Napomenuli smo da današnji služitelji Božije reči ne smeju da govore nezavisne reči – reči koje nisu u okviru Biblije. Sve ono što Bog govori kasnije zasnovano je na Njegovim ranijim izjavama. Novozavetne reči potiču od reči Starog zaveta, dok su današnje reči utemeljene i na Novom i na Starom zavetu. Božija reč je živa i organski jedno. Ako neko, pošto mu nisu poznate reči Starog i Novog zaveta ne uspeva da formira organsko jedinstvo sa onim što je Bog prethodno rekao, pokušavajući da govori nezavisno, on bez sumnje zastupa jeres – đavolovu doktrinu. Uprkos tome, Bog i danas ima služitelje Svoje reči; niko od njih ne govori nemarno i bez propisne osnove.
Sada ćemo poći dalje da bismo videli da reči koje ovi služitelji govore nisu samo ukorenjene u onome što je Bog prethodno rekao, nego da je On te reči i protumačio. Služba reči zahteva Božije tumačenje kao i Božiju pisanu reč. Same Njegove prethodno zabeležene reči nisu dovoljne. Onaj ko se u prošlosti držao onoga što je Bog izgovorio nije nužno osposobljen i da preda Božiju reč. Onaj ko je upoznat sa Starim zavetom nije automatski osposobljen za pisanje Novog zaveta; niti je neko ko je dobro upućen u Novi zavet obavezno sposoban kao služitelj današnje reči. Na osnovu Božije zabeležene reči mora da postoji Božije tumačenje. Bog mora da objasni svoju prethodnu reč Svom služitelju; inače neće biti službe reči.
Kao što moramo da odbacimo sve reči koje su bez temelja, tako ne možemo da prihvatimo ni bilo šta što ne proizlazi iz Božijeg tumačenja. Samo je Bog u stanju da objasni ono što je ranije rekao. Ne bi trebalo da se oslanjamo na svoje dobro pamćenje, svoju oštroumnost i na marljivo proučavanje Biblije. Nije to onaj koji može napamet da izdeklamuje sto pedeset psalama koji može i da govori o psalmima, niti je onaj koji zna Pesmu nad Pesmama koji je sposoban da o tome drži predavanje. Čovek može da zapamti sva Isaijina proročanstva ili da veoma jasno sagledava Danilovu knjigu s obzirom na to da je na njenom proučavanju proveo pet ili deset godina; no ipak takav čovek ne postaje automatski osposobljeni izlagač bilo kojih od tih spisa. Ne samo da bi trebalo da znamo da niko ne može da propoveda Božiju reč ako se takvo propovedanje ne zasniva na onome što je Bog već rekao u prošlosti, nego bi trebalo da shvatimo da nisu svi koji imaju biblijsko utemeljenje obavezno i služitelji Božije reči. Onaj ko ne govori po onome što je Bog prethodno rekao, nesumnjivo je odbačen; ali i onaj ko tako govori, možda ipak neće biti prihvaćen. Ispočetka je bilo mnogo književnika i fariseja koji su bili dobro upućeni u Stari zavet, ali niko od njih nije postao služiteljem reči. Danas je moguće da dobro poznajemo Bibliju, a da ipak ne budemo služitelji reči. Služitelj je onaj koji ima Božije tumačenje kao i Božiju reč. On mora da ima osnovu za svoje izlaganje kao i za tumačenje.
Kako Bog tumači Bibliju? Kako On objašnjava reči Starog zaveta novozavetnom služitelju? U Novom zavetu postoje najmanje tri različita načina tumačenja: 1) proročko tumačenje, 2) istorijsko tumačenje i 3) sveobuhvatno tumačenje. Kada novozavetni služitelji proučavaju starozavetne reči, oni će pristupiti Svetom pismu iz ovih različitih uglova – oni traže od Svetog Duha tumačenje proročkih reči, istorijskih zapisa, ili sveobuhvatnih poruka.
Proročko tumačenje
Ilustrujmo ovu metodu tako što ćemo videti kako je Matej pisao svoje Evanđelje.
