Sada prelazimo na predmet o reči i oslobađanju duha. Da li će reč izaći kao otkrivenje ili doktrina zavisi od toga da li onaj ko služi može da oslobodi svoj duh ili ne. Da li ljudi dobijaju život u tim rečima, takođe zavisi od oslobađanja služiteljevog duha. Da li ljudi vide svetlost i na taj način bivaju pogođeni ili samo čuju reči i ostaju isti, određuje isti činilac oslobađanja duha. Ako su reč, pa čak i osećaj ispravni, ali duh nije oslobođen, onda ono sa čime se ljudi susreću nije Bog, već samo savršena doktrina.
Reč može izaći bez duha, ili može izaći sa slabim duhom. Najozbiljnija poruka postaje obična ako je prenesena u slabom duhu. Kada je unutrašnji čovek snažan, i reč će biti snažna. Ako je reč već ispravna, onda je pitanje u kakvom je duhu reč iznesena. Služitelj reči može da prenese reč sa slabim duhom, sa jakim duhom, ili čak i sa eksplozivnim duhom. Kvalitet reči određena je vrstom duha koji je prenosi. Učinak reči na ljude nije određen samom rečju, već duhom kojim se ona prenosi. Služitelj je u stanju da oslobodi svoj duh ili da obuzda svoj duh. Može da dozvoli da on bukne ili da ostane slab.
Veza između duha i reči je veoma bliska. Ako je duh dotaknut, i reč dotiče; ako se duh zadržava, reč gubi svoj uticaj. Ne možemo da kažemo koliko duh utiče na reč. Sve što možemo da kažemo to je da je čovekovo unutrašnje biće veoma osetljivo, nešto što ne treba da se vređa. U propovedanju reči možeš da budeš spreman u svakom drugom pogledu, ali ako tvoj duh nije spreman, tvoja reč nema načina da se oslobodi. Reči je potreban tvoj duh da je pošalje.
Svi koji znaju kako da propovedaju Božiju reč imaju ovo iskustvo oslobađanja duha. Recimo da napolju besni oluja; vetar snažno duva i kiša pljušti. Napolju je takođe mrkli mrak. Pretpostavimo sada da čovek pokuša da izađe, ali ga oluja u tome odvraća. Da bi mu pomogao neko ga gurne otpozadi i on izađe. Ovo je način na koji duh šalje reč. Kada ustaneš da govoriš, moraš da izguraš svoj duh, inače će reč mnogo trpeti.
Često si u stanju da poguraš svoj duh i tako imaš snažnu reč. Ljudi ne samo da su čuli reč, nego su u tebi videli i stvarnost. Oni dotiču tvoj duh kao i tvoju reč. Ponekad nakon slušanja neke poruke možeš da zapamtiš svaku njenu reč. Pa ipak, kada prenosiš poruku drugima, možeš da izgovaraš reči, ali ne možeš da preneseš duh.
Isto važi i za proučavanje Biblije. Neki samo čitaju reči dok se drugi susreću sa duhom Biblije. Neki su čitali Pavlove reči a da nisu čuli njegov glas. Bez obzira na to da li je njegov glas nizak ili visok, slabašan ili snažan, tužan ili radostan, oni su potpuno neosetljivi. Ali neki koji čitaju Bibliju poznaju Pavlov glas kao i njegove reči. Ako je Pavlova molitva ili reč žalosna, oni to znaju. Da li Pavle govori sa gnevom ili radošću, oni mogu to da razlikuju. Oni su dotakli Pavlov duh. Kada neko čita priču o tome kako je Pavle izgnao demona iz robinje (Dela 16), ako se nije dotakao duha, onda sve što zna to je da je demon izgnan. Pavle možda govori glasno, podignutim glasom, ali čitalac nema saznanja o tome jer se nije dotakao tog duha. Moramo da uđemo u duh onih koji su pisali Bibliju ako želimo da znamo šta su napisali. Svi njihovi spisi su izraz oslobađanja njihovog duha. Niko ne može dobro da proučava Bibliju ako ne može da dotakne njen duh kao i njene reči.
Pored toga mora se naglasiti da je dok propovedamo neophodno da Bog postupa sa nama. Ovo je način da oslobodimo svoj duh. Ako nekome nedostaje ova Gospodnja disciplina ili ako ova disciplina nije dovoljno duboka i čista, njegov duh neće moći da sledi Božiju reč i neće imati snage da pogura svoj duh. Neko će možda moći da izgura svoju doktrinu, ali on neće biti u stanju da pogura duh koji stoji iza Božije reči. Budimo jasni u pogledu prirode propovedanja. Propovedanje nije samo prenošenje reči; to je i oslobađanje duha. Dok služitelj reči govori, on istovremeno oslobađa svoj duh. Putem reči dolazi njegov duh, a naravno i Božiji duh se takođe oslobađa putem čovekovog duha. Sveti Duh se oslobađa zajedno sa čovekovim duhom. Ako se ovaj drugi ne oslobodi onda to predstavlja veliki problem, jer ni Sveti Duh nije u stanju da iziđe. Ne zaboravi da slušanje poruke nije samo slušanje reči nego nastojanje da se susretne duh.
Imajmo na umu ovo načelo: ako postoji služba reči, mora da postoji i duh kao i reč kada se poruka iznosi. Kada se oslobađa reč, oslobađa se i duh. Oni koji slušaju ne dotiču samo reči, oni dotiču i duh. Kada bi se samo dotakle reči, poruka bi bila obična i slaba. Čak i u pogledu Božije zapisane reči, ako čovek ne dotiče njen duh, ona će mu izgledati sasvim obična. Kada se dotakne duh, dotaknut je i život. „Reči koje sam vam ja rekao,“ rekao je Gospod, „duh su i život su“ (Jovan 6:63). Samo dodirivanjem duha svako može da zna značenje te reči.
Stoga pri propovedanju Božije reči moramo da naučimo kako da oslobodimo svoj duh. To ne znači da je osoba u stanju da ga oslobodi u svakom trenutku, jer to zahteva veliku cenu. Često služitelji reči ne uspevaju i da plate tu cenu. Što je naš duh jači pred Bogom, to smo sposobniji da ga oslobodimo. Verujemo da su svi koji govore u Božije ime doživeli nešto od njegovog oslobađanja. Nijedna osoba neće biti pogođena samo zbog reči; tek kad se čovek suprotstavi duhu, biva pogođen. Sama reč može lako da se izopači u doktrinu; čak ni reči koje dolaze putem otkrivenja nisu izuzetak. Moramo da prenesemo reči otkrivenja svojim duhom, da bi ljudi mogli da se sretnu ne samo s rečju nego i s duhom. Božiji duh dolazi na ljude posredstvom našeg duha.
Treniranje duha
Treniranje duha u služitelju reči zavisi od dva činioca: prvi je, obuka duha, a drugi, služiteljeva spremnost. Da li je on u stanju da koristi svoj duh i do koje mere može da ga oslobodi kada služi crkvi, u potpunosti zavisi od toga koliko je savladao ova dva pitanja.
