|
Тада видех у сну да Хришћанин није ишао сам. Пошто је био пуштен, срео се са једним који се звао Надољуб. Прозвао је себе тако док је гледао Хришћанина и Верка на вашару како су се понашали. Сада му се придружио и рекао да жели да му буде друг. Тако је јeдан погинуо за истину, а други устао из његовог пепела да прави Хришћанину друштво на путу.[434] Надољуб је рекао Хришћанину да има још много оних који намеравају да пођу за њима.
Сусрет са Држштоможешом Ускоро су изишли из града Таштовника и стигли једног човека који се звао Држштоможеш. Питали су га одакле је и куда иде. Рекао им је да је из Красноречи и да иде у Небески град, али им није рекао како се зове.
– Из Красноречи! Има ли тамо нечег доброг?[435] – рече Хришћанин.
– Па ваљда има!
– Како да те зовемо? – упита Хришћанин.
– Ви мене не познајете нити ја вас познајем. Ако идете овим путем радо бих да идемо заједно. Ако нећете, онда ћу сам.
– Чуо сам за Краснореч – настави Хришћанин. – Колико се сећам, кажу да је богат град.
– Да, то могу да потврдим. Имам тамо много богатих рођака – одговори Држштоможеш.
– Да ли смем да питам ко су твоји рођаци?
– Скоро цео град. Споменуо бих посебно грофа Врбоклиновића, грофа Улизицу, Грофа Лепоречевића (по његовим прецима је град добио име), господина Ласковића, г. Дволичевића, г. Сваштаковића и градског свештеника Двојезичковића[436] који ми је ујак. А ја ето спадам међу финију господу, иако ми је деда био само лађар који је гледао на једну страну, а веслао на другу. И сам сâм стекао већи део имања истим занатом[437] – рече Држштоможеш.
– Да ли си ожењен? – настави да пита Хришћанин.
– Јесам, и жена ми је јако добра, кћи једне поштене госпође. Мајка јој се звала Претварка, а то значи да потиче из врло фине породице. Тако је васпитана да уме са сваким како треба; са сељаком сељачки, са господином господски. Оно јесте да се мало разликујемо по питању религије од других који су строжи, али само у две ситнице. Прво: никада не идемо уз ветар и никад не весламо уз реку. Друго: веома смо ревносни када се вера обуче у сребро, када се јавно штује, ако је лепо време и ако је сви хвале.[438]
Онда је Хришћанин пришао своме другу Надољубу и рекао:
– Чини ми се да је ово Држштоможеш из Красноречи. Ако јесте, онда имамо за сапутника једног од најгорих неваљалаца овога краја.
– Питај га онда како се зове. Ваљда се не стиди свога имена? – рече Надољуб.
Хришћанин му тада опет приђе и рече:
– Ти говориш као да знаш више него цео свет.[439] Ако се не варам рекао бих да си г. Држштоможеш из Красноречи.
– То ми није име већ само надимак који ми дају они који ме не трпе. Морам да га носим као прекор, као што други људи носе свој – објасни Држштоможеш.
– Зар ниси никад дао људима повода да те тако назову?
– Никад! Најгоре што сам могао да учиним и што би могло дати повода за то, било је то што сам био спреман да се увек прилагодим духу времена у коме сам живео. Оно што сам на тај начин добијао, мислим да је радије било на благослов, него да ме ти пакосни људи тако називају.
– Тако сам и мислио, и да ти право кажем, рекао бих да ти то име одговара више него што би то хтео да признаш – рече Хришћанин.
– Шта ја могу ако ви тако мислите – слеже раменима Држштоможеш. – Ако ме примите, видећете да волим добро друштво.
– Ако хоћеш са нама, мораћеш да идеш уз ветар и уз воду, што чини ми се немаш обичај да чиниш. Веру мораш да следиш и кад се појави у дроњцима и кад пролази улицом пред светом – отворено му рече Хришћанин.