Sveti Duh je kontrolisao Mateja u njegovom kazivanju priče o Gospodu Isusu. U prvom poglavlju on citira Isaiju 7: „Gle, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil.“ U trenutku pisanja svog Evanđelja, Sveti Duh je prosvetlio Mateja ovim rečima iz Starog zaveta. Nije gubio vreme pokušavajući da dođe do nekog tumačenja Starog zaveta. Kao carinik, Matej možda nije čitao mnogo svetih rukopisa, ali mora da je nakon toga mnogo čitao. Sveti Duh mu je doneo u sećanje reči iz Isaije. Ali šta je značila ova reč? Bilo je potrebno da Sveti Duh protumači tu reč kao onu koja ukazuje na rođenje Gospoda Isusa. Odsada će Bog biti sa nama. U prošlosti, Bog nije bio sa nama; ali sada, dolaskom Gospoda Isusa, Bog je sa nama. Ovo je tumačenje od Svetog Duha. Samo Duh određuje značenje Božije reči.
U Mateju 2:15, Matej se poziva na Osiju 11:1. Letimično čitanje Osije možda neće ostaviti utisak da ukazuje na Gospoda Isusa, ali Sveti Duh je objasnio Mateju da je tako.
Opet, u Mateju 2:18 citiraju se reči iz Jeremije 31:15: „Glas u Rami ču se, plač i jauk mnogi; Rahilja oplakuje svoju decu, i neće da se uteši, jer ih više nema.“ Mi to ne bismo znali – da Sveti Duh nije dao Svoje tumačenje – da su te reči u Jeremiji prorokovale o tome kako je Irod nameravao da ubije Isusa.
Poglavlje 3 citira Isaiju 40:3: „Glas onoga što viče u pustinji: pripremite put Gospodnji, poravnajte staze njegove.“ Kako bismo znali da se ovo odnosi na Jovana Krstitelja da Sveti Duh to nije objasnio Mateju?
Zapisujući putovanje Gospoda Isusa u Kafarnaumu pored mora na teritoriji Zavulona i Neftalima (Matej 4:13-16), Matej je upotrebio reči iz Isaije 9:1: „Da se ispuni što je rekao prorok Isaija: ‘Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, prema moru, preko Jordana, Galileja mnogobožačka, narod koji sedi u tami vide veliku svetlost, i onima što sede u zemlji i senci smrti, njima svetlost sinu’.“ Ko bi pomislio da Isaija 9 govori o Gospodu Isusu? Ali Sveti Duh je to tako protumačio i Njegovim tumačenjem shvatamo da to govori o Gospodu Isusu. Tako smo pokazali da je služitelju Božije reči potrebno tumačenje od Svetog Duha, kao i Božija prethodna reč. Bez Njegovog tumačenja Biblija je zapečaćena; ne može da posluži kao osnova za dalju besedu.
U 8. poglavlju zapažamo da je Gospod Isus izlečio mnoge bolesne i izgonio demone iz opsednutih. Matej je uzeo reči iz Isaije 53:4 rekavši: „Da se ispuni što je rekao prorok Isaija: ‘On uze naše slabosti i ponese bolesti’“ (Matej 8:17). Isaijine reči su bile razjašnjene Mateju i postale su osnova za besedu. Samo razjašnjeno Sveto pismo daje nekome službu reči.
U Mateju 12:10-16 zabeleženo je da je Gospod Isus ponovo izlečio bolesne. U subotu je video čoveka sa osušenom rukom i naredio mu da je ispruži. Čovek je ispružio ruku i ona je opet postala zdrava kao i druga. Gospod se uklonio iz gomile. Mnogi su Ga sledili i On ih je sve izlečio. Međutim, naredio im je da Ga ne objavljuju. Nakon toga pisac Evanđelja odmah citira reči iz Isaije 42:1-4 na sledeći način:
„‘Gle sluga moj koga sam izabrao, ljubimac moj koji je po volji moje duše. Staviću Duh svoj na njega, i on će javiti pravdu narodima. Neće se prepirati niti vikati, niti će ko čuti glasa njegova po ulicama. Trske stučene neće prelomiti, i stenjka koji tinja neće ugasiti, dok ne dovede pravdu do pobede. I narodi će se uzdati u njegovo ime’“ (Matej 12:18-21).
Tumačenje od Svetog Duha spaja ova dva odlomka iz Isaije 42 i Mateja 12. Sveti Duh je dao objašnjenje i Matej je postao služitelj reči.