Najpre ćemo razmotriti obuku duha. Nijedan služitelj reči ne može da oslobodi više svoga duha nego što je to naučio pred Bogom. Ako ima malo obuke u ovom pogledu, može samo malo da uvežbava svoj duh. Ako je prilično obučen, očigledno može da iskoristi mnogo više od svog duha. Niko ne može da pogura duha više nego što već ima. Ovo je lekcija koju moramo da razumemo.
Shodno tome, Bog troši mnogo vremena na nas da obučava naš duh da bi ovaj bio upotrebljiv. On tako uređuje naše okolnosti da naš spoljašnji čovek može da bude propisno slomljen. On nas stavlja u okolnosti koje su potpuno izvan naše mogućnosti da se sa njima nosimo – okolnosti koje su onoliko ozbiljne koliko su i one koje Pavle opisuje u 2. Korinćanima 1:8-9: „Da smo bili preko svake mere i preko naše snage opterećeni, tako da nismo više bili sigurni ni za svoj život. Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti.“
Okolnost koju Gospod uređuje obično je veća nego što možemo da izdržimo. To je iznad naših sopstvenih snaga. Kad god nam trn dođe, on nas pogađa više nego što možemo da podnesemo. Nemamo načina da prođemo. Takve božanski uređene okolnosti daju dvostruki rezultat. S jedne strane, Gospod ih koristi da slomi našeg spoljašnjeg čoveka. Ponekad je naša misao ta koja je slomljena, ponekad je to naša emocija; a najčešće je naša volja ta koja je odbačena sve dok se u potpunosti ne predamo Gospodu i ne priznamo svoju potpunu nesposobnost. Međutim, sve to čini negativnu stranu. S druge strane, pod disciplinom Svetog Duha Bog u nama stvara nešto pozitivno. Dok nas slama, da li padamo ili ustajemo? Da li nas trn poražava, ili ga prevazilazimo? Kada kažemo da smo njime potpuno i nepodnošljivo smrvljeni da očajavamo u pogledu i samog života, da li se otada oslanjamo na Boga koji vaskrsava mrtve?
Držimo na umu da su okolnosti koje nam je Gospod priredio nešto što je izvan naših sposobnosti. To nam zaista daje smrtnu presudu i čini beznadežnima. Pa ipak, u našoj krajnjoj bespomoćnosti, mi učimo malo više o veri, nadi i pouzdanju. U običnim danima, kako nam je lako da kažemo da verujemo, da se nadamo, da se pouzdajemo; ali tek nakon što smo stavljeni u bezizlaznu situaciju počinjemo da se učimo da verujemo, da se nadamo i da se još više pouzdajemo.
Ovde mi dotičemo nešto što se tiče Božije milosti, nešto od sile kojom smo nesvesno nošeni. Možda osećaš da je tvoje verovanje veoma slabo, tvoja nada drhtava, a tvoje pouzdanje s malo poverenja. Zaključuješ da su tvoja vera, nada i pouzdanje beskorisni jer su tako slabi. Na tvoje iznenađenje, sa ovom malom verom, nadom i pouzdanjem nehotice dotičeš nešto od onoga što su milost i sila. Dobijaš milost u svojim okolnostima i bićeš proveden kroz njih. I tako je tvoj duh dobio još jednu mogućnost za obuku.
Pa ipak, to je nešto više od slamanja spoljašnjeg čoveka, jer se došlo do cilja da obuči tvoj duh. To je bez sumnje negativno slamanje, ali je isto tako i pozitivno izgrađivanje. Ti ovde otkrivaš okolnost koju si savladao, odnosno Gospod je prouzrokovao da to prevaziđeš. Gospod ti je omogućio da se podigneš iznad teškoće te si na čudan način rešio taj problem. I pored toga što je Satana upotrebio svu svoju snagu u okolnostima u kojima se nalaziš, tvoja slaba vera, nada i pouzdanje su dotakli Božiju silu. A ishod je takav da možeš reći Satani: „Dao si sve od sebe; pa iako sam ne mogu da pobedim, hvala Bogu, ja sam pobedio. On mi je dao nadu, jer On vaskrsava mrtve i snaži slabe.“ Prolaženjem kroz ovakvo iskustvo tvoj duh je dobio malo više snage, prošao je malo više obuke, postao je malo bogatiji, i shodno tome korisniji.
Gospod ne deluje u našim životima samo jednom, već mnogo puta. Nakon ovih mnogih postupanja, naš duh je sve snažniji. On izgrađuje našeg unutrašnjeg čoveka, a i slama našeg spoljašnjeg čoveka. Svaki put kada izađemo iz nevolja to je zbog izlaska duha. Pošto je Gospod postupao s našim duhom i što ga je obučavao, može prvo da izađe, a onda ceo čovek sledi njegov primer. Gospod nas svakodnevno izgrađuje. Kada uđemo u nevolju, teško smo pritisnuti, ali kada izađemo, odbacujemo i prevazilazimo tu okolnost. Ulazimo u slabosti, izlazimo u snazi. Ulazimo u smrt, ali izlazimo sa životom vaskrsenja.
Nikakva nevolja ne može da nas zadrži; a kada izađemo iz nevolje nismo isti. Nevolja će nas ili slomiti u neupotrebljivu posudu ili će nas učiniti slavnijim. Ako ne dovede do toga da budemo bolji, ona nas čini još gorima. Neupotrebljiv je onaj ko ne može da izdrži nevolju. Onaj koji pobedi u nevolji dodaje još jednu pobedu svom životu.
Gospod nas uvek iznova dovodi i provodi kroz određene okolnosti. On nam daje pobedu za pobedom. Uvek postoji naredni put kada On uredi neku novu okolnost, neku novu poteškoću, da bi nam dao novu pobedu. Drugim rečima, naš duh uvek ima nešto novo da nauči. Svaka nevolja nam omogućuje da se još jednom uzdignemo iznad naših okolnosti. To nam daje više snage da se nosimo sa sličnim situacijama. Na ovaj način duh postaje sve jači. Iz svake nevolje izlazi čvršći nego ranije. Gospod koristi karanje Svetog Duha da slomi našeg spoljašnjeg čoveka; a kada je taj naš spoljašnji čovek slomljen, naš unutrašnji čovek je ojačan da prevaziđe sve teškoće.
Kada čekić padne na nas, on razbija našeg spoljašnjeg čoveka na komade; ipak, to je isto oruđe koje naš unutrašnji čovek mora da prevaziđe. Gospod nas stavlja u određene okolnosti. Te okolnosti slamaju našeg spoljašnjeg čoveka, jer on ne može da podnese nikakvu nevolju. Svaka proba koja nam dođe dovodi do toga da spoljašnji čovek ponovo propadne, pa ipak to dodatno daje duha u prilikama da obezbedi još jednu pobedu. Putem tog dvostrukog procesa prevazilaženja okolnosti, naš spoljašnji i unutrašnji čovek odnosi pobedu nad okolnostima, te izlazimo iz nevolje. Ovo je način na koji prolazimo kroz teškoće. Gospod nam daje nevolje; On dozvoljava da naš spoljašnji čovek bude slomljen. Pa ipak, Njegovo delovanje se ovde ne završava; naš unutrašnji čovek mora da ustane i nadvlada nevolju. Okolnost koja pobeđuje našeg spoljašnjeg čoveka je ista ona koju naš unutrašnji čovek mora da pobedi. Svaki put kada se to dogodi, naš duh prima još jednu obuku. Na taj način naš duh saznaje šta je Gospodnja milost. Naš duh jača u odnosu na ono ranije. Kroz takvu obuku naš duh u vreme službe postaje korisniji.
