Ова књига говори о животима људи и жена науке који су нашли пунину живота кроз веру у Исуса Христа, Сина Божијег.
Природа односа између науке и хришћанства је постала веома важна у нашем добу. За неке су ове две ствари супротне и у контрадикцији. Али за многе су хармоничне и комплементарне.
О односу између вере и науке, са теолошког и филозофског становишта, били су написани небројани томови. Нажалост, ниво на коме таква дела разматрају доказе, често су исувише тешко разумљива или интелектуална, а да би могла да задовоље више од неколицине оних који их читају. Много мање књига је обрадило међусобни однос између науке и хришћанске вере на један релативно једноставан и директан начин, путем личног искуства људи који су научници а исто тако и уверени хришћани.
Ова књига припада тој другој врсти. Она се обраћа свакидашњим практичностима живота и његовим могућностима, са сведочанствима разних научника који имају живо и активно хришћанско убеђење.
Свако сведочанство је испрва било припремљено за Радио Академију Наука (РАДАН).[1] Неки писци су добро познати на међународној сцени; други су још увек студенти; а многи се никада неће ни појавити на насловним странама светских часописа. Ипак, сасвим је јасно да су сваки понаособ благословени и да их је Бог употребио у делокругу њихове научничке дисциплине.
Декан Радио Академије Наука, др Ерик Барет (Dr. Eric Barrett), знаменит је човек. По први пут сам га упознао у Бристолу, Енглеска, где је као цењени доцент климатологије и даљинског запажања предавао на Бристолском универзитету. Његово занимање га води у многе делове света. Одаје му се признање као стручњаку на његовом пољу. Али исто тако, познат је и као одани хришћанин чије је сведочанство за Исуса Христа јасно и делотворно.
Дejвид Фишер (David Fisher) је директор Радио Академије Наука и служи као главни уредник за припремање текста. Због свог образовања и природних надарености, он је идеална особа за повезивање материјала који је на располагању и који се добија од различитих хришћанских стручњака.
Има много књига које су писане на тему „Наука и Библија“, но ова је јединствена не само по томе што настоји да одбрани веру, него зато што настоји и да прошири веру! Сарадници овде нису тек само научници и стручњаци, него су и „мисионари“ еванђеља, који користе своје техничко знање да би отворили умове и срца изгубљених грешника, да би истина Божије Речи могла да уђе у њих.
Дакле ова књига је понуђена било коме ко припада цркви Исуса Христа уопште, или пак онима изван ње који траже одговоре на кључна питања двадесетог века.
Пошто нам је циљ да за Исуса Христа свуда досегнемо људе који дубоко размишљају, надамо се да ће овај мали увид у програме Радио Академије наука охрабрити и многе друге научнике хришћане да нам пишу, да бисмо могли да употребимо и њихову оштроумност и искуства у наш програм.
Читајући ову књигу, научићете много о Богу и његовом дивном створењу.
„Пошаљи светло своје и истину своју!“ (Псалам 43:3).
За др Бориса П. Доценка (Boris P. Dotsenko), излазак из Совјетског Савеза се показао као одабрани пут да уђе у присан однос са Богом. Одгајан у идеологији научног атеизма, који је он „упио у себе све до сржи у костима,“ Борис је дошао до вере у Створитеља и Одржаватеља свемира, путем три неочекивана сусрета са Библијом. Једном у неком старом амбару на југу СССР-а, други пут у професоровој канцеларији у Лењинграду и трећи пут у мотелу у Едмонтону у Канади.
Др Борис П. Доценко је примио своју прву академску диплому из физике и математике на Лвовском универзитету, у Совјетској републици Украјини 1949. године. На Лењинградском универзитету му је додељена диплома магистра наука, а докторирао је на Московском државном универзитету 1954. године испитујући физичке и математичке науке.
Пошто је три године провео на чувеној Академији наука СССР-а, на истраживању интерконтиненталних свемирских ракета, Доценко је прешао на Кијевски институт физике, где је коначно био постављен за директора нуклеарне лабораторије.
Године 1966. затражио је политички азил у Канади, док је био на службеном путовању. Отада је предавао у више школа и колеџа, укључујући и Вотерлу лутерански универзитет (Waterloo Lutheran University), у Вотерлуу, Онтарију и на Торонтском универзитету.
Доценко је члан Менонистичке браће.
За време другог светског рата живео сам у Сибиру. Живот је био врло тежак. Кад ми је било четрнаест година отишао сам да радим на склапању бојлера за електричне термоцентрале. Од водене паре и угљене прашине било је тешко видети даље од десет корака. Била је оскудица у храни, те смо често били гладни.
Поседовао сам природну љубопитљивост. Због мојих неугодних услова, питао сам се више него икад раније, зашто живимо? Читао сам нека Платонова и Сократова дела. Јасно и логично размишљање грчких филозофа ме је узбуђивало. Но ја сам био убеђени атеиста; моја политичка и антирелигиозна мисао се увукла све до сржи мојих костију.
По завршетку другог светског рата дорастао сам за универзитет. Моја породица је била поново „евакуисана“ у Украјину. Тамо сам се уписао на вишу електротехничку школу.
Једног топлог и спарног августовског поподнева, док сам био код деде опорављајући се од запаљења плућа, ушао сам у један стари амбар и заспао на гомили сена. Кад сам се пробудио, увидео сам да сам склизнуо између стога сена и храпавог задњег дрвеног зида амбара. Покушавајући да се извучем, склизнуо сам све до пода. Ту, поред мојих ногу, угледао сам неке старе папире.
Сагнушви се, нашао сам неколико примерака једног старог часописа и делове књиге без корица. Странице, које су већ пожутеле од времена, биле су исписане на два језика. Један је био чудан, али ја сам препознао да је то старословенско писмо. На супротној страници налазио се руски превод текста. Прочитао сам: „Еванђеље нашега Господа Исуса Христа . . .“
Уплашио сам се. Знао сам да се у мојој земљи мрштило на хришћанство. Цркве су биле спаљене или затворене. Хришћанско проповедање је постало кривично дело, мада ја нисам знао зашто. Но истовремено сам био и заинтересован. Сакрио сам књигу под кошуљу и полако се увукао у собу.
Тамо сам наставио да читам. Речи у Јовановом еванђељу 1:1 – „У почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч“ – дубоко су ме погодиле! То је била веома јасна изјава о томе шта је било у почетку и на чему је све почивало. Међутим то је у потпуности било у супротности са оним што су ме учили! Са психолошког становишта, то што сам прочитао за мене је било веома страшно искуство.
Читајући даље, осећао сам се све неудобније и скоро смешно. Мислио сам да је то био Стаљин који је први рекао: „Онај који није с нама, против нас је.“ Сада сам међутим открио да је то био Исус Христос (види Матеј 12:30).
Она велика Исусова заповест ме је нарочито уплашила. Како бих могао да љубим Бога и свога суседа као самога себе ако Бог не постоји? Речено ми је да било какав непријатељ који неће да се преда мора бити уништен. Учио сам да је моја одговорност да издам, ако је то потребно, не само мога суседа, него штавише и моју сопствену породицу. Зато сам се одупирао ономе што сам читао, али те речи су се дубоко урезале у мене.
Затим, зачудо, после две недеље, Светог писма је нестало из моје собе. До данас не знам зашто и како се то десило. Међутим оно што сам прочитао оставило је дубок утисак на мене. Стално сам се враћао на те импликације док сам студирао физику и математику на Кијевском универзитету.
Један од фундаменталнијих природних закона који ме је интересовао био је закон ентропије, који се тиче веровања понашања честица (молекула, атома, електрона, итд.) неког физичког система. Поједностављено, овај закон говори о томе да ће се било какав физички систем остављен самом себи, после извесног времена распасти; материја тежи да се све више дисорганизује. (Једна од импликација овог закона био је да би цео материјални свет требало да се већ веома давно претворио у облак хаотичне прашине!)
Размишљајући о томе, изненада ми је постало јасно да мора да постоји веома јака организациона сила која делује противно овој дисорганизационој тежњи у природи, која држи свемир под контролом и у складу. Та сила мора да је нематеријална; у противном и она би постала хаотична. Закључио сам да та сила мора бити и свемогућа и свезнајућа; мора да постоји Бог – један Бог – који све контролише! Било ми је исто тако јасно да ни најоштроумнији научници у најбоље опремљеним лабораторијама још увек не могу да репродукују ни најједноставнију живу ћелију; Бог мора да је Створитељ живота на земљи.
Био сам добар студент у Кијеву, те ми се указала прилика коју сам искористио да наставим са студијама на Лењинградском универзитету.
Док сам студирао за магистарску диплому у Лењинграду, опет сам наишао на Библију на једном неуобичајеном месту; у канцеларији старог др Јакова Френкела, руског научника светског гласа. Нисам био начисто са тим какво би преимућство Бог требало да има у животу једног научника. На мене је оставило дубок утисак то што је тај генијални човек, који је невероватно добро познавао законе природе, отворено држао Божију књигу у својој лабораторији.
Почео сам да тражим Бога путем молитве.
Као један од три најбоља студента на дипломском у Лењинграду 1951. године, послали су ме у Московски државни универзитет. Тамо сам 1954. добио звање доктора физичких и математичких наука, те сам био одређен да радим на Академији наука Совјетског Савеза. Моје поље рада је било на испитивању интерконтиненталних и свемирских ракета. Али моја лична идеологија је почела све више да се оријентише ка хришћанству.
Неколико година касније постао сам запажени научник, радећи на нуклеарном одељењу у Институту физике у Кијеву. Међутим изгубио сам веру у друге – па штавише и у самога себе – када сам открио да су мој отац и моја жена редовно извештавали тајну полицију о мојим кретањима и веровањима.
До јесени 1964. напетост је за мене постала неподношљива. Молио сам се: „Боже мој, или ме уби или ме изведи одавде!“ Узео сам превелику дозу таблета за спавање. Када сам се освестио у болници, сећам се како сам исто тако рекао: „Господе мој, нека буде Твоја воља.“
Смрт није била решење. То је само по себи био одговор на моју молитву. Одлучио сам да чекам док не видим шта Бог има за мене.
Године 1966. постављен сам за директора лабораторије – што је била велика част само по себи. Затим сам једног дана био позван у Москву у централни комитет Совјетске комунистичке партије. Речено ми је да ће ме послати у Канаду, а после тога у Беч, као вишег члана Интернационалне атомско енергетске агенције. Од мене се очекивало да одатле шаљем информације о достигнућима нуклеарних истраживача из целога света.
Једна од главних личности, друг Баскаков, уперивши прст навише, док је цитирао оно што је дошло из највиших извора, рекао ми је: „Борисе Борисовичу, богато ћемо наградити вашу службу – све до Нобелове награде из физике!“
Два дана касније нашао сам се у Канади на Универзитету у Алберти. Кад сам почео да распакујем свој пртљаг у мојој хотелској соби у Едмонтону, нашао сам трећу Библију. Ову су ту оставили Гедеонити, међународна организација хришћанских пословних људи, који поклањају Библије хотелима и другим јавним установама у многим земљама света за добробит њихових клијената.
Дрхтавим рукама сам подигао Библију. Отворила ми се код Јована 1:1 и сетио сам се тог стиха који ме је тако снажно погодио пре двадесет и две године у украјинском амбару: „У почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.“ Тако сам провео сваки слободан тренутак упијајући Божију Реч. Да ли сам ја сада примио оно што сам читао? Све сам гутао!
Постао сам хришћанин, и ускоро ме је пастор у Едмонтону, Алберти, крстио.
Брзо сам схватио да је мој однос са Исусом Христом за мене важнији од каријере, штавише и од домовине и породице. Тако сам остао у Канади и почео да предајем физику на неколико школа и универзитета.
Ја данас знам да је Библија највећа књига вере у којој су Божија дела записана за вернике. Коначни доказ тога ће бити када се наш Господ врати и утврди своје Царство.
Ја верујем да је Бог Створитељ свемира, али Он њим није ограничен. Он је независан! Он одржава и контролише цео свемир, и сваки његов део који га сачињава. Он је тај који одржава његов ред. За нас је тешко да адекватно појмимо Његов однос са овим светом, зато што Он не припада овој „стварности“ – јединој која је нама позната.
Слично поређење би могло да нам помогне да ово мало боље разумемо. Размишљај о неком електричном пољу са струготином гвожђа у њему. Кретање делића гвожђа је контролисано тим пољем, али само поље није део система тих делића. И једно и друго задржава своју „својственост“. На исти начин је и човек окружен условима које је Бог дао, али он још увек може да се понаша до одређене мере по својој сопственој природи.
Међутим никакво поређење није довољно снажно да би се описало оно што је Бог прибавио да би човек могао да ужива духовно заједништво са Њим. Парафразирајући Франсиса Бејкона (Francis Bacon), могао бих да кажем да површно и егоцентрично знање води у атеизам, док искрено, дубоко и објективно проучавање води до вере у Бога. Захвалан сам Му што ми је три пута скренуо пажњу, на различитим местима и током многих година, на Његову Књигу за свет – Библију. Такође сам Му захвалан и за подарену веру да Га лично упознам и да доживим Његову љубав. Као професор, желим да предајем својим студентима науку. Али много је важније да им помогнем да постану људи који ће схватити своју главну одговорност: према друштву и према свету који их окружује, а изнад свега – према самом Богу.
САДРЖАЈ
2
Узрок и последица
Много година је Пол Адамс-Јуцкијевић (Paul Adams-Jutzkiewicz) лутао светом тражећи прави смисао живота. Идући за тим по многим земљама света, постао је луталица своје врсте. Није чудо што он сам каже: „Ја волим да мислим о себи да сам искусан аутостопер; пробао сам сва саобраћајна средства по Сједињеним Државама и Европи.“ Коначно, „десило се нешто нечувено у аутостопирању“ – био је то одговор на његову прву праву молитву.
Пре тога, он је у року од само шест година стекао шире и разноврсније животно искуство него што га већина од нас стекне током целог живота. По завршетку својих првих универзитетских студија у Њукасл-апон-Тајну и у Лондону, Пол је имао дванаест разноврсних запослења у шест различитих земаља. Нашао је времена да заврши и добије диплому као магистар наука из предмета ресурса човекове околине као и курсеве из биологије, прве помоћи Црвеног крста и шпанског језика.
Пол каже да кад је коначно нашао истину о животу, то му је дошло као једно „блиставо откривење“. Он то овако износи: „Проучавање науке ме је оспособило да досегнем до крајње истине мог сопственог живота – штавише и самог живота у његовој суштини.“
Пол Адамс-Јуцкијевић је рођен 1951. године у Дербију, у Енглеској. Његова мајка је Енглескиња, а отац Пољак који је 1940. године стигао из Варшаве у Британију Слободном пољском авијацијом.
Пол је завршио психологију са почасном дипломом Њукасл-апон-Тајнском универзитету 1973. године, специјализујући се у познавању понашања животиња. На Лондонском универзитету 1974. године је примио постдипломско сведочанство за образовање. Од 1976. до 1977. године проучавао је понашање урбаних лисица у Бристолу, бавећи се еколошким испитивањем слатководних тела за Вигансо општинско веће, док се спремао да магистрира из амбијентних ресурса на Салфордском универзитету.
Његове делатности између 1974. и 1980. године су нешто посебно за читање. Радио је као ветеринарски асистент и дресер за Џаксонвилски зоолошки врт у Флориди. Помагао је на рехабилитацији морских птица контаминираних нафтом у Бретањи, и радио је као лабораторијски асистент на наукама о мору на Универзитету у Бресту у Француској. Асистирао је на једном океанолошком истраживачком броду који је пловио дуж обала Марока, и предавао је гитару у једној приватној школи у Швајцарској.
Две године узастопце је примио Боровску награду за појединачна проучавања из природне историје. Талентован је лингвиста и говори осам језика. Музички је такође надарен – свира четири различита инструмента. Физички је активан и добар је у атлетици, пливању и слободном рвању. Сада је наставник науке у Ст. Вицент школи у Гаспорту у Енглеској.
Ја сам наставник у средњој школи и предајем наука. Област коју обухватам у својим предавањима је широка – мада то не значи да сам и стручњак на свим тим опсежним пољима. Не, ја ипак морам да радим оно што сам одувек волео. Морам непрестано да истражујем и учим нове чињенице; а затим пошто их проценим да их даље пренесем другима. Изнад свега, ја морам да будем критичан. Али ја то волим, и моја разнолика искуства су ми од велике помоћи.
Почетак моје научничке каријере је био обликован мојом неутољивом љубопитљивошћу за природну историју. Још док ми није било ни дванаест година, већ сам постављао питања на која мој наставник из биологије није могао да одговори. Напредовао сам са својим истраживањима код куће. Међутим моје уметничке способности и моја љубав за језицима, довели су ме касније до дилеме: За какве студије да се определим? Коначно сам изабрао оно за шта сам мислио да ми је лакше – наука. Ипак сам у слободном времену наставио да се бавим уметношћу – гитара, глума, сликање и језици. Често сам сматрао да сам научник због околности, јер сам могао исто тако да будем сасвим задовољан и са дипломом из уметности.
Мој упис на универзитет је зависио од пријемног испита из биологије, хемије и физике. Искрено, једва сам се провукао! Са осамнаест година увидео сам да је привлачност бољег живота за мене постала исувише јака; девојке, журеви и младалачка задовољства су добила преимућство над мојим студијама.
Чудна ствар је била у овоме: Молитва коју сам увек понављао као папагај сваке вечери од своје десете године старости, још увек је постојала као моја вечерња обавеза. Увек сам се молио за високи академски успех, и од тада никада нисам пао на испиту. Међутим, моја вера у Бога из детињства једва да је опстала. Оно што ми је остало било је само мало више од религиозне празноверице.
Октобра 1969. године почео сам са студијама на Универзитету у Њукасл-апон-Тајну на северу Енглеске. Зоологија, физиологија и психологија су била узбудљива проучавања на универзитету. Штавише, успело ми је да одржим равнотежу између ових и других „усхићења“ које је студентски град нудио. Журеви, игранке и девојке су још увек заузимали високо место на мом списку. Али после четири године, углавном егоцентричног живота – укључујући многа путовања по Европи и Сједињеним државама – ја волим да мислим о себи да сам стручњак за аутостопирање! – успео сам да добијем почасну диплому из психологије.
Затим на постдипломским студијама на Лондонском универзитету добио сам предавачки сертификат, а после годину дана предавајући науку, почео сам да студирам за диплому магистра наука из екологије на Универзитету у Солфорду.
Наука је вођена добро дефинисаним правилима. Једно од њих је претпоставка да ће основна начела која откривамо увек бити истинита. Ми веома много зависимо од поновљивости огледа. Дајемо претпоставке и откривамо већ утврђене законе науке. Наука се темељи на узроку и последици. Сва моја предавања се темеље на тој претпоставци.
У физици, сваки ученик зна Први Њутнов закон кретања: Објекат ће остати у стању мировања или у стању кретања све дотле док на њега не почне да делује нека друга сила. Како то дивно илуструје начело узрока и последице: ако не гурнеш колица, она се сама неће покренути!
Хемија исто тако показује тај пример. Ја још никада нисам видео формирање талога у раствору сребрног нитрата без присуства неког узрочника као што је хлоридни јон.
Наши огледи из физике нам показују како је грејање у једном проводнику последица узбуђивања субатомских честица. Поред топлоте, емитује се и светлосна енергија – дакле опет узрок и последица.
Тако, наши научни огледи показују такав ред да штавише и само наше постојање може да зависи од њега. Ми можемо, а и очекујемо веома поуздане резултате да ће се они увек понављати. И зато нисмо разочарани. Да, варијације се могу јавити, ако променимо услове било којих односа између узрока и последице, али узроци и предвиђања које откривамо остају увек исти. Све што сам више размишљао о тој истини, све сам више испитивао њену примену на све области живота – штавише, мог сопственог живота.
Откуда тај интелектуални склад? Да ли би тај склад могао да буде и део мога живота? Да ли су сви догађаји у мом животу управљани узроком и последицом? Питао сам се да ли би религија могла да прибави одговор. У то време, религија је за мене била тема коју сам избегавао.
За мене је Бог био само име – ништа више. Моја академска трагања су стигла до крајње осеке. Био сам без посла идући за веома себичним и нечасним циљевима. Резултати су били краткотрајна задовољства, дуготрајни мамурлуци, нарушени међуљудски односи, себичност и коначно крајња усамљеност.
Стопирао сам кроз Европу и Скандинавију на мојој силазној путањи. У мојим мислима није било ни трага оптимизма. У очајању сам почео да сумњам у своја лична убеђења и живот којим сам живео. Знао сам да ми је потребна помоћ. Почео сам да се питам да ли је Бог стваран – и, ако јесте, да ли би ми Он помогао да од свога живота направим нешто боље. Био сам приморан да признам да сам постао веома ненаучан – Одбацио сам нешто што нисам прво испитао! Одбацио сам могућност да Бог постоји, а да то никада нисам испитао.
Тада ми се јавила једна мисао. Годину дана пре тога, чуо сам о групи људи у Швајцарској који воле да размишљају и који су тврдили да су пронашли задовољавајућу веру у Бога. Осетио сам да ме нешто привлачи том месту близу Лозане.
Али ја чак нисам знао ни адресу. Све што сам знао било је име групе, Лабри (L'Abri) – француска реч која значи „склониште“, која се односила на велику кућу која је била власништво професора Франсиса Шефера (Francis Schaeffer). Тамо су интелектуалци који су озбиљно желели истину могли да је траже под вођством овог добро познатог хришћанског филозофа.
Седео сам поред пута на јакој киши – изгубљен и на ивици самог себе. Одлучио сам да се молим и ставим Бога на пробу. „Боже, ако заиста постојиш,“ изазвао сам Га, „онда ме мораш одвести у Лабри. Предајем се.“
Моја молитва је била услишена у року од три минута. Десило се нешто нечувено у стопирању: једна девојка је зашкрипала у месту својим колима и довикнула: „Хоћеш ли да се повезеш?“
Зачудио сам се, али брзо сам се освестио и рекао јој где сам желео да идем. Пошла је забаченим планинским путем – узбрдо, уместо својим који је водио низбрдо. Довезла ме је пред сам улаз планинске куће Лабри. Мој експеримент са Богом се показао успешним!
У Лабрију сам нашао друштво интелегентних, мислилаца, чији су привлачни животи јасно говорили о резултатима односа узрока и последице. Али шта је био узрок?
То није било нешто што сам могао рационално да објасним кроз науку – то је био Бог. Ови људи су били срећни. Успешност њиховог начина живота није могла да се порекне. Испрва сам одбијао да верујем да би Бог могао да буде извор њиховог успеха.
Али дошао је дан када сам морао да признам колико сам био ненаучан. Одбацио сам нешто што још нисам честито испитао. Основни закон у науци мора да буде: „Ако нешто ниси испробао, не можеш га оштро критиковати!“
Сетивши се одговора на моју молитву на путу за Лабри, одлучио сам да се опет молим. Поново сам примио одговор на моју једноставну молитву. Наставио сам још више да се молим, и мој свакодневни живот је полако почео да се одазива некаквом узроку који ја нисам могао да схватим. Библија ми је пружила одговоре на животне невоље. Чинећи по своме проузроковао сам све те негативне ефекте од којих сам бежао.
Тако сам постепено положио све своје проблеме пред тог Бога кога нисам познавао, и одговори су уследили један за другим. Молио сам се да се вратим у Енглеску, и примио сам телефонски позив од особе са којом сам прекинуо однос, и она ме је молила да се вратим. Нисам имао новца, али за две недеље добио сам наставничке послове и финансијске поклоне од странаца. Молио сам се за разумевање, и после два дана код куће припремао сам се за женидбу. Молио сам се за своје пријатеље, и у року од недељу дана посао мога пријатеља је чудом пошао набоље.
Тако сам постао верник у Бога који се одазива на молитву, који се брине и који прибавља. Ја увек не разумем Његове разлоге, али мој живот је сада испуњен задовољством. Он сада има сврху и правац. Нашао сам испуњење примењујући узрок и последицу. Он је све одредио, и био бих неразуман – да не кажем ненаучан – кад Га не бих укључио у свој живот.
САДРЖАЈ
3
Гледајући ствари друкчије
„Већина људи има тенденцију да гледа ствари површно, и ретко када се упуштају да загледају испод површине.“
То је мишљење др Роберта Селвендрана (Dr. Robert Selvendran) биљно биохемијског истраживача из Шри Ланке. Неколико година се бавио транслокацијом активног метаболизма (воде и хранљивих састојака) од корена до површинског дела чајних биљака, а у последње време саставом ћелијских зидова органа јестивих биљака. Он нам каже да његов рад није само повисио његово занимање за површинске делове биљака – које можемо јасно да видимо – него и за подземне органе, које обично не видимо, али који су неопходни саставни делови сваке биљке.
Роберт објашњава како је, када је био изазван да дубоко размишља о две различите религије, почео да поштује Бога по први пут. Он је тада видео свет, и свој сопствени живот на један сасвим нов и потпунији начин.
Данас, он пореди научника истраживача који је предани хришћанин са зимзеленим дрветом. Укорењен у Христу, његов невидљиви „унутарњи живот“ се одржава, штавише и у неповољним околностима, одржавајући заједницу са Богом. А његов „спољашњи живот“ – који виде његове колеге, породица и пријатељи – показује владање и виталност који су одређени његовим духовним јединством са Богом.
Др Роберт Селвендран је рођен у граду Јафна у Шри Ланки, где је примио своје основно и средње образовање на Јафна колеџу, у Вадукодаиу. Пошто је постао почасни дипломирани студент природних наука из хемије, са чистом математиком као допунским предметом на Универзитету Шри Ланке у Коломбу, придружио се Истраживачком Чајном Институту Шри Ланке у Талауакеле као истраживачки асистент у биохемији. Понуђена му је стипендија да би предузео испитивања на Универзитету у Кембриџу у Енглеској и 1968. године му је додељено признање доктора филозофије. Његова дисертација је била: „Метаболизам фосфоризованих мешавина у јагодином лишћу.“ За свој успешни истраживачки рад додељено му је признање Брудбанк друштва кембриџског универзитета (Broodbank Fellowship of Cambridge University) за 1967. и 1968. годину.<
Он данас ради као главни научник на Институту за испитивање хране у Норичу у Енглеској. Постао је водећи међународни стручњак у биљној биохемији, специјализујући се за хемијске процесе у зидовима ћелија код хранљивих биљака. Издао је преко четрдесет различитих чланака у научним часописима као што су: Phytochemistry (Биохемија); Biochemical Journal (Биохемијски журнал); Carbohydrate Research (Угљенохидратска испитивања); Annals of Botany, Chemistry, and Industry (Анали ботанике, хемије и индустрије); и Journal of the Science of Food and Agriculture (Журнал науке о храни и пољопривреди). Исто тако је допринео прегледу чланака у научним уџбеницима. Присуствовао је међународном симпозијуму угљених хидрата и дијеталних влакана у неколико земаља Европе, Аустралије и Новог Зеланда, а у Сједињеним Државама је предавао на неколико универзитета на тему биљних ћелијских зидова и дијеталних влакана.