Sledstveno tome, u službi reči neophodno je imati tumačenje od Svetog Duha – tumačenje koje obični ljudi ne razumeju i koje nisu razumeli ni fariseji ni književnici. Sam Bog daje tumačenje i čini čoveka služiteljem Svoje reči. Kao služitelj Božije reči, Matej nije govorio proizvoljno. Svoje reči je zasnovao na Starom zavetu. Ali kako? Pre nego što je uzeo starozavetne reči kao osnovu za ono što je govorio, prvo je morao biti dobro upoznat sa njima, a zatim mu je dato tumačenje ili otkrivenje Svetim Duhom. Stoga se služba reči zasniva na biblijskoj Božijoj reči onako kako je Sveti Duh tumači. U Evanđelju po Mateju ima mnogo citata iz Starog zaveta, neke od njih navodi sam Gospod Isus. Ali gore navedene odlomke je govorio isključivo Matej. Često je govorio da je to i to ispunilo Isaijino proročanstvo ili da je nešto drugo ispunilo reči nekog drugog proroka. Od velikog je značaja kada se otkrije da onaj koji je po obrazovanju bio carinik citira toliko starozavetnih reči. Iako nije odgajan kao književnik, niti je bio obrazovan kao što je bio Pavle, on je ipak imao službu reči.
Matej je još jednom govorio u 27. poglavlju. Gospod Isus je uskoro trebalo da ode sa ovog sveta; Juda se obesio; a prvosveštenici su se savetovali da kupe lončarevu njivu od novca za izdaju. Matej je zapisao sledeće: „Zato se ona njiva do danas zove Krvna njiva“ (Matej 27:8). Zapazimo naročito da je ovo bilo Matejevo sopstveno mišljenje. Međutim, odmah posle toga rekao je sledeće: „Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija: ‘I uzeše trideset srebrnika, cenu procenjenoga, koga proceniše sinovi Izrailjevi, i dadoše ih za lončarevu njivu, kako mi naredi Gospod’“ (Matej 27:9-10). On je izjavio da je ovaj događaj ispunjenje onoga što je Jeremija rekao. Teško da bismo mi izveli takav zaključak, ipak je Duh Božiji dao Mateju takvo tumačenje, pa je on bio u stanju da donese takav sud. Matej je imao službu reči.
Istorijsko tumačenje
1. Timoteju 2:13-14 pominje priču o Adamu i Evi: „Jer je prvo (stvoren) Adam, zatim Eva. I Adam ne bi prevaren, a žena prevarena učini prestup.“ Satana nije neposredno kušao Adama, nego Evu. Satana je iskušao Evu, a Eva Adama. Kao što je Eva pala u greh kada je Satana iskušao, tako je i Adam pao u greh kada ga je Eva iskušala. Stari zavet samo beleži ovu činjenicu, ali u Novom zavetu Sveti Duh to objašnjava pokazujući nam da nijedna žena ne sme da bude glava niti da ima autoritet nad muškarcem. U događaju koji je pred nama uključeno je osnovno načelo. Greh je na svet uvela žena koja se okrenula da postane glava. Ovo je zaista deo istorije. Ali otkrivanje takve istorijske činjenice čini osnovu službe reči.
Iznoseći priču o Avramu, Pavle je u Rimljanima 9 citirao reči iz 1. Moj. 21: „U Isaaku nazvaće se tvoje potomstvo“; „Doći ću u ovo vreme i Sara će imati sina“ (Rim. 9:7, 9). To su istorijski događaji zabeleženi u Starom zavetu. Ali Sveti Duh ih je objasnio Pavlu tako da je apostol sada shvatio da nisu svi koji potiču iz Izrailja obavezno i pripadali Izrailju – budući da nisu svi Avraamovi potomci Avraamova deca samo zato što su i njegovi potomci. Samo oni koji su rođeni od Sare smatrani su Avraamovim potomcima. Isak je rođen iz obećanja i samo je on bio Avraamov potomak. Na sličan način su i oni koji veruju u Gospoda Isusa. Pošto su rođeni od Božijeg obećanja, oni sami postaju Božija deca. Sveti Duh je tako otkrio istoriju kako je Avraam rodio Isaka, pa je Pavlu data služba Božije reči. Da je Pavle samo pročitao priču o Avraamu i Sari, bez tumačenja od Svetog Duha, te reči bi ostale samo priča i Pavle ne bi imao službu reči njihovim posredstvom.
