ЧЕТРНАЕСТА ЛЕКЦИЈА

Прикључење цркви

Пошто неко узверује у Господа, одмах се суочава са питањем прикључења цркви. Раније смо већ споменули да морамо да се одвојимо од света.1 Међутим, не завршава се на томе; постоји и позитивна страна ствари, тј. прикључење цркви. (Иако не волимо израз „прикључење цркви,“ за сада ћемо га ипак користити ради бољег разумевања пошто је у широј употреби.) Наша је жеља да овде споменемо четири ствари у вези са тим предметом.

Морамо се прикључити цркви

Многи верници мисле да могу да буду хришћани за себе; мисле да нема потребе да се прикључе било којој цркви. Они кажу: Ми хоћемо Христа, али нећемо цркву. Имамо лични однос са Христом али не осећамо потребу да будемо у вези са црквом. Зар не можемо сами да се молимо? Свакако да можемо. Зар не можемо сами да читамо Библију? Без сумње да можемо. Зашто бисмо се онда упуштали у невољу покушавајући да општимо са другима? Зашто немати само заједницу са Господом? Због потребе да се такве мисли спрече, младим верницима се мора показати да морају да се прикључе цркви без обзира на њихов лични став. Требало би да виде да спасење има две стране.

Прво, постоји лична страна. Са личне стране, човек може сâм да прими живот, а може и сâм Господу да се моли. Може да се затвори у собу и верује у Господа. Али ако је све оно за шта он зна само то лично спасење, неће се нормално развијати, нити ће устрајати, нити ће његов напредак бити веома велики. Требало би још да видимо како ће такав испоснички хришћанин да напредује. Ипак има оних који мисле да верник може да буде као пустињак, сакривен у планини, не обраћајући пажњу на било шта друго осим на своје заједништво са Господом. Међутим, требало би да запазимо, да је духовни узраст таквих особа уопштено говорећи сасвим површан. Кад дође до правог испита или невоље, није им могуће да се одрже. Кад им је околина наклоњена, они се можда још и држе, али кад се околина окрене против њих, немогуће им је да опстану.

Постоји и друга страна хришћанског живота, то јест, заједничка страна. Божија реч нас учи да са становишта заједништва, нико не може да буде независан хришћанин. Чим се неко обрати, он одмах постаје члан Божије породице; он је Божије дете. Ово је једно од првих откривења у Библији. Онај који је наново рођен у Божијој кући, постаје дете међу многом децом. Следеће откривење је да сви они који су спасени постају заједно Божије пребивалиште или кућа Божија. Ова кућа се разликује од прве куће у томе што је ово место обитавања, док је прва домаћинство. Томе откривењу даље следи откривење о томе да су сви хришћани уједињени као тело Христово и да су тако удови један другом.


1. Ми смо Божија деца с многим другима

Живот који човек прими пошто је узверовао у Господа, јесте живот који су и многи други људи примили. Ако верник погледа штавише и са само једног становишта, било да је то Божија породица, или Божије обитавалиште, или пак тело Христово, слика коју добија показује му да је он само део целине. Како онда може да жели да живи у самоћи? Живети изоловано значи пропустити пунину у Богу. Он би могао да се труди да одржава заједништво са Богом, но ипак, пропустиће много тога ако није како ваља спојен са другима. Неће моћи у потпуности да прими светлост највишег и најбогатијег живота, јер је само у цркви могуће наћи ту пунину.

Како је могуће да неко буде у породици од петоро браће и сестара, а да никако не општи са њима? Ако сам једино дете у породици, не могу да одржавам контакт са осталом браћом и сестрама зато што их немам. Али ако нисам једино дете, него једно од петоро – само један део породице, како бих могао да кажем да нећу да имам било какав однос са својом браћом и сестрама него ћу само бити очево једино дете? Могу ли да се затворим у собу и кажем осталим члановима породице да ми не сметају зато што сам једино дете свога оца? Могу ли дакле, да немам било шта са њима?