Otuda je služitelju reči potreban Gospod da s jedne strane slomi njegovog spoljašnjeg čoveka, a s druge da ojača njegov duh putem obuke. I jedno i drugo se vrši posredstvom karanja Svetog Duha. Imaj na umu da svako izlazi iz nevolje kao druga osoba – ili kao jača ili kao slabija. Ili gunđaš protiv Boga i padaš, ili izlaziš kao pobednik.
2. Korinćanima 12 nam pokazuje da kada je trn nad nama Bog nam daje milost da ga pobedimo. Istina, možda smo i ranije znali nešto o milosti, ali isto tako je tačno da nismo znali milost pod trnjem. U svakoj nevolji mi se izlažemo trnu, ali isto tako učimo se i da spoznamo milost pod trnom. Možda si ranije poznavao milost bez nevolja, ali sada poznaješ trijumf milosti u njima. Pretpostavimo da je čamcu potrebno oko pola metra dubine da bi se držao na površini. Može da plovi rekom koja je duboka pola metara. Ali ako stena štrči pola metara sa dna, čamac ne može da prođe osim ako voda u reci ne nabuja za još pola metara. Tako je i sa nama, učimo se da poznajemo milost kao nikada do sada. Naš duh je zaista ojačan. Pavle uzvikuje: „Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima!“ Kada iskusimo ovu slabost, nalazimo novu snagu. Dok služimo, možemo da koristimo tu snagu. Do koje mere svaki služitelj reči može da crpe snagu iz svog duha razlikuje se od čoveka do čoveka, jer je drugačije ono što je Bog izgradio u svakom od njih. Reč je možda ista, ali je duh drugačiji. Ako želimo da iskoristimo svoj duh, on mora da bude čvrst. Istina, mi smo bili obučavani. Ipak, uzmi u obzir do koje mere smo obučeni; ovo određuje upotrebljivost našeg duha. Svoj duh možemo da uvežbavamo samo do granice naše obuke.
Služitelj reči treba da zna da Bog izgrađuje svoju službu putem svake nevolje i poteškoće. Nemoj biti toliko nerazuman da smatraš da je najbolje pobeći od nevolje. Ako nema trna, onda nema ni milosti, stoga nema sile pa nema nimalo ni službe. Možeš da izgovoriš reč; ali nemaš snagu duha da je izguraš napolje. Potrebna ti je reč; potreban ti je i upotrebljiv duh.
Dragovoljnost služitelja
Dok služitelj reči angažuje svoj duh, on takođe koristi svoj život, jer to zapravo zahteva njegov život. Služenje pred Bogom nije samo pitanje posedovanja upotrebljivog duha, to je pitanje i stepena dragovoljnosti služitelja da uvežbava svoj duh. Svaki put kada neko služi reč svojim duhom, on izliva svoj život – kao što je Gospod izlio Svoj sopstveni život. Tokom večernje molitve u Getsimaniji Gospod je upozorio Svoje učenike: „Duh je srčan, ali je telo slabo“ (Matej 26:41). Od strane učenika to je bio slučaj da su bili samo voljni, ali u slučaju Gospoda Isusa On ne samo da je imao voljan duh – On je pored toga bio spreman da izlije Svoj život. Njegov znoj je postao kao velike kapi krvi koje su padale na zemlju.
Prema tome, uvežbavanje duha je izlivanje našeg života. Mi trošimo svu svoju silu da dopremo do duhovno umornih i mrtvih. Svaki put kada duh krene, on dotiče čovekovu slabost i smrt. To ide uz veliku cenu. Izlazi kao breme, sa bolom i oskudicom. Davanje duha zahteva da čovek nešto napusti. Bilo u privatnom razgovoru ili u javnom govoru, on nailazi na duhovnu slabost kod mnogih ljudi. Tako on dozvoljava svom duhu da ide napred, on ga gura da bi se suočio sa ovim slabostima kako bi ih uništio. Kao da se onaj koji služi ovim potrebama i nedostacima rve sa njima. Oseća duhovnu smrt, hladnoću, tvrdoću i jalovost kod mnogih ljudi, pa zato njegov duh izlazi da potisne i pobedi ove smrti. On se uzdiže iznad njih i proždire smrt.
Ili uzmimo kao primer kada neko ima reč od Boga i vidi one koji se nalaze pred njim ispunjene tamom; njegova reakcija će biti da izgura svoj duh, da ga snažno pogura da bi se probio kroz tu tamu. Dok propoveda Božiju reč on je neprestano pod napadom tame. Slepilo tame može da proguta njegovu duhovnu snagu; njegova smrt i slabost mogu da progutaju svu njegovu duhovnu silu. Pa ipak, on stoji i tera svoj duh da se probija kroz tamu i da je pobedi. Ovo je veoma važan zadatak. To je nešto što veoma zamara i što mnogo košta. Služitelj reči možda neće smatrati potrebnim da plati tako visoku cenu svaki put kada služi; bez obzira na to, on mora da bude spreman da je plati ako bude potrebno.
Ovo uvežbavanje duha upravljano je onim koliko je on upotrebljiv, jer možemo da koristimo samo onaj njegov deo koji je obučen. Osim toga mi smo nemoćni. Ali koliko od našeg upotrebljivog duha možemo da iskoristimo zavisi od toga da li smo voljni. Ponekad smo veoma pritisnuti pred Gospodom, pa smo spremni da platimo visoku cenu da bi smo prošli. U drugim slučajevima možda nećemo biti voljni da to platimo, što dovodi do toga da nemarno šaljemo svoj duh.
Služitelju nije lako da svoj duh potpuno iscrpi. Brat koji to učini ili skoro da to učini smatra to nečim što je veoma zamorno. Zbog toga je služitelj sklon da bude malo lenj, nespreman da se ispruži do krajnjih granica. Ovakvu izjavu mogu da razumeju samo oni koji znaju cenu uvežbavanja svog duha. Samo oni koji znaju koliko je teško breme mogu da cene ove reči. Kako onaj koji nikada nije nosio teret od 100 kg može da zna težinu tog tereta? Samo onaj koji je to imao na svojim plećima zna koliku silu mora da upotrebi. Svaka duhovna služba, svako vežbanje duha stvara u njemu takvo breme da mu bukvalno troši snagu. Zbog toga postoji kontrolni činilac u uvažbavanju duha; a to je, koliko smo voljni pred Bogom? Ako smo voljni možemo snažno da iznesemo reč. Da li su naše reči snažne ili slabe zavisi od toga koliko je naš duh oslobođen. Za vreme službe služitelj upravlja duhom. On ga može sputati ili poslati. On može da osnaži ili oslabi poruku koju iznosi. Ako je neko voljan da plati cenu, on može da učini sastanak jakim; ako nije voljan, on ga čini običnim. Onoga koji je nenaučen iznenađuje dejstvo Svetog Duha; ali onaj na čiji život Gospod mnogo utiče zna da Sveti Duh deluje u skladu sa njegovom spremnošću da plati tu cenu.
