|
Јавно признањеПредмет признања би требало изнети пред нове вернике што раније. Када се неко поузда у Господа, он Господа мора да призна пред људима. Своју веру не би требало да скрива, него би требало да је отворено исповеда. Важност таквог исповедања је наглашена у Библији и потврђена нашим искуством. Претпоставимо да беба не да никакав глас за једну или две, па и три године свога живота. Шта бисте помислили? Ако дете у детињству никада не проговори, највероватније ће остати немо до краја свога живота. Ако као дете не може да каже: ,,Мама,“ ,,Тата,“ врло је вероватно да никада и неће. Исто тако, онај који верује у Господа мора одмах да га призна, иначе би могао да остане нем целог свог живота. Данас сувише често видимо да су људи неми иако су хришћани већ десет или двадесет година. Пошто првих недељу-две свог хришћанског живота ћуте, настављају заувек да ћуте. Најбоља прилика је да се Господ призна управо на самом почетку. Ако човек одмах почне са тим, пут признања му је заувек отворен. Дакле, човек себе мора да присили да говори одмах чим узверује у Господа, без обзира на то што би могао да осећа да му је то тешко и да за то нема воље. Требало би да призна Господа пред својим пријатељима и рођацима, иначе ће остати нем целог живота. Ми не бисмо желели да имамо мутаве вернике. Учимо се зато да отварамо своја уста на самом почетку. Пођи и потражи прилику да признаш Господа. Признање је за новог верника велика ствар, али и врло корисна. Ако се не учини на самом почетку, касније ће постати скоро немогуће — уколико нарочитом Божијом милошћу не дође пробуђење души. ,,Јер срцем се верује за праведност, а устима се исповеда на спасење“ (Рим. 10:10). Први део се односи на Бога, док се други део односи на људе. Нико не може да види да ли ти јеси или ниси узверовао; али ако дођеш Богу са правом вером, бићеш пред њим оправдан. Ипак, ако верујеш у свом срцу, а то никада не признаш и својим устима, иако си пред Богом оправдан, од света нећеш бити ослобођен. Људи овога света неће признати да си спасена особа. Они ће још увек сматрати да припадаш њима, јер се још нису осведочили да између тебе и њих постоји било каква разлика. Због тога Библија изричито налаже да поред веровања срцем мора да се призна и устима. Видео сам људе који су се испочетка претварали да су хришћани, али на крају се показало да су ипак прави хришћани. Прво су се само правили да верују, али пошто су устали да објаве: ,,Ја сам узверовао у Исуса“ постали су прави верници! Многи који су неодлучни запечате своју веру у Господа кад признају. То може да се упореди са цементом који је у свом оригиналном стању само прах; али када се помеша са водом убрзо се стврдне. Многи духовни радници су искусили да је вера људи била потврђена када су рекли: ,,Ја верујем!“ Проповедајући еванђеље, ми помажемо људима гурајући их, а не вукући. Подстичемо их да кажу: ,,Верујем у Господа Исуса!“ Ако неко признаје својим устима као што верује својим срцем, он онда постаје одвојена особа. Једно посебно преимућство јавног признавања Господа је у томе што спасава верника од многих будућих невоља. Ако не отвори своја уста и не каже да је почео да следи Господа, свет ће увек сматрати да му он још увек припада. Зато, кад год одлуче да се упусте у друштвене, грешне или телесне активности, они ће рачунати на њега. На пример: кад хоће да играју карте или да иду у позориште, позваће га да им се придружи. Зашто? Зато што рачунају да је он још увек њихов. Пошто је хришћанин, он би могао да осети у срцу да не би требало да се меша са њима, али не може да одбије јер жели да им угоди. Чак ако би једном и одбио, без сумње би га позвали други пут. Он би сваки пут могао да измисли некакво извињење; међутим проблем ипак остаје нерешен. Колико би било боље да је развио заставу још првог дана и признао да је верник. Када призна једанпут или двапут, утицај света ће бити прекинут. Ако нови верник не отвори уста и не призна Господа, имаће десет пута више невоља као тајни хришћанин него као отворени хришћанин. Његова искушења ће такође бити десет пута већа. Неће му поћи за руком да се ослободи људских утицаја и прошлих односа. Кад год нешто искрсне, он не може сваки пут да се