Priča o Isaku je još jasnije objašnjena u Poslanici Galatima. „Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju“ (Gal. 3:29). „A vi ste, braćo, deca obećanja kao Isaak“ (Gal. 4:28). To su bile Pavlove reči kao čoveka koji je imao službu reči. Njegove reči izvedene su iz događaja koji se odigrao u Starom zavetu. Sveti Duh mu je protumačio taj deo istorije, otkrivši Pavlu tajnu „obećanja“. Gde je bila ova tajna? Ovo se desilo u 1. Moj. 18:10, Gospod je rekao: „Dogodine u ovo doba (na proleće) opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina.“ Ovo je bilo Božije obećanje – ne danas, nego naredne godine. Stoga je Isak bio rođen iz obećanja. Svi smo, poput Isaka, rođeni iz obećanja. Ovo je jasno. Razlog zašto je Pavle mogao da nam pruži Božiju reč bio je taj što mu je Sveti Duh objasnio ovu starozavetnu reč. Tumačenje Duha nije potrebno samo za proroštvo; istorija takođe zahteva objašnjenje. Celokupnoj istoriji Starog zaveta potrebni su takvi komentari.
Još jedna stvar je sasvim jasna u Galatima 3: „Braćo, ljudski govorim: niko ne poništava ni ljudski punopravni testament, niti mu što dodaje“ (Gal. 3:15). Pavle je ovim hteo da kaže da ne samo u božanskim, nego čak i u ljudskim poslovima volja koja je jednom potvrđena ne može da bude poništena, niti može nešto da joj se doda. „A obećanja su rečena Avraamu i njegovom potomstvu. Ne kaže: ‘i potomcima’, kao mnogima, nego kao jednom: ‘i tvom potomku’, koji je Hristos“ (Gal. 3:16). Zapazite koliko je Pavle bio oprezan čovek. U 1. Mojsijevoj, Bog je rekao Avraamu da će blagosloviti narode na zemlji posredstvom njegovog potomstva. U Poslanici Galatima Duh Božiji je to još preciznije objasnio Pavlu. Reč „potomstvo“ ili „seme“ na hebrejskom je u jednini. Otkrivanje ove jedne reči dalo je Pavlu razumevanje. Bog nije hteo da blagoslovi narode mnogim Avraamovim semenom. Jer ako je ovo značenje, onda je Božija milost isključivo za Jevreje, i samo Jevreji mogu da šire blagoslove po celom svetu. Ono što je ovde rečeno je seme ili potomstvo u jednini, to jest Hristos, jer će jedino Njegovim posredstvom blagoslovi doći na svu zemlju. Činjenica je prilično jednostavna: razlika se nalazi u tome da li je u jednini ili u množini; pa ipak se u ovoj jednostavnoj činjenici krije veoma važna istina. Sveti Duh je taj koji je Pavlu izložio tako jednostavnu činjenicu i učinio ga služiteljem reči.
Spomenimo još jednu stvar. Avraam je poverovao Bogu i prema tome to mu se uračunalo kao pravednost. To je zabeleženo u 1. Moj. 15. Pavle nam sada kroz ovaj zapis pokazuje da Bog ne smatra čovečiju pravednost njegovom pravednošću, nego čovečiju veru smatra njegovom pravednošću. Ovo je Pavlova služba. On nam danas pokazuje da je način na koji je Avraam bio opravdan način na koji će biti opravdani svi njegovi potomci. Kao što je Avraam opravdan verom, tako su Avraamova deca svi oni koji su na isti način opravdani. Zapis iz 1. Moj. 15 više je od istorijske činjenice; on pored toga uključuje načelo opravdanja verom.