– Не смете да ми заповедате! – обрецну се Држштоможеш. – Оставите ви мени моју слободу па ћу ићи са вама.
– Ни корака даље, ако не прихватиш ово што сам ти рекао[440] – рече строго Хришћанин.
– Никада нећу оставити своје старе погледе, јер су безопасни и корисни. Ако не могу са вама, ићи ћу сам као и раније док не наиђем на неког ко ће радо да ми прави друштво.[441]
Држштоможеш има ново друштво Тада видех како су га оставили и наставили да иду мало испред њега. Један од њих се окренуо и угледао тројицу како иду за Држштоможешом. Кад су га стигли веома су се ниско поклонили у знак поздрава. Звали су се г. Пијавица Држисветковић, г. Среброљуб Новчаревић и г. Циција Тврдичевић, његови бивши познаници. Као деца су заједно ишли у школу код г. Закидала Глобаревића, учитеља у Добитовцима, малој вароши у покрајини Лакомој на северу.[442] Тај учитељ их је учио како да стичу, било насиљем, било лагањем, било ласкањем, било варањем, било побожним претварањем. Ова четворица су тако много научила од свога учитеља да су могли и сами да отворе такву школу. Када су се поздравили г. Среброљуб Новчаревић је упитао Држштоможеша:
– Ко су они људи што иду пред нама на путу (јер су се Хришћанин и Надољуб још увек назирали у даљини.)
– То су људи из неке далеке земље који иду на поклоничко путовање по свом обичају – одговори Држштоможеш.
– Зашто нису сачекали да идемо сви заједно? – упита Новчаревић. – И они и ти и ми идемо у истом правцу.
– Тако је! – сложи се Држштоможеш – али ти људи су тако строги и толико држе до свога мишљења, да мало маре за мишљење других. Ма колико био побожан, ако се не сложиш са њима у свему, неће уопште да се друже с човеком.[443]
– То није добро, али читам да има људи који су претерано праведни и због своје строгости осуђују све друге осим себе – додаде Циција Тврдичевић. – Него реци ми у чему су биле разлике између вас?
– Они су тако нестрпљиви, да мисле да треба да путују по времену и невремену – одговори Држштоможеш. – Ја сам за то да се чека повољан ветар. Они све жртвују за Бога, а ја користим сваку прилику да обезбедим живот и имање. Они се држе својих погледа, макар им се сви противили.
Ја сам за веру у толикој мери у коликој време и моја сигурност то дозвољавају. Они су за веру макар се обукла у дроњке и презирање, а ја сам за веру када се обуче у злато при светлости сунца пред људима.[444]
– Само се ти држи тога Држштоможеш – рече Пијавица Држисветковић. – Са моје стране, сматрам за будалу сваког оног који има слободу да задржи све оно што има, а својом лудошћу то одбацује. Будимо мудри као змије. Треба косити кад је лепо време. Видите како се пчела одмара целу зиму и излази само кад може лако да ради на своју корист. Бог некад шаље кишу, некад сунце. Ако су они тако глупи да иду по киши, ми ћемо се држати нашег лепог времена. Што се мене тиче, ја волим ту веру која је сигурна због свих Божијих благослова, јер који разуман човек неће да чува све што нам је дао од добрих ствари у овом животу? Авраам и Соломон су се обогатили кроз своју веру, и Јов каже нека ваљан човек нагомила на земљи злата.[445] Не ваља бити као што су ти људи пред нама, ако су онакви како си их описао.[446]
– Мислим да се сви слажемо у овоме и томе нема шта да се дода – рече Циција Тврдичевић.
– Да, не треба више додавати; ко не верује светом Писму ни здравом разуму (а као што видите и једно и друго су на нашој страни) не мари за своју слободу нити тражи своју сигурност – одобравао је Среброљуб Новчаревић.