извлачи говорећи да има главобољу или да је сувише заузет. Било би глупо да се сваки пут извињава. Али да је заставу показао још првога дана, објављујући да је раније био грешник али да је сада примио Господа Исуса, све његове колеге, школски другови, пријатељи и рођаци би схватили каква је особа и више га не би узнемиравали. Признати Господа значи избавити се од многих невоља. Ако неко не признаје Господа наћи ће се у непријатној ситуацији. Многи људи који су узверовали у Господа за време његовог боравка на земљи, имали су баш такво болно искуство. Као што знамо, Јевреји су одбацили Господа Исуса. Потпуно је био одбачен и поднео жестоко прогањање. У 9. глави Еванђеља по Јовану Јевреји су се сложили да сваког оног који призна Исуса за Христа, искључе из синагоге (стих 22). У Јовану 12 је забележено да су многи Јевреји веровали у Господа Исуса али да га нису признавали да не би били искључени из синагоге (стих 42). Тајно су веровали, али се нису усуђивали да то и признају. Мислите ли да су они због тога имали мира? Не, иако можда није било лако признати Господа, мора да је било још неудобније не признати га. Какво је место била јеврејска синагога? У њој су се Јевреји сакупљали да би се успротивили Господу Исусу. У њој су сплеткарили и ковали заверу да га ухвате у замку. Како су они који су стварно веровали могли да седе међу људима који су радили против Господа? Са каквим су само обуздавањем морали да држе затворена уста! Да говоре било је тешко, али да ћуте није било лакше. Овај пример у јеврејској синагоги данас може да се прошири тако да обухвати читав свет. Људи још увек испитују и противе се Господу. Они сматрају Исуса Назарећанина загонетком. Говоре о њему изопачено. Како може под таквим условима човек који припада Господу да слуша њихове погрде правећи се да се слаже са њима? Мада предузети нешто јесте и болно и тешко, ипак, не предузети ништа, захтева од човека сву његову силу да се обузда. Зар он у свом срцу не жели да посведочи да је човек Исус — Божији Син, у кога се поуздао? Како би могао другачије у себи да осећа него да пожели да каже: ,,Тај човек ме је спасао; веровали ви у њега или не — ја верујем.” Нажалост, многе јеврејске старешине су веровале у Господа Исуса, али се нису усуђивали да отворе своја уста да га јавно признају, јер их је било страх да ће бити искључени из синагоге (Јован 12:42, 43). Зашто ти или било ко други силом држиш своја уста затворена? Да ли је то зато што желиш да задобијеш пријатељство света, или зато што тражиш саосећање својих рођака, или зато што идеш за тим да те људи поштују, или зато што хоћеш положај у свету? Ја често размишљам о томе да би те јеврејске старешине биле срећније да су признале Господа и били избачене из синагоге. Ако се још ниси поуздао у Господа, онда се неће ништа узнемиравајуће десити. Али, ако си прави верник а овамо се правиш да си наклоњен свету, твоја савест ће без сумње бити под осудом. Како можеш имати мира у срцу гледајући како људи греше и говориш својим устима да је све то тако интересантно? Кажем вам да је то нешто најмучније што би неко могао да доживи. Узмимо на пример ову илустрацију. Какав си ти човек ако можеш да седиш са људима који говоре рђаво о твојој мајци, а ти се правиш као да се слажеш са њима? То се противи људским осећањима. Исто тако, можеш ли да ћутиш и не проговориш ни речи за Господа који је дао свој живот за тебе? Можеш ли да се суздржаваш да не признаш Господа коме се клањаш и служиш? Ако ти је то могуће, онда си некористан за Господа. Многи нови верници, нарочито они који потичу из хришћанских породица, имају једну погрешну идеју. Тврде да признање устима није битно – оно што је заиста важно, јесте да светле кроз своје добро понашање. Другим речима, њихова теологија говори да човеков живот мора да се промени, да човеково понашање мора да се промени; али да ли су му уста промењена, није важно. Слажемо се са њима да уколико живот остаје непромењен, узалудно је да уста говоре. Али остајемо при томе да је промењени живот без истовременог признавања устима такође бескористан. Промена понашања није замена за признавање устима. Нови верници би требало да уграбе прву прилику те устану и признају: ,,Узверовао сам у Господа Исуса.