Shvatimo da je Stari zavet sa svojom istorijom vredan koliko i starozavetno proroštvo. Neki mogu da misle da su biblijska proroštva, zakoni i učenja veoma vredni, ali smatraju da je njihova istorija samo priča. Ali treba zapamtiti da su istorijske činjenice iznesene u Svetom pismu podjednako Božija reč. Ako je Biblija poverena nekom neverniku, on može da izabere Priče Solomonove a da odbaci 1. Mojsijevu. Ali znamo da su proroštva, učenje, zakoni i istorija zapisani u Starom zavetu Božija reč. Njegova reč je jedno, a unutrašnje načelo je takođe jedno. Ono što je rečeno kroz istoriju je Božija reč koliko i ono što se govori kroz proroštva. I jedno i drugo zahteva tumačenje Svetog Duha. Mnoge novozavetne istine i otkrivenja izvedeni su iz otkrivanja starozavetne istorije. U Pavlovoj službi otkrivamo da mu ponekad Sveti Duh otkriva starozavetna proroštva, dok mu u drugim prilikama otkriva starozavetnu istoriju.
Sveobuhvatno tumačenje
Bog posebno koristi sveobuhvatno tumačenje u službi Njegove reči. Pogledajmo kako je Petar služio Božiju reč na dan Pedesetnice. Tog dana dogodilo se nešto divno – došlo je do izlivanja Svetog Duha i darovi su bili podeljeni. Čovek je govorio u jezicima i govorilo se mnogo jezika. Sto dvadeset ljudi primilo je ono što Izrailjci nikada ranije nisu primili. Ranije je Sveti Duh mogao da siđe na jednog ili dva proroka, ili čak na grupu proroka. Pa ipak, na taj dan Pedesetnice svih sto dvadeset ljudi bilo je ispunjeno Duhom kao da je opijeno novim vinom. U to vreme Bog je jasno dao ključ od neba u Petrove ruke. Od jedanaest apostola, on je nepogrešivo bio na čelu. Iskoristio je priliku da svedoči. Petar je ustao i rekao Jevrejima šta se dogodilo. Objasnio je događaje koji su se desili toga dana i ohrabrio svoje slušaoce da i sami prime isto. Petar je tog dana bio služitelj reči. Primio je reči od Boga – i to ne samo iz jednog već iz tri dela Svetog pisma. Grupisanjem ta tri dela, svetlost je počela da sija. To nije bila analiza, već sinteza. Bog mu nije objasnio samo jednu stvar; nego je spojio tri dela Svetog pisma i tako otkrio Svoju misao.
Na taj dan Pedesetnice, Petar je svoju poruku zasnovao na Joilu 2, Psalmu 16 i Psalmu 110. Sveti Duh je spojio ta tri odlomka i objasnio ih Petru, pružajući tako svetlost ljudima. Dakle, to ukazuje da kada neko služi da ne mora da se ograničava samo na jedan odlomak. Često Sveti Duh objašnjava zajedno nekoliko odlomaka. U današnjoj službi ovo sveobuhvatno tumačenje igra važnu ulogu.
Na primer, u Starom zavetu su postojala četiri predmeta koje su ljudi nesebično obožavali: zlatno tele, bronzanu zmiju, Gideonov oplećak i Mihejev izrezbareni lik. Ako želite da saopštite poruku o nezakonitom obožavanju, možete da spojite ova četiri događaja u Starom zavetu i da ih prokomentarišete. Mnoga pitanja se rešavaju na ovaj način.
Petar je uzeo ovaj sveobuhvatan pravac na dan Pedesetnice. Koristio je Joila 2 da govori o izlivanju Svetog Duha, Psalam 16 da govori o vaskrsenju Gospoda Isusa i Psalam 110 da govori o Njegovom vaznesenju. On je spojio ta tri odlomka, rekavši da je Gospod Isus vaskrsao, da se nakon vaskrsenja vazneo na nebo i da je izlivanje Svetog Duha, čemu su njegovi slušaoci sada bili svedoci, rezultat Njegovog vaznesenja. Pošto je vaskrsnut iz mrtvih, Gospod mora da se vaznese na nebo. Smrt nema silu da ga zadrži, otišao je k Ocu, čekajući da njegovi neprijatelji postanu podnožje Njegovim nogama. Nebeski Otac Ga je odmah proslavio, a izlivanje Svetog Duha toga dana bio je dokaz tog proslavljanja. Pošto mu je Duh izložio ova tri odlomka, Petar je mogao da govori sa autoritetom.