Ako se na nekom sastanku ne plašiš umora, niti si lenj, niti postoji nešto da te sputava, a potpuno si voljan da platiš cenu, onda si, kao onaj s kim je Bog postupao, voljan i sposoban da odlučno izguraš svoj duh. Dok tvoje reči idu napred, tvoj duh ide napred, i tako se ljudi sreću sa snažnim rečima. S druge strane, ako se osećaš umorno i pomalo lenjo, ako nisi sasvim voljan da služiš ili samo nameravaš da ispuniš svoju dužnost, onda si zadržao svoj duh. Možeš da izgovoriš iste reči, ali sa vrlo malo ili nimalo duha. Ono sa čime se ljudi sreću u tom događaju su samo reči, a ne i duh. Čuju ispravne reči, ali one su ipak slabe.
Ono što se tiče službe reči nije samo kako bi trebalo da govoriš, nego i da li si voljan za to. Ako oslobodiš svoj duh, ljudi će čuti snažne reči. Ali često su reči prilično nezanimljive, zato što duh nije u stanju da se probije. Samo prodorni duh utiče na ljude. Neki brat se možda moli i njegov unutrašnji čovek se probija u njegovoj molitvi. Ko stane na put molitvi tog brata, biće zbrisan s nogu. Izgovaraju se iste reči, pa ipak, usled izbijanja duha, niko ne može da se tome odupre.
Duhovni radnik mora da nauči kako da govori tačno, ali ne treba da ostane na tome. Trebalo bi da nauči kako da oslobodi svoj duh. Ako ti je u vreme propovedanja duh ranjen ili te nešto muči, onda će reči koje izgovaraš biti bez učinka. Što više govoriš, manje si u tome, a tvoje reči su manje delotvorne za one koji slušaju. Tvoje reči ometa tvoj ranjeni duh. Pod takvim uslovima ljudi neće lako videti Božiju svetlost. Ti si ranjen; tvoj duh nije oslobođen; otuda tvoje reči postaju prazne i slabe. Snažne su samo reči izgurane duhom. Tvoj duh mora da se pomeša sa tvojim rečima, jer se one šalju posredstvom duha. Dok se to dešava, ljudi će ugledati svetlost i dodirnuti stvarnost.
Pošto oslobađanje duha čini duhovni sadržaj službe reči, služitelj mora da pokuša da izgura svoj duh na najjači mogući način. Kada šalješ svoj duh, moraš da iskoristiš svaku silu koju imaš u sebi. Sve tvoje emocije, misli, pamćenje i reči moraju da budu prisutni, da čekaju na duha. U tom trenutku nije dozvoljena nijedna neskladna zamisao. Svaka misao mora da bude tiha i na oprezu. Misao, pamćenje, fizička čula, sve to mora da bude usredsređeno. Jednom rečju, celo tvoje biće – svo tvoje pamćenje, reči, emocije i osećanja – čekaju u pripravnosti da ih Gospod upotrebi. Prestaju sve tvoje aktivnosti; samo duh komanduje; baš kao što vojska sa iščekivanjem čeka da glavnokomandujući izda borbena naređenja. Koristićemo svoj razum, ali kao slugu a ne kao gospodara.
Isto je i sa našim emocijama. Ukoliko sve sposobnosti nisu sazvane da im zapoveda duh, on neće imati slobodan protok. Za vreme služenja, ako se zaboravi potrebna reč, duh će biti ranjen; ako nedostaje odgovarajući osećaj, on će biti i povređen. On ne može da se oslobodi.
Ne postoji delo koje zahteva tako visok stepen usredsređenosti kao što je oslobađanje duha. To zahteva usredsređivanje svakog dela celokupnog bića, ne u smislu da se istupa nezavisno od svakog dela, nego radije da se sledi vođstvo duha. Duh mora da ima pod svojom komandom svaku reč i sve ostalo što mu je potrebno, kao što svi delovi celokupne vojske čekaju naređenja komandanta. Kad god duh izda naređenje, taj određeni deo je spreman da posluša. Ako je misao danas malo rasejana, emocija malo konfuzna, ili je pamćenje pomalo slabo, duh će patiti i teško će se osloboditi.
Stoga služitelj reči mora da nauči da ne dozvoli da mu duh bude povređen. Kad god poželi da govori, celo njegovo biće treba da bude dostupno. Nijedan deo ne treba da zaostaje. Svaki deo njegovog bića trebalo bi spremno da čeka da ga upotrebi njegov duh. Ovo nesumnjivo zahteva veliku cenu. Upravo zbog toga, služitelj reči ponekad ne uspeva da ispolji svoj upotrebljivi duh do krajnjih granica. Kada je voljan, postoji više oslobađanja duha; kada on nije voljan manje je oslobađanja. U vreme svoje voljnosti, on je u stanju da podeli više blagoslova drugima; u vreme kada nije voljan on im donosi manje blagoslova. Mera blagoslova koju ljudi dobijaju od nas zavisi od stepena naše spremnosti da damo. Ako želimo da dajemo milost, mi ćemo pomoći ljudima da blagosiljaju druge; ako hoćemo da prosvetlimo ljude, oni će biti razotkriveni i slomljeni. Pitanje je koliko nas je daleko Gospod odveo. Što više naš duh uči pred Bogom, to je korisniji. Mi upravljamo time koliko svetlosti ljudi primaju; koliko nisko padaju pred Bogom opet zavisi od nas; u našim rukama je koliko duboko dotiču duhovnu stvarnost. Gospod je izvršio Svoje delo u nama.
Istiskivanje duha
Svi koji su zaista bili služitelji reči znaju šta se podrazumeva pod istiskivanjem duha. Dok govoriš, dobijaš snagu (ali ne telesnu) da istisneš duh koji je u tebi. On sam je snažan u tebi, a ti pokušavaš da ga pošalješ. Kako tvoje reči idu, tako i tvoj duh ističe. Samo tako će ljudi dotaknuti stvarnost. Da li će slušatelji čuti Božiju reč ili samo propoved, zavisi od toga kako ispoljavaš svoj duh. Ako si voljan da ga oslobodiš, oni čuju više od poruke, jer se suočavaju sa stvarnošću koja stoji iza reči. Ali ako tvoj duh nije oslobođen, ni oni neće dotaknuti stvarnost koja se nalazi iza reči. Ovo objašnjava zašto se služba ponekad čini previše uobičajenom, suviše običnom; jer iako ima mnogo reči, malo je duha. Reči se izgovaraju, a malo duha se oslobađa.
Sasvim je uobičajeno da se u poruci koja traje sat-dva nađe da samo u malom delu tog vremena postoji snažan duh koji se ispoljava. Ovo čini službu prilično običnom. U snažnoj službi duh pazi na reč. Oni su jednaki po meri. Kako reči izlaze, duh se oslobađa. Reči se predaju u duhu. Svi koji čuju dotiču izlazeći duh kao što čuju i izgovorene reči. Snagom reči u potpunosti upravlja govornik. On poseduje ono što je naučio, a njegova spremnost raspodeljuje svoj dar drugima. Neki mogu nešto da poseduju, ali nisu voljni da to daju; drugi su možda voljni da daju, ali nemaju ništa. Moramo da imamo nešto ali da budemo isto tako voljni da to i damo.