Кад неко узверује у Господа, он не постаје јединорођени син; он је радије један син од много хиљада других. Сама та чињеница одстрањује могућност да се човек затвори и буде потпуно сâм са Оцем. Иако си могао бити рођен као једино дете у једној овоземаљској породици, кад узверујеш у Господа, наново си рођен у највећој породици на свету.

Ниједна породица не може да буде већа од Божије породице, јер је она сачињена од небројено много браће и сестара. Немој да их потцењујеш због тога што их је толико много; напротив, труди се да их упознаш и да општиш са њима, пошто си и сâм један од њих. Ако уопште немаш жеље да видиш своју браћу и сестре, питам се да ли си ти онда заиста брат или сестра у Господу. Како је могуће да онај који је рођен од Бога не буде покренут у свом срцу према онима који су такође рођени од Бога? Може ли он да одбије да им пружи десну руку заједништва?

Да се једна особа брине само за своје добро не спада у хришћански појам. Пошто је у породици, особа мора да буде брат браћи, а сестра сестрама. Такав однос долази од Божијег живота и пун је љубави. Ко не чезне за својом браћом и сестрама; ко не жели да их види и има заједницу са њима? Ово је нешто дивно!

Молим те немој да заборавиш да иако примаш живот од Бога лично, ипак живот који примаш припада десетинама хиљада и остале деце Божије; твој је само један део целине. Сама природа твог новог живота није независност, она захтева заједницу са осталом браћом.


2. Црква је Божије обитавалиште

Узмимо сада у обзир другу тачку. Библија нам открива нешто веома дивно кад нам показује да је црква Божије обитавалиште. То налазимо у другој глави посланице Ефесцима. Сва откривења у посланици Ефесцима су од огромног значаја, и ово у другом поглављу је једно од њих. Требало би да нам буде познато да Бог има своје место обитавања, једно обитавалиште на земљи. Учење Библије о Божијем обитавалишту почиње са скинијом (шатором у пустињи), и наставља се управо до сада. Бог је у прошлости обитавао у велелепној грађевини Соломоновог храма. Међутим, Он сада обитава у цркви, пошто је данас Божије обитавалиште црква. Ми, који смо многи, повезани смо у једно да бисмо били Божије обитавалиште. Међутим, као појединци ми то нисмо. Потребно је много Божије деце да бисмо били кућа Божија у Духу. То се подудара са оним што у 1. Петровој 2:5 каже: „Па се и сами као живо камење узиђујте у духовни дом.“

Како је та духовна кућа саграђена? Саграђена је од живог камења, а не од мртвог. Соломонов храм је био саграђен од мртвог камења, међутим данас је Божији дом саграђен од живог камења. Петар је био живи камен и његово име управо то значи. Стављајући то живо камење заједно, Бог добија свој храм. Може ли један верник да буде кућа? Ако нема камења које је уграђено с другим камењем, то онда није добар знак, пошто изражава мисао о рушевини уместо о грађевини. То говори о пустоши која остаје после суда, пошто нема камена на камену. Да би се саградила кућа, потребно је да се зида камен на камен који морају међусобно да буду везани. Хвала Богу да си спасен; поуздао си се у Господа Исуса; сада си живи камен. Дакле немој свој камен да скриваш негде у самоћи. Нека твој камен буде узидан са осталим камењем, и имаћеш кућу. Оставити камење разбацано и неповезано није само бескорисно него постаје и узрок спотицања.

Чим неко узверује у Господа, он постаје камен у Божијем обитавалишту. Он јесте камен, али све док не буде у односу с другим камењем, бескористан је. Слично деловима аутомобила. Кола могу да се крећу само онда кад су многобројни делови у међусобној вези. Од какве је користи да човек остане сам? Пропустиће Божије богатство. Ми се не усуђујемо да кажемо да живо камење које стоји само, постаје мртво камење; али сасвим је тачно да ће камен, иако жив, изгубити своју сврсисходност и пропустити духовна блага уколико није повезан с другим камењем, да би тако заједно постали Божије обитавалиште. Ми можемо да држимо Божија блага само онда кад смо повезани с другим живим камењем, јер Бог тада може да борави међу нама. Зато би требало да у нашим срцима постоји убеђење да морамо бити у цркви.