Ипак, једно од Селвендранових највећих занимања лежи у односу између науке и хришћанства. Он тврди да је наука у основи религиозна активност, која игра свој нарочити део у разоткривању природе и намере Божије.
Родио сам се у Шри Ланки. Слабо сам се занимао за хришћанство и Христову особу, све до своје осамнаесте године, упркос чињеници што сам рођен у породици која је по традицији имала хришћанску залеђину. Када ми је било око осам година, схватио сам да је хришћанство било стварно за моју мајку, али оно је истовремемено значило јако мало за мог оца, а још мање за моју сестру и браћу.
Био сам најмлађи члан породице и растао сам не занимајући се за хришћанство. У ствари, негодовао сам кад је требало ићи на богослужење, јер ми она нису ништа значила; увек су ми се чинила беживотна и досадна. Једине вечери када бих се нашао у цркви било је када би се певачка група спремала да за Божић пева Божићне песме. Певање Божићних песама ми је било као добра забава. Људи које смо посећивали давали су нам доста малих закусака! Али осим овог годишњег догађаја, чинило ми се да је хришћанство мени јако мало обећавало.
То је можда делимично било због тога што сам живео у селу које је углавном било сачињено од Хиндуса, и онолико колико сам ја могао да видим – животи хришћана ми нису изгледали много другачији од живота тих Хиндуса. Зато сам мислио да религиозност једне особе није важна – и да је врло много условљена тиме где је и како је рођена, и да нико од нас то не може да контролише!
Увек сам избегавао јутарње молитве у школи, зато што су ми биле празне и бесмислене. У поређењу с тим, налазио сам да су спорт и живот напољу били веома привлачни. Већину свог слободног времена сам проводио у игри, ловећи птице или пак у брању јагода и воћа – углавном из туђих вртова!
Када ми је било четрнаест година, почео сам озбиљно да учим у школи. Проучавање разних научних предмета ме је веома обузело. Нарочито сам се занимао за хемију, физику и чисту и примењену математику. У току године, добио сам високе оцене из тих предмета, освојивши прве награде из свих. Отада је задобијање научног знања било најважније у мојим мислима.
Показао сам се изузетно добар на пријемном испиту за универзитет, те сам одмах био примљен на Универзитет Шри Ланке. На првој години универзитета, истакао сам се у наукама, добио стипендију, и квалификовао се за почасну диплому из хемије. Био сам веома узбуђен, јер сам доказао себе на универзитетском нивоу. Чинило ми се да наука много обећава бистром и амбициозном студенту, и зато сам одлучио да стигнем до врха.
Насупрот томе, религија ми уопште, а нарочито хришћанство, није ништа значило.
Али та незаинтересованост према хришћанству је требало потпуно да се промени када сам се вратио кући за Божићни одмор. Један од мојих блиских пријатеља је почео да ми говори о врлинама хиндуизма. Он је довео у питање целу основу моје веома номиналне хришћанске вере. У ствари, он је сасвим очигледно посредно изразио да су моји прародитељи погрешили у два погледа: Они су погрешили одрекавши се своје хиндуистичке вере, и зато што су пригрлили једну страну религију. Они су то учинили само зато што су мисионари и мисијске школе нудили „површне користи.“ Говорио је врло понижавајуће о хришћанима, цркви и црквеним активностима. Мој пријатељ је мислио да би требало да се одрекнем своје хришћанске вере и да постанем хиндус.
Морам да кажем, што се мене тицало, изгледало ми је да је мој пријатељ био сасвим у праву. Међутим по први пут у свом животу, почео сам озбиљно да размишљам о религији, а нарочито о хришћанству. Закључио сам да морам да одем до саме основе хришћанства. Морао сам пажљиво да размишљам, одмерим доказе, а затим одлучим о ономе што би изгледало најлогичније.
Испричао сам свом пријатељу шта сам намеравао, и он је био задовољан. Он није сумњао у исход ствари!
Почео сам да читам Библију, првенствено еванђеља. Тражио сам помоћ од наставника, за кога сам мислио да је одани хришћанин. Он ми је објаснио импликације рођења, живота, смрти и васкрсења Исуса Христа – Онога о коме су хришћани веровали да је Бог у људском облику. Објаснио ми је деловање Светог Духа у животу хришћана. Рекао ми је како је Христос волео цео свет и да је дао свој живот да би га откупио, као што Библија то износи. Усмерио је моју пажњу на Јован 3:16: „Бог је, наиме, тако љубио свет да је дао свог јединорођеног Сина да нико од оних који у Сина верују не погине, него да има живот вечни.“
Ти погледи о Христу и Богу и важности Христове смрти и васкрсења је све било ново за мене. Наставник ми је даље рекао да ме је Исус Христос љубио и да је умро за моје грехе, да бих могао да постанем право дете Божије и да уживам у вечној заједници са Њим. Нарочито ми је саветовао да читам Нови завет.
Читајући га, тражио сам Божију помоћ. Било је логично претпоставити да ако је Библија била Божија књига, онда ће ми Он свакако помоћи да је боље разумем. И помогао ми је! Док сам тако читао, историјски Исус ми је бивао све стварнији. Сасвим се јасно сећам дана када сам клекао и молио Бога да ми покаже колико ме воли, да ми опрости грехе ради Христа, и да ме учини својим дететом.
Пошто сам изговорио ту молитву (а тако сам заиста и мислио), постао сам веома свестан Божије љубави, а „крљушт“ ми је спала са очију.
Радост која је преплавила моје срце тога момента била је апсолутно дивна. Никада раније нисам доживео тако нешто. Знао сам засигурно да ме је Бог љубио у Христу и да ме је учинио дететом његове љубави. Од тог тренутка читање Библије је постало за мене право задовољство – буквално нисам могао да је спустим.
Размишљајући о том делу мог живота, рекао бих да није био ништа мање узбудљив од научног открића. До првог великог открића сам дошао у вези са чајним биљкама. Биљка чаја ми је изгледала сасвим друкчије када сам открио неке њене скривене тајне. На исти начин Библија је сада пулсирала новом истином и животом. Њена централна личност, Исус, као да је ставио нови живот у мене. Нисам могао да се уздржим да не говорим свима шта је Исус учинио и шта чини за мене. Као да ништа више није било важно осим да Њему служим. У свему што сам радио и говорио, Он је морао да буде први.
Можда се питаш шта је било са мојим пријатељем хиндуистом. Сећам се како сам отишао код њега и испричао му о мом открићу – да сам нашао истину о Богу, себи и свету у Библији. Постао сам хришћанин због онога што је Христос учинио за мене, и он је учинио промену у мом животу.
Наравно мој пријатељ је све то одбацио као измишљотину у мојој машти, као што већина скептика обично чини. Али ја знам да је моје искуство било право. Христос је ушао у мој живот. Он је променио мој поглед на све. Упркос томе какав сам некада био, сада сам имао праву љубав за друге. Почео сам свима да желим добро и искрено да чезнем да и други могу исто тако да уђу у тај присни однос са Богом и Његовим народом. Све до данас, скоро после двадесет и пет година откако сам замолио Исуса да уђе у мој живот, нисам нашао било шта што би могло ни издалека да се упореди са радошћу познавања Бога кроз Исуса Христа мога Господа и Спаситеља.
Пошто се десила револуционарна промена у мом погледу на живот, наставио сам са својим постдипломским радом из хемије. Касније сам отишао на Кембриџ универзитет у Енглеској да докторирам биохемију у биљака. После доктората радио сам неколико година на испитивању чаја. Последњих десет година, моја испитивања су се усмерила углавном на хемију ћелијских зидова јестивих биљака, у Институту за испитивање хране у Норичу у Енглеској.
Налазим да је истраживање занимљиво, тешко, стимулативно и веома узбудљиво. Мој истраживачки рад ме је повео у разне земље на научне састанке. Користило ми је што сам могао да посетим друге лабораторије.
Могао бих да кажем да сам дошао до неколико открића на мом пољу, али ниједно од њих се не може упоредити са оним највећим открићем до кога сам дошао. То се десило децембра 1958. године; открио сам да је Христос заиста мој Спаситељ, Господ и Бог – и Он није само мој Спаситељ, него и целога света.
САДРЖАЈ
4
Остављање заблуде
Хришћанство нападају уобичајене заблуде.
Прва тврди да прихватање хришћанске вере обично зависи од случаја где се неко родио. Ако је рођен у „хришћанској земљи“ вероватно је – штавише и неминовно – да ће човек постати хришћанин.
Друга каже да хришћанска вера врши притисак на лаковерност савременог човека и да је највероватније да ће хришћани постати они који су прости људи и чији су животи били заштићени.
Трећа уобичајена заблуда тврди да многи људи пригрле хришћанство због личне удобности и материјалне користи.
Талиб Баруани (Talib Barwani), из Занзибара, Танзаније, у Источној Африци, жива је противречност овим трима заблудама.
Рођен у једној нехришћанској земљи, постао је хришћански верник у другој.
Интелигентан, довитљив човек, радио је на неколико технолошки тешким областима примењене науке, укључујући војне телекомуникације, а у последње време као електронски инжењер. Не живи заклоњеним животом – пре него што му је било двадесет година путовао је око света.
Постати хришћанин, за Талиба је значило нешто што је било у супротности са личном удобношћу. На повратку кући да подели вести са својом родбином и пријатељима о својој новопронађеној вери, имао је стваран разлог да се боји да неко не покуша да се освети због „срамоте“ коју је тако навукао на своју породицу. Бојао се да га његови сопствени сународници не убију!
Талиб Баруани је родом из Занзибара у Танзанији. Образован је у Британском Ваздухопловству (British Royal Air force) на приземним телекомуникацијама. После тога је радио на проналажењу грешака у Марконијевој лабораторији у једном међународном предузећу.
Позван на хришћански мисионарски рад, Талиб је радио шест година као техничар у студију у јужној Француској.
Он данас служи своје мисионарско друштво као секретар тог друштва у Лафбору у Енглеској.
Рођен сам у муслиманској породици у Занзибару.
Као децу, учили су нас како да се молимо Богу, постимо и чинимо добра дела. Истовремено су нас учили да су Света писма које хришћани данас поседују непоуздана – да су била промењена и да нису оригиналне књиге, приписане старим пророцима.
Док сам растао, почео сам да се питам како изгледа остали део света. Пре него што ми је било двадесет година, оставио сам родитељски дом и пошао у Индију. Имао сам срећу да добијем место на једном теретном броду, на коме сам обишао свет. Кад сам се вратио кући причао сам свима о дивним чудима која сам видео – као и о неким дивним чудима које нисам видео! За мене је то било нешто посебно. Био сам херој мало времена док сви моји пријатељи нису чули моје доживљаје по неколико пута. Тада сам морао опет да путујем да бих сакупио нове приче.
Следећи пут сам поново отишао у Индију, а затим у Арабију. Радио сам неко време на нафтоносним пољима у Персијском заливу. Затим сам одлучио да одем у Британију с надом да ћу можда моћи да наставим студије и проширим своје образовање.
Кад су искрсли проблеми у вези са тим планом, ступио сам у Британско краљевско ваздухопловство. Моје занимање за електронику је већ било развијено, и пошто сам завршио студије ваздухопловства из земаљског комуницирања, био сам послан на мој континент, Африку! База нам је била близу Тобрука у Либији. Живећи под шаторима, чланови мога одреда су се веома спријатељили један с другим.
Једне вечери, када сам се вратио у свој шатор, видео сам једног од мојих енглеских пријатеља – један са којим сам ишао на пливање и у изласке. Изненадио сам се кад сам га видео како клечи поред свога кревета, молећи се!
Сачекао сам док није устао, а онда сам почео да га испитујем. Како је тако изненада постао религиозан? Чудио сам се. Нисам га видео раније да се моли.
„Нисам изненада постао религиозан,“ он је одговорио. „Ја сам хришћанин!“
„Да, али зар ви сви то већ нисте? Рођен си у хришћанској земљи!“ Рекао сам. Зато што сам се родио као муслиман, у муслиманској земљи, мислио сам да су сви људи рођени Европи и Америци и другим местима били хришћани по рођењу.
„Не,“ одговорио је он. „У нашој земљи постоји стварна разлика између људи који су прави хришћани и оних који то нису. Многи људи који живе у такозваним хришћанским земљама уопште немају веру у Бога!“
Почео сам да му говорим о мојој вери и нашем пророку и књизи коју сматрамо ауторитативном. За узврат, он ми је рекао о хришћанској вери. Што се мене тицало, ми смо једноставно размењивали учења наших религија.
Међутим када ми је испричао више о Исусу Христу, говорећи да је он једини Спаситељ, ја сам се веома наљутио. Још никад у животу нисам чуо нешто тако ускогрудо!
Шта ти хришћани мисле да су? Размишљао сам. Зашто би они мислили да су Божији миљеници?
Правио сам уобичајену грешку мислећи да је Исус Христос био само за оне који су били рођени у земљама где је становништво углавном било хришћанско. У то време нисам схватао да је Исус Христос одиста једини прави Бог – и Спаситељ целога света.
Затим сам наишао на још једног ваздухопловца хришћанина. Пред собом је имао отворену Библију. Објаснио ми је како су старозаветни пророци говорили о Исусу Христу, а да је Нови завет део хришћанске Библије који показује како су се та пророчанства испунила.
Нисам хтео да слушам; чинио сам то само из учтивости. Међутим човек је дошао до стиха у књизи Јовановог Откривења. Тамо Исус каже: „Види, стојим на вратима и куцам; ако ко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему и јешћу с њим — и он са мном“ (Откривење 3:20).
Упркос свих мојих предуслова да не верујем било шта што би хришћани могли да кажу, тај стих је прошао кроз све моје одбране. Никада нисам схватао да је Реч Божија имала такву силу! Једноставно сам знао да је Исус био једини Спаситељ, и да ми је требало Његово спасење.
Али ја тако нешто нисам могао да признам! Овај хришћанин са којим сам разговарао, био је опасан: довео ме је до узрујаности. Хтео сам одмах да се удаљим од њега. Рекао сам му да ми је било задовољство што сам га упознао и захвалио му за време које је провео са мном – човек каже свакојаке ствари које заиста не мисли, поздрављајући се.
Тако сам побегао од њега – али не и од Бога! Почео сам да схватам да је мој народ говорио да је Библија погрешна зато што њихова света књига каже друге ствари; обе нису могле бити у праву. Али Библија је данас скоро сасвим иста као што је била две стотине година пре него што је вера мојих родитеља била основана; то потврђују древне копије у Британском музеју. Тешко да би хришћанство могло бити погрешно због тога што се не поклапа са светом књигом муслиманске вере.
Последња књига Библије садржи ужасне опомене за сваког оног ко би пожелео да промени хришћанска Света писма. Због тих опомена, хришћани се свакако не би усудили да врше неовлашћене промене у књизи за коју су тврдили да је Реч Божија. Постепено сам био све уверенији да је и мој народ био тај за кога је Христос умро.
Ма колико да сам покушавао, нисам никако могао из мисли да истерам онај стих из књиге Откривења. Једнога дана сам отишао у малу монтажну бараку у облику полубурета коју су неки хришћани користили за цркву у пустињи. У бараци сам заплакао и замолио Бога да ме прими као једно од Његове деце, да ми опрости ради Христа, и да уђе у мој живот. Одмах сам био испуњен великом радошћу и миром. То је било нешто што нисам доживео још од раног детињства.
Међутим живот отада није био као мирна пловидба. Било је веома значајно то што сам желео да се вратим кући и поделим своје добре вести са мојом породицом – нисам био код куће четири године. У Занзибару сам се суочио с тешким временом и неразумевањем. Код куће нисам био у опасности, зато што смо били уско повезани као породица и што смо волели једни друге. Али опасност је постојала од даљих рођака. Заиста сам се бојао да би неко могао да узме на себе да ме убије. Видите, оставивши веру моје фамилије, постао сам (по њиховом) незнабожац, неверник, и изгнаник. Дакле, био сам на срамоту моје породице, и дозвољено је да се таква срамота искорени – буквално да ме убију! Али Господ ме је сачувао. Знао сам да могу да се поуздам у Исуса својим животом.
Прешао сам на главну територију Танзаније, тражећи хришћане који би ме крстили, а затим сам се вратио у своју јединицу у Либији. Када живимо са Господом, Он преображава све наше ставове и начин мишљења. Увидео сам да је мој поглед на живот постао сасвим друкчији. Када ми је истекао уговор са ваздухопловством, вратио сам се у Енглеску да наставим рад са електроником.
Наредних година, био сам врло охрабрен видевши Господа како ради у многим различитим земљама на различите начине. Ја верујем да је ово Божије време свуда за људе моје пређашње вере. Недавно сам посетио неколико цркава у другим земљама Северне Африке. Било је дивно у њима делити заједницу са вернима, разговарати, учити и видети цркву како се развија и расте. Многе вође су млади људи, али духовно су зрели и имају јасну духовну визију. То је добро видети. Господ гради своју цркву чак и у непријатељски расположеним условима.
Има много богобојазних људи у другим религијама који само чекају да приме истину Еванђеља. Кад моји сународници схвате да је Исус Господ славе, не можеш их удаљити од Њега!
САДРЖАЈ
5
Од вештаца до штовања Бога
Од сваког апсолвента науке се очекује да врши огледе. Али Рон Смит (Ron Smith) је вршио огледе са стварима које му наставници никад нису дали за задатак. У поређењу са тим, смртоносни ласер који је правио у време овог разговора изгледао је питом.
Спорт је такође играо велику улогу у Роновом животу. Он држи рекорд у спринту на сто метара у својој школи, и има државну позицију у Националном Хришћанском Колеџу Атлетског друштва (National Christian College Athletic Association).
Директор РАДАН-а Дејв Фишер је интервјуисао Рона Смита у октобру 1981. године док је Рон био на последњој години у Грејс Колеџу (Grace College) у Виони Лејк у Индијани.
Роналд Смит (Ronald E. Smith) је рођен у поморској породици. Његова сопствена каријера веома нагиње према тој грани оружаних снага Сједињених Држава.
Пошто је дипломирао на Уједињеној високој школи (United High School) у Армау у Пенсилванији, Рон је почео да похађа Грејс Колеџ (Grace College), у Виони Лејк у Индијани. Године 1982. примио је диплому магистра наука, с математиком као главним предметом и физиком као споредним. После колеџа студирао је на неколико специјализованих објеката морнарице САД-а; од јуна до септембра 1982. на Школи официрских кандидата (Officer Candidate School) у Њупорту, на Род Ајленду; од октобра 1982. до априла 1983. на Школи нуклеарне силе (Nuclear Power School) у Орланду, у Флориди; од маја до новембра 1983. на Морнаричко-прототипској јединици за вежбу (Naval Prototype Training Unit); и у последње време до новембра 1984. на Подморничкој школи (Submarine School) у Гротену, у Конектикату.
Рон Смит се оженио 30. априла 1982. године са Џули Ен Леш (Julie Ann Lesh) из Ла Порет Ситија, у Ајови.
РАДАН: Рон, како си почео да се занимаш за науку?
РОН СМИТ: Занимао сам се за њу још од детињства. Мој наставник у првом разреду је открио моје занимање за науку, па ми је давао да читам књиге за шести разред док сам још био у првом.
РАДАН: Шта је твој главни предмет овде на Грејс Колеџу?
СМИТ: Мој главни предмет је математика, а споредни физика. Планирам да идем на нуклеарну инжењерију, и зато сам узео вишу математику. Радио сам и на механици и термодинамици.
РАДАН: Да ли је било неких нарочитих пројеката који су те посебно занимали?
СМИТ: Јесте. Управо сада радим на изградњи подешавања ласера, што је велики изазов. Појмове је лако разумети, али ускладити све појединости заједно је тежак део посла.
Мораћемо да предузмемо многе превентивне мере са овим ласером. На пример, држаћемо га иза дуплих врата да спречимо људе да му произвољно не би стали на пут – зато што ће зрак бити довољно снажан да пресече особу напола. Исто тако, инструменти који се налазе око њега ће користити тако велику волтажу да би могло бити судбоносно по особу која случајно нешто додирне.
Намеравамо да користимо овај ласер за тродимензионалну фотографску технику познату под именом холографија. Мислим да ћу успети да га саставим до краја семестра.
РАДАН: Шта планираш да радиш после дипломског?
СМИТ: Адмирал нуклеарне морнарице ми је понудио посао управљања реактором на нуклеарној подморници. Осећам се почаствованим зато што нас је било преко хиљаду који смо конкурисали, а само нас је двадесет и девет примљено.
За завршетак, пред каријеру, мораћу још једну годину да проведем у школи после дипломског на колеџу. Школа за нуклеарну енергију је заиста тешка. Програм траје двадесет и четири недеље, и особа пролази или пада на основу једног крајњег испита – дугог четири сата.
РАДАН: Ти ми изгледаш као неко ко воли такмичење.
СМИТ: На високој школи заиста сам био такмичарски расположен. Толико сам волео да се истичем да кад год је неко био бољи од мене на испиту, ја бих постао јако љубоморан. Кад год би ме други питали да им помогнем, ја бих то одбио, да ме не би случајно надмашили на неком будућем испиту. Сећам се да сам чак давао људима и погрешне одговоре за испите!
Кад ми је било петнаест година, загазио сам дубоко у окулт – као што су астролошке карте и хороскопи. Читао сам многе књиге о врачању и опчињавању, као и књиге о љубави, браку, сексу и сродним предметима са астролошког гледишта. Био сам се упетљао у демонизам учећи се да контролишем демоне помоћу врачарских симбола.
Међутим много пута ситуација би се окренула, а духови би онда мене контролисали. С времена на време ја заиста нисам знао шта сам чинио. Та страст ме је контролисала. Изговарао бих ствари, а да се уопште нисам сећао где сам их чуо. Изгубио сам власт над својим речима и делима јер ме је контролисала нека сила изван мене.
РАДАН: Кад су те демонске силе контролисале шта си тада радио?
СМИТ: Грозничаво сам ишао за тим да себи удовољавам по било коју цену. Чинио сам ствари са неколико девојака за које се сада стидим – не схватајући да су њихова тела и моје били Божији храмови, и да нам је Бог заповедио да их не поганимо.
Такође сам био веома саркастичан оговарајући друге – говорио сам злонамерне ствари које никоме нису биле на корист и које су ме изнутра изједале. Био сам испуњен горчином и саможивошћу.
Демони су исто тако чинили да лакше проклињем и користим вулгарни језик. Нисам чуо баш много псовки, па ипак речи које никада нисам учио, једноставно су природно текле са мог језика. Запамтио сам много прљавих вицева које сам стално понављао. Још увек ми није јасно шта ме је привукло таквој врсти материјала. То као да је било под принудом – један неразумни нагон који је превазилазио моју вољу и добар суд, присиљавајући ме да чиним оно због чега ми је касније било жао.
Неки од људи са којима сам се дружио завршили су у затвору због убиства. Да сам наставио са њима и сам бих отишао истим путем.
РАДАН: Како ти је било могуће да се промениш?
СМИТ: Једнога дана, друг са високе школе ме је позвао на вечерњи омладински састанак у његовој цркви. Пошао сам и изненадио сам се да ми се у ствари свиђало.
Кад ме је пастор позвао да дођем на недељно богослужење, ја сам му одговорио у шали да ћу доћи ако он посети мој мађијски састанак претходне вечери. Али предомислио сам се и одлучио да пођем у цркву из радозналости, а да нисам наваљивао на пастора да дође на мађијски састанак.
Млади у цркви су учествовали у неколико библијских квиз такмичења. Изненадио сам се кад сам открио да ми је Библија била привлачна, па сам почео да је читам и проучавам.
Одломци који су ме највише привлачили говорили су о демонима и Сатани. Свето писмо је стављало Сатану у једно друго светло које се разликовало од оног светла у коме сам га раније видео.
Веровао сам да су Бог и Сатана били равноправни – увек у борби један против другог. Понекад је Бог победио; понекад Сатана; понекад ниједан. Али ја сам открио да Библија даје једну сасвим другу слику.
Сатана је потпуно подређен Богу и чини само оно што му Бог дозволи. На пример, у Јову 1:12 и 2:6, Бог је дао одређена ограничења да Сатана не би могао прекомерно да мучи Јова. Ја верујем да су догађаји у Светом писму који говоре о демонима међу најбољим доказима за божанство Исуса Христа – докази који су произишли из сукоба са Његовим највећим непријатељима.
Књига Откривења ме је такође фасцинирала због својих натприродних слика, објашњења чуда и сталног разуверавања да ће Бог победити над злим.
Прво поглавље 1. Мојсијеве је било вероватно једно од последњих одломака које ме је посебно занимало. Као студент науке, засићен теоријом о еволуцији, гледао сам на 1. Мојсијеву скептично. Али откако је Бог просветлио мој ум, ја видим библијски опис стварања као извештај о томе како је Бог ставио свемир у покрет у савршеном складу – са комплексношћу и прецизношћу која још увек пркоси човековом потпуном објашњењу свемира.
Кад сам читао одломак о распећу, схватио сам потресавши се шта је Исус морао да поднесе уместо мене. Читао сам библијско објашњење распећа: „Нико нема веће љубави од ове: да неко положи свој живот за своје пријатеље“ (Јован 15:13). То је био најубедљивији доказ о љубави који сам икада чуо – да ме је Неко волео толико много да је добровољно дао свој живот за мене!
Уочи Божића 1976. јавно сам објавио своју одлуку да следим Исуса Христа.
РАДАН: Звучи као велика промена од контролисања демонима до дозволе Исусу да управља твојим животом.
СМИТ: Драматична промена! Неке ствари су се одмах десиле, друге пак после извесног времена.
Бог је одмах почео да брише зле ствари у мојим мислима. После извесног времена, Божија реч је почела да утиче на цело моје биће. Хтео сам да одбацим старо и да се усредсредим само на конструктивне ствари о којима Бог говори у Библији. Такође сам научио напамет многе делове Светог писма.
РАДАН: Шта се десило са свим оним прљавим вицевима?
СМИТ: Сада се више не сећам ниједног. Чак и кад седнем да размишљам о њима, не могу да се сетим како су ишли и шта је била њихова поента. Једноставно је запрепашћујуће како их је Бог избрисао из мог памћења и заменио их стиховима из Светог писма.
РАДАН: Библија говори о „обнављању ума“ и његовом „преображавању.“
СМИТ: Да, и ја мислим да је мој случај савршен пример тога. Бог је избацио старе ствари и ставио нове на њихово место. Ствари о којима сада размишљам, помажу ми кроз животне потешкоће. Оне су свакако много корисније од било какве неумесне шале од некада.
С академског гледишта, Бог је и ту обновио мој ум. Пао сам из математике на другој и трећој години, а иначе само сам се провлачио кроз нижу школу.
А онда на високој школи, Бог је изненада почео да ради кроз мене. Почео сам да добијам добре, затим врло добре оцене, а на колеџу сам из математике увек био одличан. У другом и трећем разреду нисам могао да запамтим како да поделим разломке, међутим рачун ми је сада сасвим логичан. Бог је обновио мој ум и интелектуално.