– Браћо, како видите, сви идемо истим путем и да би што боље избегли оно што не ваља, дозволите да вам поставим једно питање – рече Држштоможеш. – Претпоставимо да се човеку, проповеднику или трговцу укаже прилика да стекне неко благо овога света до којега не може да дође друкчије него путем ревности бар на изглед, по неком питању вере у које се дотада није мешао. Зар не би смео тако да ради да би постигао свој циљ, а ипак остане поштен човек?
– Већ видим чему циљаш! – рече Среброљуб Новчаревић – и ако ми остали то дозволе, покушаћу да ти одговорим. Прво да одговорим у вези с праведником. Претпоставимо да један проповедник, способан човек, који има врло малу плату, чује за неки много уноснији положај. Пружа му се прилика да га добије, али само ако буде више ревностан, проповеда чешће и са већим жаром, а пошто нарав његовог народа тако захтева, мало и промени своје погледе. Ја са моје стране не видим зашто не би тако урадио (ако се сматра позваним за то), зар неће ипак остати честит? Ево како:
1) Његова жеља за тим бољим положајем је по закону дозвољена (то не може да се порекне), пошто му га је дало Божије провиђење. Зато сме да га узме мирне савести.
2) Поред тога, његова жеља за тим бољим положајем га чини ревноснијим и вреднијим проповедником итд.; чини га бољим човеком и развија његове способности, што је Богу угодно.
3) Што се тиче тога што мора мало да ублажи своје мишљење да би угодио својим слушаоцима, то показује:
а) да је спреман на самоодрицање,
б) да је пажљив и уме људе да привуче к себи,
в) да је способнији за проповедничку службу.
4) Закључујем дакле, да проповедник који замењује мало за велико не треба да се сматра грамзивим, него напротив, пошто је тиме развио своје способности и постао ревноснији, треба да се сматра да је следио своје позвање и искористио могућност која му се пружила.[447]
А сада да се окренем другом делу питања, који се тиче занатлије кога смо споменули. Претпоставимо да човеку лоше иде посао, али ако постане побожан може тиме да побољша своју ситуацију, рецимо да узме богату жену или да привуче имућније муштерије у своју радњу. Ја не видим никаквога разлога зашто не би. А ево како:
1) Постати побожан је врлина, па ма како то човек постао.
2) Стећи богату жену и имућније муштерије није против закона.
3) Поред тога, човек који то постигне тиме што постаје побожан, прима оно што је добро од оних који су добри и то зато што је постао побожан, а то је само по себи добро. Дакле, постати побожан ради свега тога је добро и корисно.[448]
Тако је Среброљуб Новчаревић одговорио на Држшто-можешово питање. Сви су одобравали и закључили да је то веома добро и корисно. А пошто им се чинило да то нико не може да оповргне, а Хришћанин и Надољуб нису били баш тако далеко, решили су да им поставе то питање чим их стигну, пошто су се ови раније противили Држштоможешу. Позвали су их и они су их сачекали. Али решили су да г. Пијавица Држисветковић, а не г. Држштоможеш треба да им то изнесе, јер су мислили да ће Хришћанин одговорити без љутине која му се распалила против Држштоможеша када су се раније разишли.
Хришћанинов одговор
Кад су их стигли и поздравили, Држисветковић је поставио питање Хришћанину и његовом другу и замолио их да одговоре ако могу.
– И онај који је беба у вери може да одговори на десет хиљада таквих питања – рече Хришћанин. –Ако није дозвољено следити Исуса због хлеба,[449] још мање је дозвољено да се од тога прави читава религија и дође до блага и светског уживања. Ми налазимо да само незнабошци, лицемери, ђаволи и вештице имају такво схватање.
1) Незнабошци: Јер кад су Емор и Сихем бацили око на кћерку и на стоку Јаковљеву и видели да нема другог начина да их се домогну него да се обрежу, рекли су својим суграђанима: „Ако се свако мушко између нас обреже, као што су они обрезани, зар неће њихова стока и благо и сва говеда њихова бити наша?“ Они су тражили његову кћерку и његову стоку, а религија је била средство које су хтели да употребе. Можете да читате о томе у 1. Мојсијевој 34:20–23.