Najbolje je ako duh i reči sarađuju. Posebno stanje može da postoji kada ima više duha nego reči. To se može dogoditi u određenom posebnom okruženju kada nam Bog dozvoli da oslobodimo više duha nego reči da bismo zadovoljili određenu potrebu. Međutim, ovo je prilično retko. Bez obzira na to, služba reči znači oslobađanje duha. Čuti reč znači sresti duh. Služba znači služiti u duhu. Dok govorimo, osim pukog izgovaranja reči mi oslobađamo svoj duh. To nije samo služba govorenja, to je govorenje sa duhom. To nije samo otvaranje usta i ispuštanje zvukova; to je slanje duhom reči koju imamo u srcu.
Reči bez duha pretvaraju se u doktrinu; ovo nije Božija reč. Potpuno je nemoguće da neko služi reč ako nema upotrebljiv duh. Služba reči predstavlja oslobađanje duha. Bog ne želi da ljudi samo čuju reč; On želi da oni dotaknu i duh reči. Duh se kreće zajedno sa rečima. Bog želi da ljudi dotaknu Njegovog Duha, a ne samo da dotaknu Njegovu reč. Njegov Duh izlazi u i sa Njegovom rečju. Svaki put kada govorimo, moramo da projektujemo svoj duh.
Naročito u svim snažnim službama, duh nije samo poguran nego i bukne. Kada su reči prenesene, duh se oslobađa u takvoj punini da jednostavno eksplodira. U takvim okolnostima, nalazite ljude koji padaju pred Bogom. Dok tvoje reči protiču, ti nadvladavaš mnoge suprotstavljene duhove, mnoga hladna i tvrda srca. Tvoj duh bukti celim putem. Niko, ma koliko bio jak, ne može da se suprotstavi ovome što dolazi od Boga. On mora da bude oboren na zemlju. Dakle, pazimo na to koliko se duha oslobađa dok govorimo. Tvoj duh ne može da bude jači od onoga što zaista poseduješ. Ništa se ne može prisiliti. Nijedna reč, nijedan glas, nijedan gest ne mogu da krivotvore duh. Nikada ne pokušavaj da imitiraš nečiji način govora i njegov ton, jer ljudi padaju pred Bogom tek onda kada se duh oslobodi.
Šta onda podrazumevamo pod oslobađanjem duha? Sada ćemo pomenuti nekoliko tačaka koje ćemo zajedno razmotriti.
1. Oslobađanje duha je oslobađanje Svetog Duha. Gospod predaje crkvi Svetog Duha, jer je On postavio crkvu da bude dubina iz koje teku reke žive vode (Jovan 7). Crkva je posuda Svetog Duha. Trebalo bi da znamo šta je sadašnji zadatak crkve. Ona je posuda Svetog Duha. Bog Svoje ulje ne izliva nasumice na ljude; On ga čuva u crkvi da bi posredstvom crkve pomazao ljude. Kao posuda Svetog Duha, crkva nije tek posuda koju treba da koristi Sveti Duh; to je prvenstveno posuda u kojoj se čuva ili koja sadrži Svetog Duha.
Ali kako to u stvari Bog čuva Svoj Duh u crkvi? Njegov Duh se ne nalazi ni u jednom delu našeg bića osim u našem duhu. U starozavetnoj tipologiji je jasno da: 1) Golubica koju je Noje pustio iz barke ne može da sleti na staru tvorevinu. Mora da se spusti na novu tvorevinu. U našim bićima, samo duh je novo stvorenje; stoga Sveti Duh može samo tamo da prebiva. 2) Opet, u 2. Mojsijevoj je napisano: „Telo čovečije neka se ne maže njim (uljem svetog pomazanja)“ (2. Moj. 30:31-32). Nijedan deo tela ne može da sadrži Svetog Duha. Čovečiji duh je jedina posuda. Ova istina je posebno razjašnjena rečima u Jezekilju: „nov ću duh metnuti u vas . . . i duh svoj metnuću u vas“ (Jezek. 36:26-27). „Nov duh“ je naš duh; „moj Duh“ je Sveti Duh. Da nije bilo novog duha u nama, ne bi moglo da bude ni Svetog Duha u nama. Da bismo imali Njegov Duh, moramo da imamo novi duh.
S obzirom na ono što je rečeno, smisao isticanja našeg duha je da Sveti Duh izlazi sa našim duhom. Svi koji proučavaju Bibliju potvrđuju da je na mnogim mestima u grčkom originalu nemoguće razlikovati čovečiji duh od Svetog Duha. Rimljanima 8 je mesto gde se najviše koristi reč „duh“. Tamo je veoma teško razlučiti gde se misli na čovečiji duh, a gde na Sveti Duh. U engleskim verzijama imamo veliko slovo „D“ i malo „d“, ali u grčkom originalu nema takve razlike. Čovečiji duh je već sjedinjen sa Božijim Duhom. Zbog činjenice da Sveti Duh obitava u našem duhu, što smo više poučeni od Njega, više duha možemo da oslobodimo. Kada se naš duh oslobodi, i On je oslobođen. Dakle, izlazak duha ukazuje na više od našeg duha; isto tako ukazuje na izlazak Svetog Duha. Količina koju On oslobađa zavisi od mere izlaska našeg duha. Sveti Duh je ograničen našim duhom. Današnji problem nije u ulju nego u posudi.
Braćo, nemojte biti toliko nerazumni da svu odgovornost prebacujete na Svetog Duha. U današnje vreme Gospod je stavio odgovornost na crkvu. Matej 18:18 nam pokazuje uticaj crkve. Reči Gospodnje u Jovanu 20:23 i onaj odlomak u Mateju 18 veoma su slični. Ako nekome oprostiš grehe, oprostiću i Ja; ako zadržiš nečije grehe, i Ja ću ih zadržati. Kako to može biti? Tako što smo primili Svetog Duha. Gospod želi da crkva primi Svetog Duha. A pošto Ga primite, kome oprostite, On će oprostiti, a ono što zadržite, On će zadržati. Sila Svetog Duha je sada data crkvi na korišćenje. Kako je samo ogromna odgovornost crkve!
Da Bog direktno vodio računa o onome što želi da radi u Njegovim namerama, ne bi bilo važno da li je crkva nesposobna. Ali On je ono što želi da uradi predao crkvi. Strašno je ako ona izneveri Boga. Da je sva vlast u rukama Svetog Duha, ne bi bilo mnogo važno da li je crkva sposobna ili nije; ali On je ograničen služiteljem; ako je služitelj nesposoban; put Svetog Duha je blokiran. Ako bi Bog zadržao autoritet u Sebi, iako svi omanemo, to ne bi napravilo nikakvu razliku. Bog ne drži delovanje Svetog Duha u Svojoj ruci; umesto toga, On ga predaje u ruke služitelja reči. Kada je duh služitelja oslobođen, oslobađa se i Duh Božiji. Ako njegov duh ne iziđe, i Božiji Duh je zatvoren.
Danas je Bogu milo da preda Svoj autoritet služiteljima reči. Samo nerazumni mogu da budu nemarni. Podsetimo se na to da je problem danas u potpunosti na služiteljima reči. Da li će se Sveti Duh osloboditi, stvar je koja se nalazi u rukama služitelja.