“ Ми морамо да признамо својим устима. Ако то не учинимо свет би о нама могао да помисли разне ствари. Неки би могли да мисле како смо се једноставно разочарали и због тога узели песимистички став. Други би могли да сматрају да смо само сити света; схватају нас са филозофског гледишта — никада се не дотичу Господа Исуса. Добро понашање је неопходно, али признање је такође неизоставно. Без обзира колико је нечије понашање добро, ако није проговорио за Господа, његов положај је сумњив; пре или касније ће бити повучен у вртлог овога света. Током мог вишегодишњег рада, често сам слушао како људи кажу да ако је нечије понашање добро, он не треба да отвара своја уста – оно што је битно јесте добар живот. Међутим, такво схватање има један пропуст; истина, нико неће говорити против нечијег доброг понашања, али нико неће говорити против њега чак ни онда када му је понашање лоше. Када би устао и признао да је хришћанин, онога тренутка када погреши у свом понашању, свет би устао и оптужио га. Инсистирати на понашању без признања, значи обезбедити тло да човек буде сиромашан у свом понашању и бежи од критике. Неки се боје да признају Господа из страха да неће моћи да издрже до краја. Они се плаше да ће постати предмет исмејавања ако после три или четири године престану да буду хришћани. Због тога би радије да сачекају неколико година; тада ће, пошто су се показали вредни тога, признати Господа. Таквима кажемо: ако се не усуђујеш да признаш Господа због страха од пада, свакако ћеш пасти. Зашто? Зато што си оставио задња врата отворена; већ си се припремио за дан свога пада. Далеко је боље ако устанеш и признаш да си Господњи, јер ће то затворити задња врата и учинити тежим да се повучеш. Тада ћеш имати бољу могућност за напредовањем него за повлачењем. Можеш очекивати да ћеш ићи напред. Уколико неко чека на боље понашање пре него што призна Господа, он највероватније никада у свом животу неће отворити своја уста. Биће нем чак и онда када му понашање постане добро. Веома је тешко да неко икада отвори своја уста ако то није учинио још на самом почетку. Требало би да се тешимо једном чињеницом — да је Бог тај, који нас држи исто тако као што је и Бог који нас спасава. Шта значи бити спасен? То је као куповина нечега. Шта је то бити држан? То је као кад се та ствар држи у руци. Ко би икада купио нешто само да би га бацио? Ако купиш сат, то је зато што намераваш да га користиш. Не купујеш га да би га бацио. Исто тако кад Бог купује нас, то је зато да би нас задржао. Бог нас откупљује да би нас задржао. Он ће нас држати до краја. Он нас толико љуби да је дао свога Сина за нас. Да није мислио да нас држи, не би никада платио тако неизмерну цену. Држање је Божија намера; држање је Божији план. Зато немој да се плашиш да устанеш и да га признаш. Не треба да бринеш за сутра, јер ће се Бог бринути за тебе. Све што треба да учиниш то је да устанеш и једноставно признаш да припадаш Богу. Само се ослони на његову руку. Он зна када треба да ти притекне у помоћ — утешиће те и сачувати. Ми имамо велику сигурност у објаву да Бог држи оне које спасава. Откупљење би било бесмислено да је без очувања. Зашто не признајемо Господа? Осим разлога који смо већ навели — страх од непостојаности — најчешћи разлог је и страх од човека. Многи хришћани заиста имају жељу да устану и признају Господа, али чим погледају у људска лица не усуђују се да нешто кажу. Кад погледају лица својих родитеља или пријатеља — оклевају. Плаше се човека и зато немају храбрости да отворе уста. Можда су природно бојажљиви. За њих је да стану пред човека и кажу: ,,Узверовао сам у Господа,“ као да им неко одузима живот. Такав страх је права препрека духовном животу. ,,Страх од човека намеће замку“ (Приче 29:25).1 Плашећи се, човек пада у замку. Страх је по себи замка. То је самоусађена замка коју страх ставља у човека. Нека такав човек разуме да би онај од кога се плаши могао да жели да чује шта он има да каже; па чак и да не жели — он можда није тако страшан као што је мислио. Сећам се приче о двојици која су радила у истом предузећу. Један од њих је био спасен. Међутим обојица су била веома бојажљива. Онај спасени се није усуђивао да каже оном другом да је спасен, док онај други није могао да прикупи довољно храбрости да упита спасенога шта се десило, иако је видео у њему промену. На послу су радили за истим столом. Свакодневно су се виђали. Ипак, један се није усуђивао да каже, а други се није усуђивао да пита. Једнога дана онај што је узверовао није могао више да издржи. И тако, после много молитве пришао је своме другу, ухватио га за руку и рекао: ,,Ја сам веома бојажљив човек. Бар три месеца се нисам усуђивао да ти нешто кажем. Сада ћу ти рећи да сам узверовао у Господа.