Још увек сам такмичарског духа. За последњих неколико година сам поставио нови рекорд у школи у спринту на сто метара. Стекао национално место првака на Националном Хришћанском Колеџу Атлетског Друштва. Али кад ме неко надмаши у атлетици или на испиту, више не осећам огорченост и мржњу. Сада могу да честитам победнику за добро урађен посао.
РАДАН: Имаш ли борбе у одржавању контроле над својим умом?
СМИТ: Имам, нарочито уочи Свих светих[2] . Многи људи сумњају у постојање демона и других злих духовних бића. Али мени је јасно да сам се једном играо ватром и да још увек могу да опечем прсте ако се потпуно не ослањам на Божију силу да ме заштити и оснажи.
Ја исто тако видим рачвање у мојим ставовима – у противљењу ауторитету и сличним стварима.
Прошле године када сам био позван у Вашингтон на технички интервју за нуклеарну технику, знао сам да је процес одабирања строг. Од преко хиљаду конкурената, изабрали су само нас тридесет и седам да идемо у Вашингтон. Био сам доста забринут мишљу да ће све моје научно знање бити стављено на испит. Па ипак стално сам размишљао о стиху: „Будите мирни и познајте да сам ја Бог“ (Псалам 46:10). То ме је утешило јер сам схватио да Бог има власт над мојим животом, и да ће ме Он ставити где год би могао најкорисније да ме употреби.
Када ми притисак од студирања изгледа сувише велики да га поднесем, кад моји резултати са испита нису онакви какви би требало да буду, кад не могу да схватим нове концепте и када се домаћи рад гомила – ја једноставно усвајам Филипљанима 4:13: „Све могу у ономе који ме снажи.“ Исус ме оснажује у телу, души, уму и духу. Он ми помаже да се отворено суочим с проблемима у Његовој сили.
Ен Свини (Anne Sweeney) професор на енглеском колеџу тврди да је наше друштво на ивици потпуно новог начина живота. Она види доказе тога у учионици, где џепни калкулатор радикално мења оно што се може и мора предавати у њеном предмету, математици.
Као наставник у средњој школи, она је волела „Родитељски дан“ сваке године – кад су мајке, очеви и старатељи долазили да разговарају о напретку њених ученика. Али она је знала да ће неки од њих увек да се жале на то да њихова деца не уче исто оно што су они учили у школи. Многи родитељи мисле да је употреба калкулатора некако „варање,“ и да математика више није „права математика.“
Ен истиче да противљење променама није ништа ново. Исус Христос је једном напоменуо да су људи као стари мехови за вино: напуни их вином новотарија, и они ће да прсну! „Ново вино (се) сипа у нове мехове“ била је Његова порука.
Ен је била и сама обновљена – како изнутра, тако и споља – пошто је схватила да Бог није теорема која мора да се докаже пре него што се може поуздати у Њега – него аксиом, истина, и стварност, уздали се у Њега или не. Она сада разуме како су и зашто многи који су се поуздали у Њега били спремни чак и да умру за своју веру.
Ен Свини је рођена у Абердину у Шкотској. Сада предаје математику на Чичестерском технолошком колеџу (Chichester College of Technology) на југу Енглеске.
После студирања математике и науке на Универзитету у Абердину, примила је постдипломско сведочанство и диплому за педагогију од Абердинског колеџа педагогије (Aberdeen College of Education). Предавала је годину дана у Шкотској пре него што се преселила на југ са својим мужем Дејвидом, који је такође високо „нумеричан.“ Он је директор прорачунавања на Институту за испитивање усева у стакленим баштама (Glasshouse Crops Research Institute) у Литлхемптону, Сасекс, Енглеска.
Заједно су активни чланови оближње Ангмеринг баптистичке цркве.
Још од најранијег детињства желела сам да постанем наставница. Математика је за мене увек имала чудну лепоту својом задовољавајућом логиком у свим својим аспектима. За разлику од многих девојчица, увек сам волела да растављам ствари да бих видела како раде. Ништа ме није толико фасцинирало колико учење о томе, како је математика састављена од невероватно комплексних структура од релативно мало једноставних аксиома.
У природи ми је да испитујем ствари, да захтевам доказе и да се рвем са загонеткама. Кад ми је било свега једанаест година и у првом разреду другостепене школе, сусрела сам се са мојом првом математичком „тајном“ која ме је узбуђивала и забављала. Показали су ми како да израчунавам дужину дијагонале квадрата. Одмах сам нацртала три центиметара у квадрату и открила да могу приближно да измерим његову дијагоналу, али нисам могла и да је израчунам: квадратни корен је „ирационални“ број, који не може да се изрази тачно ни разломком ни децималним бројем. Мом младом разуму се чинило да могу да нацртам линију која није могла да се изрази бројем! То ме је чудило, али и побудило у мени радозналост.
Отада сам научила многе важне математичке „теореме“. Много пута сам научила да само зато што не могу да докажем неку теорему на свој задовољавајући начин, да то не значи да је она погрешна! Много пута сам морала да се обратим онима који више знају од мене за одговоре и објашњења. Нажалост, још увек има ствари које не могу потпуно да разумем. Ипак, то не гуши мој жар за мојим предметом. Волим тајне.
Мој отац је такође једно време предавао математику, и он је био тај који ми је први помогао да заволим тај предмет. У међувремену, мајка ме је учила да волим Бога. Међутим, растући, окренула сам свој истраживачки ум да бих испитала све што сам научила о религији. Могла сам да докажем да су многе речи мога оца о математици истините, али како је са речима моје мајке о Богу?
Кад бих заиста веровала да је оно што је говорила истинито, онда би логичан закључак – по моме – био да би требало да будем спремна и да умрем за своју веру. Читала сам у Библији о мученицима. Неки хришћани су били мучени зато што су одбијали да одбаце своју веру. Други су трпели исмејавање, шибање па чак ланце и затвор.
Питала сам себе: „Да ме муче, да ли бих пристала да добијем слободу одрекавши се Бога?“
Знала сам да бих.
Због тога сам закључила да је између вере мученика и моје вере постојала нека фундаментална разлика. Да ме ставе на исти испит, исход њихове вере и моје би био сасвим друкчији. Дуго времена сам била у агонији због тога. Вредно сам проучавала религију и држала се њених одредаба. Добро сам се упознала са учењем цркве. Редовно сам се молила. Али да ли бих ја све то оставила за Исуса? Одговор је опет дошао из мог срца – не, никада!
Једно неочекивано искуство ме је гурнуло ка зрелости. Удала сам се док је мој муж још увек студирао на универзитету. Била сам сасвим сигурна да ће добити посао у околини кад заврши студије. Била сам очајна кад је прихватио посао шест стотина миља далеко, на другом крају Британије. На телевизијским картама временске прогнозе, са севера Шкотске, где сам одрасла, југ Енглеске ми је изгледао као други свет. Била бих толико удаљена од куће. Дакле та селидба је значила остављање свих мојих претходних пријатељстава и утицаја који су они вршили на мене да се уподобљавам стандардима Библије. У мојој новој усамљености тврдила сам да сам била погрешно вођена да верујем да на небу постоји Бог љубави. Он или није постојао, или је био неки безлични дух који није водио рачуна о мени!
Али Бог је јак. Он се бори са нама све док се не подредимо Његовој надмоћној сили. Он не зависи од наших мисли да би се одржао. Човек не може својим размишљањем да доведе Бога у постојање – или пак да Га својом маштом доведе у непостојање.
Није природно да материјалистички ум верује у Њега, али једном испитивачком уму Бог открива своје постојање. Кад се један човек обратио Исусу и назвао га божанским, Исус му је одговорио: „То (ти) не откри тело и крв, него Отац мој који је на небесима“ (Матеј 16:17).
Полако је почело да ми свиће да сам покушавала нешто немогуће. Покушавала сам да докажем Божије постојање као математичку теорему, али Он је више као аксиом, самодоказна истина којој није потребан било какав други доказ! Да бисмо разумели било шта духовно, прво морамо да верујемо да је Бог стваран.
Такође сам почела да схватам да се свакодневно срећем са апстрактним и недодирљивим стварима. На пример, као математичар, ја никада још нисам „додирнула“ број 2. Никада га нисам видела, и невероватно ми је тешко да га дефинишем, а да се не позивам и на друге бројеве. Па ипак ја верујем у „двојство“; оно је неопходни део целог нумеричког система.
Зашто је онда мање логично да верујемо исто тако у Бога, и поред тога што је невидљив и недодирљив нашим физичким чулима?
Зато сам одлучила да верујем да Бог постоји, и да ступим у контакт са Њим кроз молитву. Он је наградио моје тражење сигурношћу Његовог присуства. Таква сигурност не може да се изрази речима; не може да се додирне, омирише, окуси или чује. То је радије део самог Бога који нам Он сам даје, умно и духовно, тако да одрицати Његово постојање постаје исто тако неприродно као што би било и одрицање нашег сопственог постојања.
Тако сам била уверена да Бог постоји. По дефиницији, Он мора да је постојао пре човека, штавише да нас је Он створио. Одатле следи, ако нас је Он створио, онда мора и да нас поседује. Ако нас поседује, мора и да управља нама. Тако сам предала Богу своју верност – испочетка не због тога што сам Га волела, него зато што сам знала да други избор нисам имала. Коначно Он је био мој владар – проучавајући историју чула сам за ужасе који су чекали издајице! Одлучила сам својевољно да Му служим.
Поново сам читала о мученицима. Како су могли то да поднесу? Питала сам се. Како су могли да доживе Бога тако јасно да је Његова воља била важнија од њихових самих живота? Како је Бог могао да им буде толико важан да су радије бирали да изгубе живот него да се одрекну своје верности Њему? Почела сам да схватам човекову службу Богу на земљи, било то принудно или не. Али умрети за њега? То нисам могла ни да прихватим ни да разумем.
Оно што је коначно променило моје гледиште било је нешто што сам прочитала, што је Исус рекао пре распећа. Прорекао је да ће се вратити, да ће начинити нову земљу, а са овом ће завршити.
Божије прво створење је имало капацитет за добро и за зло, али Његово друго створење имаће капацитет само за добро. Изненада сам схватила да не могу да добијем место у Његовом другом свету, зато што сам била по рођењу зла; ја сам још увек стављала себе на прво место.
Имала сам обичај да кривим Бога за све невоље у свету. Сада сам схватила да ми који живимо за себе, доводимо до невоља, а не Бог. Да ли Бог чини да моја мајка плаче кад јој кажем нешто грубо у препирци? Не, ја сам та која вређа. Да ли Бог чини да старица доле на крају улице умре од хипотермије? Не, то ја чиним. Могла сам јој однети мало угља, али нисам се довољно бринула за њу.
Свака акција у мом животу као да се окретала и осуђивала ме. Питала сам се да ли ћу пропасти заједно са свемиром кад се Христос врати.
Опет сам размишљала о мученицима. Они су били људска бића као и ја, дакле мора да су и они починили зло као и ја. Међутим било је сасвим јасно да се они нису плашили сусрета са Богом после смрти! Зашто?
По први пут сам пажљиво размотрила смрт самог Исуса и дошла сам до закључка да је у томе морало бити сврхе. Ако је Исус био Бог коме је било доста људског оквира, Он је свакако могао једноставно да остави своје тело једнога дана и поново постане дух. Зашто је трпео отегнуту и болну смрт?
Размишљајући о томе, схватила сам нешто дивно. Исус, који је био чист, био је кажњен за преступе које није починио. Он је умро намерно и вољно да би сачувао нас од праведне казне за недела која смо ми починили!
Плашила сам се да ће Бог кад Га видим после смрти, пустити неку врсту видео-траке на којој је снимљен мој живот, приморавајући ме да га гледам док га Он помно испитује с негодовањем. Сва сам се скупила при помисли на неке ствари које сам учинила, било ми је јасно да би ме оне осудиле на вечну грижу савести. Молила сам за Божије опроштење на основу Исусове смрти за мене.
Кад сам поново погледала свој живот, изгледало ми је као да је видео-трака била сечена, и остављено само оно што је добро. Осетила сам Божије присуство близу себе. Награђивао ме је за оно што је добро у мом животу, али ја сам узвикнула: „Не, то није праведно. Ја сам учинила лоше исто тако као што сам учинила и оно што је праведно!“
Али десило се као да ме је Бог натерао да погледам нову траку говорећи ми: „Ја не видим никакво зло. Исус је избрисао траку.“
Зашто су они мученици умрли? Као и ја, дошли су до закључка да је безумно одрећи се Бога само зато што се Он не може видети. Али још нешто више, они су разумели Божију љубав и милост, схвативши да земаљско трпљење траје релативно кратко време. Они су се радовали вечном дому који је Исус припремао за њих, Библија каже да је то дом у коме „нема туге.“ Сада и ја могу да се радујем вечности са Њим – а ако бих морала да умрем за Њега, умрла бих.
Ја имам веру у математику коју предајем иако се она цела заснива на недоказивим аксиомима. Али један аксиом може да се дефинише као „очигледна истина.“ Прихвативши аксиом, очигледну истину стварности Божијег постојања, дошла сам до далеко важније вере. Имам веру у живог Бога, за кога сам сада спремна да живим – па чак и да умрем.
САДРЖАЈ
7
„Нисам могла да помогнем другима зато што нисам могла да помогнем себи“
Сузан Штајнмец (Susan Stinmetz) је научница врло срећна на свом послу. „Метеорологија је нешто специјално у мом односу са Господом,“ каже она. „Она је производ моје вере – и средство које Бог употребљава да би ме научио више о Себи.“
Њена испитивања су усмерена на влагу у атмосфери. Чак и у најсувљим областима света у ваздуху има воде. Али она ће да накваси земљину површину и донесе живот само ако се кондензује и падне у облику кише. Како се она кондензује? „Око сићушних честица ‘прашине’ које имају афинитет према води,“ објашњава Су. „Библија говори о човеку као о ‘прашини,’ а о Исусу као о ‘живој води’. Када је наш афинитет за Њим задовољен, онда можемо да помогнемо да се освежи и неплодни свет.“
„Нарочито сам фасцинирана симболиком дуге. Физички, дуга је резултат призматичног ефекта сунчеве светлости. И у Нојевим данима, Бог ју је по први пут употребио као духовни симбол – да никада неће запретити земљи свеопштим судом због греха, путем воде. Његово просвећење светли кроз вернике: ми смо сви сведоци Његове милости и доброте. Али озбиљна је то ствар кад се сетимо да се у Нојево време само неколико људи спасло. Како су они били спасени? Чинили су оно што им је Бог заповедио!“
Сузан Штајнмец је метеоролог истраживач у Апликационој лабораторији Сједињених Држава националне океонографске и атмосферске администрације (Applications Laboratory of the United States National Oceanic and Atmospheric Administration – NOAA) у Вашингтону.
Њен садашњи истраживачки програм је усмерен ка бољем разумевању података са вертикално профилних инструмената који се налазе на НОАА серији метеоролошких сателита.
Она исто тако учествује у инструкционим програмима, учећи особље покрајинских метеоролошких центара по целим Сједињеним Државама у техници руковања и анализирања података са метеоролошких сателита.
Гђица Штајнмец је постала магистар наука из метеорологије, математике, и физике на Пенсилванијском државном универзитету (Pennsylvania State University), а радила је с НОАА-ом под кооперационом студентском организацијом пре него што је постала редован члан особља Светске временске градње (World Weather Building) 1979. године.
Су је испричала своје сведочанство др Ерику Барету, декану РАДАН-а, за време једне од његових професионалних посета НОАА-у као уговорника за пројекат сателитске примене.
Њена црква је: Новозаветна хришћанска заједница (New Covenant Christian Community) у Колеџ Парку, у Мариленду.
Замислите најсавременију научну лабораторију у једној државној установи – стварно жариште нових идеја. Замислите посебно једну пространу лабораторију, саграђену тако да подстиче брзометну размену информација и аргумената – место где се подржава ментална и физичка активност. Апликациона лабораторија националног амбијента сателитских података и информационе службе комерцијалних одељења Сједињених Држава (Applications Laboratory of the National Environmental Satelite, Data, an Information Service of the US Department of Commerce), која се налази на периферији Вашингтона је управо такво место.
Али ипак смо нашли један тихи угао. Упознајмо се са Сузан Штајнмец, која ту ради. Упитајмо је о извору њеног мирног држања. Зашто јој њени сарадници, многи од њих научници који су претпостављени, долазе за помоћ са својим личним невољама?
РАДАН: Сузан, чули смо да ти испитујеш метеорологију са гледишта свемирског доба. Да ли је то тачно?
ШТАЈНМЕЦ: Јесте. Ја помажем у тумачењу сателитских слика водене паре у атмосфери, тако да се метеоролошке прогнозе могу побољшати у областима где је мало посматрања из површинских метеоролошких станица или балона. Водена пара је обично невидљива у атмосфери, али на сателитима данас постоје инфрацрвени сензори који могу да покажу где је концентрација ових гасних облика воде. Они то чине мерећи невидљиву топлотну радијацију коју емитују молекули воде.
РАДАН: То звучи веома занимљиво. Да ли си увек имала амбицију да постанеш метеоролошки истраживач?
ШТАЈНМЕЦ: Не, свакако да нисам. Увек сам била загрејана да радим нешто практично, да помогнем људима, и учиним нешто значајно од свога живота, али знам да ми то више година није полазило за руком. На високој школи, мој највећи успех је била петогодишња кампања за кока-кола машину! Још тада сам знала да мора да постоји нешто боље за мој живот. Али као да нисам могла да помажем људима, а да их при том не увредим. Имала сам добре намере, али кршила сам обећања, и много труда је завршило неуспехом.
Али имала сам добре оцене на студијама. Студирала сам две године на Милерсвил колеџу у Пенсилванији, пре него што сам се пребацила на Пенсилванијски државни универзитет за завршне студије природних наука. Ипак, још важније је било то што сам почела да призивам Бога да ми помогне да успем у животу.
РАДАН: Мислиш донела си свесну одлуку да постанеш хришћанка, и да је то у теби довело до животне разлике?
ШТАЈНМЕЦ: Тачно. Одгајана сам у једној „моралној“ породици пуној љубави. Моји родитељи су били „религиозни“. Али то није значило да сам ја лично познавала Бога. Напротив, имала сам мало, скоро никаквог додира са правим хришћанима. Захваљивали смо за јело пред собом, али се нисмо одиста молили. Моји родитељи нису одлазили у цркву – и нисам видела довољно у људима које сам сматрала хришћанима да бих пожелела и сама да идем.
Кад ми је било петнаест или шеснаест година, почела сам да слушам о људима који су живели заиста динамичним хришћанским животом, па сам и сама желела исто. Међутим нисам познавала било кога од тих људи, нити сам знала како да добијем ту силу која је, знала сам, мени недостајала. Почела сам сама да читам Библију, пошто сам мислила да је она имала одговоре. Али тада сам морала све више да учим у школи и на студијама у колеџу тако да нисам имала времена да наставим своје трагање за било чим нејасним и неухватљивим као што је била вера у Бога.
Док сам била у колеџу, заиста ме је погодило то што су пропала сва моја залагања да помогнем другима. Имала сам добре намере, али оне су се често завршавале вређањем других. Недостајала ми је мудрост и снага да чиним оно што је најбоље. Изненада ме је савладала мисао да ја нисам могла да помогнем другима зато што нисам знала чак ни шта да чиним са својим сопственим животом.
Коначно сам призвала Бога да усмери мој живот, иако нисам знала баш много о Њему. Он за мене није био толико особа, колико изглед (за будућност). Али била сам спремна да верујем да ме је Он створио, и да ме је због тога волео. Он ме свакако боље разуме него што ја разумем саму себе, размишљала сам. Он ће знати како мој живот може да постане вредан!
РАДАН: Шта мислиш да ли те је Бог навео на каријеру за метеоролога?
ШТАЈНМЕЦ: Сигурна сам да је то био Он! А како је то учинио уверава ме да Он такође има и смисао за шалу. Док сам ишла једним ходником у колеџу, прошла сам поред одељења за метеорологију. Изненада сам ухватила себе како се смејем. Зар не би било смешно кад бих постала метеоролог? Помислила сам.
Узела сам један курс из метеорологије, тек да бих испунила уопштени захтев науке, и заљубила се у проучавање атмосфере. За мене је то било нешто савршено – страховито, научнички изазовно и корисно за друштво на практичан начин. Убеђена сам да ме је Бог навео да се одлучим за то.
РАДАН: И тада ти се указала прилика да се пребациш на једну од најбољих школа метеорологије у Сједињеним Државама, да би довршила студије?
ШТАЈНМЕЦ: Да, и док сам била на Пенсилванијском стејт универзитету упознала сам Бога онако како Га сада знам – као правог личног Помоћника и Пријатеља. Постала сам нова особа под Његовим вођством и управом. Тако сам по Његовом налогу да студирам метеорологију – и мојом послушношћу том налогу – схватила да би Он могао да ми помогне у сваком погледу у животу. Кроз метеорологију сам упознала важне људе који су ми помогли да узрастам у познању и разумевању Њега. Сада ја покушавам – и, мислим да ми то успева – да помогнем другима да Га такође нађу. Ја само желим да Га још више људи упозна и воли као ја.
РАДАН: И тако си дошла да радиш на практичном проблему у једном од најстручнијих центара примењених метеоролошких испитивања на свету.
ШТАЈНМЕЦ: Да, Апликациона лабораторија је заиста узбудљиво место. У мојој радној групи се налази још четири научника, који испитују нове употребе сателитских података у областима као што су прогнозирање бујица, обалске магле и посматрање радијације и температуре за усевну прогнозу. Друге групе обрађују друге проблеме – праћење леда и снега, шумских пожара, услова болести у пољопривреди, опасности од торнада – списак је скоро без краја! Ми често разматрамо ове области на нашим семинарима. Ја сам заиста захвална Богу што ми је дао мир срца и ума, многе прилике за сведочење и рад који има праву практичну вредност.
РАДАН: И ми Му захваљујемо што те употребљава кроз твоје хришћанско сведочанство и добар пример у тој хектичној лабораторији. Сигурни смо да нам Бог свима даје одговоре који су нам потребни у великим животним невољама. Ми кроз Њега можемо да будемо од велике користи другима. До каквих само промена Он може да доведе! А ово не може да се назове реткошћу, зато што драматична промена може да се очекује у животу било кога ко постане Божији инструменат.
Апостол Павле је такође доживео драматичну промену у свом животу када је предао себе Божијој бризи и љубави. Он је написао следеће:
Молим вас стога, браћо, милости Божије ради, да своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна служба Богу. И не уподобљавајте се овом свету, него се преображавајте обнављањем свога ума, да бисте могли да разаберете шта је воља Божија, шта је добро, и угодно, и савршено (Римљанима 12:1, 2).
САДРЖАЈ
8
Без бриге
Бојао се пливања. Бојао се грмљавине. Његова брижност и песимизам су га држали да се не упушта у „опасности“ и да избегава ризике и нове ситуације. Цео живот му је био спутан страхом.
Џозеф Скот Грисон (Joseph Scott Greeson), постдипломац на Колораду државном универзитету (Colorado State University), прича директору РАДАН-а Дејву Фишеру како је победио своју спутавајућу сакатост страха и бриге.
Џозеф Скот Грисон је дипломирао на Индијана универзитету са дипломом из физичке географије, науке која обрађује климатске и друге физичке особине земље.
Завршио је студије за магистра наука из атмосферских проучавања на Колорадо државном универзитету и сада завршава тезе на тему „Вертикалне и привремене карактеристике зимских орографских облака, установљених вертикално усмереним радаром.“
РАДАН: Џо, чуо сам да је један од твојих најглавнијих пројеката укључио проучавање снега на Роки планинама. Шта је био циљ тог истраживања?
ЏО ГРИСОН: Роки планине садрже највеће водене залихе на стотине хиљада квадратних миља земљине површине. Тражили смо могућност да променимо временске прилике да бисмо повећали снежне наслаге – количину снега која падне на тим планинама – а нарочито да повећамо садржај воде у том снегу.
Ушприцали смо сребро-јодид (формула АгЈ) у облаке, покушавајући да преобразимо воду у облацима у лед. Циљ је био да се доведе до падавина у време и на места где би оне биле најпотребније.
РАДАН: Какве сте резултате постигли?
ГРИСОН: Па, то је још увек тешко рећи. Радимо са веома високо-вериабилним природним системом. На пример, један од мојих професора каже да када је година врло влажна у планинама, онда се добије двоструко више од нормалних снежних наслага. Када је година врло сува, добије се око пола од нормалних. Дакле морамо да узмемо у обзир вериабилност од око 4 према 1.
Постављена је хипотеза да бисмо могли да повећамо снежне наслаге било које године чак и до 20 посто. Дакле, наћи 20 посто варијације до које је човек довео поврх природне варијације од неких 400 посто је веома тешко.
На пример, ако једна година има 120 посто од нормалних падавина, то би могло да значи једну од две ствари. Или је природа учинила просечан део рада, а ти си додао 20 посто, или је природни снег био изнад просечног за ту годину, и ниси ништа постигао.
Дакле, да би се стигло до значајних закључака, оглед се мора продужити на неколико година, па ћемо онда морати да прорачунамо дугорочне податке на веома аналитичан начин.
РАДАН: Научници су на гласу по томе што никада ништа не узимају здраво за готово, него испитују сваку могућност објашњења догађаја које посматрају. Да ли икада износиш тај „покажи ми“ став у збивања изван лабораторије?
ГРИСОН: Да. Понекад нас оптужују да смо склони расправљању.
Морам да признам да кад сам по први пут присуствовао једном ванредном библијском часу као студент на Индијана универзитету, пошао сам с намером да се препирем. Мислио сам да су чланови те групе били ментално ограничени према Библији као извору истине и да би требало да буду отворени ка многим другим изворима истине.
Али док сам читао Библију, постало ми је врло јасно да је Библија писана дуго времена. Па ипак она је била целовита а не фрагментарна. Проучавајући Посланицу Римљанима, наш учитељ нам је скренуо пажњу на то да су најважнији предмети у тој књизи били у односу са важним предметима Старог завета. Открио сам ствари у Старом завету које су биле модели онога што је Исус Христос касније чинио – онако како је то забележено у Новом завету.
Видевши то јединство – ту тоталност – био сам убеђан да се иза Библије налази само један ум. Она је била нешто више од колекције додатака независних појединаца са различитих географских локација, и који су се јављали са својим сопственим идејама у различитим вековима. Око четрдесет различитих аутора је учествовало у писању Библије, па ипак изванредна потпуност и јединственост њене поруке се не могу промашити.
РАДАН: Да ли Библија каже било шта о метеоролошкој науци?
ГРИСОН: Да, и то ме је изненадило – узевши у обзир старост Библије, а ипак тачност тог нарочитог одломка.
Не користећи савремене речи – као што су „евапорација,“ „кондензација“ и „преципитат“ – један одломак описује резултате тих процеса овим речима: „Све реке теку у море, и море се не препуни; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку“ (Проповедник 1:7). Мој научни ум двадесетог века је препознао да је писац тог одломка морао да има велико схватање о узајамном деловању између воде на земљи и воде у атмосфери.