2) Лицемери: Фарисеји су припадали овој вери. Њихове дугачке молитве су биле само претварање да би добили удовичке куће, и зато их је Бог још више осудио.[450]
3) И Јуда, Сатанин слуга је припадао тој вери. Био је побожан у погледу кесе да би добио оно што је било у њој. Али зато је био изгубљен, одбачен и назван син пропасти.[451]
4) И Симон врачар је припадао тој вери, јер је тражио Светога Духа да би тиме стекао новац.[452] Петар му је тада изрекао осуду.
– Не могу а да не помислим да ће онај који прихвата побожност за љубав света, пре или касније одбацити побожност за љубав света. Јер као што се Јуда одрекао света када је прихватио веру, исто тако је продао и веровање и свога Господа за свет.[453] Одговорити дакле потврдно као што сте ви учинили, и прихватити такав одговор је нешто незнабожачко, лицемерно, ђаволско и награда ће ти бити по твојим делима.
Они су се само згледали, и нису знали како да одговоре Хришћанину. И Надољуб је одобравао Хришћанинов одговор, те су сви ућутали. Господин Држштоможеш и његово друштво су мало заостали да би Хришћанин и Надољуб мало одмакли од њих. Онда је Хришћанин рекао своме другу:
– Ако ови не могу да опстану на људском суду, како ће се тек одржати на Божијем? И ако ћуте пред нама, земљаним судовима, шта ће учинити кад их дохвати пламен ватре која прождире?[454]
Затим су Хришћанин и Надољуб наставили пут док нису дошли до једне прекрасне равнице која се звала Лакоћа. Преко ње су напредовали са великим задовољством, али равница није била широка, тако да су је брзо прешли.[455] На другој страни равнице налазило се брдо по имену Новац, где је био рудник сребра до кога су неки идући путем свратили; пошто су се сувише приближили ивици, земља се одронила те су погинули. Неки су остали осакаћени до краја живота.[456]
Димино наговарање
Тада видех у сну да је поред рудника мало даље од пута, стајао Димас и позивао пролазнике да сврате и разгледају рудник. Овај рече Хришћанину и његовом другу:
– Скрените овамо да вам нешто покажем.
– Да ли вреди да скрећемо с пута да то погледамо? – упита Хришћанин.[457]
– Овде је рудник сребра где се копа благо – рече Димас. – Ако свратите, уз мало труда можете лепо да се обогатите.
Хајде да видимо – предложи Надољуб.
– Ја нећу! – рече одлучно Хришћанин. – Чуо сам за ово место и колико их је тамо већ погинуло. Поред тога, богатство је замка онима који га траже јер им смета на путу.[458]
Онда се Хришћанин обратио Дими:
– Да није можда многима засметало на путу? Да ли је то место опасно?
– Није много, опасно је само за оне који не пазе. (Али док је то говорио сав је поцрвенео).
– Боље да ми продужимо – рече Хришћанин.
– Гарантујем ти да ће Држштоможеш, ако и њега позове, сигурно свратити – рече Надољуб.
– Свакако, јер га његови принципи воде тим путем. Сасвим је сигурно да ће погинути. – Затим се Хришћанин опет обрати Дими:
– Дима, ти си непријатељ Господара овога пута, и судија Његовог Краљевског Величанства те је већ осудио зато што си скренуо (2. Тим. 4:10); хоћеш сада и нас да одведеш у сличну пропаст. Ако само и за тренутак свратимо, наш Господ и Цар ће сигурно сазнати о томе те ћемо се осрамотити, уместо да станемо храбро пред Њега.
Дима је опет викнуо да припада њиховом друштву и ако сачекају мало, придружиће им се.