“ Док је то говорио пребледео је у лицу. Његов пријатељ је тада одговорио: ,,Има већ три месеца откако сам желео да те питам шта се десило.” Онај који се боји човека пада у замку. Нека се присети следећег: као што се он боји других, други су вероватно исто тако у страху од њега. Нови верник не би требало да се плаши човека. Сви који следе Бога морају да буду неустрашиви. Ако се боји, човек не може да буде добар хришћанин, нити може да служи Богу. Ми морамо да будемо смели у признавању Господа пред људима како насамо, тако и јавно. Младим верницима морамо помоћи још од самог почетка да пођу тим путем. Људи не само да се боје, него се понекад и стиде. Мислим да многа Божија деца морају да признају како имају непотребно осећање стида пред светом. Зашто бисмо се стидели кад признамо да смо хришћани? Таква неразумност би требало да буде у потпуности сломљена. Решимо то размотривши две тачке. Прво: Када је Господ Исус обешен на крст, он је понео нашу срамоту исто тако као и наше грехе. Библија јасно учи да је био осрамоћен. Војници су га на Голготи понизили. Ако трпимо поругу од људи, то и заслужујемо. Ако данас примимо било какво понижење од људи, то никада не може да се упореди са срамотом коју је наш Господ претрпео на крсту. Нека нас не изненађује што трпимо срамоту, јер је то део свих оних који припадају Господу. Друго: Требало би свет да се стиди а не ми. Има једна песма која овако иде: ,,Може ли се цвет стидети од сунца? Као што се цвет отвара сунчевој светлости, тако ћемо и ми признати Господа. Свет треба да се стиди — не ми!“ Можемо ли се стидети да признајемо њега који нас је тако милостиво спасао? Можемо ли ми то? Може ли цвеће да се стиди сунца које га одржава? Како можемо да се одрекнемо онога који нам је притекао у помоћ и повео у небо? Сматрамо ли ми милост коју је Он на нас излио, као нешто срамно? Господ је толико учинио за нас; зар је срамота да га признамо? Не, нема апсолутно никакве могућности да се постидимо тиме што га признајемо. Како је истинита песма: ,,Свет треба да се стиди — не ми!“ Ми такође објављујемо да је свет под срамотом и сада и заувек. У овом свету људи данас живе у греху, но хвала Богу — ми смо одвојени. Они ходају у пожудама тела, а не ми. Они су у ропству, а ми смо слободни. Они тајно чине срамне ствари којих смо се ми одрекли. Они следе злог духа који ради у њима, а ми смо у потпуности ослобођени. Дакле, срамота је њихова а не наша. Признати Господа није нешто чега би се требало стидети; то је радије радосна и величанствена ствар. Што се тиче будућности, они што припадају свету поднеће казну, чак ће бити вечно одвојени од лица Господњег и од славе његове силе. Али ми који следимо Јагње, бићемо заувек са њим. Како је само погрешно што људи на нас товаре срамоту. Срамота је њихова, а не наша. Требало би да станемо и слободно објавимо да ми с радошћу и славно припадамо Богу. Зашто су се старешине у Јовану 12 плашиле да признају Господа? Зато што су више волели људску славу, неголи славу Божију (стих 43). Били су срамежљиви зато што су тражили славу која долази од људи. Сви они који хоће да следе Господа не треба ни да се плаше нити да се стиде. Ако је светлост срамна а тама славна, ако је светост срамна а грешност славна, ако је духовност срамна а телесност славна, ако је следити Господа срамно а људско понижење славно — онда нам је драже да будемо осрамоћени. Будимо као Мојсије, и сматрајмо Христову поругу већим богатством од људске славе. Још једна ствар коју би требало поменути. Синагога је много значила. Зашто се толико њих није усудило да призна Господа? Било је то из једноставног разлога што су