2. Oslobađanje duha je oslobađanje sile. Da li će tvrdoglava osoba popustiti Duhu ili neće zavisi od količine snage duha koju proizvodiš. Ako je tvoj duh snažan, on će popustiti. Osim onih koji se čvrsto zatvaraju u sebe, čak i teška osoba može da bude savladana ako tvoj duh snažno izađe. Nikada ne prebacuj svu odgovornost na druge. Verovatno devet od deset puta problem je u tebi, a ne u njima. Da je tvoja duhovna snaga veća, ti bi pobedio. Što je veća tvoja duhovna snaga, ljudi niže padaju.
3. Oslobađanje duha je oslobađanje života. Oslobađanje duha predstavlja oslobađanje života kao i oslobađanje Svetog Duha i sile. Da li ljudi koji te čuju dotiču duhovnu stvarnost ili ne, u vezi je sa tim da li oslobađaš ili zadržavaš svoj duh. Ako su reči sve ono što oslobađaš, ljudi će dotaći samo učenje, a ne Svetog Duha. Ali kada si voljan da izložiš duha, oni će dotaći život, a čuće i reči. Doticanje spoljašnje ljuske reči ili doticanje života zavisi od tvoje sposobnosti ili nesposobnosti da ispoljiš duha.
4. Oslobađanje duha je oslobađanje svetlosti. Svetlost se u tebi pretvara u reči, ali se u drugima vraća kao svetlost. Tvoje reči izgovorene u duhu postaju jasne ljudima. Osim onih koji imaju toliko predrasuda da ne mogu da vide svetlost, odgovornost za to što se ona ne vidi snosi služitelj, a ne slušatelj. Ako neko ko sluša zatvori oči, on je jedini odgovoran što ne vidi; ali ako nema svetlosti pre otvorenih očiju, onda je to odgovornost služitelja. Osoba je odgovorna za otvaranje svojih očiju; služitelj je odgovoran za donošenje prosvetljenja. Ništa ne može da se učini onome ko čvrsto zatvara oči. Međutim, ako on otvori svoje srce, a oči ne vide ništa, služitelj je za to odgovoran. Kada reč izađe, ona će ljudima postati svetlo ako je snažan služiteljev duh i Sveti Duh je voljan da prati izgovorenu reč.
Božija svetlost je pohranjena u Božijoj reči. Ako se putem čovekovog duha i Svetog Duha pošalje reč, ona će uvek postati svetlost ljudima. Ako neko nakon što je čuo poruku kleči i moli se: „O Gospode, daj mi svetlost“, to znači da je čuo učenje, ali nije čuo Božiju reč, jer je Božija reč svetlost. Ovde hrišćanstvo podbacuje. Doktrina je izašla, ali nedostaje svetlosti. Sve razumemo, ali ništa nije korisno. Možemo da pričamo o tome, ali to ne funkcioniše.
Shvatimo da kada ljudi čuju Božiju reč, oni treba da vide svetlost. Ako je ne vide, odgovornost leži na govorniku. Često pokušavamo da to proguramo do slušatelja. Ovo je pogrešno. Priznajemo da je, sa izuzetkom onih koji imaju posebne poteškoće i zatvoreni su u sebe, govornik u potpunosti odgovoran za prosvetljenje slušalaca. Nakon što su čuli reč, nema potrebe da traže svetlost, jer su već videli svetlost. Koliko je samo služitelja koji moraju da se pokaju pred Bogom! Oni nemaju svetlosti da daju – iz njih ne sija svetlost. Oni su odgovorni za nedostatak svetlosti. Odgovornost braće je zaista da otvore svoje oči; i pored toga, služitelj je odgovoran da im dâ svetlost. Kada se služiteljev duh oslobodi, svetlost sija.
Služitelj reči može da odluči koliko će svetlosti odaslati. Ako je on taj koji je primio Gospodnja postupanja sa njim, on može da iznese svoje unutrašnje otkrivenje putem svog sopstvenog duha. Dok se oslobađa, svetlost sija. On ne samo da može da prosvetljuje ljude da bi ih razumeo; on može i da ih pogubi svetlošću. Ako je njegova namera samo da pripremi druge za razumevanje, onda će se njegova služba završiti time da ih natera da razumeju. Ali ako je spreman da plati cenu pred Bogom, on može da ispolji svoj duh u takvoj snazi da će ljudi, ne samo razumeti, nego će biti i preplavljeni. Svetlost je u stanju da obori ljude. O svemu tome mora da odluči sam služitelj reči.
5. Pritisak i oslobađanje duha. Oslobađanje duha sledi određene zakone. Stepen njegovog oslobađanja zavisi od dva činioca: prvo, koliko si voljan, i drugo, pod kolikim si pritiskom. Kada dođeš na sastanak, ti primaš breme od Boga. Ako je pritisak težak i napet, znaš da Bog želi da tvoj duh izađe sa praskom. Zbog velikog pritiska, tvoje reči ne izlaze. Da bi ublažio pritisak, tvoj duh mora da bukne. Shodno tome, pritisak izaziva obilno oslobađanje duha.
Pretpostavimo da razgovaraš sa nekim bratom. Kako je on veoma mračan i zaslepljen, kako je samo ponosan i nadmen. Veoma si pritešnjen u svom duhu. To ti zadaje veliku patnju. Pritešnjen si dok ne osetiš ljutnju u sebi. Ne možeš više da izdržiš. Otvaraš usta i govoriš. Reči izlaze naglo. Tvoj duh istupa. Količina ispuštenog duha odgovara meri pritiska koji si izdržao. Otuda je trenutni problem, prvo, da li si voljan da izgovoriš ovu reč, i drugo, ako si voljan, koliko je snažan pritisak u tebi. Ako je pritisak veliki, onda kada tvoj duh snažno isteče, on će prekoriti tog nadmenog brata dok ovaj ne padne pred njim. Trebalo bi da shvatimo da posle svakog delovanja naš duh jača.
Takav je bio slučaj sa Pavlom kada je izagnao demona iz robinje. Danima je ona vikala – „Ovi ljudi su sluge svevišnjeg Boga“ – sve dok Pavlu nije dojadilo tako da se okrenuo i rekao duhu: „Naređujem ti u ime Isusa Hrista da iziđeš iz nje. I iziđe u taj čas“ (Dela 16:17-18). Mnogi mogu da podignu svoj glas, ali ne i svoj duh. To je bez ikakvog efekta. Načelo o čudima je isto kao i načelo o reči. Pavlu je iznutra dojadilo; pritisak je postepeno rastao; i konačno je izdao naređenje i demon je bio izagnan. Kada duh iznutra ima veoma veliko breme reč probada i seče.
Gospod Isus je došao u Jerusalim. Video je smokvu bez ploda. On joj je rekao: „Ne jeo niko više roda od tebe doveka“ (Marko 11:14). Takve reči su izgovarane pod velikim pritiskom u duhu, tako da se smokva osušila do korena. Propovednik reči nije u stanju da nemarno izgovori tako jake reči. Možeš da ustaneš i govoriš samo kada nosiš ogromno breme. Ovo je načelo o čudima kao i zakon karanja. Kada tvoj duh izađe, ljudi će pasti.