Још од првог библијског часа, исто тако почео сам да схватам важност живота, смрти и васкрсења Исуса Христа за мој живот. Његов живот је био једна активна сила – која далеко надмашује Његов пример или добар модел који би требало да следимо. Схватио сам на том првом часу да је Христов живот имао утицаја на природу мога односа са Богом и на то како ме Бог види.
Чињеница да је грех још увек активна сила која је деловала на мој живот – и да је са мојим грехом требало поступити на један тако одређени начин да је морало да дође до распећа – дубоко ме је потресла.
Пре него што сам читао Посланицу Римљанима, ја те ствари никада раније нисам схватио, нити сам видео како су се оне односиле на мене лично.
РАДАН: Шта је била прекретница у твом проучавању Библије?
ГРИСОН: Мислим да је то морало бити када сам одлучио да прихватим те истине из теоретског домена и ставим их у свој лични живот.
Испрва сам пошао на библијски час да се препирем са људима и да дискутујем неке тачке – као још једну научну апстракцију – да бих их доказао и побио ради свог интелектуалног задовољства. Међутим Библија ми је тада више пута указала да јој се може веровати – да морам да је примим са озбиљношћу. Увидео сам потребу да применим Библију на свој живот – не тек да јој верујем као научној теорији, него да се ослоним на њу, да се поуздам у њу, и да јој дозволим да постане активна у мом животу.
У мом животу се десило неколико промена. Једна је била нова жеља да сазнам више о томе шта Библија каже. Природно, моје занимање је много порасло због неких погрешно схваћених ствари о томе шта је Библија говорила. Запрепастио сам се кад сам открио неке ствари које је она заиста говорила.
РАДАН: На пример?
ГРИСОН: Па, мислим да је једно од мојих највећих погрешних схватања било што сам замишљао однос између Бога и човека као скуп правила – списак: чини и не чини. Ако је особа чинила све – или пак већину ствари – са списка, онда је била у добром односу са Богом. Ако их није чинила – или није чинила довољно – онда ју је Бог осудио.
Сада могу да разумем да по Библији постоји реалност греха, и да свака особа мора да има посла са њим. Свако мора да се суочи с тим питањем. Свако мора да поступа са грехом у свом животу. Свако би требало да зна како се однос са Богом, који је био онемогућен због греха, може обновити.
Када сам читао Исусову беседу на гори, у Матеју 5 до 7, приметио сам његово подвлачење кривице. Он је рекао да смо одговорни за своје мисли, не тек само за своја дела. Ако човек мрзи свог суседа, крив је за грех – крив је исто толико као да је убио човека. И једна похотна мисао је исто толико зла колико и прељубничко дело.
РАДАН: Како си реаговао кад си схватио да си крив?
ГРИСОН: Моја природна реакција би била очајање у Божијој осуди сматрајући однос са Богом безнадежним. Међутим, исто тако схватио сам да је требало да се ослободим некако тог осећања кривице. Разумео сам да Бог заиста жели да успостави однос са мном – један комуникативни однос. Рекао сам у суштини: „Исусе, јасно ми је да си Ти умро за мене и за моје грехе. Ја желим да твоја смрт на крсту буде примењена на мој живот. Знам да ће само то да одстрани ову невољу – ову препреку греха која стоји између Тебе и мене. Ја желим да применим тај лек на свој живот.“
Сада Бог може да ме види као особу без кривице, зато што је Исус Христос узео моју кривицу на себе.
РАДАН: Какве су промене настале у твом животу откако си се тако молио?
ГРИСОН: Много сам се бринуо. Кад год је била олуја, ја бих се плашио да ће нам торнадо уништити кућу. Бринуо сам о многим стварима. Био сам веома песимистичан.
Кад ми је било осам година, родитељи су ме дали на часове пливања. Толико сам се плашио од воде да сам био сасвим убеђен да ћу се на крају удавити.
Док су остала деца сасвим добро учила да пливају, ја сам се толико плашио да чак нисам ни покушавао. Када би дошао дан за час пливања, ја сам се претварао да сам болестан да бих избегао часове. Није ми требало много да се претварам да бих успео у томе, јер ме је моја претерана забринутост већ држала на ивици праве болести.
Али откако је Христос ушао у мој живот – откако читам Свето писмо и разумем Божију силу и Његову потпуну власт у свакој околности – јасно ми је да Он не жели да се ми бринемо о тим стварима. Као резултат тога, ја сада имам велику слободу да покушавам ствари које иначе некада нисам чинио. Имам заиста велику слободу у животу, знајући да Бог има власт и да се брине о свакој мојој ситуацији.
РАДАН: Да ли је било неких нарочитих стихова које је Он употребио да би те у то уверио?
ГРИСОН: Да. „Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се ваше молбе Богу очитују“ (Филипљанима 4:6). Нашао сам излаз из моје забринутости, и разумем да Бог има контролу. Свемир није безличан и произвољан. Постоји Бог који се брине о мени као појединцу – Он управља оним што се дешава око мене.
РАДАН: Није ли то уображено веровати да би Бог могао да се брине о теби лично? На крају крајева на земљи има преко четири милијарде људи.[3] Како је икако могуће да се Он усредсреди на тебе?
ГРИСОН: Да је Он нешто мање од Бога, Он би онда свакако морао да обрати пажњу на неке, а занемари друге. Ми људска бића можемо да обратимо пажњу само на једну особу у датом моменту.
Међутим Бог који се открива у Библији је неограничен. Он може да се бави и најмањим детаљима свих наших живота истовремено.
Био сам веома свестан Његове помоћи за време једног пољског пројекта на коме сам радио, сакупљајући временске податке путем радара. Једном сам морао да рукујем са три комплексна метеоролошка радара истовремено. Био сам упознат с нашим универзитетским радаром, али морао сам да учим како да рукујем с два Национална океанографска и атмосферска административна (НОАА) радара у року од неколико сати. Била је то страшна одговорност, таква у какву се обично не бих упустио. Али ја сам прихватио обећање Светог писма: „Све могу у ономе који ме снажи“ (Филипљанима 4:13). Научио сам како да рукујем с тим радарима и компјутером који је био повезан са њима у року од неколико сати колико сам имао на располагању.
Пре него што сам ступио у живи контакт са живим Богом, нисам имао ту врсту самопоуздања које је та ситуација с радарским задатком захтевала. И пре него што сам предао Христу да води мој живот, ја свакако не бих никада имао храбрости да учествујем у једном оваквом разговору за штампу и радио програм.
Али то би и имало свога оправдања. Јер пре него што се ово догодило, у моме животу није било ничега вредног о чему би се могло говорити!
Тражење истине је увек било у првом плану човека који размишља. Он је тражио истину, видео је и употребљавао је у различитим облицима и формама. Француски филозоф Монтењ (Montaigne) је једном рекао: „Човек је рођен да тражи истину.“
Али истина често изгледа релативна. Кад јој приђемо она танталозно узмиче.
Др Дејвид Тонг (David Tonge) је дошао до тачке у свом животу када се осећао незадовољним и чудно неиспуњеним. Као научник, питао се да ли је истина нешто што се одиста може разумети. Питао се шта је у ствари истина.
Коначно, тражећи је, дошао је до закључка да истина није нешто што се може формулисати или дефинисати; њу само могу да доживе они који је приме као Божији дар. Права истина улази у један живот кад се тај живот „наново роди.“ Тада се истина живи на свакидашњи практичан начин примајући свемогућу силу која је једном преобразила мртвог човека Исуса у васкрслог Господа славе.
Др Дејвид Тонг је рођен у Велсу. Студирао је на Империјал колеџу у Лондону и примио диплому из природних наука са првом почасном класом из математике 1956. године. Пошто је радио као примењени математичар у Електронској лабораторији британског адмиралитета (British Admiralty Electronics Laboratory) и код Централне електричне централе, прешао је на одељење математике и компјутерске науке на Политехници Велса, у близини Кардифа. Тамо ради као предавач од 1965. године.
На политехничком факултету се по први пут заинтересовао за проблем разумевања шифровања и употребе визуелне информације која долази до мозга. Неке његове теорије су биле објављене у Интернационалном журналу човеко-машине студија (International Journal of Man-Machine Studies). Године 1979. је био награђен докторатом Лондонског универзитета. Он се сада бави даљим испитивањем на пољу спознајних процеса и вештачке интелигенције.
Др Тонг је ожењен и има две кћерке. Члан је једне еванђеоске цркве, где помаже у раду са младима још од свога обраћења 1976. године. Такође је активан у задобијању душа по болницама и међу алкохоличарима.
Какав је однос између разума и мозга? Каква је разлика између ово двоје?
Научници који су радили на различитим пољима – од психологије до кибернетике – с времена на време су размишљали о том проблему. Ми сада знамо веома много о мозгу. Иако на око то није неки импозантан орган, његова комплексност је колосална. Његове тајне су хемијске, електричне и структурне. Неурохирургија је открила да је мозак сачињен од мреже електрично повезаних ћелија или „неурона,“ које леже у једној пихтијастој супстанци. Ова видљива и опипљива структура је место оног дела нас, који је неопипљив – нашег свесног бића: наших мисли, осећања и воље – све то називамо разумом. То је много теже испитати, јер су тајне разума функционалне; оне се налазе скривене у начину на који мозак ради.
Мој први сусрет са тим проблемима који буде занимање, десио пре неколико година кад сам почео да испитујем проблем визуалне перцепције. Мој посао је био математичке природе, бавећи се постављањем теорије како се визуална информација чува у мозгу. После неколико година, неки моји резултати су били објављени, па сам се пријавио за докторат на Лондонском универзитету. Ова нова истраживачка делатност је довела до тога да је мој академски живот доцента на Политехничком факултету постао много занимљивији. Живот ми је био пунији, а ја сам био запосленији – испуњена особа.
Да ме је ма ко посматрао помислио би да сам заиста задовољан. Имао сам обезбеђен, занимљив и добро плаћен посао. Био сам ожењен и имао сам две кћеркице. Живели смо удобним животом у новој кући у Јужном Велсу, у лепој околини близу шуме и мора. Волео сам добру музику, позориште и литературу. Па ипак, осећао сам да ми је нешто недостајало. Имао сам неко неодређено осећање да нисам био испуњен на неком нивоу мога бића.
Поред мог истраживачког рада, размишљао сам о проблемима уопштеније природе. Ја сам, наравно, учио да користим свој мозак док сам био студент на универзитету, а исто тако и кроз мој рад као доцент. Као математичар, учио сам да формулишем решења проблема на логичан начин. Међутим на једно нарочито питање нисам могао да нађем одговор: Зашто осећам у својој основи то незадовољство?
И са материјалног и са интелектуалног гледишта, мој живот је био врло успешан – штавише идеалан. Чинило ми се да моја невоља мора да обухвата мој живот у најдубљем смислу. Можда је моје проучавање разних нивоа мозга пробудило ову дубоку забринутост.
Баш тада сам почео да развијам пријатељство са суседом који је био хришћанин. Он и ја смо дискутовали много штошта. Ја сам увек налазио „рационалне“ прилазе, у супротности са његовим духовним објашњењима. Волео сам те доброћудне разговоре. Нарочито сам се поносио на оно за шта сам мислио да је био проницљив напад чисте логике, која је по мом мишљењу до крајности секла „натприродне“ доказе мога пријатеља.
Мислим да ми је управо у то време сусед скренуо пажњу на треће поглавље еванђеља по Јовану. Ту сам читао о једном класичном сусрету између Исуса и Никодима, који је у Исусово време био један од грађанских и религиозних вођа у Јерусалиму. Никодим је био велики мислилац – образовани богослов класичног јеврејског карактера. Исус се много разликовао од њега. Он је био енергичан млади вођа, који је управо почео да шири нову теологију. Објављивао је запрепашћујућу вест да је због Божије љубави према свету, Он – Божији властити Син – послан да донесе спасење и нови живот људима. Да ли је та порука могла имати било каквог значаја за мене? Питао сам се.
Почео сам да размишљам о томе како је научничко размишљање напредовало кроз векове. Човек је увек трагао за истином. Увек је желео да сазна више о природи. Никад није био задовољан тиме да се задржи на постојећим, напуклим, сферама знања. У свакој грани науке, раније идеје су биле модификоване или промењене. Размишљао сам о томе како је Коперник унапредио астрономију зато што је одбио да прихвати Птоломејев поглед о свемиру. Размишљао сам о драматичном начину на који су се Ајнштајнове теорије пробиле кроз границе Њутнове физике. Па ипак, размишљајући о нашим многим проналасцима, постало ми је јасно да и наши најбољи системи научничке истине још увек пате од изразитих ограничења. Они прибављају одговоре на нека питања, али никад не одговарају на сва.
Једно ме је бринуло више од свега. Знао сам као научник, да би се држањем старих делимичних теорија, кад постоје супериорније, спречавао раст науке и ограничавало сопствено учешће у њеном напретку. С таквим мислима почео сам да се питам да ли је моје одбацивање постојања духовног подручја било логично и мудро. Наше схватање о томе како мозак ради још увек је непотпуно. Ми знамо исувише мало о стимулансима на које он реагује.
Пажљиво сам испитао библијски запис разговора између Исуса и Никодима. Никодим је желео да зна како је Исус могао да чини изванредне ствари које је чинио. Исус је одговорио да постоји само један начин на који неко може да разуме суверену Божију силу: та особа мора „наново да се роди“. Без сумње, Никодиму је било још теже да разуме ово него нама. Схватио сам да би потреба за оваквим рођењем - „рођено од Духа (Божијег),“ као што то Библија каже (Јован 3:6) – могла да буде кључ за решење и мог личног проблема.
Када сам продужио са трагањем за основним истинама духовног живота, схватио сам да човек мора дубоко да се покаје и да му из дубине срца буде жао година које је проживео независно од Бога. Открио сам да ако бих Му дошао у вери и с поуздањем Он ће деловати и помоћи ће ми, а Он би то учинио из љубави, без обзира на то шта сам раније починио. Само онда бих могао постати стварно жив. Само онда бих почео духовно да растем.
Слутио сам да је једини начин да се ископам из свог стања хроничног незадовољства био, да испробам то теоретско знање. Тада сам почео да се молим да и ја примим помоћ да упознам Бога онако како Га је мој сусед, очигледно, знао.
Тада још нисам схватао да ће одговор на моју молитву бити улазак у један потпуно нови живот – духовни живот! Ако је моја основна невоља била дубоко усађена и тешко разумљива, онда је и њено решење морало да задире дубоко и у потпуности. Тако је и било! Ускоро сам открио да је признавање Исуса Христа као Господа у мом животу – и примање новог живота у Његовом Духу – значило почетак потпуне обнове мога постојања из највеће дубине мога бића. Сада ми је јасно да је мој унутарњи немир био резултат свесности урођеног мртвила у које је само Бог могао да унесе живот.
Како ја разумем наново рођење данас? Дозволите ми да то овако кажем: Физички живот је материјалан и опипљив – који се препознаје путем пет чула. Духовни живот се не може директно открити са тих пет чула, па ипак он је исто тако стваран – као што су разум и мозак стварни. Заиста, духовни живот је далеко сталнији од физичког; Библија тврди да је то „вечан живот“. Увидео сам да љубав, радост и мир, које доноси духовни живот, далеко надмашују плодове пуког физичког постојања. Почео сам да схватам шта је Исус мислио када је рекао: „Ја сам дошао да имају живот и да га имају у изобиљу“ (Јован 10:10).
Као научник, сигуран сам да је заступање старих и непотпуних теорија, кад постоје боље и потпуније, успоравање раста и напретка науке. Научник се нада да ће се приближити пуној истини физичког света, заснованој на закључцима које извлачи својим испитивањем. Исто тако, морам да закључим да је одбацивање Божијег постојања одбацивање новог, бољег и потпунијег знања о себи, животу и свемиру у коме живимо.
Одбацивати откривено божанство Исуса Христа – и духовног живота који нам Бог нуди кроз веру у Њега – значи падати у стање духовне морбидности. Такво одбацивање би значило ропство материјалном свету, чија је супстанца пролазна и чије су вредности до крајности малотрајне. Бити добровољно затворен у једну такву егзистенцију значи затварати очи према истини која ослобађа и води у вечни живот.
Као научник, у свом истраживању ја идем за научном „истином,“ знајући да је таква истина пролазна. Она може да се превазиђе или побије било када. Међутим, пошто сам хришћанин, мој живот и рад се сада темеље на најсвеобухватнијој и несумњивој изјави која је икада дата у вези са истином: Исус Христос је једном рекао: „Ја сам истина“ (Јован 14:6).
Сва истина свемира се налази у Њему.
Невоља са овом истином је у томе што се не покорава обичним дефиницијама и открићима. Она надмашује логику научника, убедљиве говоре политичара и најдубља размишљања атеистичког и агностичког филозофа. Једини прилаз јој је кроз „наново рођење“, вером у Исуса Христа. Када сам се поуздао у Њега, нашао сам испуњење које ми је раније недостајало.
Ја данас знам да сам нашао вечну истину у Исусу Христу који је рекао онима око себе: „Упознаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32).
САДРЖАЈ
10
Даље од Ајнштајна
Потребно је три стотине тона детекционе опреме да би се потврдило да је протон величине једног трилионитог дела милиметра стигао.
У високо-енергеционом свету Фермилаба, др Рандал Ј. Фиск (Randall J. Fisk) види Божије „показано савршенство“ на саб-атомском нивоу.
Рандал Ј. Фиск је докторирао из енергеционе физике на Државном универзитету Њујорка (State University of New York) у Стони Бруку. Од 1978. до 1981. године радио је на једном од највећих светских центара за истраживање елементарних честица, у Ферми националној лабораторији убрзања (Fermi National Accelerator Laboratory), у Батавији, држави Илиноис.
Године 1981. отпочео је четворогодишњи теолошки програм на Конкордија теолошком семинару (Concordia Theological Seminary), у Ст. Луису, Мисури.
Ја сам физичар чије је поље проучавања било на физичким елементарним честицама. Проучавао сам најмање честице од којих је саграђен свемир; делиће од којих су начињени атоми.
Да бисмо проучавали тако мале честице, користили смо огромни фермилабски протонски убрзавач, који је убрзао протоне до енергије од скоро пола трилиона електрон волти, у једном подземном прстену више од једне миље у пречнику. Пошто би брзокрећући протони жестоко ударали у металне плоче, дошло би до њиховог разбијања, омогућавајући нам да откријемо од чега су протони сачињени и какве их силе држе. На тај начин смо проучавали свет који се мери милионитим билионитим деловима милиметра!
Какав је свемир када се гледа из повољног положаја? За једног научника он је диван! Научни закони који управљају саб-атомским светом су запањујуће једноставни. Честице и силе делују на свој чудан и запрепашћујући начин, и кад их се билиони билиона билиона стави заједно, имамо диван свет у великом размеру у коме живимо.
Кад посматрам ведро, звездано небо, или дубоко размишљам о саб-атомском свету, или пак гледам диван залазак сунца, ја морам да се сложим са псалмистом Давидом који је рекао: „Небеса казују славу Божју, и дела руку његових гласи свод небески“ (Псалам 19:1). Неко је једном дефинисао Божију славу да је она „Божија изложена врсноћа.“ Бог је изванредан у свему што чини, и Његова створења то показују.
Нуклеарне честице које сам проучавао, само су грађевински материјал који је Бог употребио да начини све што постоји. У лепоти нашег света се огледа врсноћа Онога који је створио те бескрајно мале честице и који их је затим формирао у све што видимо око себе.
Само зато што су открили неке саб-атомске сложености, научници су зарадили Нобелову награду. Колико већа част припада Ономе који је створио те сложености!
Лепота Божијег стваралаштва је већа од онога што се види на површини. Његова слава – Његова изложена врсноћа – очигледна је без обзира како близу или како далеко гледаш. Земља из свемира изгледа као плаво-бели драги камен који светлуца на сунцу. На Земљи, лепота цвета или планинског потока нас очарава.
А из велике близине, ја могу да посведочим да свет има јединствену лепоту на свој начин. Божија Реч је дивна на сваки начин.
Алберт Ајнштајн (Einstein) је био савладан једноставном лепотом коју је нашао у једначини релативитета – симетријом и редом које је он звао „елегантност“. Мислио је да је морало бити Створитеља, и то таквог који изазива старохопоштовање. Нажалост, Ајнштајн није могао да верује у Бога који је толико велик и толико величанствен да је створио свемир, а да би се заиста бринуо за њега лично.
У том погледу ја сам отишао даље од Ајнштајна. Ја сам открио да се истинити и прави Бог брине за мене – и да Он познаје сваког од нас по имену.
Заиста ме ништа није толико потресло на пољу физике што захтева дубоко размишљање, колико гледање у мноштво звезда на ведром небу, јер сам тада знао да ме Створитељ свега тога познаје и љуби!
Дозволите ми да вам нешто испричам. Ја сам говорио о Божијој врсноћи и пажњи при стварању свемира. Међутим то није специјалност; то није Његова најузвишенија слава. Божија врсноћа се најбоље показује у Његовој љубави. Пошто сам постепено, и све више почео да ценим изванредан начин на који је Бог створио свемир, још више сам научио да ценим изванредну елеганцију Његове љубави.
Божије показивање Његове врсноће у љубави може да се нађе у особи и мисији Исуса Христа – крајње љубави. Што сам пажљивије загледао у Библију, све више сам примећивао да је свако Исусово дело било мотивисано чистом љубављу. Исус Христос никада није имао себичне мисли. Његов целокупни живот је био заснован на помагању другима. Он је добровољно поднео смрт која је била грознија него што би се икада могло и замислити, да бисмо ми могли да имамо вечни живот и однос са Богом као што га дете има са својим оцем пуним љубави.
Исус нам је представио Бога као онога који стоји са раширеним рукама, и позива људе да Га загрле. Само је неограничени Бог могао да има неограничену љубав – љубав која може да обухвати сваку особу која прихвати Његов позив који упућује свакоме.
Дуго времена сам тражио истину. Пошао сам на физику да бих видео каква се истина налазила у њој. Био сам незадовољан идејом да нема Бога. Једноставно нисам могао да верујем да је тако диван свет постао некаквим случајем. Мисао да је моје сопствено биће само исход бесмисленог случаја такође ми је звучала невероватно.
Испитао сам неколико религија, али нашао сам да ме нису задовољиле.
Разговори са секретарицом на физичком одељењу у Фермилабу су ме подстакли да озбиљно размотрим хришћанство. До тада сам сматрао Исуса само једним великим филозофом и веома духовним човеком. Један сусед је држао информационе часове, те сам почео да учим о томе какав је Исус заиста био. Коначно сам се оженио секретарицом која ми је помогла да размишљам о Христу.
Нисам знао зашто, али имао сам праву глад за читањем о Исусу у Библији. Имао сам интелектуалну борбу. Логично и интелектуално, добра вест о Исусу је изгледала вероватна и истинита. Али можемо ли ми одиста да знамо шта је истина? Прва посланица Коринћанима 2:14 каже да природни човек својим разумом не може да схвати оно што је од Бога; о томе се мора расуђивати на духовни начин. Пошто сам наставио да читам Божију Реч, нешто у мени се слагало са оним што сам читао, говорећи ми да је то што сам читао било истинито. Ја не могу да укажем на одређени тренутак спасења; то се вероватно десило када ми је Бог подарио веру у срцу говорећи ми да је оно што сам читао у Библији било истинито.
Мој рад на физици је обезбедио нешто слично. Вршио сам огледе са неутрином, чудном врстом елементарне честице која може да прође кроз целу земаљску куглу и изиђе на супротну страну. Уколико немаш погодну опрему за детекцију неутрина, никад нећеш ни знати да они постоје. У ствари пре педесет година није се ни знало да они постоје.
Па и данас, да би се неоутрони открили потребан је три стотине тона тежак „блиц детектор.“ Од трилиона неутрина емитованог зрака, деси се да тек неколико погоди детектор који се састоји од неколико стотина хиљада неонских цеви припремљених за експеримент, под високим волтажним напоном и на ивици усијања. Ако набијена честица погоди циљ, неонска цев засија показујући њен пролаз, тачно означавајући где се то догодило.
Само зато што се неутрини не могу приметити са наших пет чула, не значи да они не постоје. Компликовани, осетљиви инструменат потврђује да неутрини постоје. Потребно је нешто специјално да би се они показали.
На исти начин, користећи само наш природни разум и пет чула, не можемо открити стварност Божије истине. Ја не верујем да Бог жели да ми откривамо Његову истину својим чулима; иначе бисмо тада тврдили да је то наше лично откриће, и лепота свега тога би била уништена. Бог жели да нам да Своју истину као поклон, зато што нас љуби.
Бог ми је омогућио да доживим истину коју сам проучавао на Библијским часовима. Другим речима, Бог ми је даривао спасење о коме сам учио, стварајући у мени веру која је неопходна да га примим. Сећам се како ме је једног дана снажно погодила стварност тога. Налазио сам се на скупу хришћана који су славили и штовали Господа. У свом духу, осетио сам радост Светог Духа. Заплакао сам, зато што још никада дотада нисам осетио тако дубоку и аутентичну лепоту.
Осетио сам Божију љубав, и знао сам да је иста љубав заиста послала Исуса на Земљу. Осетио сам радост и мир спознавши да ме је Бог љубио тако великом љубављу да Га стварно могу звати својим Оцем. Почео сам да познајем Исуса лично као свог пријатеља и Господа, уместо да само знам о Њему.
Божија врсноћа коју сам видео у свету око себе, сада ме је прогутала. Окусио сам и учествовао сам у још већој врсноћи: у Његовој љубави и у Његовом присуству.
Да, Божија грандиозност се свакако налази у Његовом стваралаштву – у саб-атомском свету, у небесима и природи. Међутим ако не нађемо славу Божију у Његовој љубави и Његовом присуству, пропустићемо Његово најбоље што има за нас.
Сада је највећа жеља мог срца, да доживим још више од Његове славе. Давид је то дивно рекао:
За једно само молим Господа,
само то иштем,
да живим у дому Господњем
све дане живота свог,
да гледам красоту Господњу
и размишљам у храму његову.“
(Псалам 27:4)
Свет елементарних честица у физици ми је помогао да поштујем Бога као блиставо интелигетног и моћног Створитеља. Лични контакт са Њим ми показује да је Он Бог љубави.
САДРЖАЈ
11
Бог који није могао бити сакривен
Одрастај у некој атеистичкој земљи, похађај атеистичке школе и живи са атеистичким родитељима, и социолошка теорија каже да ћеш одрасти као атеиста.
Међутим и у амбијенту који је био тако добро „заштићен“ од Бога, Александар Семјонов је нашао Бога. Студирајући архитектуру, приметио је да је природа поседовала импресивну комбинацију форме и функције која је указивала на једног Великог Архитекту који ју је створио. Чак су му и атеистичке књиге помогле да научи више о правој Божијој природи, кога су иначе оповргавале као лажног. Побожна сусетка и Хришћанске радио-емисије, од којих није да могао да буде „заштићен“, утицали су на њега.