Дивно је кад човек зна да је спасен. Сећам се да сам једном читао шта је г. Стони (Stoney) рекао, пре неких сто година: „Пошто сам био спасен десила се једна изванредно дивна ствар. Једнога дана сам спознао да сам комад грађевинског материјала за зграду у којој Христос обитава. За мене је то било нешто предивно.“ Кад сам то прочитао, помислио сам да је тај израз сасвим обичан; нисам могао да видим у њему нешто силно. Међутим кад данас размишљам о томе, ја се са њим потпуно слажем. Ако човек види оно што је г. Стони видео, свакако ће бити дирнут тим чудом.

Хвала Богу, ми смо заиста грађевински материјал за Христову духовну кућу. Ако се тај материјал одвоји од куће, биће потпуно бескористан. Сагледати ово заиста је нешто велико. Помисли само како је овај мали камен, као што сам ја, неопходан за Божије обитавалиште. Уколико не будем на располагању то ће створити рупу у кући кроз коју ће лопов моћи да се увуче! Ја сам Божији грађевински материјал. Он не може без мене!

Дакле, драги моји, морате схватити да вас је Свети Дух довео да бисте били материјал за изградњу Божијег храма. Како сте само бескорисни ако се отуђите од осталих. Сврха једног парчета материјала је да буде спојен са осталим материјалом. Када је материјал усамљен онда му је ускраћена функција. Бити независан значи пропустити Божија блага која има за тебе, пошто сâм нећеш моћи да садржиш Бога. Да бисмо садржали Бога, морамо бити међусобно повезани. Претпоставимо да овде имамо много дрвене буради. Она су направљена тако што су дрвени сегменти повезани у целину. Те судове можемо употребити за ношење воде. Међутим, ако извадимо један сегмент, можемо ли носити воду са тим једним комадом? Свакако да не можемо. Квалитет дрвета се није променио, али његова корисност се променила. Оно се може потопити у воду, међутим не може и да носи воду. Његово богатство се изгубило. Исто тако смо и ми Божија кућа; не можемо да дозволимо себи да будемо независни, јер бисмо изгубили Божија блага.

Као млади верници можда то нећете у потпуности схватити; ипак временом ћете то увидети. У ствари, оног тренутка кад узверујеш у Господа, ти у себи носиш природну тежњу да се састанеш са Божијом децом. Сасвим природно се трудиш да нађеш остало камење. Требало би да једноставно следиш ту унутарњу чежњу и не дозволиш мислима свога ума да те спрече да се удружиш са осталим верницима.


3. Ми скупа постајемо Тело Христово

Ми смо једно у телу Христовом; постали смо једно тело — тело Христово. „Једно је тело“ (Еф. 4:4). „Јер као што је тело једно, и има многе удове, а сви удови тела, иако су многи, једно су тело, тако је и Христос“ (1. Кор. 12:12). Ове нам речи показују како је апсолутно немогуће да неко буде независан.

Као члан људске породице, ја могу да одбијам да имам било шта са својом браћом и сестрама, ако сам већ толико настран да желим да негујем међусобни однос са својим оцем као да сам његово једино дете. Исто тако, иако сам живи камен међу многим камењем које се користи за изградњу Божијег обитавалишта, могао бих да будем толико настран и не будем вољан да будем уграђен заједно са другима. Петар је био живи камен још пре него што је био уграђен са другима, али он је тада био усамљени камен. Можда ја желим да будем хришћанин у самоћи не бринући се о томе да ли је у грађевини рупа или није. Ипак, Бог нам показује да смо ми више од камења у кући, и више од браће и сестара у породици – ми смо једно тело. Ти би могао да будеш око, уста, шака, стопало или ма шта друго у телу. Око је веома корисно телу, међутим ако је остављено код куће, бескорисно је. Шака повезана с руком је веома делотворна, али биће бескорисна ако се стави у стаклену посуду. Стопало на одређеном месту у телу је од велике користи, али колико ће вредети ако се остави у соби код куће? Тело је такво, да ниједан уд који се одсече од њега не може да буде од користи. Однос сваког појединог уда према другом је врло посредан и присан.