– Како ти је име? – упита Хришћанин. – Зар се не зовеш како сам те малочас назвао?
– Да, име ми је Димас. Син сам Авраамов.
– Знам ја тебе. Гијезије[459] ти је био прадеда и Јуда отац. Ишао си њиховим стопама. Сада користиш ђаволову замку. Отац ти се обесио као издајник,[460] а ни ти ниси боље заслужио. Буди сигуран, кад дођемо код Цара, јавићемо Му шта си учинио. – Затим наставише својим путем.
Држштоможеш и Димас се слажу
Сада су већ Држштоможеш и његово друштво стигли до тога места, и чим их је Димас позвао, одмах су скренули. Да ли су се нагнули над безданом и пропали, или су пошли да копају, или их је удавила магла која се обично скупљала на таквим местима – не знам. Једно знам: Више их никад нису видели на путу.[461]
Држштоможеш и Димас чине исто, У пакао обојицу мами сребро чисто, И пут у небо они напустише, А богатства пропадљивог света прихватише.
Лотова жена
Тада видех да су путници изишли на другу страну равнице, управо код једног старог споменика који је стајао поред самог пута. Кад су га угледали зачудили су се, јер је личио на жену која се претворила у камен. Дуго су га гледали али нису могли да распознају шта је. На крају је Надољуб опазио изнад главе натпис на неком непознатом језику. Али пошто није знао сам да га прочита, позвао је Хришћанина који је био добро школован, да он растумачи писмо. Мало је срицао, али је на крају открио да пише: „Сетите се Лотове жене.“[462] Прочитао је то свом сапутнику и обојица су закључила да је то слан камен у који се Лотова жена претворила зато што се окренула срцем бежећи из Содома. Гледајући кип, у чуђењу су почели овако да разговарају:
– Брате мој – рече Хришћанин – ово је дошло у право време. Знаш да смо одбили Димин позив да разгледамо брдо Новац. Да смо скренули као што си ти хтео, брате, ми бисмо се и сами претворили у камен као ова жена и остали као поруга осталим путницима.
– Жао ми је што сам био тако глуп, и чудим се да ме није задесила иста судбина као и Лотову жену – признаде Надољуб. – Колика је само разлика између њеног и мог греха! Она се само окренула, а ја сам хтео да скренем. Нека је слава Богу за Његову милост, а мени срамота што сам тако нешто пожелео у срцу.[463]
– Требало би да прихватимо поуку коју смо овде примили да нам помогне убудуће! – рече Хришћанин. – Ова жена је избегла једном суду; није пропала при уништењу Содома, али је пропала на другом и претворила се у слан камен.[464]
– Тако је – сложи се Надољуб. – Она може да нам буде и опомена и пример. Опомена да се чувамо греха који је она учинила, а као пример, каква осуда чека оне који не слушају ову опомену. Тако су и Кореј, Датан и Авирон и 250 људи који су пропали у свом греху, постали знак и пример другима.[465] Али изнад свега другог, мене чуди како Димас и његови другови могу тако самоуверено да траже благо због којег се ова жена (која се само окренула) претворила у слан камен, поготово што стоји као пример другима тако близу. Морали би да је виде само кад би подигли своје очи.[466]
– То је за чуђење – рече Хришћанин. – Види се колико су им срца отврднула; не знам с ким да их упоредим, да ли са онима који краду пред самим судијом или са онима што одсецају кесе када већ стоје на вешалима.[467] За људе из Содома се каже да су били велики грешници зато што су грешили пред Богом, то јест пред Његовим очима и поред свих милости које им је указао, јер дотада је земља содомска била као „Врт Едемски“.[468] Ово га је још више изазвало, зато је пустио на њих велику ватру. Разумно је закључити да такве људе који јавно греше и поред примера који им се стално износе да их опомињу, чека најстрожија казна.