Opskrbljivanje reči je opskrbljivanje duhom. Kada se duh oslobodi, oslobađa se sila, svetlost, život, Sveti Duh i breme. Korisno je samo ono što dolazi od oslobađanja duha. Sve drugo je beskorisno. Da bi propovedao, moraš da dodaš duh u misli, reči, pamćenju i osećanju. Kada se tvoj duh ispolji, tada možeš da govoriš. Tada i tamo imaš službu reči.
6. Duh treba da bude pročišćen. Zaista mora da bude duha u reči. Pa ipak, da bismo poslali čist duh, moramo da naučimo da primamo Gospodnje postupanje sa nama. Najvažnije, trebalo bi imati na umu da kakvu god vrstu duha imali ona prenosi odgovarajući aspekt Svetog Duha. Manifestacija Svetog Duha se razlikuje u različitim osobama. Kada On dođe ljudima, On dolazi sa posebnim karakterom kanala koji se koristi. On dolazi sa kvalitetom prenosnika. Otuda se Sveti Duh manifestuje na jedan način u jednoj osobi, a na drugi način u drugoj osobi; shodno tome, postoje različite službe. Njegovo manifestovanje posredstvom Pavla je drugačije od onog posredstvom Petra. Manifestacije su od istog Svetog Duha, ali u Petru ono nosi karakteristiku Petra, kod Pavla nosi Pavlovu karakteristiku. Ovo je očigledno. Sveti Duh nikada ne ostavlja po strani ljudski elemenat. Nigde u Bibliji ne vidimo da Bog uništava ljudski faktor. Jedan pojedinac može da pokaže ispunjenje Svetim Duhom na jedan način, a drugi na drugi način. Ne postoji jednoobraznost u svemu.
Braćo, uviđate li našu odgovornost? Ako Sveti Duh govori posredstvom nas, a ne prenosi naše posebne karakteristike, mi imamo vrlo malo odgovornosti. Ako samo prenosiš Svetog Duha na druge, a da sam nisi uključen u to, onda je sve u redu sve dok si u mogućnosti da Ga preneseš dalje. Ali iskustva mnogih vernika nam pokazuju da kada Sveti Duh dođe na ljude On dolazi sa posebnim čovekovim karakterom. Ako je tako, koliko onda naš duh mora biti prečišćen, u protivnom ljudi će primiti nešto nakazno.
Trebalo bi da znamo značaj ljudskog elementa. Sveti Duh ne deluje nezavisno, to jest ne deluje neposredno i sam od Sebe. On kad deluje uvek nosi našu karakteristiku sa Sobom. „Ako je ko žedan“ reče Gospod, „neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene — kao što reče Pismo — iz njegova tela će poteći reke žive vode“ (Jovan 7:37-38). Gospod ukazuje na to da se voda prvo prima u dubini bića, a potom iz te dubine teku reke žive vode. Dž. N. Darbi (J. N. Darby) objašnjava da je skriveni deo našeg bića ta dubina. Dakle, iz dubine našeg bića teče Sveti Duh i On nas uvek nosi sa sobom.
Moramo sa ovim da se pozabavimo. Krst nam nikada ne dolazi uzalud. Svaki put kada dođe, on nas još jednom seče i kleše, i tako se iznova čistimo. Svaka poteškoća koja nam se nađe na putu povećava naše očišćenje. Svaki oganj donosi više pročišćavanja. Što više teškoća dobijamo pred Gospodom i što su one veće, to je naš duh čistiji. Tako je Sveti Duh u stanju da sa sobom nosi čistiji duh (čak i naš) sa Njim. Često postupanje sa našim posebnim karakteristikama nije dovoljno temeljno; rezultat toga je da se ljudi susreću i sa Duhom Božijim i sa sopstvenom nečistotom. Svi smo sreli služitelje reči koji imaju reč i koji su u stanju da oslobode svoj duh, pa ipak su sami po sebi isuviše veliki – nedovoljno umanjeni. A kada Sveti Duh izađe, u njemu se mešaju i njihove osobenosti.
Braćo, kako je velika naša odgovornost. Ako Duh Gospodnji ne bi koristio čoveka ili ako bi odbacio svakog čoveka koji ima neku manu, stvari bi bile mnogo jednostavnije. Bilo bi vrlo lako razlikovati šta je delo tela, a šta delo Duha. Međutim, problem je složeniji, jer iako naš duh nije čist i iako je delo tela u nama, Bog nas ipak ne odbacuje potpuno. Umesto toga, On nas koristi. Ovo zauzvrat navodi mnoge mlade i ponosne ljude da misle da su upotrebljivi. Oni ne znaju da Bog često koristi slabe. Što nas Bog više koristi, to je veća naša odgovornost. Ako nas On ne koristi, naš problem skoro da ne postoji. Mnogo puta znamo da smo nesposobni, ali Bog i dalje želi da nas upotrebi. Sveti Duh uvek izlazi sa čovečijim duhom; Gospod koristi čoveka sa njegovom karakteristikom. Ovo je važan zakon Božijeg delovanja.
Pazimo na to da ne zaboravimo svoju nesposobnost kada nas Bog upotrebljava. Ne zaboravimo da je naša odgovornost velika. Ako nisam ispravan, onda će sav moj greh biti pomešan sa Gospodnjom rečju. Jednog dana kada dobijemo više prosvetljenja, klanjaćemo se pred Bogom i priznati sledeće: „Nijednom nisam bio sposoban u svom propovedanju.“ Svako ko primi svetlost videće svoju potpunu bespomoćnost. Istina, Duh Božiji deluje preko tebe, ali ti nisi čista posuda, nisi savršena posuda. Ti si nečista posuda u Božijoj ruci. Potrebno je da se sa tobom više i dublje postupa. Stoga moraš da tražiš milost pred Bogom, tražeći da bude milostiv prema tebi kako bi mogao svakodnevno da učiš kroz disciplinovanje od Svetog Duha. U suprotnom, tvoj duh neće biti upotrebljiv.
Možda Gospod želi da te učini služiteljem reči; tako da On svakodnevno deluje u tebi. Svako postupanje, nevolje i okolnosti su zbog toga da povećaju našu korisnost. Sve ovo služi da tvoj duh učini čistijim i savršenijim, tako da kad izađe, može da dođe sa čistim kvalitetom i da bude upotrebljiviji za Gospoda. Gospod u Svojoj milosti može da učini da Njegov Duh dođe posredstvom nas. Ti smatraš da si bio veoma upotrebljen. Ponosiš se, ne znajući da si samo privremeno izabran od Boga.
Trebalo bi da shvatimo da je obuka služitelja svakodnevni i doživotni posao. Možda nećeš moći bolje da govoriš, ali svakako tvoj duh može da uznapreduje. Možda ćeš izgovoriti iste reči kao i pre deset godina, ali tvoj duh koji ih sada izgovara znatno se razlikuje od onog od pre deset godina. Neka mladi ne govore: Ja mogu da kažem isto ono što je rekao i stariji. Ti možeš da kažeš isto, ali da li poseduješ isti duh? Ne pitaj: Mogu li da izgovorim tu reč? Radije se zapitaj: Da li imam takav duh? Za služitelja reči, sama reč je nedovoljna. Mora da postoji i duh. „Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su“, kaže Gospod. Kad god služitelj reči počne da govori u Božije ime, njegov duh kao i njegove reči moraju da budu čisti.