Млади Рус износи своју причу.
Александар Семјонов, рођен у Совјетском Савезу, каже да су архитектура и уметност његова главна занимања. За време студија на факултету, јавно је признао веру у Христа и ускоро постао члан Баптистичке цркве.
Његово име је промењено да би се сачувала анонимност.
Неки филозофи су мислили да су „бића детерминистички свесна.“ Ова идеја садржи један елеменат истине, да наша околина утиче на формирање наших погледа и ставова према животу. Међутим, материјалисти често претпостављају да наш разум није ништа друго до одраз нашег амбијента. Контролисати околности у којима једна особа живи, они кажу, значи контролисати шта ће та особа постати.
Ми дакако морамо да се запитамо: да ли су дела дизајнера и инжењера заиста одраз феномена који већ постоји на свету? Или, да ли ум ствара нешто што раније није постојало?
Како објашњавамо конструкцију потпуно нових машина и уређаја, или пак откривање синтетичких материјала у модерној хемији за које се раније није ни чуло? Може ли новорођена симфонија у уму једног композитора, или неки оригинални дизајн који се јавља у свести архитекте, да се једноставно припише утицајима материјалног амбијента?
Исто тако, није ли добро доказано да различити људи сасвим другачије реагују под утицајем истих подстицаја и да ће запазити исти информацију друкчије?
Свест и човеков духовни свет су много сложенији него што их неки материјалисти представљају. Библија указује на то да вера у Бога и хришћански поглед на свет нису резултати образовања или дугорочног утицаја једне групе људи на другу. Бог може да привуче к себи сасвим различите људе, који живе на веома различитим местима, са разноликом културном и образовном позадином. „Јер које је унапред знао, њих је и предодредио да буду саобразни лику његовога Сина . . . Које је пак предодредио, те је и позвао; а које је позвао, те је и оправдао . . .“ читамо у Павловој Посланици Римљанима (8:29, 30).
И у нашем модерном добу, има оних који се позитивно одазивају на Божији позив. То су људи различитих народности, грађани различитих земаља, припадници разних цркава, али они заједно представљају Божији изабрани народ, уопштену цркву Христову, о којој је апостол Павле писао: „(Бог) нас је у њему изабрао пре стварања света — да будемо свети и непорочни пред њим, одредивши нас унапред у љубави, благонаклоношћу своје воље, да нас Христовим посредством усини, . . .“ (Ефесцима 1:4, 5). „Ко ће нас раставити од Христове љубави? невоља, или притешњеност, или гоњење, или глад, или голотиња, или погибао, или мач? . . . Али у свему томе ми надмоћно побеђујемо помоћу онога који нас је заволео“ (Римљанима 8:35, 37). Ја такође припадам овој групи људи. Било је то у Совјетском Савезу, једној атеистичкој земљи, да ме је Бог позвао у Његов живот вере.
У Совјетском Савезу атеизам је уливан у главу од основне школе све до универзитетског нивоа. Радио, телевизија и штампана реч се често употребљавају за ширење атеизма, у чему је основна теза следеће: „Наука оповргава религијску заблуду.“ Библија и хришћанска литература се не продају у продавницама нити су на располагању у јавним библиотекама. С друге стране, књижаре и библиотеке нуде преобилно атеистички материјал, чији се писци труде да увере читаоца да су религиозна убеђења неодржива.
Велика већина становништва у Совјетском Савезу није веровала у Бога. Моји родитељи, обоје високо-образовани, такође спадају у њих. Па ипак, упркос чињеници што сам растао у једном атеистичком друштву и што су ми родитељи били атеисти, у мојој свести се развио религиозни поглед. Постао сам хришћанин и Бог ми помаже да се чврсто држим у вери.
Како је то било да сам чуо о Богу и Христовом учењу? Библија открива да Бог може да посведочи самога Себе на различите начине, употребљавајући разне људе и различите околности.
Мој први сусрет са Богом се десио кроз разговоре с једном старијом госпођом која је живела одмах до нас. Та жена је волела децу. Док сам још био дете, она би ме често позвала код себе на колаче, а понекад би ми понешто и поклонила.
У њеној кући сам по први пут наишао на слику која је приказивала Христово распеће. Колико се сећам, била је то једна стара црно-бела свилена репродукција слике једног од италијанских ренесансних мајстора. Слика ме је привукла, те сам почео сусетки да постављам питања о њој. Она ми је објаснила ко је био представљен на слици, и да Он види и зна човекова кретања. Због њене љубави, њено сведочанство је оставило трајни утисак на моју душу.
У Павловом писму Римљанима, читамо следеће о Богу Створитељу: „Чак и његове невидљиве особине, његова вечна сила и божанство, могу се од створења света јасно сагледати, ако се на његовим делима проматрају, . . .“ (Рим. 1:20). Верујем да ми је створени свет сведочио о свом Створитељу. Лепота природе, њена разноликост и сложеност, непрекидно су објављивали мудрост свога Створитеља. Па и поред тога што налазимо негативне аспекте у природи (Библија их објашњава као исход човековог греха), она још увек наставља да подстиче наше дивљење и радост.
Родитељи су ми улили љубав за природом још од самог детињства. Често смо одлазили у шуму, пешачили смо, или пловили кајаком. Зими смо ишли на скијање. Сећам се како ми је мајка често скретала пажњу на лепоту пошумљеног крајолика.
Истовремено, моји родитељи су развили у мени љубав за уметношћу. Иако је њихов посао имао мало заједничког с уметношћу, они су неговали јако занимање за њу и често су ме водили у галерије и на изложбе. Тамо сам поредио сликане пејсаже са сценама које сам видео у природи. Размишљао сам: Славни уметници су, правећи такве дивне слике, учили у школи природе. Али ко је тај Велики Уметник који је створио природу?
Касније, док сам на факултету студирао архитектуру, поредио бих облике и грађе које су се налазиле у природи са формама и структурама које су архитекти осмислили. Чврстоћа, корисност форме и лепота су својства која се траже у доброј архитектури. И та својства се налазе у живој природи. Није чудо што је Галилео Галилеј изумео формулу коју грађевинари користе за подупирање греда – пошто је анализирао трајност дизајна биљних система! Исто је тако добро познато да је Брунелески, велики архитетка у италијанској Ренесанси, употребио љуску птичјег јајета као модел за своју чувену фирентинску катедралу. Данас, архитекти и инжењери често усвајају саће у свом ствараштву и због цене материјала и због чврстине здања.
Стилизоване живе форме су вековима коришћене у архитекталној орнаментици. Архитекти су покушали да прилагоде своје замисли природном амбијенту околине. Студирање архитектуре ми је помогло да боље разумем и ценим оно што су створили велики архитекти. Лепе ствари је тешко креирати – направити нешто што је савршене форме и пријатно за око.
Лепота сваког правог дела архитектуре и уметности је хармонија свих њених делова, а истовремено би требало да буде без тупе монотоније. То је осетљива комбинација форме, линије и боје. Лепота је, могло би се рећи, сложени ред који је присутан у делима уметности и архитектуре. Ми поштујемо велике мајсторе, који су били у стању да створе овај јединствени ред; хвалимо њихов таленат и њихову мудрост. Али лепота дела које је човек створио, бледе пред лепотом природе. Да ли је дивна креативност у природи икако могла да дође без генијалности и способности? Знамо да ништа сложено и лепо не може да се створи без разума. Ко је онда створио лепоту стваралаштва које се налази у природи? Оваква размишљања су ме навела на мисао о једном Врховном Разуму, или „Великом Архитекти,“ који је креирао природу. Идеја о Богу Створитељу ми је била далеко логичнија од материјалистичке тврдње да је све настало само од себе случајношћу.
Сећам се како сам наишао на пре-револуционарно издање збирке есеја познатог руског научника Михаила Ломоносова. У једном од њих он пише:
„Створитељ је дао човечанству две књиге. У једној је открио своју величанственост, у другој – своју вољу. Прва је видљиви свет, који је Он створио тако да би човек – гледајући величину, лепоту и хармонију Његових створења – могао да призна Божију свемоћ. Друга књига је Свето писмо.“
Испочетка Бог ми је открио Себе кроз прву књигу, а касније и кроз другу.
Верујем да ме је Бог подсећао на Себе сваки пут кад сам слушао класичну музику с религиозном темом, или пак кад сам гледао уметничка дела. Исто тако, имао сам прилике да научим више о Богу и хришћанском моралу кроз дела руске класичне литературе. Хришћанство је вршило сасвим јасан утицај на дела истикнутих руских писаца деветнаестог века. Хришћанска љубав и саосећајност се огледају у литератури тог раздобља, као што су дела Толстоја и Достојевског. На пример, карактеристична тема Достојевског описује и анализира осетљиве драматичне ситуације људског живота са хришћанског гледишта. Његове књиге су ми дале основна хришћанска искуства.
С времена на време покушавао сам да започнем дискусију са пријатељима и рођацима о неком религиозно-филозофском предмету. Али као да нико није делио моје погледе о Богу. „Атеистичка литература је потпуно оборила твоје идеје,“ тврдили су. Међутим, у мом случају, што би могло чудно да звучи, атеистичке књиге су само прошириле моје схватање хришћанске вере.
Читао сам атеистичку литературу зато што сам био заинтересован за супротно; хтео сам да проверим своје погледе о томе да Бог постоји. А материјал који сам читао није могао да ми да ниједан једини доказ који би био довољан да пољуља моја убеђења. Те књиге су садржавале разне и многе теолошке концепције – дате у сврху критиковања. Писци атеистичког материјала су приморани да цитирају идеје теолога, пошто је совјетским читаоцима врло тешко да се упознају са њима на било који други начин. Понекад такве књиге, пре него што почну да критикују религију, цитирају из Библије или износе чињенице из црквене историје. Тако читајући атеистичку пропаганду, могао сам да добијем бољи увид у хришћанску мисао.
Моје религиозно тражење је отишло још даље слушајући хришћанске радио програме, емитоване из других земаља.
Такви програми представљају један од неколико других извора којима руски верници могу да се окрену да би учили о Богу. Та емитовања су нарочито значајна, због онога што читамо у Римљанима 10:17: „Вера, дакле, потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју.“
Да бих нашао појединце који су били моји истомишљеници почео сам да посећујем различита места где су се одржавала богослужења. Био сам у Православним црквама, синагоги и Баптистичкој цркви, где сам се спријатељио са младим хришћанима. У Баптистичкој цркви сам успео да добијем Библију, и читајући је, схватио сам зашто је ова изузетна древна књига извор инспирације толиком мноштву људи.
С времена на време молио сам се Богу, нарочито у тешким ситуацијама. Али коначно је освануо дан кад сам се окренуо Богу у молитви свим својим срцем. Покајао сам се за своје грехе и вером сам примио Исуса Христа за свог Спаситеља, предајући од тог тренутка свој целокупни живот Богу. Годину дана касније сам се крстио у Баптистичкој цркви.
Прикључење локалној цркви је имало велики значај по Светом писму, али што је још важније оног тренутка кад сам се одлучио, постао сам члан свеобухватног тела Христовог, припадник Божијег изабраног народа. Свето писмо каже да је Христос „дао самога себе за нас, да нас избави од свакога безакоња и очисти себи народ који му припада, који ревнује за добра дела“ (Титу 2:14).
Моја одлука да живим по начелима хришћанске вере је збунила моје нехришћанске пријатеље. Они сматрају живот у Христу несхватљивим и бескорисним зелотизмом, нешто што је у сродству са Сервантесовим Дон Кихотом. Међутим, живети хришћанским животом значи бити укључен у прави свет – одупирати се злу и активно подупирати добро.
Ја верујем да је живот поштења и љубазности богатији за онога који га живи. У ствари, ја верујем кад би сви слушали Христове заповести, живот целог друштва би се побољшао. На крају крајева, то је план Мајстора Створитеља.
САДРЖАЈ
12
Човек са Месеца у Москви
Данас два потпуно различита трагања заокупљају мисли многих америчких и совјетских грађана. Једно је човеково испитивање свемира; друго је појединчево лично трагање за Богом.
Јуна 1979. године један амерички астронаут је довео два трагања заједно за време представљања у Совјетском Савезу. Пуковник Џејмс Б. Ирвин (James B. Irwin), пилот Лунар модула лета Апола 15, говорио је о својим искуствима на Месецу и како је увидео да је Бог очигледно био присутан. Говорећи пред препуном салом у Еванђеоској хришћанској баптистичкој цркви у Москви, Џим је испричао како је тај нарочито блиски контакт с Богом променио правац његовог даљег живота.
Материјал за ову скраћену московску поруку је узет из његовог говора који је био објављен у службеном руском часопису Братски Весник.
Пуковник Џејмс Б. Ирвин је један од дванаесторице људских бића који су икад ходали месечевим тлом. Као пилот Лунар модула мисије Апола 15, 26. јула 1971. године полетео је са Кејп Кенедија (Cape Kennedy), и после четири дана спустио се на Месец за рекордни боравак на њему од шездесет и седам часова.
„Био сам толико удубљен у припреме за научни лет, да ми уопште није пало на памет колико би висок могао да буде духовни лет,“ каже Ирвин. Док је био на месечевом тлу, Бог му годинама није био толико стваран као тада. Напустио је НАСА 1972. године да би основао Високолетну основу (High Flight Foundation), еванђеоску организацију која се налази у Колораду Спрингсу у Калифорнији. Његова предавања о искуствима са Месеца и његовој вери водили су га путем дужим од милион миља – дупло дуже него растојање кружног пута до Месеца и назад!
„Ја сам човек који је доживео јединствено искуство и које желим да поделим са другима,“ каже Ирвин. „То је највећи пут на коме сам икада могао да будем, и пошто је човечанство платило за њега, мислим да оно заслужује лични рапорт о том путовању. То му сада и дајем.“
Говорићу данас као човек који је имао прилику да оствари један далек пут, са наше планете Земље, на Месец. Библија нам говори о Сунцу и Месецу у књизи Постања.
„И створи Бог два видела (светла) велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде“ (1. Мој. 1:16).
Док сам био дечак, Месец ме је веома одушевљавао, и из неког разлога, свакако сам се надао да ћу једног дана одлетети на њега. Касније ми је било жао што сам говорио о томе мојим друговима и рођацима, зато што су ми се подсмевали.
Рођен сам у породици где су отац и мајка познавали Бога. Од мајке сам учио о Исусу Христу, за шта сам јој веома захвалан. Никад нећу заборавити дан када сам по први пут био у једној еванђеоској баптистичкој цркви. Као да је сам Бог говорио: „Сада је ред на тебе. Желим да уђем у твој живот и да те испуним Собом.“
Тако сам се обратио Господу, а Он је почео да управља мојим животом на Његов увек мудар и љубазан начин. Нисам знао куда ће ме Господ повести, али моја једина жеља је била да то буде навише!
Међутим било је и корачања уназад. Много сам волео авионе, и зато сам ступио у ратно ваздухопловство САД-а. Временом сам стекао многа искуства. Управљао сам разним авионима и летео сам више у висину и брже него било ко други дотада. Али у то време сам зашао с духовног пута.
Ускоро сам доживео једну несрећу. Заједно с једним пријатељем имао сам удес. Наш авион се срушио, али за неко чудо није експлодирао. Сломио сам обе ноге и вилицу. Лекари су хтели да ми ампутирају десну ногу. Кад сам се освестио, нисам могао да разумем како се тако нешто могло десити мени – Џиму Ирвину, супер-пилоту!
Тада сам се сетио Бога и почео да молим: „Господе, зашто си ме подигао тако високо, а онда ме пустио да паднем тако ниско?“ Питао сам Га: „Да ли тиме желиш да ме научиш нечему?“ Заиста сам желео да примим одговор на то питање. Исто тако, молио сам се и за свој опоравак. И Бог је услишио моје молитве. Четири месеца доцније, изишао сам из болнице.
Опет сам желео да летим, али било је тешко добити дозволу од власти ратног ваздухопловства. Ипак су ми коначно дали дозволу, и тако сам наставио каријеру у ваздуху.
Дакако, тада је већ почела нова ера. Јуриј Гагарин, руски космонаут, утро је пут у свемир. Ускоро су американци имали прилике да предузму путовање у свемир, па сам се пријавио за астронаута. Морао сам да чекам дуго времена, и био сам управо на ивици старости у време кад су ме примили. Морао сам да студирам нове предмете и прођем кроз исцрпан тренинг. Припремао сам тело, ум и дух за пут у свемир. Свакодневно сам се молио да ми Бог помогне у овом труду.
После пет година, јула 1971. нас тројица – Алфред Ворден (Alfred Worden), Дејвид Скот (David Scott), и ја – спремали смо се за лет Аполом 15 на Месец.
Часови су споро пролазили док смо чекали на тај велики дан. Али последњи минути су брзо ишли, и коначно – „Пали!“ – осетили смо страховиту силу ракете како нас заваљује у седишта. Ослањали смо се на чињеницу да су се многи молили за нас – наше породице, наша деца и наши пријатељи. Захвални смо свима онима који су се молили за нас.
Пошто смо напустили Земљину орбиту, кад је брод био паралелан са Земљом, видели смо нашу драгу планету кроз окно свемирског брода. Пролазила је величанствено и тријумфално испод нас. Поглед је био запањујући. Земља је била обасјана сунцем, и могли смо да видимо поједине континенте и земље. Могли смо јасно да видимо црвенкасте нијансе земље, светлобраон пустиње и планине, плавозелена мора и океане и беле облаке.
Међутим кад смо окренули курс према Месецу, Земља се приметно смањивала. Испрва је била величине лубенице, затим величине наранџе. Коначно је висила као бисер у црнилу бескрајног свемира. Било је тешко схватити да је то била планета на којој смо живели. Све што сам волео, о чему сам размишљао и на шта сам пазио било је испод мене. Питао сам се како Земљин Створитељ посматра нашу планету.
Што смо се више удаљавали од Земље, све сам више осећао присуство Свемогућег Бога – Његову близину и управу. После три земаљска дана, Дејвид Скот и ја смо могли да се спустимо на површину Месеца, док је Ал Ворден наставио да кружи око Месеца.
У лунарском моделу „Фалкон“ спустили смо се у области апенинског планинског ланца. Планине су нас окруживале са три стране, док је са четврте, источне стране био велики кањон – дубоки теснац. Моја прва осећања су била повезана с планинама. Спонтано сам се сетио из Псалма 121:1-2: „Подижем очи своје ка горама; одакле ми долази помоћ? Помоћ је мени од Господа, који је створио небо и земљу.“
Светлобраон планине су нам привукле пажњу. Било је дивно сунчано јутро, али много друкчије него на Земљи, пошто на Месецу нема живота.
Извршавајући нашу научну мисију, осетио сам неку нарочиту Божију близину у свему, и често сам Му се молио. Имали смо своје потешкоће, али Господ нам је помогао да их превазиђемо. Осетио сам неку врсту директног општења с Богом и осећао сам Његово присуство више него икад на Земљи. То је за мене било право духовно пробуђење. Отада ми је Бог дао јаку жељу и обавезу да делим своју веру с другима.
После три дана, почели смо да се враћамо натраг и много тога је било поновљено у обрнутом реду. Али кад се наш трећи падобран није отворио вратили смо се на земљу раније него што је план летења предвидео. Природно, наша свемирска капсула је падала брже него што је обично требало да пада. Наша капсула се спустила само са два падобрана, право у океан. Али кроз све смо добро прошли, без неких великих проблема.
Ја сад захваљујем Богу што сам могао да посетим Месец, као што сам се надао да хоћу док сам још био дечак. Исто тако Му захваљујем што нам је помогао да се у сигурности вратимо на Земљу. Славим Га што ми је дао прилику да будем Његов слуга, а исто тако и ваш.
На крају, хтео бих још да кажем свима вама: Бог живи! Он је на Месецу, исто тако као што је и овде на земљи. Он се свуда налази, без обзира где је човек. Он је створио планету на којој живимо. Земља је као величанствени свемирски брод, који се налази у Његовој потпуној бризи.
Бог нас љуби вечном љубављу, коју нам је доказао у Његовом Сину, нашем Спаситељу, Исусу Христу. Зато што је Он љубио човека, Христос је умро за сваког појединог од нас. Само Он може да нам опрости грехе и промени наша срца. Он може да уђе у живот сваког појединца и испуни нас самим Собом. Он даје снагу слабима и чини нас победницима над смрћу.
Сам Исус припрема све нас који Га познајемо и љубимо за најдаљи могући пут – удаљенији чак и од пута на Месец. Доћи ће време кад ћемо поћи на овај радосни пут. Господ жели да будемо тамо где је Он кроз целу вечност.
САДРЖАЈ
13
Човек од двадесет и четири милиона миља
„Астронаути су сасвим обични људи, кад се потрудиш да их упознаш.“
- - -
„Лет у свемир је био изазов који сам желео, да бих се уверио да то могу. Оно што је велико у остварењу тога – јесте задовољство у повратку на земљу уз узвик: ‘Успео сам!’“
- - -
„Постао сам астронаут образовањем, упорношћу и подршком Бога који је љубав.“
- - -
„Моја вера у Бога је врло јака и мој однос с Њим је веома личан и присан. Ослањам се на Њега да усмери мој живот. У свом односу са Богом ја налазим велики извор снаге. Вера у Њега ми помаже у свакодневним пословима, а нарочито у неким тежим стварима које се тичу свемира.“
- - -
„Али Бог има свој народ у свим занимањима. Ако чине оно што Он жели да чине, онда је то управо оно што би и требало да чине – било да су астронаути, столари, учитељи, новинари или било шта друго. Ту ће најбоље светлети и бити најпродуктивнији као хришћани.“
- - -
„Природно је погледати навише кад се одвојиш од земље, било да си у авиону или у свемирском броду. Мислим да постоји нека врста позива да гледамо у правцу Бога, а исто тако и људи овде доле, требало би да гледају у Њега. Ја сада много више ценим свет који је Бог направио, свемир који је Он створио. Јасно ми је да се то није могло десити случајем.“
Пуковник Џек Лаусма (Jack Lousma)
Пуковник Џек Лаусма је најпознатији по својим успесима као амерички астронаут.Рођен је у Гранд Рапидс, Мичигену. Рано образовање је примио у Ан Арбору, пре него што је дипломирао из аеронаутичке технике на Мичигенском универзитету, и добио диплому аеронаутичког инжењера од US Naval Postgraduate School 1965. године.
После више година тренинга – заједно са члановима групе која је радила на мисијама Апола 9, 10 и 13 – Лаусма је био пилот Скајлаба 3 од јула до септембра 1973. године. Затим је био помоћни пилот модула летачке групе Сједињених Држава у историјској Аполо-Сојуз мисије 1975, у којој се десио први америчко-руски рандеву у свемиру.
Примио је многобројне награде и почасти у знак признања његове службе као млазног пилота и НАСА астронаута. Ту се убрајају US Navy Distinguished Service медаља, па златна медаља града Чикага и почасни докторат из астронаутичке науке Мичигенског универзитета.
Џек Лаусма је постао позната личност по америчким дневним собама за време првог лансирања свемирског брода (шатл) априла 1981. године, када се често појављивао на CBS-TV програму као НАСА коментатор. Он сам је летео на трећем свемирском броду при пробном лету у марту 1982. године.
Ожењен са четворо деце, пуковник Лаусма је одани хришћанин, активан у Oфицирској хришћанској заједници (Officer’s Christian Fellowship) и у локалној цркви у Френдсвуду, у Тексасу.
Штавише и после путовања од 24.000.000 миља (39 милиона километара), ја одиста нисам никуда отишао. Свако од 858 кружних путовања у орбити Скајлабом је трајало деведесет и три минута. Светлост превали то растојање за мање од једне седмине секунде.
Божији свемир је толико огроман да га чак не меримо ни миљама него светлосним годинама. Кад бисмо путовали десет или петнаест милијарди година брзином светлости, вероватно бисмо стигли до најудаљенијег предмета са кога можемо да примимо сигнале. Јасно нам је да је Бог створио свемир бар толике величине.
Космонаути Јуриј Гагарин и Герман Титов су се вратили из Земљине орбите с примедбом да нигде на небу нису видели Бога. Они као да су хтели да кажу да су испитали већи део целог свемира.
Моје искуство у свемиру ми пружа друкчију перспективу од ових тврђења. Москва је удаљенија од Лењинграда него што сам ја био од Земље. Ал Бин (Al Bin), Овен Гариот (Owen Garriot) и ја смо кружили орбитом од две стотине и седамдесет миља, ближе Земљи него што је Чикаго од Кливленда.
Колики смо део од петнаест милијарди светлосних година простора нашег свемира испитали? Ја сам се попео на висину од једне и по светлосне милисекунде. (Не заборави да је милисекунда хиљадити део секунде.)
Штавише и људи који су ходали по месецу били су удаљени свега 250.000 миља од Земље. Кад је мисијска контрола завршила с радио-емитовањем поруке њима, настала је тишина краћа од три секунде пре него што су чули одговор. Требало је скоро једна и по секунда да завршетак хјустонске емисије стигне до месеца, и опет исто толико да одговор почне да стиже на Земљу. Зар ми људска бића нисмо поносни што смо доспели до тако малог делића од више милијарди светлосних година простора свемира? Међутим ми заиста још нигде нисмо били, релативно говорећи, зато што морамо да поредимо своја путовања с величином Божијег бескрајног свемира.
Људи ми кажу: „Био си у спољашњем свемирском простору, мора да си доживео неко нарочито религиозно искуство. Волели бисмо да чујемо о томе.“
Ја им одговарам: „Жао ми је. Моје искуство са Богом у свемиру се не разликује од искуства са Њим на Земљи.“ Читање Библије на Скајлабу се није разликовало од читања Библије на Земљи, што ја већ годинама свакодневно чиним.
Библија не каже где је небо. Она нам говори да је Бог свуда присутан. У ствари, бар на два места Свето писмо је забележило некога ко је рекао Богу: „Ето, небо и небеса над небесима не могу Те обухватити“ (1. Царевима 8:27; 2. Дневника 6:18). Бог се не може ограничити простором.
Писац Псалама пита Бога: „Куда бих отишао од Духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао? Да изиђем на небо, Ти си онде. Да сиђем у шеол, онде си“ (Псалам 139:7, 8).
Дакле јасно је да нас наше физичко место не приближава нити удаљава од Бога. Мењајући свој астрономски положај за неколико светлосних секунди растојања нема утицаја на наш однос са Богом који испуњава свемир. Према Њему можемо бити отворени или затворени како на морском нивоу, тако и у орбити. Одлучујући фактор није надморска висина, него наш став. Наша способност примања отвара нас према доживљавању Божијег присуства. Наше противљење нас затвара за Њега. Ето, то је тако једноставно.
Бог ми је исто тако стваран на Земљи, као што ми је био стваран и у свемиру, и обратно. Ја имам исту могућност да доживим однос са Богом управо овде, као што га имам и у отвореном свемиру.
Ми Бога можемо видети у малим стварима у свету који нас окружује. У свемиру Га можемо видети у великим стварима. Међутим, најзначајније је то што Га можемо видети у последицама до којих Он може да доведе у нашим животима – у нама самима.