Кад би ушао у неку кућу и угледао ногу на столу, руку под столицом, и уво на патосу, никад више не би у њу ушао. Како би то било одвратно подићи са коловоза руку, уста, нос, око или једно уво. Оно што припада телу не може се одвојити. Божија породица може на силу да се разбије, Божији храм исто тако може да се сруши, али тело Христово не може да се раздвоји. Нити пак уво, или рука, или нога, не може гневно да објави своју независност. Не, сви удови тела морају бити повезани у целину.

Господ није дао ниједном појединцу сву пунину живота. Живот који примамо не дозвољава нам да будемо независни, пошто наш живот зависи од живота других. То је живот зависности. Ја зависим од тебе, а ти зависиш од мене. Не заборави, ниједан уд не може да дозволи себи слободу да буде независан, пошто независност значи смрт. Осамљивање одузима и живот и његову пунину.

Зато очекујемо да млади верници схвате да морају бити повезани с другим хришћанима. Не би требало да буду хришћани неколико година, а да за то време буду сами.

Бог нам није дао независан живот. Ми смо међусобно повезани. Чуо си за помоћне установе и зависне особе. Сви хришћани су тако зависни, јер нико не може да буде изолован пред Богом. Сви ми зависимо од живота других хришћана. Ми смо то увидели тек после вишегодишњег учења. Наша је нада да ће млади верници отпочети свој живот као они који живе у зависности од других. На тај начин ће примити обиље љубави и пријатељства. Хришћанин зато мора да се прикључи цркви. Међутим, израз: „прикључење цркви“, није по Светом писму. Позајмљен је из света. Оно што ми у ствари подразумевамо тиме јесте да нико не може бити хришћанин сам за себе. Он мора да буде спојен са свом осталом Божијом децом. Због тога он мора да се прикључи цркви. Он не може да тврди да је у потпуности сâм хришћанин. Он је хришћанин тако што је у зависности од других.

Којој цркви би требало да се прикључим

Неопходно је да постанем члан цркве, али којој ћу цркви да се прикључим? Због тога што данас постоји много различитих цркава, долази до стварних невоља.

Током две хиљаде година црквене историје, никле су разне цркве у разна времена. Зато бисмо могли да их назовемо узроком времена. Затим, како су се цркве формирале у разним областима, област је постала њихов узрок. Исто тако са појавом различитих људских инструмената који су употребљени за оснивање цркава, људи су постали њихови узрочници. Поред та три узрока временског периода, области и личности, даљи узрок је наглашавање неке истине из Библије. Божија реч садржи толико много видова истине да људи теже оснивању цркава које се темеље на некој нарочитој истини. Можда се у одређеном крају јави нека нарочита потреба и неко изиђе са нарочитим нагласком неког вида истине; резултат је још једна црквена организација. Исход је да та нарочита наглашеност може да постане још један узрок поделе.

На основу горе споменутих услова дошло је до образовања многих цркава. Данас у свету има више од хиљаду и пет стотина различитих цркава.

Све су оне добро организоване и признате. Не називају се по месту него по систему. Браћо, кад треба да посаветујемо вернике којој цркви да се прикључе, суочавамо се са огромним задатком одабирања једне од хиљаду и пет стотина цркава.