Dakle, pitanje nije da li mogu da govorim, već s kakvim duhom šaljem reč? Neki čak ni nemaju duha. Tu je osnovna razlika. Oni pripadaju dvema različitim oblastima. U jednoj oblasti, osoba je sposobna ako je jasna, rečita i mudra. U drugoj oblasti, on nije dobar kao govornik bez karanja Gospodnjeg i disciplinovanja Svetog Duha. Reči koje pripadaju ovoj drugoj oblasti moraju da budu potučene u nama Gospodnjim postupanjem sa nama. One se stvaraju u tebi i svakodnevno se izgrađuju u tebi Svetim Duhom. Ne radi se o tome da samo zato što si našao dobru propoved da možeš i da propovedaš. Nikako! Ti možeš reći istu stvar, ali tvoje reči možda nemaju učinka. Neko može da objavljuje određenu istinu; prihvataš to i takođe propovedaš o tome, ali gde je tu delotvornost? Reč je možda ista, ali tvoj duh je pogrešan.
Reči koje Gospod govori duh su i život su. Stoga tvoj duh mora da bude disciplinovan pred Bogom. On mora da te iskleše i oblikuje. Onda kada reč iziđe, tvoj duh sledi taj primer, i hvala Bogu, Sveti Duh se takođe oslobađa. Ovo je način službe reči. Bez toga ćeš biti poput književnika koji propoveda Deset zapovesti. Sve će se svesti na doktrinu, učenje, izlaganje. Tome nedostaje duh. Sve je taština. Bog nas mora dovesti do tačke u kojoj, kada naše reči iziđu, da se i duh oslobađa. Ponekad treba da bukne. Ne svaki put, ali povremeno duh treba da bukne da bi se olakšalo delovanje Svetog Duha. U suprotnom reč koju propovedamo nije ista kao reč koju su apostoli propovedali.
Neka nam danas bude jasno koji je zadatak crkve. Bog je poverio Hrista crkvi da bi ona mogla da prenese Hrista ljudima. Bog je predao Svetog Duha crkvi da bi Ga ona dalje predala. Bog je stavio otkrivenje u crkvu da bi ona mogla da učini da drugi vide. Danas su svi duhovni Božiji blagoslovi dati crkvi da bi ona mogla da ih podeli svetu. To je Božija misao i plan. Crkva je Hristovo telo na zemlji. Kao što čovekovo telo izražava čovekovu misao, tako i crkva kao Njegovo telo izražava Hristovu misao. Misao glave se manifestuje putem tela. Bez tela glava nema načina da se izrazi. Na sličan način, Hristos nema načina da se izrazi bez crkve. U ovoj raspodeli Bog blagosilja ljude posredstvom crkve. Stoga je njena odgovornost ogromna.
Nemoj pogrešno da misliš da je danas sve na nebu. Kako možeš da zaboraviš Pedesetnicu? Kako možeš da zaboraviš krst? Današnja situacija je potpuno suprotna onoj u Starom zavetu. U Malahiji 3:10 čitamo: „Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući, i okušajte me u tom, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas.“ Ovo je starozavetno načelo, jer je blagoslov na nebu. Ali u naše doba blagoslov je došao na zemlju i Sveti Duh treba da podigne crkvu na nebo. Protestanti zaboravljaju položaj crkve, dok rimokatolici pokušavaju da prigrabe Božiji blagoslov u telu. Sada molimo Boga da nam otvori oči da bismo mogli da vidimo da svaki duhovni blagoslov danas pripada crkvi, i da je crkva ta koja treba da deli blagoslov ljudima.
Crkva bi trebalo da deli darove. Poslanica Efescima nam jasno pokazuje da je blagoslov sišao i da se crkva uzdigla; svi duhovni darovi su sada u crkvi. Šta je služba? To je prenošenje duhovnog bogatstva ljudima. Crkva sada poseduje i uživa u Hristovom bogatstvu. Ona bi trebalo da deli sa drugima Hrista koga poseduje. Služitelj treba da prenese ljudima ono što vidi i ima od Hrista. Ne budimo toliko samoponižavajući da mislimo da je sve daleko, udaljeno. Mnogi se mole kao da Sveti Duh nikada nije sišao na zemlju i kao da crkva nikada nije bila na nebu. To ne može da predstavlja crkvu. „Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu“ (Rim. 10:8). Braćo, imate svetlost; stoga Božija svetlost može da bude poslata vašim posredstvom. Vi imate Božiju reč, stoga je možete poslati. Pitanje je, da li ste voljni da to učinite?
Bogu su danas potrebne čiste posude da bi poslao Svoju reč. To ne znači da te Bog nikada neće koristiti ako nisi svet. Tokom proteklih dve hiljade godina bezbrojne telesne ruke dotakle su Božije delo i pokvarile ga. Braćo, znate šta ste bili pre deset godina. Možete samo da priznate da vas je Bog i dalje koristio, iako ste bili telesni. Znate šta ste bili pre dvadeset godina. Ne možete a da ne priznate da ste bili nečista i grešna osoba, pa ipak Bog vas je koristio. Nemojte da budete toliko nerazumni da mislite da zato što vas je Bog nekad koristio, da morate biti upotrebljivi. Sve više uviđamo važnost naše odgovornosti: „O Gospode, kada smo upotrebljeni, mi se mešamo i kaljamo i kvarimo Tvoju reč. Mi mešamo svoj greh i nečistotu u Tvoje delo tako da pomešamo delo Svetog Duha sa delima tela. Gospode, sagrešili smo; molimo za Tvoje oproštenje. Budi nam milostiv.“
Gospod je Sebe predao crkvi; Njegov put je pred nama. On želi da podeli Svoje bogatstvo posredstvom čovekovog duha. Shodno tome, trebalo bi da tražimo od Gospoda da učini naš duh prihvatljivim pred Bogom. Ne bi trebalo da budemo ponosni na delo koje smo učinili. Nemamo razloga da ostanemo nečisti ili telesni. Uvek imajmo na umu da je Bog crkvi dao Hrista, Svetog Duha, reč i svetlost. Danas je ona u stanju da ljudima da svetlost, reč, Svetog Duha i Hrista. Jedina poteškoća je naša nečistota, naša grešnost. Uvidimo našu odgovornost. Moramo da budemo učinjeni svetim posudama ako želimo da se oslobodi reč, svetlost, duh i Sveti Duh.
Ako pred Bogom vidimo šta je crkva, onda ćemo prirodno znati šta je propovednik. Propovednik treba da pomoću reči podeli ono što je Bog poverio crkvi. Samim tim, njegova odgovornost je veća nego kod ostalih ljudi. Ako nastavimo sa mešavinom tela, nemamo nikakvih šansi. Umnogome ćemo narušiti Božije delo i učiniti ga da strada. Bogu su potrebni ljudi, ali da li smo mi Božije sluge i služitelji? Neka nam se Gospod smiluje. Moramo da naučimo kakav je to način. Kada naše reči iziđu, svetlost takođe sija. Imajmo dovoljno reči da bismo mogli da ih predamo, i da svi koji ih čuju vide svetlost i padnu pred Bogom.