U Knjizi Dela apostolskih možemo da nađemo nekoliko poruka čije su reči sveobuhvatne prirode. Iako je samo nekoliko reči poruke zabeleženo u 3. poglavlju, ona ipak povezuje 5. Mojsijevu i 1. Mojsijevu Knjigu. U sedmom poglavlju Stefan je imao vrlo posebnu službu reči. Govorio je sa velikom silom, ali je retko objašnjavao. On je samo ispričao istoriju Starog zaveta, počevši od Avraamovog poziva u 1. Moj. 12, zatim se dotakao Mojsijevog perioda u Egiptu, pa završio pobunom Izrailjaca u pustinji. Govorio je od 1. do 2. Mojsijeve, i od 2. do 5. Mojsijeve, citirajući pri tom Amosove i Isaijine reči u svom govoru. Dao je malo tumačenja, a ipak je njegova poruka izazvala toliki gnev kod njegovih slušalaca da su ga kamenovali do smrti. To nam pokazuje da posebna služba reči ne zahteva mnogo objašnjavanja; sve što je potrebno to je razvrstavanje i nizanje činjenica jedne za drugom. Stefanova poruka je bila istisnuta iz njegovog duha, pa je stoga bila neodoljiva. Kao što je zapisano u 13. poglavlju, dok je propovedao u Antiohiji pisidijskoj, Pavle je citirao iz 1. Samuilove 13, 89. psalma, 2. psalma, Isaije 55 i 16. psalma, završivši rečju iz Knjige proroka Avakuma. Na osnovu ovih sveobuhvatnih reči, on je izveo zaključak svojim slušaocima, da moraju da prime Isusa Nazarećanina kao svog Spasitelja.
Od tri različita načina tumačenja koja smo spomenuli, poseban naglasak bismo stavili na sveobuhvatan način. Poslanica Jevrejima je pisana na ovaj način, a isto tako i Poslanice Rimljanima i Galatima. Kada je Sveti Duh uputio apostola na određenu temu, izabrao je brojne stihove iz Svetog pisma i objasnio mu ih. Ovo načelo i dalje upravlja današnjom službom Božije reči. Kao što su Petar, Pavle, Matej i mnogi drugi apostoli služili rečima kojima ih je Sveti Duh naučio iz Starog zaveta, tako i mi danas imamo svoju službu reči sledeći ono čemu nas Sveti Duh uči kako iz Novog tako i iz Starog zaveta. Apostoli nikada nisu govorili neoprezno, jer su uvek govorili prema tumačenju koje je Sveti Duh davao u vezi sa prethodnim Božijim rečima. Današnji služitelji reči treba da poštuju isto pravilo. Mi danas govorimo ono što bi Bog hteo da kažemo tako što imamo reči i Novog i Starog zaveta, i sa njima tumačenje od Svetog Duha. Ovo predstavlja službu reči.
Međutim, nisu svi koji su u to vreme čitali Stari zavet mogli da govore kao Petar, Pavle ili Matej. Služba reči je došla tek nakon tumačenja od Svetog Duha. Duh bi prosvetlio jednog od njih, objasnio mu značenje određene reči, pokazao mu činjenicu u starozavetnoj reči i ukazao na njenu karakteristiku.
Kako su oni u Novom zavetu imali službu reči, tako i mi danas moramo da imamo takvu službu. Ako želimo da budemo služitelji Božije reči, moramo pažljivo da čitamo pisanu Božiju reč, i to ne samo glavom, nego očekujući od Duha Gospodnjeg da nam otkrije šta karakteriše Njegovu reč koju možemo da uzmemo iz činjenica i primimo tumačenje. Kada služitelj reči govori, on mora da govori na osnovu predznanja. Nikada ne govori bez osnova, niti smatra dovoljnim poznavanje prošlih Božijih reči. On uvek traži tumačenje od Svetog Duha.