Размотримо ову ствар пред Богом. Има ли излаза из ове збрке? Верујемо да има, пошто још увек имамо Божију реч. Можемо да испитамо Свето писмо и нађемо шта Бог има да каже у вези са тим. Божија реч је већ открила Његов одређени начин којој цркви би требало да се прикључимо. Нема потребе да проводимо много времена испитујући и распитујући се о многим различитим црквама. Кад бисмо анализирали и испитивали све те цркве, ми вероватно ни целог свог живота не бисмо могли да решимо тај проблем, зато што за то немамо ни снаге ни могућности. Па ипак, Бог нас није оставио у тами. Библија нам јасно указује на пут који би требало да следимо.

Божији начин је месна црква

Библија пружа најједноставнију смерницу у вези са црквом. Она је јасна и не доводи до збрке. Ако читамо почетне стихове у посланицама, Делима апостолским и првој глави Откривења, наилазимо на имена као што су „црква у Јерусалиму“ (Дела 8:1), „цркви Божијој у Коринту“ (1. Кор. 1:2; 2. Кор. 1:1), и „седам цркава у Азији“ (Отк. 1:4), што ће рећи, црква у Ефесу, црква у Смирни, црква у Пергаму, црква у Тијатири, црква у Сарду, црква у Филаделфији и црква у Лаодикији (Отк. 2:1, 8, 12, 18; 3:1, 7, 14). Цркве у Библији су подељене, али шта је то што их дели? Постоји само једно једино правило по коме се цркве могу поделити. Свако може да види одговор, пошто је он кристално јасан.

Библија дозвољава поделу цркве само на основу места. Коринт је град, као што су и Ефес, Колоси, Рим и Филипи. Све цркве су у потпуности подељене по местима. Једном речју, цркве се могу поделити само по месту и по никаквом другом чиниоцу. Јединка је место или град.

Како су Коринт, Ефес и Колоси градови, тако је и ограничење цркве град. Место представља основну јединицу.

И најмања и највећа црква имају место као своју основну јединицу.

Нешто што је мање од места, не може се сматрати црквом, нити се пак црквом може сматрати нешто што је веће од места. То је веома јасно из 1. Коринћанима 1. Тамо се спомиње црква која је у Коринту. Кад су неки људи у Коринту наводили да припадају Кифи, Павлу, Аполосу или Христу, они су делили цркву на четири дела. То је чинило цркву исувише малом, те их је Павле укорио због такве поделе. Павле је добар, Аполос је добар, Кифа је добар, али није добро да се црква дели по људима. Црква може да се дели само по месту, а не и по апостолима. Поделу по апостолима Библија осуђује као поделу по телу (плоти). Исход таквих подела су секте. Међутим, опсег цркве не би требало да превазилази ни опсег места.

Читајући Библију налазимо „цркве у Галатији“ (Гал. 1:2), „азијске цркве“ (1. Кор. 16:19; исто тако, види Отк. 1:4), и „цркве по свој Јудеји“ (Дела 9:31, Караџић). У Јудеји, Галатији и Азији је било много цркава; одатле се оне у Делима апостолским зову цркве у Јудеји, у посланици Галатима цркве у Галатији, а у Откривењу цркве у Азији. Јудеја је испрва била нација, али је у оно време постала римска провинција. Разне цркве у различитим местима те провинције нису могле бити повезане да сачињавају једну цркву, тако да нам оно што је написано у Делима апостолским говори о црквама по свој Јудеји. Галатија је такође била римска провинција, а не град. У тој покрајини је такође било више цркава, па је отуд употребљена реч у множини, „цркве“ да би описала цркве у Галатији. Те цркве нису назване „црква у Галатији,“ одатле видимо да црква не би требало да буде већа по свом обиму од места у коме се налази. Исто тако ни цркве у Азији нису споменуте у једнини него у множини. Ефес, Смирна, Пергам, Тијатира, Сард, Филаделфија и Лаодикија су била места у Азији. Оне нису сједињене у једну велику цркву; него остају као седам месних цркава.