желели да имају и Христа и синагогу. Ако нису хтели Христа, све што је требало да ураде било је да не верују; ако нису хтели синагогу, једноставно су могли да признају Господа. Али да су желели и једно и друго, њихове усне би биле запечаћене. Жеља за обоје открива недостатак апсолутности. Било да нас свет прогања или не, откако смо узверовали, ипак хвалимо Господа. Не би требало да прионемо за ,,синагогу“ као те старешине из прошлости, не усуђујући се да признамо да смо верници. Дозволите ми да кажем: да су сви у цркви као те старешине, данас не би било никаквог хришћанства. Синагога би била очувана али не би било цркве. Да су се Петар и Павле и Лутер вратили кући а да нису изговорили ни речи о својој вери у Господа, њихова невоља би без сумње била мања, али где би зато данас била црква? За цркву је карактеристично да слободно призна Господа, исто као и да верује у њега. Бити спасен, више је од веровања – оно обухвата и признавање. Такво признање је у хришћанству од највеће важности. Ми морамо отворено да говоримо, иначе хришћанства неће бити! Реч Божија је јасна: ,,Јер срцем се верује за праведност, а устима се исповеда на спасење“ (Рим. 10:10). У цркви, не један верник него сви верници морају да ходају путем исповедања. Ми не би требало да дозволимо да било ко у томе подбаци. Црква ће бити јака ако сви исповедају своју веру, у противном, биће слаба. ,,Сваки, дакле, који мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Матеј 10:32). Како само хвалимо Господа што ће нас признати у будућности ако ми данас признамо њега. Данас, пред људима који су као трава на пољу, ми признајемо њега као Исуса Христа, Сина живога Бога, али онога дана када се наш Господ врати, Он ће признати нас пред својим Оцем и пред својим анђелима у слави. Ако ми данас осећамо да нам је тешко да га признамо, да ли ће њему бити тешко да призна нас тога дана? ,,А ко год се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Матеј 10:33). Како је супротност велика! Ако ми налазимо да нам је тешко да признамо пред људима да имамо Човека који је изнад свих људи, Човека који је одиста Син човечији, како ће онда Он нас признати пред својим Оцем када дође са својим анђелима у слави — нас који смо у крпама? То је веома озбиљна ствар. Молим вас да не заборавите да у поређењу са његовим признавањем нас једнога дана, наше признање Њега није уопште тешко. Да Он призна нас, то је нешто несхватљиво — јер смо ми блудни синови који се враћају кући. Ми у себи немамо апсолутно ничега. Хајде онда да га још ватреније признајемо, с обзиром да знамо да ће Он једнога дана признати нас. Петар је био херојски тип, такав који мора да заузме прво место међу људима. Био је спреман за све. Био је јунак. Али једнога дана је постао плашљив као миш. Због једноставног питања је изгубио храброст и није се усудио да призна Господа. Бојао се да Га призна пред једном робињом — особом која није имала своју слободу. Како је то било неприкладно за Петра, природног јунака и вођу, да бежи пре но што је мач био извучен, да се уплаши још пре него што је било ко пожелео да узме његов живот, и да дрхти и куне се у присуству једне робиње! То је била Петрова срамота, и требало је да га буде срамота што се правдао и клео. Они који немају храбрости да отворе уста требало би да се стиде. Слава припада онима који се усуђују да признају Господа Исуса било кроз ватру било кроз воду. На земљи не постоји ништа што је похвалније од таквог признања. Најславнији призор на земљи је када је неко бичеван, бачен у ватру, или бачен у лавовску јаму, а још увек исповеда: ,.Ја припадам Исусу Назарећанину!“ Веома је срамно да било који верник не признаје Господа Исуса пред људима. Таква особа је потпуно бескорисна. Она ће се чак сама себе гнушати и признати да јој је владање веома срамно. Наша искрена жеља је да се млади верници од почетка усуде да признају коме припадају. Немојте никада покушавати да будете тајни хришћани. Ако млади верници добро ходају на овом путу признања, постаће корисни за Бога. Нека нас Бог води даље. __________1 Енглески превод. (Даничић је ову реченицу превео са: ,,Страшљив човек меће себи замку.”) - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|