da govori, a da Mu se ne obezbede upotrebljivi služitelji. Gospodnji način je da poveri Svoju reč služitelju, onome sa kim je Sveti Duh postupao.
Svi znamo da Duh Božiji prebiva u Božijoj reči, ali On takođe prebiva u nama. Drugim rečima, Božiji Duh je i u služitelju i u reči. On počinje da radi kada se Njegovo prebivanje u reči i prebivanje u služitelju spoje u jedno. Sedam Skevinih sinova pokušalo je da izgoni demona u Isusovo ime, koga je Pavle propovedao. Ne samo da nisu mogli da izagnaju demona, nego ih je zli duh napao i isprebijao. Reč je bila tu, ali Duh nije delovao. Sama reč je beskorisna; mora da postoji i služitelj. Kada se Božiji Duh sjedini sa služiteljem i rečju, živa voda teče.
Svi današnji problemi nalaze se na služiteljevim plećima. Niti je vizija oskudna, niti je reč retka, ali je teško naći služitelja reči na ovoj zemlji. Kako često Božije svetlosti nestaje kada iziđe iz naših usta. Neki služitelji mogu da govore o Svetom Duhu, pa ipak ljudi dotiču telo, a ne Svetog Duha. Neki mogu da govore o Božijoj svetosti, ali ono što slušateljstvo dotiče nije svetost, već laki duh. Još više oni mogu da govore o krstu, ali gde su rane (znakovi) krsta na njima? To su nedisciplinovane osobe. A drugi mogu da propovedaju o Gospodnjoj ljubavi, pa ipak utisak koji se prenosi na njihove slušaoce nije njihova ljubav, nego njihova ćud.
Sve ovo ukazuje na probleme koji se tiču služitelja. Da su danas sve poruke na zemlji zaista bile služba reči, koliko bi samo crkva bila bogata! Ali avaj, mnogo se propoveda, a tako je malo reči! To je problem u današnjoj crkvi. Pošto nema služitelja, ne može da bude ni otkrivenja. Mnoge poruke su daleko od otkrivenja. Bog ne želi da govori sam, pa ipak čovek je neupotrebljiv – to je osnovni problem.
Braćo, ako Bog ne želi da govori sam, i ako su služitelji nesposobni da govore, kakav je ishod stanja crkve? Sva jalovost, siromaštvo i iskvarenost koji se nalaze u njoj nastali su zbog neadekvatnosti ljudskog elementa u Božijoj reči. Da li bi taj Bog mogao da pronađe one koji su slomljeni i oboreni na zemlju da bi dozvolio da Njegova reč poteče iz njih? Mi se uvek trudimo da pronađemo Božiju reč, ali Bog neprestano traži one koje može da upotrebi. Mi tražimo Božiju reč, ali Bog traži Svoje služitelje.
Ako nismo karani, ne možemo da radimo Gospodnje delo. Nemojte da mislimo da je nebitno da li se postupalo sa nama. Ne zamišljajmo da možemo da prenesemo onoliko poruka koliko smo čuli. Ako nismo ispravni, Božija reč je blokirana. Sveti Duh ne pristaje samo uz reč; On se takođe priklanja čoveku koji je slomljen i nosi rane (znakove) krsta na sebi. Slomljen, pogođen ljudski duh je upotrebljiv duh. Ako Sveti Duh ne uspe da se oslobodi, to je zbog smetnji našeg spoljašnjeg čoveka. Naše emocije, ćud i volja mogu da ometaju reč. Možemo dobro da govorimo, ali to zapravo može da bude samo reč, doktrina ili učenje – a ne Božija reč. Božija reč treba da uđe u tvoje biće, u tvoje osećanje, razumevanje, u srce i u duh. Mora da napravi zaokret u tebi i da ponovo ističe iz tebe. Tada je reč blisko povezana sa tobom, utisnuta je i ugurana u tebe. Ali ako postoji bilo kakav nedostatak u tvojim osećanjima, mislima, razumevanju, srcu ili duhu, ti ćeš oštetiti Božiju reč. Ne samo da će tvoja reč biti pogrešna, nego će i čitava crkva biti nepovoljno pogođena. Uništićeš Božiju reč, a i opustošićeš Božiju crkvu. Moramo da naučimo da Njegova reč neometano prolazi kroz nas. Ako nam je Bog milostiv, videćemo svetlost.