У Библији сасвим јасно налазимо да црква може да се означи само по имену места у коме се налази. Не би требало да се назива по човеку, по науци, по неком систему или по историјском догађају. Није дозвољена разлика на основу људи, народности или учења. Божија Реч дозвољава само разлику по локалности. Где год неко станује, он припада цркви у том месту. Да би променио своје црквено припадништво, требало би да промени и своје место боравка. Бог препознаје разлику само по месту. Он неће оправдати ниједну другу основу.

Како се прикључујемо цркви

Коначно, поставимо себи питање: како се прикључити цркви? У Библији се нигде не налази израз „прикључење цркви“. Не може се наћи ни у Делима апостолским нити се то игде види у посланицама. Зашто? Зато што цркви нико не може да се прикључи. Прикључење значи да је човек још увек напољу. Може ли уво одлучити да се припоји моме телу? Не, оно је већ део мога тела, већ је припојено. Ако већ није део мога тела, онда нема начина на које би се могло „прикључити“. Ми се не прикључујемо цркви. Ми смо већ црква, што ће рећи да смо повезани један с другим.

Кад је човек милошћу Божијом покаран за грех и кроз драгоцену крв откупљен и прими опроштење, он тада прима и нови живот. Он не само да је обновљен кроз васкрсли живот него је и силом Божијом стављен у цркву. Бог је тај који га је ставио у њу; већ је у цркви. Он већ припада, дакле, нема потребе да се прикључује. Многи размишљају о томе да се прикључе цркви. Но схватимо, да све оно што може да се припоји није стварно. Човек и кад би хтео, не би могао да се прикључи правој цркви Божијој. Ако је од Господа, ако је рођен од Светог Духа, онда је већ у цркви те нема потребе да се прикључује.

То значи да није ни потребно нити је могуће прикључити се цркви. Нико не може да уђе у цркву чланством; пошто они који су већ у њој не морају да се учлањују. И сама жеља да се човек прикључи, говори о чињеници да је још увек напољу. Црква је толико јединствена да јој се није могуће прикључити. Одлучујући чинилац је да ли је човек рођен од Бога. Ако је човек рођен од Бога, он је већ у њој; ако није рођен од Бога, нема начина на који би могао да јој се прикључи. Зар то удружено тело није дивно? Не може му се прикључити потписујући књижицу или полагањем испита. Сви они који су рођени од Бога већ су у цркви; дакле нема потребе да јој се прикључују.

Па зашто вас онда убеђујемо да јој се прикључите? Позајмљујемо овај израз само због недостатка друге погодне речи. Ви који сте узверовали у Господа већ се налазите у цркви, али ваша браћа и сестре у цркви то можда не знају. Ти си узверовао али браћа то можда не познају.

Ти си откупљен, а црква можда то не зна. Пошто је веровање нешто што је у срцу, могло би да се деси да други о томе не знају. Због тога морамо да тражимо заједницу, као што је и Павле тражио десницу у знак заједнице од оних из цркве у Јерусалиму (Галатима 2:9). Морамо отићи цркви и рећи јој да смо и ми хришћани и затражити да нас прими као такве. Пошто је људско знање ограничено, потребно је да јој се каже да смо браћа и сестре да би нас браћа примила. Међутим то није исто што и популарни смисао прикључења цркви.

Пошто је мој отац Кинез, ја не морам да примим држављанство да бих постао Кинез. Али кад постанем верник, а то није познато цркви, требало би да одем цркви и затражим да ме прихвати и пружи заједницу. Ако браћа увиде да сам заиста један од њих, да сам прави верник, они ће ми онда пружити заједништво које тражим. То је прави смисао прикључења цркви.

Ти који си већ у Христу, требало би да знаш да је потребно да тражиш заједницу са децом Божијом. У том заједништву тела моћи ћеш добро да служиш Богу. Ако као млади верник можеш да видиш ово светло, учинићеш корак напред на свом духовном путу. Хвала Господу за његову милост.

__________
1 Књига II, „Добро признање“, лекција 9. - назад

ПОЧЕТАК

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 3: ASSEMBLING TOGETHER by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Сва права задржана.