Поразмислимо о томе употребивши компас за илустрацију. Игла показује север зато што постоје силе магнетских линија које делују свуда на свету, протежући се између северног и јужног магнетског пола. Ми те линије не можемо да видимо, али можемо да видимо последице њиховог деловања на компасу.
Потребан нам је нарочити инструменат да би нам показао земљино магнетско поље. Без компаса га нисмо свесни.
Исто тако нам је потребан нарочити инструменат да бисмо открили Божије присуство и Његов утицај. Он нам каже у Библији: „Земаљски човек не прима што је од Божијег Духа, јер је то за њега лудост, и не може да сазна, зато што о томе треба на духован начин расуђивати“ (1. Коринћанима 2:14).
Као што компас мора да поседује магнетски материјал да би му омогућило да се одазове магнетским силама, тако и нама треба Божија природа у нама да би нам омогућила да осетимо и да се одазовемо на духовну стварност.
Ја се свакодневно молим Богу, тражећи од Њега да ме води. Видео сам Га како управља мој живот на разне путеве и канале који су ме довели где се управо сада налазим. Сигуран сам да ако наставим да Га молим да ме упути, да ће то и учинити.
Он је преузео вођство у мом породичном животу, и зато имам веома јак и добар породични живот. Замолио сам Га да пази на њега и да га води, и могу да Га видим да то чини у животима моје супруге и моје деце. Има много примера које бих могао да изнесем, у којима сам видео Бога како одговара на молитву у мом животу и у животима чланова моје породице и других људи које познајем. Велика је то ствар знати да се Он брине за човекове невоље – па и моје личне проблеме и потребе. Он води и упућује мој живот, а кад разговарам са Њим, моје молитве су услишене. Он такође говори кроз Своју Реч – Библију, као и кроз околности и друге људе.
Кад сам био дете, много су ме занимали авиони. Користио сам сваку прилику да гледам како узлећу. Отац ме је водио на аеродром да гледам авионе како слећу и узлећу, па то и данас волим. Чак и после свег мог искуства са авионима, ја још увек волим да их посматрам.
Бавио сам се моделарством и сећам се како сам веома рано – када ми је било свега четири или пет година – имао идеју да једнога дана покушам да направим мали авион који би био покретан мотором за прање рубља моје мајке. То се наравно није догодило!
Моја амбиција је почела да се остварује док сам студирао аеронаутику на Мичигенском универзитету на коме сам дипломирао 1959. године.
Имао сам велику жељу да летим, те сам постао пилот у морнарици Сједињених Држава. Кад сам постао неспокојан тиме, студирао сам и даље до магистра наука. Тада сам почео да управљам извиђачким авионима. Кад је то изгубило свој изазов, молио сам се да ми Бог да нешто што би ме више испунило.
Године 1965. новине у морнаричкој бази су објавиле следеће: „Конкурс за астронауте.“ Оглас је износио тражене квалификације и позивао морнаре који су мислили да одговарају да се пријаве. Тако сам се пријавио – и чекао. Могућности да будем примљен су биле веома мале. Па ипак, био сам убеђен, ако Бог жели да постанем астронаут, Он ће ми свакако дати и место у НАСА програму.
Док је моја молба била решавана, морнарица ме је упутила у Гуантанамо залив на Куби. Свакодневно сам одлазио у администрациони шатор да питам да ли су примили поруку за мене. Коначно, после веома дугих месец дана, бар мени је изгледало дуго, порука је стигла. Требало је да идем у Хјустон на разговор и пробу. Конкуренција је била оштра. После још једног дугог месеца, Ал Шепард (Al Shepard) ме је нашао и донео добре вести – био сам изабран!
Прешли смо у Хјустон с дефинитивним осећањем да је то оно што је Бог желео од нас. НАСА је изабрала нас деветнаесторицу за аеронаутичку обуку. Испочетка ми се чинило да мој ред да полетим у свемир неће никад доћи. Био сам у помоћној групи мисије Апола 9, 10 и 13 – осећајући се спутаним што нисам могао да будем у летачкој посади. Тако смо се моја жена и ја много молили у вези са тим.
Волео бих да сам могао да идем на Месец. Али уместо тога, Бог који је љубав, дозволио ми је да летим скоро четрдесет милиона километара у мисији Скајлаба. Бог је прибавио другу изванредну могућност за мене у свемирском броду. Ако никада више не будем летео у свемир, то неће пољуљати мој свет. Оно што сам већ научио о свемиру, свакако је увећало моје схватање о Богу.
Сећате ли се колика је величина свемира и како је меримо – не километрима, него светлосним годинама? Мислим да је немогуће радити на пољу свемирске технологије и истраживања – бити упознат са величином и прецизношћу свемира – а не бити сигуран да то није све могло да се деси случајем. То је морао остварити Врховни Планер и Стваралац. Мој рад на свемирском програму је учврстио моју веру у Бога, Створитеља.
Али Он је више од тога. Врховни Планер, Створитељ свемира, брине се за сваког појединог од нас на специфичан и личан начин.
С једне стране, ми се чудимо бескрајној величини свемира. С друге стране, Бог је начинио ствари тако микроскопске да их чак не можемо ни видети – као што су атом и његови чинитељи. Он их је направио са истом том брижном прецизношћу са каквом је начинио и огромни свемир. По величини, човек се налази између величине Сунчевог система и једног атома. Да ли ће нас Бог превидети кад се брине за остале ствари?
Логика каже да неће, а исто тако ми говори и моје лично искуство са Њим. Он је Бог који се брине не само за Своју огромну васиону, него и за сваког појединца, наше свакодневне потребе и наш однос са Њим.
САДРЖАЈ
14
Са једног небеског предмета на други
Зашто би један доктор астрофизике променио своју каријеру и постао теолошки професор?
После духовитог одговора: „Ја сам прешао са једног небеског предмета на други,“ др Роберт Њуман (Robert C. Newman) говори о трагедији која је утицала на његово размишљање.
Директор РАДАН-а Дејв Фишер је водио разговор са др Њуманом на годишњем састанку Америчке научне афилијације (American Scientific Affiliation) на Истерн Колеџу (Eastern), у Св. Дејвидсу у Пенсилванији августа 1981. године.
Др Роберт Њуман има четири академска ранга и ради на петом. Добио је диплому из природних наука из физике на Дјук универзитету (Duke), докторирао је астрофизику на Корнил универзитету (Cornell), добио је диплому магистра теологије на Фејт богословском семинару (Faith Theological Seminary), и S.T.M. на Библијској теолошкој школи (School of Theology). Тренутно је кандидат за доктора теологије на Вестминстерском семинару (Westminster Seminary).
Читаоци Муди Преса (Moody Press) познају др Њумена као ко-писца – са покојним професором Питером Стонером (Peter Stoner) – Муди Прес ревизије Наука говори (Science Speaks) од 1976. године. Он је такође ко-писац – са Херманом Екелманом, млађим (Herman J. Ecklemann, Jr.) Прво поглавље књиге Постања и порекло Земље (Genesis One and the Origin of the Earth – Inter-Varsity Press, 1977).
Његово професионално занимање је укључило и постдокторске студије на Бартоловом истраживачком центру Франклиновог института (Bartol Research Foundation of the Franklin Institute) у Свартмору у Пенсилванији, и положај ванредног професора физике и математике на Шелтон колеџу (Shelton College) у Кејп Меју, у Њу Џерзију.
Сада је професор Новог завета на Библијском теолошком семинару (Biblical Theological Seminary) у Хартфилду, Пенсилванији, где исто тако држи курсеве из апологетике и узајмног деловања науке и хришћанства. Он такође управља Interdisciplinary Biblical Research Institute (IBRI), организацијом са седиштем у Хартфилду која организује предавања и прибавља писани и снимљени материјал различитих говорника за знавствене хришћанске предмете.
Др Њуман је члан научног друштва Америчке научне афилијације (American Scientific Affiliation) и члан Еванђеоског теолошког друштва (Evangelical Theological Society).
РАДАН: Др Њуман, зашто сте прешли са астрофизике на теологију?
РОБЕРТ ЊУМАН: Ја сам само прешао са једног предмета на други! Али искрено, моја научничка позадина помаже мом теолошком схватању и побољшава моју способност представљања научно веродостојну одбрану Божијег постојања.
Одлучујући фактор за промену моје каријере, био је један трагични случај који се десио у зоолошком врту. Управо пред завршетак мог доктората на Корнилу, присуствовао сам летњем семинару на тему динамике космичких гасова, који се одржавао на Универзитету Висконсина на Мадисону.
Док сам шетао по мадисонском зоолошком врту, угледао сам мало дете како се успузало на спољашњу ограду приближавајући се кавезу са слоновима. Мислећи да ће родитељи заштитити дете наставио сам да ходам. Кад сам био удаљен неких 150 стопа (50 метара), дете се провукло између шипки кавеза и било изгажено.
Тај несрећни случај ми се врзмао по глави. Да ли сам могао да спасим дете? Да сам повикао, да ли би ме мали послушао? Да ли је моја неодлучност довела до његове смрти?
Бог је употребио тај догађај да ме убеди да би требало да усмерим своју каријеру на нешто што је више од проучавања звезда. Да сам наставио са астрофизиком, могао сам у слободном времену да помогнем студентима да се упознају са хришћанством. Међутим много људи је могло да пропусти прилику да чује еванђеоску поруку због тога што сам се само мало времена бавио том службом.
Питао сам да није можда било начина да свој живот уложим у нешто што је продуктивније. Да, свакако би било потребно да проведем још неколико година студирајући за професора теологије. Али онда бих могао да предајем младим људима да постану корисни службеници еванђеља, а исто тако имао бих прилике да говорим по различитим колеџима, универзитетима и црквама о многим научним доказима који потврђују да је Библија заиста Божија Реч.
Да сам узео астрофизику за своју каријеру, могао сам допринети мало више светском познавању те области. Међутим усмерити људе ка спасењу био би много конструктивнији начин на који бих искористио свој живот.
РАДАН: Кад помињете да сте студирали астрономију на Корнил универзитету, многи од нас помислимо на др Карла Сејгана (Carl Sagan). Као домаћин телевизијског програма „Космос“, писац који се најбоље продаје и предмет са насловне стране једног Тајм часописа, Сејган често износи погледе који намерно искључују Бога.
За време ваших студија на Корнилу, да ли сте били изложени неким мислима које су ставиле на пробу ваше библијско веровање?
ЊУМАН: Рекао бих да Сејганови погледи тамо нису необични. Он још није био на факултету кад сам ја студирао, међутим председник астрономског одељења на Корнилу је др Томас Голд (Thomas Gold). Године 1948, заједно са чувеним британским астрономима Фредом Хојлом (Fred Hoyle) и Херманом Бондијем (Herman Bondi), Голд је развио теологију „постојаног стања“ свемира – претпоставка да је свемир одувек постојао без почетка. Ту теорију је врло тешко помирити са изјавом Постања 1:1: „У почетку створи Бог небо и земљу.“
Отада је наравно, сакупљено много података који су водили до супротних закључака од теоретисања Голда, Хојла и Бондија. Садашњи докази чврсто указују на закључак да је свемир имао свој дефинитивни почетак.
Голд није био тако отворен критичар хришћанства као што је Сејган, али моји професори би с времена на време наговестили да је хришћанство старомодно. На пример, у нашим дискусијама историје науке, они би често подвукли како су нека хришћанска схватања сметала научном напретку – као у случају Копернија.
РАДАН: Да ли су њихови погледи пољуљали вашу веру, макар привремено?
ЊУМАН: Нису, углавном због тога што сам ја већ научио да анализирам различите критичке погледе Библије за време претходних студија.
Одрастао сам у близини Вашингтона. Моји родитељи су били верни, и мајка ме је код куће научила много из Светог писма. За време мог дечаштва одлазили смо у цркву која је била на библијским основама, мада је каснијих година постала либералнија.
У колеџу сам међутим био свестан сукоба у мојим мислима у вези са тим да ли је Бог заиста говорио кроз Библију. Морао сам да идем на неколико обавезних курсева религије, који су постављали питања на која нисам умео да одговорим. Насупрот ономе што су ме родитељи учили, моји професори су сматрали Библију као колекцију мисли људи који су слепо тапкали за Богом, уместо као истиниту поруку од самог Бога.
РАДАН: Како сте одлучили чији је став тачан?
ЊУМАН: На једном таквом курсу, почео сам да примећујем да се објашњење одређених одломака Библије није поклапало са подацима онолико колико је то већ признато схватање чинило. Нарочито се сећам одломка из Књиге Данила. Либерални теолози су учили да је време између Данила и Макавеја било пророштво. Међутим кад сам изручунао време дато у том одломку, либерално објашњење је грешило за око сто година. Напротив, ако се заповест за поновно зидање Храма односила на Немијино време, онда се пророштво тачно поклапа са временом Исусовог рођења као Месије. Изгледало је да је правоверна интерпретација погађала тачно у мету.
Доста ми је помогло то што сам дошао у додир с књигама Луиса (C. S. Lewis) – била су то прва дела која сам видео, а да су потицала од једног интелектуалца који је такође био и хришћанин. Луисова дела су ми показала да је било одговора на питања која су побудила невоље у мојим мислима.
Нисам био сигуран да ли је једна интелигентна особа заиста могла да верује у чуда. Али Луис ми је помогао да видим да исто тако као што ми можемо да делујемо и чинимо да се одређене ствари догоде, које се иначе не би десиле, тако и Бог може да ствара и манипулише догађајима. На пример, ако положим перо на сто, оно се само од себе неће подићи у ваздух. Али ја могу да се умешам и подигнем.
Човечије дело подизања пера је „натприродно,“ у смислу да мртве ствари у природи не могу тако нешто да учине. Бог може да учини ствари које су на још вишем нивоу од људских дела. Ми дефинишемо Његова „натчовечанска“ дела као чуда – људски немогућа остварења која су у склопу Божије силе да их учини.
Од тога је можда још важније било што сам приметио сукоб између две идеологије – што сам могао видети резултате тих различитих гледишта. Исход скептицизма мојих професора је била религија без силе. Моји родитељи су, с друге стране имали лични контакт са Христом, који је донео необориву промену у човековом животу.
РАДАН: Дакле Cornell Graduate School није било прво место где сте морали да се умно заиста презнојите да бисте одлучили да ли је библијско хришћанство имало смисла?
ЊУМАН: Тачно. И кад су почели да праве спорно питање о томе како су неки хришћански погледи сметали напретку науке, није ми требало много да откријем чињеницу да погрешна схватања у било којем предмету спречавају напредак.
Неки професори су цитирали неке старомодне начине разумевања одређених библијских одломака, поредећи их са савременим теоријама науке дошавши до закључка да је Библија бесмислена. Али како можемо да поредимо науку двадесетог века са тумачењем Библије из шеснаестог века? Тврдити да је наука супериорнија од Библије зато што су данашња схватања научних феномена супериорнија од застарелих тумачења Библије, није исправна ученост.
Убеђен сам да је Библија сасвим поуздана. Међутим наше схватање – нарочито делова са научним рачвањем – подешава се из века у век. Расправа би у ствари требало да буде између онога што може добро да се разуме о ономе што Библија каже на основу модерних информација, и атеистичких тумачења која се темеље на модерним открићима – поредећи савремени атеизам са савременим хришћанством, а не стављајући савремени атеизам са древним хришћанством.
РАДАН: На основу својих посматрања, да ли би било поштено рећи да сама Библија није спречила напредак науке, него да је то учинило нечије тумачење исте?
ЊУМАН: Да. Ми који се уздамо у Исуса, још увек смо људи склони грешкама. Неки од нас нисмо ни изблиза довољно пазили на то да направимо разлику између „Господ рече“ што је откривење, и „човек рече“ што је тумачење.
РАДАН: Поред открића интелектуалне непроменљивости у хришћанству, да ли је било и неке ваше потребе која вас је привукла Христу?
ЊУМАН: Врло рано у животу, разумео сам да је Бог праведан и да сам Му био неугодан, и да заслужујем казну зато што нисам био довољно добар. Кад ми је било седам година, молио сам се с пастором мојих родитеља да ми Бог опрости.
Међутим, нисам разумео важност онога што сам учинио све док нисам примио дубље библијско знање на Корнилу. Херман Екелман је био истраживач у корнилском центру за радиофизику и свемирско испитивање. У Вери библијске цркве (Faith Bible Church) у Итаки, Њујорку, користио је своје научно и библијско образовање да помогне студентима на колеџу. Многи од њих су се упознали с Богом кроз његова предавања. Углавном због његовог примера, као и кроз пример председника семинара др Алана Макреја (Alan MacCrae), наслутио сам Божији позив за сличну врсту предавачке службе.
Мислим да делим још једну потребу са свим човечанством – потребу за схватањем свог места у свемиру и да нађем испуњење у њему. Нашао сам да библијско хришћанство даје задовољавајуће одговоре о томе шта је живот и смисао постојања.
Бог је начинио један веома сложен свемир, и саградио га је на такав начин, да ако људи желе да иду својим путем, у одређеним границама они то онда и могу. Свемир је у ствари морално испитивачко тло.
РАДАН: Да ли бисте тиме хтели да кажете да је Бог нешто више од Створитеља свемира – да се Он лично занима за свако од Његових преко седам милијарди створења?
ЊУМАН: Бог је показао ту чињеницу у мом животу, образовно и професионално. Изабрао сам студије на колеџу првенствено зато што сам могао да добијем стипендију. Дошло је до некакве збрке, тако да сам је скоро изгубио. У последњем тренутку су ме позвали на разговор и дали ми стипендију.
Па ипак, колеџ је имао важан утицај на моју крајњу одлуку да предајем на семинару, зато што је критиковао Библију на тако високом нивоу важности у мојим мислима, да сам морао да одговорим на детаљне оптужбе директним одговорима.
Одлазак на Корнил за дипломске студије је било исто тако по провидности. Ја штавише нисам ни планирао испочетка да тамо шаљем молбу. Међутим мој саветник на факултету ми је предложио да се пријавим на неколико других факултета. Наравно, било је то на Корнилу где је Херман Екелман учинио тако дубок утисак на моју духовну зрелост и моје планове за каријеру.
А затим и онај несрећни случај са дететом у зоолошком врту. Такве ствари се не дешавају врло често. Ипак „десило се“ да сам био управо тог трагичног момента присутан, и Бог је то употребио да се чврсто одлучим да предајем за Њега.
РАДАН: Ја понекад зовем догађаје који изгледају послани од провидности: „усклађени случајеви.“ Како би се сложили с тим?
ЊУМАН: Свиђа ми се тај израз – као да је у шали. Ако су ови важни догађаји у мом животу били случајни, они су се свакако десили на изразите начине.
Не верујем да Бог жели да сваки хришћанин астрофизичар промени каријеру. Бог има појединачно вођство за свакога.
У мом случају, моја научна позадина ми помаже да разумем Божију силу и мудрост, и повећава моју способност да представим научно могуће доказе за Његово постојање. Убеђен сам да Бог који је створио звезде користи Своју велику мудрост и силу да упути сваког од нас на каријеру која ће нам пружити највише задовољства и бити најконструктивнији начин живота.
САДРЖАЈ
15
Прелажење мостова
Замисли себе у великој опасности само са једним путем у сигурност. Мораш да пређеш преко моста чија ти конструкција није позната и чија ти је чврстоћа сумњива. Како би одлучио да ли да предузмеш ризик поуздавши се у њега?
Џон К. Холмс (John K. Holmes), је као студент математике и физике наишао на овај проблем који се подударао са духовном дилемом пред којом се налазио. Кад је то једном већ било решено, он је увидео да су необичне ствари почеле да се дешавају, „пошто је Бог почео да одговара на молитву, моја вера у Њега је постепено све више расла.“
Та вера у Бога је била често на испиту у Џоновом животу. Као млади поморац, открио је да је био једини хришћанин на свом првом броду. Видео је испит своје вере у животима многих које је срео на својим путовањима у многим лукама света.
Као представник за Inter-Varsity у Африци, брзо је схватио да је хришћански живот био свакодневна борба многих домородачких студената, које су другови избегавали или које су рођаци и пријатељи одбацили. Али он је видео и промену коју је Исус Христос чинио у њиховим животима пошто су се у потпуности предавали Њему. Бодрило га је то што је видео да су „многи запажени студенти, најбољи у Африци, делили исто искуство Исуса Христа“ које је он сам имао.
Џон каже да је за њега прави освежавајући фактор у животу био што је могао да путује и ради у другим земљама, међу другим културама – и што је знао да „постоји мост вере за свакога на свету да га пређе!“
Џон К. Холмс је академски декан у Стони Брук школи (Stony Brook School), у Стони Бруку, у Њујорку. Рођен је на југу Енглеске и постао је магистар математике и физике на Универзитету у Кембриџу.
Радио је више година у Африци, углавном на Универзитету науке и технологије у Кумаси, у Гани, где се успео до нивоа главног професора. Много је путовао по Африци као представник Inter-Varsity Christian Fellowship-a.
Објавио је неколико научних чланака и био је уредник листа SPAN, хришћанског часописа приређеног за студенте у Африци. Данас је одговоран за образовање и духовни напредак четири стотине дечака и девојчица у хришћанском интернату у североисточном углу Сједињених Држава.
Решење једног јединог проблема је потпуно променило мој живот. Дозволите ми да вам испричам како се то десило.
Док сам био на другој години средње школе у Вимблдону, у Енглеској, позвали су ме у летње спортско одмаралиште. Међутим једна ствар ми је сметала. Сетио сам се да кад сам први пут био позван, затражили су да сви са собом понесу Библију. Нисам био одгајан у хришћанској породици, па зато нисам могао да разумем зашто би Библија била неопходна у одмаралишту. Ипак, нашао сам један прашњави стари примерак и понео га са собом. Свиђало ми се у одмаралишту, али било је прилично досадно кад је на вечерњем састанку читана и разматрана Библија. То ми није ама баш ништа значило.
Упркос овог правила, ипак сам одлучио да опет идем. Игре су биле забавне, а учесници су били врло фер. Овог пута сам слушао пажљивије на вечерњим састанцима. Шта год да је Исус Христос био, почео сам да осећам као да је Он учинио нешто за мене. То ми није годило, зато што сам занемаривао ту могућност целог свог живота.
Моја породица се прилично противила хришћанској цркви. Мој отац је једном био секретар црквеног спортског клуба. Али, једног дана, благајник – један од водећих личности у цркви – нестао је, поневши са собом клупски новац! Није ни чудо што нас је отац васпитао да верујемо, да су сви који одлазе у цркву лицемери. Тако сам и ја мислио. У нашој кући, недеља је била дан кад се радило у башти, а затим уживало у најбољем обеду у седмици.
Али сада у том одмаралишту, почео сам да размишљам да можда не би требало да осуђујем све хришћане, само зато што је било јасно да један човек није успео да живи као хришћанин. Сетио сам се да сам познавао неке вернике чији су животи свакако били угодни Богу – ако је Он био стваран.
Разговарао сам са управитељем одмаралишта. Рекао сам му да се моја породица не би обрадовала кад бих им рекао да сам желео да постанем хришћанин. После неколико дугих разговора са разним људима, рекао сам им шта је разлог мог противљења: Нисам могао да се предам Христу, зато што нисам био сигуран шта ће се десити ако то учиним! Можда Бог уопште и не постоји; тада бих узалуд узнемирио своје укућане.
У то време сам учио физику и примењену математику припремајући се за пријемни испит на универзитету, и мој саветник је то знао. Тада ми је постављено битно питање: „Претпоставимо да ниси сигуран да ли да пређеш реку преко моста који ти изгледа прилично климав. Шта би учинио? Да ли би био практичан у вези са тим, или, да ли би покушао да ствар решиш теоретски? Да ли би применио математику и физику, сео и покушао да прорачунаш напетост и притисак који делује на мост – или би закорачио прво једном ногом, а онда и другом, да видиш да ли ће те одржати?“
Пошто сам о том питању размислио неколико тренутака одговорио сам: „Претпостављам да би то зависило од тога колико заиста желим да пређем.“
„Претпоставимо да се ради о животу и смрти.“
„Онда бих закорачио на мост!“ Одлучио сам.
Мој пријатељ је климнуо главом. „Зашто онда не би то учинио да нађеш пут до Бога? Размишљај о Исусу Христу као о мосту. Немаш шта да изгубиш. Ако је све то мит и фантазија, неће се ништа десити. Нећеш бити у горем положају од овога у коме се сада налазиш. Међутим ако твој корак вере буде награђен, онда се твој покушај заиста исплатио. Зашто не би рекао Богу да почињеш да размишљаш о томе да је Он стваран – да би Исус Христос могао заиста да буде Његов Син – и да почињеш да желиш да се поуздаш у Њега својим животом?“
Те вечери, у самоћи, молио сам се у овом смислу: „О, Боже, нисам сигуран да ли постојиш или не постојиш – али ако постојиш и ако си послао Исуса Христа да буде мој Спаситељ, онда желим да се поуздам у Њега и да Те сам лично упознам.“
Нисам се осећао нимало друкчије непосредно после тога. Међутим, после неколико недеља и месеци, стављајући своју веру у акцију, почео сам да сагледавам резултате. Моја породица је била убеђена да је моје ново занимање било нешто што ће брзо проћи, те се нису непотребно секирали. Међутим, како је време пролазило, било ми је јасно да моја вера постаје јача. Схватио сам да сам сада био потпуно сигуран да је Бог стваран; ушао сам у лични однос са Њим поуздањем у Његовог Сина, Исуса Христа.
После неколико месеци, позвали су ме на служење војне обавезе у британској војсци. Нашао сам се у Краљевској морнарици. Моја вера је стављена на пробу за време обуке на мом првом броду – колико сам могао да знам, био сам једини хришћански верник у целој посади. Али читање Библије ми је много помогло. Исто тако и састанци са другим хришћанима кад ми је био дозвољен излазак на копно. Тада сам упознао супругу декана РАДАНА. Џилијан Барет (Gillian Barrett) је тада била мала девојчица, која је вирила преко ограде степеница да види ко је долазио на суботње вечерње састанке који су се одржавали у кући њених родитеља у Хинчли Вуду, у Јужном Лондону. Наш следећи сусрет је био на хришћанској конференцији у Гал Лејку, у Мичигену, после тридесет година. Због тог поновног сусрета ја данас могу да поделим своје сведочанство са вама.
После четири године обимног путовања у Краљевској морнарици, отишао сам у Кембриџ на универзитет – један од два Британска најбоља универзитета – да студирам математику и физику. Тада сам већ имао јаку личну заједницу са Богом. Већ сам имао задовољство да Му доведем одређени број људи преко тог истог моста вере, који сам и сам прешао у спортском одмаралишту.
Радио сам годину дана у Сједињеним Државама; тамо сам упознао и своју жену. Затим сам предавао на Сент Лоренц колеџу (St. Lawrence College) у Енглеској. Као резултат мојих путовања, почео сам да схватам да је Бог кога сам љубио могао да задовољи потребе сваке особе на свету.