– Истину говориш – рече Надољуб; како је Господ милостив кад ти и ја нисмо постали такав пример! Требало би да захвалимо Богу и будемо у страху да не паднемо, и да се увек сећамо Лотове жене.[469]
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [434] Господ не оставља своје. То је радосно искуство свих који верују. Кад мислимо да смо сами, и да су нас сви оставили, и кад нас напусти и најмилији друг, те путујемо у самоћи пустињом овога света, Бог нам даје друга са којим можемо да се тешимо и заједно путујемо. Господ је увек дизао из пепела мученика ново семе верних који су постали удови Његове Цркве. Веран живот и искрене молитве неће остати без рода, а исто тако, благословени одлазак верног човека са ове земље оставља дубоки утисак на оне који гледајући како радосно иде своме циљу, одлуче да следе његову веру.
[435] Необраћено срце је као сребрна пена којом се облаже цреп. „Мрзитељ се претвара устима својим, а у срцу слаже превару. Кад говори умиљатим гласом, не веруј му, јер му је у срцу седам гадова. Мржња се покрива лукавством, али се злоба њена открива на збору“ (Приче 26:23-26). Има много следбеника из Красноречи. Дивно говоре али су као окречени гробови. Красне речи покривају поквареност срца.
[436] Истина је да где двојезични проповедник проповеда непосвећеним језиком, ту се скупљају сва именована господа да га слушају, и хоће да величају његов говор. Он ће увек лепо да говори, али неће да прикаже грех у правим цртама, тако да кроз њега не може да дође духовно пробуђење, већ доводи многе до спотицања.
[437] Овде видимо каква је вера која говори тако лепе речи. Говори о Богу, мисли о греху; говори о миру, а у срцу кује зло; говори о небу, а ужива у земаљским сластима. Зна лепо да разговара, али увек мисли на свој добитак, своју славу, своје интересе. И тако је његово научено и намештено лице, лице лицемера. Маска је лепа, а лице гадно. То су прави лицемери којих треба да се клонимо. Да ниси и ти такав?
[438] Да ли ти припадаш оним следбеницима Господа Исуса који Га следе само кад све иде глатко и кад хришћанство пролази кроз славу и поштовање? Када треба нешто да трпе ради Христа ударе натраг и све оставе.
[439] Да, он много зна. Зна како да споји и небо и пакао, Бога са мамоном, и хришћанство са лицемерјем. Двојезичан је. Једном говори зло, а други пут говори добро; увек онако како његови интереси захтевају, јер само на то гледа и обично му иде у корист. Али његов део ће бити са лицемерима.
[440] Немогуће је путовати заједно са лицемером. Када увидимо да неко носи име које му не припада, говоримо искрено са њим, да треба да се покаје. Ако неће да иде правим Божијим путем, морамо да га оставимо.
[441] Неће да се одрекне свога циља, ма шта се десило. Јадан човек, учинио је завет са смрћу! Пропашће и нема ко да му помогне. Тврдоглавост је ужасна. Не плаши се ни Божијег суда, него је све упорнији и срља у вечну пропаст. Такав покварењак увек има своје друштво. Чудно је како се увек неко нађе да остави пут Божији и пође са њим. Лицемери и они што грабе све што могу, увек имају своје пријатеље, али нажалост, сви заједно срљају у пропаст.
[442] У месту Добитовци и покрајини Лакомој не сија сунце љубави и милосрђа, јер се оно тамо не цени.
[443] Вернима се увек замера да су несношљиви. Истина је да не могу да трпе грех, нити могу да имају духовни контакт са светом. Пазе на духовно благо које им је Господ поверио. Црква је само за оне који верују. Ко неће да иде Божијим путем, већ иде по жељи и мишљењу свога срца и обичајима овога света, не може да захтева права и благослов заједнице верних.
[444] Држштоможеш отворено разговара са онима који су му равни, док је са верним путницима друкчије говорио. Он своју кабаницу увек окреће према ветру; немој ти тако, него говори онако како мислиш. Кад имаш Исуса, увек Га призивај, сведочи свакоме о Њему, ма стекао част, презир или срамоту.