Ne zaboravimo da bi služba reči u naše vreme trebalo da bude bogatija od onih koji su pisali Novi zavet. To ne znači da mi danas vidimo više od njih. Biblija je završena kada je napisana Knjiga Otkrivenja. Objavljene su sve Božije istine – najviše i najdublje. Kako onda možemo da kažemo da bi današnje služenje reči trebalo da bude bogatije? Tako što je Pavle imao na raspolaganju samo Stari zavet kao osnovu svog izlaganja reči, ali mi pored Starog zaveta imamo u rukama Pavlove i Petrove spise, kao i spise drugih novozavetnih pisaca. Pavle je u ruci imao samo trideset devet knjiga, ali mi imamo šezdeset i šest. Otuda bi naša služba trebalo da bude bogatija u rečima. Na raspolaganju imamo više materijala za Božijeg Duha – više mogućnosti za Božijeg Duha da ih objasni. Stoga naša služba ne bi trebalo da bude siromašnija nego bogatija.
Moramo pažljivo da proučavamo Bibliju; takođe nam treba i Sveti Duh da nam On tumači Bibliju. U prošlosti su mnogi provodili vreme proučavajući Bibliju i Sveti Duh im je dao mnogo svetla. Neki su primetili razlike u rečima, poput razlike između „Hrista“ i „tog Hrista“, „zakona“ i „tog zakona“, „vere“ i „te vere“. Drugi su otkrili da je pre svog vaskrsenja Gospod Isus „Isus Hristos“, ali da je nakon toga On „Hristos Isus“. Nigde u celoj Bibliji nema izraza „u Isusu“; nego uvek „u Hristu“.
Trebalo bi da dozvolimo Gospodnjem Duhu da nam govori i pokaže koliko je Biblija tačna. Niko ne može nemarno da menja reč Biblije, čak ni zamenice. Svaki put kada se pomene krv, ona se odnosi na otkupljenje; ali svaki put kada se koristi krst, to se odnosi na postupanje sa čovečijim „ja“. „Raspet na krstu“ govori o postupanju sa starim stvorenjem; „nošenje krsta“ govori o postupanju sa našim prirodnim „ja“. Nikada nema zabune. Zabuna dolazi od nas, ona nije u Božijoj reči. Što se tiče delovanja Svetog Duha, njegovo utvrđivanje i oblikovanje je unutrašnje, dok je dar spoljašnje prirode. Sve to nam dokazuje tačnost Biblije. Kao što su pisci Novog zaveta uvideli tačnost Starog zaveta kada su im reči bile objašnjene, tako ćemo i mi videti tačnost i Novog i Starog zaveta kada nam Duh Gospodnji protumači svoju zabeleženu reč.
Biti služitelj reči ne znači nezavisno primiti veliko otkrivenje koje mu nikada ranije nije dato, nego to znači uvideti uvećanje svetlosti u reči koju je Bog već izgovorio. Neki služitelji su bili pre Pavla, a Pavle i drugi apostoli su bili pre nas. Šezdeset i šest knjiga je već zapisana Božija reč. Današnje otkrivenje mora da se poklopi sa otkrivenjem koje su primili oni koji su bili pre nas. Današnje svetlo mora da bude jedno sa ranije datim svetlom. Današnja reč mora da bude sjedinjena sa rečju naših prethodnika. Ako je Pavle postao tumač reči posredstvom tumačenja od Svetog Duha, i mi moramo da imamo Njegovo tumačenje da bismo mogli da budemo služitelji reči. Božija reč se prenosi s kolena na koleno; Njegova reč rađa dalju reč. Niko ne govori nezavisno. Oni koji dođu kasnije vide više od njihovih prethodnika. Bog je učinio nešto nezavisno u prvom čoveku, ali drugi čovek sledi prvog i tako dalje, dok treći sledi drugog i tako dalje. Božija reč izlazi beskrajno; Njegova reč rađa reč dok ne bude mnogo reči. Danas imamo više reči nego ranije.
Ako je Bog milostiv i milosrdan prema nama, videćemo Njegovu prethodnu reč i bićemo služitelji Njegove reči po ovoj osnovi. Služitelja je mnogo, ali reč je jedna. Služitelji se podižu s kolena na koleno, pa ipak sve službe potiču od iste reči. Stoga bi oni koji dođu kasnije trebalo da zatraže od Boga da im protumači reč koju su izgovorili njihovi prethodnici kako bi se njihova reč spojila s najvećom Božijom rečju – Biblijom – i da bi se i sami pridružili redovima mnogih služitelja. Osnovna istina se sastoji u sledećem: Jedna reč, ali mnogo služitelja.