Увидео сам да Он жели да више времена проведем упознавајући друге са Њим.
Тако сам 1954. године прихватио да предајем математику и физику на Универзитету науке и технологије у Кумаси, у Гани. У раздобљу од две врло напорне године, био сам на сваком универзитету по том целом великом континенту. Тамо и у Кенији смо моја жена и ја провели петнаест година, радећи са Inter-Varsity Christian Fellowship-om гледајући како су хришћанске групе по универзитетима и колеџима расле по целој Африци.
Већина саветника и помоћника у овим групама су били професори математике, науке и машинства. И дан-данас тамо где се налази јака машинска школа, тамо је увек јако и хришћанско сведочанство – верујем да је то зато што инжењери воле оно што раде!
Ја се нисам упознао и радио само са хришћанима у Америци и Африци, него и у Индији, Шри Ланки, Малти, Хонгконгу, Сингапуру, Аустралији и другим местима Далеког Истока. Увидео сам да ма који језик говорили или ма које боје коже били, ти хришћани су имали искуства са Богом која су била врло слична моме.
Једном док сам био у Африци, пријатељ ми је рекао да је био први из свог племена који се поуздао у Христа. Он је долазио из потпуно друкчијих друштвених околности него ја – његово образовање се практично сводило на нулу. Па ипак осећао сам да између нас постоји већа привлачност него између мене и председника универзитетског одељења на коме сам радио. Био је научник као и ја, који је дошао из Енглеске и похађао школе и универзитете врло сличне онима на којима сам и ја био. Међутим, он није познавао Бога и није могао да разуме нашу веру у Њега. Верни члан племена је знао и разумео, и то је чинило разлику у нашем заједништву.
Неким мојим нехришћанским колегама у науци, моја хришћанска вера је била смешна. Неки од њих су ми постављали питања на која је било тешко одговорити. Међутим искуство ми је показало да је далеко више тешких питања за оне који не верују да Бог постоји него за мене.
Као студент на колеџу, био сам зачуђен складом свемира. Да ли је све то могло настати случајем? Како је живот почео? И да ли је у томе било икакве сврхе? Ако нема сврхе живота, онда би наша филозофија требало да буде: „Једи, пиј и весели се; сутра ћемо умрети.“ Али претпоставимо, с друге стране, да постоји једно врховно Биће које је планирало свемир и створило човека за своју сврху. Онда ти и ја морамо да Га тражимо, и нађемо Његову вољу за своје животе.
Да то пронађем, за мене је било веома узбудљиво. На другој страни моста вере, није само Бог који нас чека с добродошлицом, него и велико и разнолико друштво људи који су такође прешли преко њега.
САДРЖАЈ
16
Ја сам карика која недостаје
Оно што је почело као хоби за Дејвида Фишера (David Fisher) сада је служба која се емитује на језицима које разуме више од милијарду људи.
Један је од уредника ове књиге, он је служио на три радио-станице Trans World Radio (TWR), мисионарске радио мреже од шест милиона вати која обухвата 80 процената копнене површине света. Док је био на задатку у иностранству 1971. године, успутна сугестија мађарског колеге прерасла је у бреме за досезање људи које је раније било занемарено – и низ „усклађених случајева“ учинило је да то постане могуће.
Дејвид Фишер је дипломирао енглески језик на Робертс Веслијан колеџу у Рочестеру, Њујорк (Roberts Wesleyan College, Rochester, New York). Затим је примио диплому за мисионарску радио технологију (Missionary Radio Technology) на Муди библијском институту (Moody Bible Institute), где је дипломирао 1960. Похађао је курсеве у Институту за славистику, Витон, Илиноис (Institute of Slavic Studies, Wheaton, Illinois), а тренутно студира ванредно за магистериј из интеркултуралних комуникација (Cross-Cultural Communications) на постдипломској школи Витон.
Дејв је радио као главни инжењер на хришћанској радио-станици, Ланкастер, Пенсилванија (WDAC, Lancaster, PA) од 1960. до 1963. У јуну 1963. он и његова жена Дорис и њихова породица почели су да раде за Trans World Radio (TWR) у Монте Карлу, Монако. Након овог задатка уследили су други на станицама организације у Свазиленду у Африци и на пацифичком острву Гуам.
Фишерови имају троје деце: Луиза, која је сада удата и живи у Њу Хемпширу (New Hampshire); Џој, која ради на свом докторату из психологије на Универзитету Минесота; и Пол, који је бруцош на факултету и студира информатику.
Године 1978, Фишер је затражио од TWR-a да му да „позајмицу“ како би задовољио специјализоване програмске потребе Славенског еванђеоског друштва (Slavic Gospel Association). Постао је директор емитовања Радио академије наука (РАДАН), уређујући програм који заједнички користе SGA и TWR.
Поред више од хиљаду радио сценарија, аутор је неколико десетина чланака за Муди месечник (Moody Monthly), Сведока алијансе (Alliance Witness), Хришћанског читаоца (Christian Reader), Еванђеоског светионика (Evangelical Beacon) и Младог амбасадора (Young Ambassador).
„Шта бисте урадили,“ претерано се одушевљавао телевизијски спикер оним комерцијално-сладуњавим тоном гласа, „када бисте освојили петсто долара недељно, до краја живота?“
Насмејао сам се на идеју да се упустим у наградну игру коју је он рекламирао. Али док сам размишљао о његовом питању, одазвао сам се одговором који ме је изненадио. „Да никада не бих могао да зарадим иједан долар у свом животу, мислим да бих радио управо оно што сада радим!“ рекао сам себи.
Како сам се укључио у тако задовољавајући посао? Хајде да се вратимо на кључне тачке.
„KEDVES HALLGATOINK“ (изговара се КАД-веш ХАЛ-га-то-инк), почео је глас на мађарском у студију иза звучно изолованог прозора – чудно звучи начин да поздрави своје „драге слушаоце“, помислио сам.
Док сам подешавао аудио-модулацију у студију, наредних неколико минута нисам ништа разумео. Али знао сам да енглески има једнако мало смисла за већину људи на свету као и мађарски за мене. Зато смо ми мисионари Trans World Radio (TWR) емитовали програме на седамдесет три језика. („Ко год“ је важна реч!)
Када је мађарски говорник наставио, присетио сам се првог пута када сам срео Џоа Стајнера (Joe Steiner), витког човека високог око 180 цм чији је резонантни глас струјао из звучника. Заједно смо студирали на Муди библијском институту убрзо након што је отишао из своје домовине 1956.
Џо је био уверен да је Бог желео да се он припреми за неку врсту хришћанске службе. Један професор је мислио да је Џо сигурно погрешно разумео Божије вођство – да би његов енглески са јаким акцентом сметао његовом проповедању.
Али Бог је показао Џоу зашто је желео да боље говори мађарски него енглески. Његов глас је пролазио кроз регулатор јачине под мојим прстима, на путу до ушију многих од петнаест милиона људи који говоре мађарски у Мађарској и у суседним земљама.
Често се нисмо заустављали на крају радног дана, јер је Џо наставио да тежи ка бољем квалитету. Након што смо се молили за проширење наше мађарске музичке библиотеке од осам оригиналних песама, моја породица и ја смо провели три годишња одмора снимајући 180 песама у Мађарској и у Југославији. Да ли је Бог морао да услиши наше молитве упирући Својим прстом у људе који су му скренули пажњу на потребу?
После једног снимања 1971. Џо није отишао из студија. Усне су му се вратиле на обично изражавање (почео је опет да говори енглески уместо мађарски) када се поверио: „Дејв, имамо проблем. Неверници не схватају озбиљно ствари које им говоримо. Учени су да је Библија књига коју је саставио човек и да је наука доказала да Бог не постоји. Шта да радимо?“
Молитва и дискусија су нас уверили да треба да одговоримо на примедбе неверника и успоставимо веродостојније хришћанско сведочење у Мађарској. После посла који ми је додељен сваког дана, одлазио сам кући да испитам одговарајући материјал – писао сам га на енглеском да би га Џо превео.
Ускоро је Џо са ентузијазмом причао онима који су емитовали у другим одељењима TWR о скриптама. Многи од њих су одлучили да их преведу на своје језике.
Укупан број људи који су могли да чују програм на својим језицима прешао је милијарду 1978. године – пошто је нова станица TWR-а на Гуаму почела да га емитује у Кини на мандаринском и кантонском дијалекту. У то време сам био премештен на Гуам, где сам помагао да се нова станица пусти у етар и добијао све већа задужења.
Једна ствар ме је заиста збуњивала: док је домет скрипти растао, количина расположивог времена за њихово истраживање и правилно писање се смањивала. Да ли је Бог покушавао да ми нешто каже?
„Усклађени случај“ је одговорио на то питање касније те године. Један мисијски вођа је пажљиво разгледао огласну таблу цркве у којој је био гост говорник. Питер Дејнека, млађи (Peter Deyneka, Jr.), генерални директор Славенског еванђеоског друштва (SGA) у Витону, Илиноис, приметио је писмо једног од мојих колега мисионара на Гуаму.
Пастор Дејнека је са интересовањем прочитао да је нова TWR станица уврстила руски језик у свој распоред. На брзину је нешто прибележио, питајући до којих делова огромног пространства једанаест временских зона Совјетског Савеза допиремо, у које доба дана и колико добијамо писама од слушалаца. Мисионар коме је то питање било упућено, проследио ми га је и замолио да ја одговорим.
Петров уобичајени одговор: „Хвала на информацији,“ био је пропраћен дописом. Двомесечни програм SGA „Молитва и слављење“ помиње план за почетак нове серије емисија за Совјетске студенте и скептике – „Радио академија наука“ или скраћено „РАДАН“.
Да ли је ово био одговор на моје растуће бреме да проширим списатељску страну своје службе? Или је то било искушење да нас избаци са колосека? Моја супруга Дорис и ја смо се ревносно молили. Требамо ли да се у то упуштамо? Зар нам Бог није дао доживотни позив за мисионарски радио на некој другој локацији у иностранству? Како бисмо могли то да знамо са сигурношћу?
Да бих то сазнао, писао сам Питеру Дејнеки, наводећи своје прошло искуство и прилажући примерке скрипта да би могао да процени да ли се његова потреба поклапа с мојим способностима.
Пошто је поделио садржај мога писма с особљем радиа SGA, одговорио је: „Ако осећате да вас Господ тако води, биће нам драго да се придружите нашем тиму овде у Витону.”
Бог никоме није проговорио визијом током ноћи. Али дуж трагова људских путева, отисци стопала су били непогрешиво Његови.
Слични отисци на њиховој страни довели су SGA до проширења службе. Руски емигранти су дали неке назнаке док су им мисионари сведочили у Европи и САД-у. Након што су први пут чули еванђеље, неки би рекли: „Моје срце би желело да верује, али ме разум кочи.“
Кад бисмо их замолили да нам објасне шта тиме мисле, они би увек открили неке атеистичке препреке које су чули на часовима совјетске науке: „Наука је сто пута доказала да Бог не постоји.“ „Космонаути су истраживали небеса, и ниједан Бог (који се увек пише са малим ‘г’) није био тамо.“ „Библија каже да је Земља створена 4004. године пре нове ере, али наука зна боље.“ „Библија је књига коју је саставио човек. Препуна је грешака.“
Након што су им приказали филмове Муди Института за науку синхронизоване на руски, мисионари SGA су открили да емигранти постају отворени за еванђеље. Али шта је са 260 милиона Совјета који још увек живе у Совјетском Савезу? Филмови нису могли да допру и до њих. Шта би могло?
Један мисионар је приметио: „Људи могу да постављају зидове око својих земаља, али не могу да постављају и кровове изнад њих.“ Више од 90 одсто радиа у Русији може да прима краткоталасне емисије са станица ван совјетских граница. Хиљаде слушалаца је спасено откако је SGA 1941. године покренуо руско мисионарско емитовање. На основу искуства емиграната, питали смо се, неће ли се више људи одазвати ако би нови програм могао да разоткрије ову велику препреку, ослобађајући праву науку од атеистичких искривљености које је задобила у совјетским школама?
Још један подстицај је уследио када је британски хришћански професор метеорологије посетио Монте Карло. Џо Стајнер (Joe Steiner) је поново започео, говорећи др Ерику Барету о скриптама које сам написао. Две године касније, Ерик је провео лето у међународном седишту SGA у Витону, на захтев Питера Дејнеке, постављајући темеље за потпуно нови евангелизациони програм за Русију, заснованом на науци. До септембра 1977. саставио је приручник од 47 страница износећи концепт који је требало да напишу други научници.
Када ме је Питер позвао да размислим о пресељењу у Витон, приложио је копију тог приручника. Када сам га прочитао, писао сам му: „Изгледа као да је Бог направио две половине истог плана – једну половину је ставио у ваше срце и разум, а другу у моје.“
У шали, понекад себе називам „кариком која недостаје.“ Сваки претходни задатак ме је припремио за моју садашњу одговорност – дајући ми довољно разумевања науке да знам шта доктори претпостављају у својим вишесложним речима, па ипак ме то одржава лаиком да бих знао колико да упростим или илуструјем материјал да би био разумљив просечном слушаоцу.
Совјетски студенти су научени да буду скептични према свим религијама и „светим књигама“. Па шта се дешава када један од њих изненада открије емисију која у великој мери цитира Библију? Он сам никада није видео Библију, а чуо је само негативне коментаре о њој. Сматра да је она на истом нивоу са „Алисом у земљи чуда!“
Ту долази наша веза за емитовање, пружајући чињенице које Бог користи да би руске слушаоце учинили пријемчивијим за Бога. У редовном програму, ми представљамо нове доказе да је свемир имао почетак – супротно омиљеној атеистичкој теорији да је материја постојала од вечности и да јој стога није био потребан Створитељ. Поткрепљујемо овај аргумент цитирајући научнике добитнике Нобелове награде.
Затим истичемо да се нови докази слажу са изјавама у Библији написане хиљадама година раније. Програм се завршава речима: „Можда је Библија тачнија него што су неки од нас мислили. Можда је вредно истражити колико је она заиста тачна!”
Скептик изненада налази себе како са новим поштовањем слуша библијске одељке који следе.
Људи се угледају на астронауте, дословно и фигуративно. Руси још увек памте да су први космонаути Јуриј Гагарин и Герман Титов рекли педесетих година прошлог века да нису видели Бога у свемиру. Многи Совјети сматрају те изјаве коначним доказом да Бог нигде не постоји. Како бисмо могли томе да парирамо?
Сазнали смо да је астронаут Џек Лаусма био хришћанин. Дао нам је сведочанства која смо превели и снимили на време да буду емитована док је био у орбити на свом лету Спејс Шатла Колумбија, 22-30. марта 1982. (Они међу нама који воле игру речи, његове речи називају „Аполо-гетским изјавама.”)
Понуда Лаусмине слике са аутограмом у етру, са Псалмом 19:1 и његовим коментаром о огромном свемиру који је створио Бог, донела је рекордан одзив слушалаца.
Студенти у Русији морају да похађају курсеве из атеизма, а сваки разред има атеистички начин мишљења. У тим предавањима често се понавља изјава: „Наука је сто пута доказала да Бог не постоји.“
Годинама су слушаоци понављали ту замисао у писмима мисионарским радио-станицама – наговештавајући да је такво емитовање губљење времена и „верско празноверје”, јер су људи сада били превише паметни да у то верују. Међутим, две године након што је РАДАН пуштен у етар, руски мисионари из Монте Карла Ник и Роуз Леонович приметили су следеће: „Прошло је више од годину дана откако смо примили такво писмо. РАДАН испуњава стварну потребу.“
Бивши уредник омладинског издања Правда слуша касете са програмима, назива их „јасним и убедљивим,“ и поставља још питања.
Хришћани емигранти у Западној Немачкој сматрају да је програм толико користан у одговарању на питања својих руских сународника да завлаче руку дубоко у своје џепове да би га спонзорисали на додатној станици. По недељној цени од неколико стотина долара, ово је највеће поверење које су слушаоци дали било ком програму у историји емитовања на руском.
Вође цркава које верују у Библију у Русији траже од сваког новообраћеника који жели да се крсти да каже на који начин је био спасен. Осамдесет одсто њих каже да је мисионарски радио био њихов први контакт са правим хришћанством! Понекад Бог користи само радио да их доведе до спасења. Он чешће користи емисије да би побудио интересовање код људи да сазнају више од локалних хришћана, који их затим воде ка обраћењу.
Девет станица сада преноси програм, користећи укупну снагу од три милиона вати да адекватно покрије цео Совјетски Савез.
Хришћани који се баве инжењерством, медицином и другим наукама помажу сведочанствима и предлозима тема и, повремено, готовим рукописима. Чланови научног факултета Витон Колеџа били су од посебне помоћи, позивајући ме да присуствујем њиховим недељним предавањима које називају „научни сендвич семинари” („science sandwich seminars“) и консултујући се о разним детаљима скрипaтa.
Као студенти, скоро сви у нашим циљним земљама су запамтили реченицу „наука је сто пута доказала да Бог не постоји“. Питамо такве људе: „Стварно? Можете ли навести макар ЈЕДАН доказ за то?“ Док схватају колико су изјаве против Бога шупље, ми наводимо чврсте аргументе за Бога: „Ево изобиља доказа да Он постоји – и да је променио животе који се не могу објаснити на други начин.“
Застрашујуће је, па ипак испуњавајуће, бити таква карика – застрашујуће по питању одговорности, а испуњавајуће по питању резултата. Бог ме је изабрао да будем диригент преко кога Он комуницира са Русима и осталима који никада неће чути за Њега осим кроз њихов „кров који прокишњава“.
САДРЖАЈ
17
Медицински Магелан педијатријске хирургије
Др Еверет Куп (Dr. C. Everett Koop) је предводио пут у развијању педијатријске хирургије од њеног самог „зачећа“ све до сложене животно спасавајуће науке.
Замоливши га да каже шта му је била највећа част, он спомиње угледну French Legion of Honor (Француска Легија Части), коју му је доделио председник француског парламента 1980. године – то је награда која превазилази његове златне медаље и друге професионалне ловоре.
Спретност која му је донела јавно признање, као једином хирургу за кога се зна да је раставио три пара сијамских близанаца, логична је и природна последица његове тридесетпетогодишње каријере у којој је предводио серијом новитета хируршке специјалности. Као главни хирург дечије болнице у Филаделфији, он је установио прву шок-собу у свету 1962. године. Он је овако објаснио резултат тога: „Док смо пре двадесет и пет година, губили 90 посто беба са нарочитим недостацима ми данас спасавамо 90 посто“ – наводећи као пример esophageal atresia, недостатак нормалног отвора једњака, као запажени пример.
Као професор педијатријске хирургије на Пенсилванијском универзитету (University of Pennsylvania School of Medicine), он је обучио многе друге хирурге, учинивши да сличне спасоносне вештине буду на располагању локалном становништву по целом свету.
Председник Реган (Reagan) је поставио др Купа на место Врховног Хирурга САД-а 1981. године.
Др Еверет Куп је члан управе свеучилишта Америчког колеџа хирургије и америчке педијатријске академије (American College of Surgeons and American Academy of Pediatrics), као и члан више од десет медицинских друштава по целом свету. Служио је као председник Хируршког одељења америчке академије педијатријске хирургије и Америчког педијатријског хируршког друштва (Surgical Section of the American Academy of Pediatric Surgery and American Pediatric Surgical Association).
Био је главни хирург дечије болнице у Филаделфији за време истакнуте тридесетпетогодишње каријере. Такође је био професор педијатријске хирургије на Универзитету пенсилванијске медицинске школе (University of Pennsylvania School of Medicine).
Др Куп је био главни уредник Журнала педијатријске хирургије (Journal of Pediatric Surgery) и служио је на уредничком савету за сличне публикације у Немачкој и Јапану.
Његова популарна дела обухватају The Right to Live: The Right to Die (Tyndale, 1976); Whatever Happened to the Human Race, with Francis A. Schaeffer (Revell, 1979); и Sometimes Mountains Move, with Mrs. Elizabeth Koon (Tyndale, 1979).
РАДАН-ов директор Дејв Фишер је водио разговор са др Купом у септембру 1979. године у Витон Колеџу, у Илиноису.
РАДАН: Др Куп, ваш најпознатији хируршки захват је био у одвајању Родригезових (Rodriguez) близанчади 1974. године – Сијамских девојчица. Молио бих вас да нам кажете нешто о тој операцији? Како су биле спојене?
ДР КУП: Пa ето, било је као да су седеле једна другој у крилу. То се зове ishiopagus близанци, што значи да је коштани пелвис, који је требало да обе имају у облику затвореног круга, био спојен у једну велику отворену елипсу.
Компликације су биле у томе што је мокраћни вод прелазио од једног детета до другог, и двоје деце је имало само једно дебело црево, један ректум и четири вагине. Џигерица је такође била један једини орган, али такав да га је било могуће поделити.
РАДАН: Са тако много абнормалности, да ли сте могли да постигнете потпуно нормално функционисање у сваком смислу?
КУП: Да. Било је значајно то што се са оваквом врстом сијамских близанаца поступало хируршким путем два пута раније; у оба случаја једно дете није остало добро. У једном случају, једно дете је заостало; у другом је дошло до медицинских компликација, и није могло да расте. У оба случаја једно од двојки је морало да има перманентну колотомију, стални вештачки отвор у дебело црево уместо ректума.
Оно што је тако значајно код Родригезових девојчица било је што смо дотерали до два потпуно функционална женска бића. Споља, осим неколико ожиљака, оне се нису разликовале од два нормална детета.
РАДАН: Постоје ли знаци да ће својевремено моћи да имају децу?
КУП: То је свакако било наше очекивање. Међутим, скоро три године после операције над њима, Алта је ставила зрно пасуља у уста. Загрцнула се и зрно јој је отишло у душник. Угушила се на месту. Ништа се није могло учинити, штавише и да сам био поред ње.
Али њена преживела сестра је изашла из забавишта и ускоро ће поћи у први разред. Она је у сваком случају иста као и било које друго шестогодишње дете.
РАДАН: Чуо сам да је операција трајала десет и по часова. Какав вам је био хируршки тим?
КУП: Ја сам био капетан брода, и радио сам на одвајању. Затим сам радио на поправљању дебелог црева у оба детета. Помагала су ми три асистента. Имали смо уролога и његовог асистента који су се побринули за мокраћне путеве. Имали смо и ортопеда да се побрине о неким коштаним проблемима.
Поред тога, наравно, имали смо четири анестетолога – сви су били доктори – и четири болничарке. Тако нас је било шеснаесторо, све укупно.
Мислим да је један од разлога што смо били успешни, не само при овом раздвајању него и при два друга одвајања које смо успешно обавили, био у томе што смо унапред планирали шта би свака особа требало да чини у случају непредвиђених компликација. Увек се деси нешто погрешно, али имајући тако велики тим увек спреман да учини шта треба у право време, цео поступак је био успешан.
РАДАН: Колико је дуго трајало ваше планирање за десет и по часовну операцију у коју је било укључено шеснаест људи?
КУП: У случају Родригезових девојчица, састајали смо се недељу дана по један сат на крају сваког дана, и износили своје информације. Затим смо сели и разговарали поново о свему два дана пре операције. Поставили смо чланове тима на њихов посао.
Тада смо урадили нешто за шта мислим да већина људи не ради. Однели смо девојчице у операциону салу и имали генералну пробу. Радили смо све осим операције.
То је било од велике помоћи, зато што смо научили много тога о положају на операционом столу, шта ће се десити пошто их одвојимо, како ћемо се постарати за четвородуплости и тако даље. Дакле, проба је била корисна.
РАДАН: Ви сте примили приличну гомилу признања и похвала. Будите тако љубазни па нам помените нека?
КУП: Па ето, имао сам ту срећу што су ме признале колеге по целом свету. Примио сам највише признање које Британско друштво педијатријских хирурга (British Association of Pediatric Surgeons) може да додели: Денис Браун златну медаљу (Dennis Brown Gold Medal). Примио сам исто и од Америчке академије педијатрије медаљу (American Academy of Pediatrics, the Ladd Medal).
Пет универзитета ми је дало почасна звања – претпостављам да се то углавном темељило на ономе што се сматрало мојим хируршким искуством. Члан сам хируршких друштава у Европи и Азији као почасни члан – укључујући Јапан, Грчку, Француску, Немачку, Швајцарску, и неколико других земаља.
РАДАН: Шта мислите, да ли вам хришћанско веровање помаже у вашој професији?
КУП: Наравно! Ствари којима се бавим тичу се живота и смрти. Ја се често сусрећем с агонијом родитеља раздвојених смрћу од своје деце или пак који су суочени с тешким проблемима, неправилног формирања и дугорочних невоља.
Да не верујем да имам Бога који је чврст и поуздан, Бога који никада не прави грешке, не бих могао да наставим оно што радим. Потребна ми је та сигурност да ме разуверава да је оно што радим исправно, и она ми је потребна у мом свакодневном животу у свим невољама са којима се лично суочавам. Имао бих јако велике невоље са њима уколико не бих имао потпуну веру у Исуса Христа.
Мислим да се одлика мога постојања састоји у спојености мог живота као хирурга и моје вере у Христа.
РАДАН: Поменули сте да сте и сами преживели трауматично искуство. Да ли бисте могли то да поделите са нама и да нам кажете како вам је Бог помогао у томе?
КУП: Године 1968, моја жена и ја смо изгубили двадесетогодишњег сина. Он је био спретан планинар, али га је захватила лавина. Иако је био везан ужетом за свог друга, пао је на такав начин да је ударио као клатно у вертикалну стену и смрскао десно колено. Искрварио је и умро на висини од око седам стотина стопа изнад подножја планине.
РАДАН: Таква вест вероватно смрска родитељски дух на исто тако трауматичан начин као што се то деси и у дословном несрећном случају који је смрскао вашег сина?
КУП: Тачно. Ако вам се то никада није десило, не можете то разумети на прави начин.
Ја сам поступао са толико много умируће деце целог свог живота, да сам некако мислио да би ми количина таквог искуства помогла уколико бих морао и сам да прођем кроз тако нешто. Али могу вам рећи да ни сво искуство такве врсте на свету не помаже при губљењу сопственог детета.
Месецима унапред, Господ је припремао породицу за Давидову смрт. У јесен 1967. године био сам у Лос Анђелесу учествујући на тродневном квалификационом курсу педијатријске хирургије. Око пет минута пре завршетка последњег дела, неко из дворане је поставио питање трибини: „Шта рећи родитељима умирућег детета?“
Рекао сам: „Ја ћу одговорити на то питање“, а затим сам говорио без припреме последњих пет минута. Неко у публици је снимио моја запажања што је било објављено у Medical Tribune. Разговор који је уследио објављен је у фебруарском издању Reader's Digest 1968. године у чланку: „Шта ја кажем родитељима умирућег детета.“
У одговору на тај чланак стигло је стотине писама – већина је била од родитеља који су говорили о смрти свог детета. Невероватна разлика у реакцијама на смрт неизмерно нас је припремила док смо се слагали или док се нисмо слагали с различитим гледиштима. Гледајући уназад, можемо да видимо љубазну руку Небеског Оца која нам је понаособ давала лекцију из филозофије умирућег детета.