С Исусом ћу путовати само, Само с Њим ћу весело ић’ свуд
Прави пут и циљ Он зна само,
Он сам носи спас у сваку груд!
[445] Јов 22:25
[446] Светско мишљење увек може да нађе оправдање за себе. Користи чак и Свето писмо да потврди своју поквареност. Врло је поучно како Сатана цитира Божију Реч – само што јој даје други смисао. Еви је посејао семе неповерења у срце извртањем Божије Речи. И самог Господа је кушао изабраним речима Светог писма, којима је давао други смисао. Ева је пала; Господ је победио. Он је и за нас победио, да бисмо могли у Њему да победимо сатанске препредене заседе кад употребљава изабране стихове из Светога писма. Гледај на Исуса! Помазан од Светога Духа просуђујеш све, чак и лажно тумачење Божије Речи, кроз које Сатана хоће да одврати душе од Бога. Сваки је стих Светога писма истинит, али криво тумачење неких стихова доводи до разних верских неслагања.
[447] Зар не полазе многи у теолошку школу само ради угоднијег живота? Немају Господа у срцу и нису били одређени од Божијег Духа за душебрижничку и проповедничку службу. Такви су на срамоту тој узвишеној служби и већ су примили своју плату (част, достојанство, славу и добитак.) Али не чекају плату од Господа, који је обећао: „И разумни ће се сјати, као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звијезде, вазда и довека“ (Дан. 12:3). Ти који си проповедник Божије Речи, стој увек уз Господа и дај да те управља Свети Дух у служби. Иди тамо где те Господ шаље, не гледајући на новац, част или срамоту.
[448] Многи постају побожни само да би постигли циљ својих телесних захтева – али само чекај и гледај какав ће бити свршетак таквих лицемера.
[449] Јован 6:26
[450] Лука 20:46, 47
[451] Јован 6:70, 13:2, 17:12
[452] Дела 8:18-23
[453] Он је тражио новац а не Учитеља – Господа. Док је очекивао телесну корист од Господа, следио Га је, а кад му је свет понудио тридесет сребрника за Господа, продао Га је. Али тешко њему! Зло му је плаћено као што ће бити плаћено свакоме који ради свог телесног интереса ступа у заједницу Божијег народа, па је опет оставља за телесну корист, те наружује и облаћује заједницу Божијег народа.
[454] Опет те питам: „Како ћеш опстати?“ Божије око те види скроз-на скроз. Не можеш ништа да затајиш пред Њим. Бог зна и види да ли си искрен или тражиш само земаљске ствари. Немој да заборавиш да је пред тобом суд. Зато се обрати свим срцем Спаситељу Исусу Христу. И ти који верујеш, увек буди у додиру са Господом, па ћеш моћи да препознаш лукавство овога света. Мисли о Божијој Речи па ћеш знати да се снађеш и онда када свет дође на тебе са лажним речима које личе на истину и са којима вара и заслепљује све који не гледају према узвишеном циљу вечнога живота.
[455] После искушења и борбе, Господ даје одмор и радост али не задуго. Путник мора да путује даље кроз борбу, а кад стигне у Небо, тамо ће се заувек одмарати.
[456] Ко погледа са пожудом за добитком овога света, вара своје срце. Пази ако ти расте богатство да ти срце не прионе за њега. Многи су тако изгубили мир свога срца, а навукли на себе велике невоље. Многи су ради блага овога света изгубили вечни живот, а са њим изгубили све.
[457] Шта је на свету тако важно да би ради њега оставио Господа Исуса Христа? (Рим. 8:35-39).
[458] Веран пријатељ увек опомиње. Ако имаш таквог пријатеља који те опомиње и пази на тебе, поштуј га, јер много вреди. О, кад би сваки онај који пада у искушење лакомства дао да се опомене кроз Реч Господа Исуса који каже: „Пазите и чувајте се сваког лакомства, јер у изобиљу ничији живот не почива на његовом имању“ (Лука 12:15). Апостол Павле опомиње опет: „Који пак желе да се богате упадају у напаст и замку и многе неразумне и шкодљиве жеље које гурају људе у пропаст и погибао. Јер среброљубље је корен свих зала; неки му се предадоше, застранише од вере и сами себи многе муке причинише. А ти, човече Божији, избегавај све то; иди за праведношћу, побожношћу, вером, љубављу, стрпљивошћу, благошћу! (1. Тим. 6:9-11).
[459] 2. Цар. 5:20-27
[460] Матеј 26:14, 15, 27:3-5
[461] Ослони се на Господа, и чекај га. Немој се жестити гледајући кога где напредује на путу свом, човека, који ради што намисли. Утишај гњев и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истребити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу. Још мало, па неће бити безбожника; погледаћеш на место његово, а њега нема. А смерни ће наследити земљу, и наслађиваће се множином мира“ (Пс. 37:7-11). Имали су велики утицај, моћ и силу. Љубили су новац, свет и све што је на њему. Путници Божијег пута су са ужасом гледали на то и питали се: „Да ли је могуће да ови лакоми и незасити људи иду са нама истим путем? Види како их више нема! Нису опстали, него су отишли тамо где су припадали.“ Нека то буде свима за поуку, да не мисле да Божије наредбе важе само за неке. Важе за свакога једнако. Све ће се временом показати. Ти само иди напред.
[462] Лот се спасио, жена му је пропала. И она је била на путу, али само својим ногама, јер срце јој је остало у Содому. Где је твоје срце? Много сам се чудио Лоту. Жена му се окренула да гледа Содом и пропала. А зар се он није окренуо да види где му је жена? Не, радило се ту о животу. Срце му је било за бежање, и добро је учинио што је бежао и није се освртао. Пред њим је гора Сигор – за њим сумпор и огањ. (1. Мој. 19:22-26). И ти се сети Лотове жене, (Лука 17:32), и бежи, гледајући у Исуса. Он је та гора спасења, гора Сигор. Не обазири се ни на шта, па ни на своје најмилије. Ако они неће да иду, ти бежи! Хришћанин се на путу среће са разним људима који су некада били путници, али су ипак погинули.
[463] И у нама је грешна склоност, а срце нам више пута зажели оно чиме се свет хвали. Стидимо се нашег препреденог и опаког срца (Јер. 17:9-10). То што смо досад сачувани и спасени, није од нас, него од узвишене милости Божије која нас држи. Понизимо се, дакле, под силну Божију руку, да нас узвиси кад дође време (1. Пет. 5:6).
[464] Многи имају за собом дивна искуства како их је Господ избављао и сачувао од разних падова, и ослањајући се на та искуства не иду предано ка Исусу, те на крају постану плен тела, и зато морају да сазнају како је „Страшно пасти у руке Бога живога“ (Јев. 10:31). Докле год ниси сакривен у Христу, ниси сигуран да ћеш опстати пред судом праведног Бога.
[465] 4. Мој. 26:9, 10
[466] Не можеш да побегнеш од долазећег Божијег суда, а уједно да сачуваш земаљско благо. Ко хоће да сачува своју душу, мора да се одрекне свега што му смета на путу, па и самога себе. Зар не видиш сваки дан Божије судове?
[467] У оно време носили су кесе за новац прикопчане на опасачу.
[468] 1. Мој. 13:10-13
[469] „Ко мисли да сигурно стоји, нека пази да не падне“ (1. Кор. 10:12). Да ли желиш да будеш со света или слан камен? Да ли желиш да будеш град који стоји на гори, или Содом и Гомора покопани у Мртвом мору? Мораш да изабереш између живота и вечне славе, или смрти и вечног проклетства!
ПОЧЕТАК |
|
|