То је било време у животима чланова моје породице кад смо се једноставно ослањали свом тежином на Божију мудрост и љубав. Ми верујемо да човек не напушта ову земљу ни један једини дан пре него што о томе Господ одлучи.
Имали смо толико много доказа о ономе што је Бог остварио у Његовом свету узевши нашег сина да се у неку руку осећамо почашћеним Божијим планом за ову врсту искуства које смо доживели. Моја жена и ја смо то поделили с нашим хришћанским пријатељима у књизи Понекад се планине помере (Sometimes Mountains Move). То за нас није ништа друго до израз Божије милости према нама у време највеће трагедије.
РАДАН: У чему је значај наслова, Понекад се планине помере?
КУП: Наш син није пао. Ударила га је лавина. То је нешто што се не може предвидети у планинарству. Можеш бити највећи стручњак на свету и никада да не погрешиш, али не можеш увек предвидети шта ће се десити с природом. Кад се планина покрене а ти јој се нађеш на путу, нема ничега што би тада могао да учиниш.
РАДАН: Помери и тебе.
КУП: Помери и тебе. То је без даљњег!
РАДАН: Овај наш разговор се дешава за време вашег и др Францис Шеферовог (Francis Shaeffer) путовања по Америци са вашом филмском серијом Шта ли се догодило с људском врстом? (Whatever Happened to the Human Race?) У том филму и у истоименој књизи, ви изражавате јако противљење на захтев тачке која је донета после две кључне одлуке Врховног суда 1973. године (у САД-у).
Да ли је ваш лични и професионални сусрет са смрћу утицао на вас да оформите своја убеђења о побачају?
КУП: Свакако! У прошлости, недоношче тешко 1.000 гр. није имало могућности за опстанак. Сада има 50 одсто могућности и новије методе спасавају чак и мању недоношчад. Као што сам рекао у Шта ли се догодило с људском врстом? један део америчког друштва има шизофрени менталитет. Ми ћемо пренети једно прерано недоношче, са конгениталним недостатком које је неспособно за живот, у једну удаљену болницу – тако да високо разрађен тим лекара и болничарки може да исправи неисправност и припреми рехабилитацију дотичног детета. Истовремено, у одређеном броју других болница удаљених на пушкомет од тог центра, други медицински персонал уништава савршено нормалну децу у материци.
РАДАН: Особа која вас је представила данас на ручку овде у Витон Колеџу, поменула је нешто у вези са оним што кажете родитељима деце пре него што их оперишете. Шта је то?
КУП: Знате, много пута родитељи имају тенденцију да се претерано диве хирургу који врши операцију над њиховим дететом. Кад ми говоре како сам диван човек који је учинио такве ствари за њихово дете, ја им кажем да сам ја само употребио дарове које ми је Бог дао – и да би и они и ја требало да Му будемо захвални за исход операције.
РАДАН: У закључку, шта вам Бог значи у свакодневном животу и у вашем научном професионализму?
КУП: Чињеница да Бог држи контролу над овим универзумом, ма како да је културно и цивилизовано пао, даје ми прави разлог да идем напред.
Ја никад не вршим операцију а да подсвесно не осећам да ни на који начин тај изванредно сложени механизам познат као људско тело, није могао да се тек тако измигољи негде из муља и блата. Кад начиним зарез мојим скалпелом, ја видим органе такве сложености да једноставно није могло бити довољно времена за природне еволуционе процесе да се они развију.
Рекао бих и то да су различите могућности мога размишљања у ординацији или процеси доношења одлука, дар од Бога. Далекосежно, ја располажем њима и зато сам одговоран Њему за начин на који их користим.
Због тога ја настојим да интегришем оно што радим у свом професионалном животу са оним што верујем у свом хришћанском животу, да се та два дела мога живота не би одвијали у посебним одељењима.
САДРЖАЈ
18
Истраживање за дужи живот
„Помоћи људима да умру што млађи,“ звучи као нека чудна амбиција за медицинског истраживача – све док он то не разјасни, објашњавајући да је његов циљ да продужи младалачку крепост до у касне године.
Док се неке од његових колега истраживача грозничаво хватају за било какав препарат који би могао да продужи живот макар и за неколико минута, др Роберт Херман (Robert L. Herrmann) налази да га његова вера у Христа ослобађа безнађа.
Др Херман је разговарао са РАДАН-овим директором Дејвидом Фишером на годишњем састанку Америчке научне афилијације (American Scientific Affiliation) 1981. године на Eastern College у Св. Дејвидсу, Пенсилванији.
Др Роберт Херман је добио докторат из биохемије на Мичигенском државном универзитету. Своје постдипломско истраживање на Масачусетском институту технологије од 1956. до 1959. године, прво као Daton Runyan Fellow а затим као истраживачки асистент.
Седамнаест година др Херман је предавао биохемију у Бостонској Универзитетској Школи Медицине (Boston University’s School of Medicine) – где је наследио Исака Асимова (Isaac Asimov), плодоносног писца више од две стотине научних књига и научне фантастике. Године 1976. преселио се у Оклахому да помогне Орал Робертс универзитету (Oral Roberts University) да оснује медицинску и стоматолошку школу. Под његовим вођством, школско наставничко веће је порасло од нуле до 47 научника истраживача и 35 факултетских чланова клинике.
Он је члан професорског већа Америчког друштва за унапређивање науке (American Association for the advancement of Science - AAAS), Америчке научничке афилијације, и Геронтолошког друштва (Gerontological Society) као и члан Америчког друштва биолошких хемичара (American Society of Biological Chemists) и Хришћанског медицинског друштва (Christian Medical Society - CMS).
Од 1981. године др Херман је извршни директор Америчке научне афилијације, организације од око 3.000 хришћана од којих се сви професионално баве науком. Он је исто тако и асистент на факултету наука у Гордон колеџу у Венхаму, у Масачусетсу.
РАДАН: Др Херман, шта је то што чини да човек стари?
РОБЕРТ ХЕРМАН: Изгледа да у телу постоји један старосни механизам. Моја пажња је била усмерена на генетски ниво – на идеји да постоји неки основни процес детериорације који се дешава на нивоу ДНК, генетичког материјала у свим ћелијама тела.
Различите ћелије у телу се обнављају различитим брзинама. На пример, слузне ћелије црева се врло брзо обнављају, вероватно у року од неколико дана. С друге стране неуронске ћелије у мозгу се ретко када обнављају.
Зато нас више занимају мождане ћелије. Због тога што ове имају јако мало изгледа на регенерацију, од императивног је значаја да се оне што боље заштите.
РАДАН: Зар људи на неким местима не живе много дуже од просечних?
ХЕРМАН: Да, Совјети имају један од три светски запажена склоништа за старце, у области Кавказа у Грузији (СССР). Неки људи оданде тврде да њихова дуговечност прелази 120 па и 130 година.
Постоје још два места у свету – у Еквадору на Андима и у Непалу на Хималајима – где људи могу да документују старост тог обима.
Проучавајући те дуговечне појединце, приметили смо да вероватно постоји максимални човечији век – изгледа да је то од око 120 година. Те три области изгледа да имају већи проценат људи који живе до тог максималног доба, што се темељи на две битне чињенице.
Прва је мало узимање калорија. Друга је тежак физички рад у поднебљу где се старији људи још увек сматрају породичним патријарсима – цењеним и корисним вођама клана. Под тим условима људи буквално раде док не падну мртви. Они се не повлаче у пасивну егзистенцију.
Нека занимљива проучавања су показала колико је био разарајући садашњи социјални став западних култура. Где се старији сматрају без вредности, они једноставно пропадну. Рекло би се да то води до зловољног става, а исто тако и до патолошких стања.
РАДАН: Говорили сте о можданим ћелијама. Како старост утиче на ћелије у деловима тела који се регенеришу?
ХЕРМАН: По садашњој теорији, такве ћелије замењују себе инфериорнијим копијама самих себе. ДНК и РНК контролишу нове ћелије на начин који је некад описан аналогијом преко индига.
Временом, генетичка копија постаје нејасна, или претрпана кршем. Већина ћелија има способност за поправљање грешке. Међутим, неке врсте оштећења је теже поправити, и како човек стари те мање поправљиве повреде почињу да преовлађују.
Коначно, нема више вредне информације да произведе нову ћелију која би на било који начин функционисала. Тада организам умире.
РАДАН: Џејмс Вотсон (James Watson) и Францис Крик (Francis Crick) су 1962. године добили Новелову награду за медицину и физиологију као резултат њиховог ДНК испитивања. Они су описали нормални облик генетичког материјала као „дупли пуж“ који личи на спиралне степенице. Да ли старење изобличава тај облик на неки начин?
ХЕРМАН: Да. Радећи с једном пасмином мишева, пронашли смо да долази до значајне промене у структури њихове ДНК која се јавља кад животиње почну да изгледају наборане и артритичне.
У време када је већ половина мишева у експерименту угинула, многи преживели су показали неку ненормалну дуплу кривину у њиховој ДНК, уместо уједначене кривине завојнице. Ми мислимо да то значи да је ДНК претрпела неку врсту повреде која онемогућава ДНК да се отвори и да јој се информација прочита у облику поруке.
Одатле произлази да је део генетичке информације закључан у укосничкој кривини – која више нема користи за организам, зато што јој се више не може прићи.
РАДАН: Рекли сте репортеру да ваш циљ није да продужите сам живот, колико да продужите животну корисност.
ХЕРМАН: Да, „умрети што је могуће млађи,“ речено у шали. Озбиљније, наш циљ је да продужимо људско здравље и виталност за много година – да покушамо да продужимо крепост тих средњих година.
Да би се то постигло вредно је узети у обзир исхрану и вежбање. Ја исто тако мислим да би требало да покушамо да поново ухватимо дубље поштовање и бригу у нашем друштву према старијим члановима нашег становништва.
РАДАН: Пре неки дан приметио сам за ручком да сте се шалили како истраживачи узимају велику количину витамина Е. Каква се прича крије иза тога?
ХЕРМАН: Многи рад је указао на предлог да неки лекови заустављају те супстанце које доводе до повреда ДНК других делова ћелије. Витамин Е се сматра као могући начин за то. Ја не верујем да се то може закључити, али научници су људи, и неки од њих осећају да морају да се хватају за било какву сламку као за своју једину наду.
Раније, кад се почело са испитивањима, човек је могао да запази на састанцима једно осећање да продужење живота није вредно ни спомињати. То је било више питање како учинити средње године продуктивнијим. Али сада има људи који отворено говоре да можемо да живимо много дуже, и да је то оно за чим они заиста и теже.
Особа која нема представу о томе да Бог делује у свету захваћена је неком хитношћу да живи што је могуће дуже – понекад га хвата и паника у том безнађу. Ја не делим ту махнитост зато што ми је јасно да овај живот није све што постоји. Уместо „невере“ неких мојих колега истраживача, ја имам вечну наду – небески дом у коме очекујем да живим далеко дуже времена него што је мој земаљски живот. Читамо да у Божијем дому има много станова, и Исус је рекао да је отишао да нам тамо припреми место.
За мене смрт није тмурни косач. Мој одлазак ће бити време када ћу доживети извесну тугу због тога што остављам пријатеље и рођаке, али то неће бити крај – коначни, последњи пораз – то остаје људима који немају вере.
Ја знам да сам део Божијег великог плана. Ја нисам овде случајно или несрећом, него зато што ми је то прописано. И моја смрт ће бити део тог истог плана љубазног Бога који је спреман да ме унапреди у бољи свет.
У Светом писму, Исус је изазвао своје слушаоце чињеницом да у човековом животу мора доћи до часа као он мора да се одлучи – или да уђе у Божији вечни живот, или једноставно да продужи својим путем. Књига Постања нам даје увид у то; Адам и Ева су одлучили да „буду као богови,“ да управљају својом сопственом судбином. Таквом одлуком они су се сакрили од Бога и искључили саме себе из заједнице са Њим.
РАДАН: Када сте и где ви донели своју одлуку?
ХЕРМАН: Кад ми је било дванаест година, био сам позван да се дефинитивно одлучим да предам свој живот Исусу Христу. Моја мајка и мој отац су били одани хришћани. Својим животима су показивали да цене оно што Бог чини на свету и у њиховим појединачним животима. Тако сам врло лако дошао до схватања да је то била животна прилика.
Отада је мој живот следио – са помало неустаљености – пут на коме сам се трудио да црпем своју силу од васкрслог Христа, и покушавао да будем Божији представник у овом свету.
Ја не сматрам да је моја одлука да следим Бога Библије била привремена. Бог је проширио мој живот више него што би геронтолошко истраживање икад могло да учини за мене – како у ширину, тако и у дужину.
Живот који ми је Бог дао је инфинитиван – не само у свом вечном трајању, него исто тако и у својој инфинитивној сатисфакцији кроз контакт са инфинитивним Богом.
САДРЖАЈ
19
Комуницирање – с Богом
Сведочанство које следи, јединствено је у овој књизи. Оно говори о личном искуству Ричарда Ендруза (Richard B. Andrews), британског пионира Радиа. Прича има два дела, која су написана у размаку од осамнаест месеци. Први део говори о томе како је Дик упознао Бога; други део, који је написан управо пред његову смрт, објашњава како је могао да се суочи с том будућношћу, као што су његови посетиоци изјавили, било је то „с мирним и задовољним духом.“
Дик нам је рекао следеће: „За време мог живота, моје главно научно занимање је било у комуницирању, нарочито путем радиа. Добро се сећам договора с колегом с друге стране Северног Атлантика. Он и ја смо испитивали нови одашиљачкопријемни систем мале снаге. Управо пред договорено време, укључио сам пријемник и почео да га дотерујем. Ускоро сам зачуо његов позивни сигнал, који је тражио да се одазовем.
„Одговорио сам и чекао.
„Он се поново јавио.
„Успоставили смо везу. Могли смо да комуницирамо!
„Мој животни рад ми је пружио велико задовољство – узбуђење при комуницирању с другим људима за које сам знао да их никада нећу видети, и помажући многима да чине исто. Али колико је много узбудљивије знати да са далеко мање труда, ми можемо да комуницирамо са Богом – и да будемо сигурни да је контакт успешно успостављен! Ја знам да је Он увек спреман да нас саслуша.
„Не кажем да су Његови одговори увек онакви каквима смо их ми очекивали, али ми који се уздамо у Њега знамо да ма какав био Његов одговор, он је увек онај прави. За мене је најузбудљивија ствар што ћу Га једнога дана, ‘видети лицем к лицу’.“
Ричард Б. Ендруз (Дипл. Инг., дипломац природних наука, члан Иститута електричних инжењера M.I.E.E.) родио се у Индији 1907. године. Због слабог здравља, годину дана касније послали су га у Енглеску.
Његово занимање за електронику било је побуђено још у младости. Међутим у то време још се нису давале дипломе из тог предмета.
Касније је дипломирао електротехнику на Бристолском универзитету, пре него што се запослио у Стандардним телефонима и кабловима (сада је то део I.T.T-a, интернационалне комуникационе компаније), да би радио на усавршавању радиа.
Године 1950. изабран је за члана чувеног Института електричних инжењера (Institute of Electrical Engineers). За време тридесет година са Standard Telephones and Cables, био је сведок раста радија од једног новог експерименталног система до великог таласа електронике, која је радикално изменила начин на који се многе ствари раде.
Његово занимање за РАДАН се пробудило кроз његов контакт са SGA-ом као секретаром мисије у његовој цркви, Христове браће у селу Марток (Martock), у Јужном Самерсету, у Енглеској.
Дик Ендруз је комуницирао са Богом лицем к лицу у мају 1980. године, убрзо после завршетка другог дела наредног аутобиографског износа.
Док сам био у гимназији у Енглеској, мој учитељ француског – велики радио аматер – позвао ме је да слушам његов пријемник који је сам направио. То је било пре него што је Bristish Broadcasting Corporation (Би-Би-Си) био основан. Зато смо слушали једну од најранијих емисија са Ајфелове куле у Паризу. Користећи слушалице, слушао сам у чуду пуцкетави напор Менделсонове „Песме без речи.“
Нисам знао да ћу се и сам много бавити усавршавањем радиа. Исто тако нисам знао да ће ме тридесет година касније колега из мерачке лабораторије у истом предузећу где смо радили, позвати да сведочим један други историјски догађај. Слушао сам са запрепашћењем поруке са првог земљиног вештачког сателита, Спутника I, који је био избачен у орбиту дан раније, док је прелетао преко Британских острва.
Рођен сам у Индији 1907. године, али су ме послали у Енглеску док сам још био одојче. Нисам честито упознао своје родитеље све док нису дошли кући тринаест година касније. Нисам знао колико ће се мој живот променити по нашем поновном сусрету.
Прво, послан сам у нову школу, у којој се добро предавала наука. То ми се свидело, пошто сам се већ занимао за њу. Међутим друго, што је било много важније, моји родитељи су се бринули и о мом духовном добру исто тако као о мом образовању. Неколико година пре него што су се вратили из Индије, постали су одани хришћани. Убрзо сам схватио да су они и остали чланови њихове цркве поседовали нешто што ја нисам имао.
1920-их година, међу неким групама људи било је модерно сумњати у Божије постојање. Они су говорили да је наука могла да објасни све, од самог почетка свемира! Био сам изложен таквој филозофији, и требало ми је времена да то схватим, иако духовни и научни феномени заузимају различите области, они су ипак хармонично у међусобној вези. Наука може да нас научи нешто о сили Божијој и чудима космоса, јер се они очитују у материјалној сфери, међутим она нема ништа да каже о Божијој природи, нити о Његовом односу према човеку. Те ствари се тичу духовне области. Схватио сам да хришћани и научници трагају за истином, и ниједно не мора да се боји оног другог.
Открио сам да су многи научници у свету Христови следбеници и увидео сам да нисам имао велике потешкоће да верујем у једно Врховно Биће. Кад бих погледао сунце, месец, планете и звезде и поразмислио о њиховој разноврсности и уредном понашању, није ми остало ништа друго него да признам да је њих створило неко Врхунско Биће. Мора да постоји Бог.
Забринуо сам се: У поређењу с тим небеским телима, колико је човек безначајан! Размишљао сам. Зашто би Бог био заинтересован за мене? Тада сам наишао на одломак у Псалмима: „Кад погледам небеса Твоја, дело прстију Твојих, месец и звезде, које си Ти поставио; шта је човек, те га се опомињеш, или син човечији, да се бринеш за њега?“ (Пса. 8:3-4).
Било ми је јасно да се Бог брине за нас. Међутим и то схватање ме је некако узнемиравало. Било је толико тога што нисам разумео.
Код мене је дошло до прекретнице кад сам у цркви чуо беседу о томе како су Исус и Његови ученици прелазили чамцем Галилејско море. Исус је био уморан и заспао. Док је Он спавао, подигла се велика бура. Ношени и запљускивани, ученици су се уплашили, и поред чињенице што су неки од њих били рибари и познавали море. Пробудили су Исуса, и на њихово велико изненађење, Он је смирио невреме. (Види Матеј 8:23-27).
У духовном смислу, налазио сам се у бури не знајући где да тражим вођство и помоћ. Почео сам да схватам да ме је Бог љубио и да се бринуо за мене. Видео сам оне који су се налазили око мене – нарочито моје родитеље – који су се уздали у Бога, који је променио њихове животе и дао им мир и задовољство. За мене је то било једно откривење кад сам чуо да је Исус био Божији Син, који је био послан на Земљу да покаже Божију силу – не само над светом природе, него и у области духа.
Желео сам радост, мир и задовољство које сам видео у другима. Али како сам могао да ступим у контакт са Њим? Комуницирао сам са људима који су били хиљадама миља удаљени – да ли је могуће да комуницирам са Богом? Да ли би ми Он опростио сумње? Да ли би хтео да ми се открије?
Покушао сам да разговарам са Њим. Моја молитва је била услишена; пробио сам се до Бога! Како сам Му само захвалио за Његово велико спасење!
За време студија, нашао сам велико охрабрење у састанцима са колегама научницима – професорима, инжењерима и студентима – који су били хришћани. Касније, осврћући се на свој цели живот, могу искрено да кажем да ме Бог никада није оставио. Одиста, начин на који ме је водио и припремио ствари за мене – једном речју све је било дивно. Иако Он није увек планирао ствари онако како бих ја изабрао, касније сам увек видео да су Његови путеви били заиста најбољи.
После скоро седам година срећног, активног пензионерства – када су нам дошле две унуке на свет, које су донеле мојој жени и мени велику радост – доживео сам нешто што је било као мала здравствена невоља у мом иначе нормалном и добром здрављу. Губитак тежине ме је навео да одем лекару, који ми је саветовао да идем на рендген. Али то није показало никакве озбиљне неправилности. Ипак лекар је препоручио да одем специјалисти.
Специјалиста је за узврат преписао детаљнија испитивања, да би коначно предложио операцију у сврху даљег испитивања. Он није крио своју забринутост, нити је маскирао опасност овог корака; јасно ми је изнео да се боји да је у питању рак. Међутим док смо моја супруга и ја слушали о тим могућностима, били смо свесни потпуног мира и поуздања у Бога, упркос природног страховања.
Операција је извршена. Било је како је доктор страховао. Рак се већ проширио на неколико органа. Није могло бити ни лечења ни исцељења.
Код куће, моја жена и ја смо се још једном суочили са ситуацијом уз многе сузе. Били смо скоро тридесет и шест година у веома срећном браку. Мисао на растанак нам се чинила неподношљива. Па ипак, могли смо да храбримо једно друго Божијим обећањима: Он ће бити наше склониште у невољи и извор снаге. Тако смо се окренули према Њему као једином који је могао да нас подржи у нашој великој потреби.
То је било време правог испита моје вере у Бога. Како ће ми све то помоћи у мојој садашњој ситуацији? Питања су ме салетала, као да ме је непријатељ нападао кишом стрела.
Зашто бих ја морао да имам рак?
Зашто ме Бог не излечи, ако је Он заиста Бог?
Где је Божија љубав према мени?
Да ли се Бог брине за мене и моју породицу у нашој тузи?
Тај напад сам могао да издржим и победим из два разлога. Прво, сетио сам се многих прилика кад ми је Бог раније у време невоље помогао. Друго, читао сам у Божијој Речи, Библији, речи охрабрења као што су: „Кад пођеш преко воде, ја ћу бити с тобом“ (Исаија 43:2а); „Ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (Матеј 28:20б); и „нећу одступити од тебе нити ћу те оставити“ (Исус Навин 1:5б). Треће, Свети Дух, кога Бог даје да настани оне који верују у Господа Исуса, држао је моје срце и моје мисли у миру.
Као завршни студент науке на универзитету, стекао сам прилично велико знање о чудима које је наука постигла. Гледао сам на њих с поштовањем, али у овој кризи, нашао сам да њихова логика није могла да ми пружи утеху. Иако сам био веома захвалан за писма од пређашњих колега, који су ми саосећајно писали, извукао сам мало помоћи од оних који нису преносили наду о животу после смрти.
У супротности са њима, моји пријатељи који су веровали у Исуса Христа подсећали су ме на хришћанску сигурност о вечном животу, и ојачали моју веру у Божије намере пуне љубави, чак и кроз невоље. Многи од њих су се позивали на обећања која су сами примили из Божије Речи. Нарочито нас је дирнуло писамце од наше пријатељице чији је муж недавно умро; цитирала је: „Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се“ (Исаија 40:31).
Други пријатељ нам је дао: „Знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе“ (Римљанима 8:28). Из многих делова света примио сам вести о молитвама принетим за мене.
Шта су у пракси те молитве оствариле? Није ми било дато чудотворно исцељење; болест је наставила да се шири по мом телу. Али захвалио сам Богу за помоћ медицине, која је смањила бол и омогућила ми да ноћу мирно спавам. Исто тако, захвалио сам Богу за подршку мојој хришћанској породици. Моја кћерка се вратила са свог посла у Африци да помогне око мог неговања. Мој син са својом породицом ме је обилазио кад год је то било могуће.
Свако ко је патио од ове болести зна да онај који болује има тенденцију да буде нестрпљив, нервозан и падне у депресију. У овим областима ума и духа, медицина може врло мало да помогне, али молитве многих пријатеља су донеле Божији одговор. Увидео сам да сам могао да будем стрпљив – штавише добро расположен, с мирним умом – због мог осећања Божијег присуства са мном. Суседи и други који су ме посетили, били су некако погођени мојим миром и задовољним духом.
После три месеца од те операције у сврху испитивања, још увек сам могао да устанем и да се обучем, и већи део свог времена проведем седећи у фотељи. Свакодневно сам проводио део времена читајући Библију, која је по Божијем обећању, постала стварнија и живља пошто је Свети Дух отварао мој разум за њену истину. Осећао сам се као рудар који је копао благо из рудника. Што је моје тело постајало слабије и мој апетит за храном се смањио, још више сам се радовао вечном дому који је Господ обећао, где нема греха ни бола, и где се бескрајни дани проводе радосно славећи и служећи Бога.
У то време, моја највећа жеља је била да кажем другима шта је Бог учинио, нарочито како је растерао моје сумње и страховања. Сетио сам се како сам неколико година раније размишљао: „Да се разболим на смрт, да ли бих још увек имао веру у Бога?“ Сада, пошто ми се то десило, још сам сигурнији у Божију љубав и верност! Обраћам се онима који приме ово сведочанство: Ставите све своје поуздање у Господа Исуса, који је умро и васкрсао. Он, и само Он може да подари вечни живот свима онима који се поуздају у Њега. Као што сам ја учинио, тако би требало и ви да „Пребаците на њега сву своју бригу, јер он се брине за вас“ (1. Петрова 5:7).
САДРЖАЈ
20
Довољно добар за Бога
Кад уђеш у продавницу да купиш неки производ, како можеш бити сигуран да ће тај производ који си купио да ти добро послужи?
То питање је од професионалног интереса нове гране технике, познате под именом: „индустријска контрола квалитета.“
Роберт Пич (Robert Peach) је посветио већи део свог живота у заштити потрошача. Његова визија контроле квалитета је за цео свет – његов крајњи циљ је: један сет стандарда за сваки производ свуда.
Роберт тврди да један такав свеобухватни стандард већ постоји у духовној области. У продавници, притисак за сигурност квалитета долази од корисника или потрошача. Међутим у духовном домену, Створитељ захтева савршеност код својих производа.
Роберт Пич је поделио своје искуство, и његов поглед на живот уопште, са деканом РАДАН-а, др Ериком Баретом у Гал Лејку, Мичиген, 1981. године.
Роберт Пич је дипломирао на једном од најугледнијих машинских факултета – Масачусетском институту технологије (Massachusetts Institute of Technology). Томе је уследила магистратура на Универзитету Чикага. Сада је директор свог сопственог консултационог бироа. Он је радио тридесет и три године са Sears, Roebuck and Co., основао и организовао њихово одељење сигурности квалитета (Quality Assurance Department) током 1950-тих година.
Члан већа Америчког друштва за контролу квалитета (American Society for Quality Control - ASQC), Роберт је тренутно и члан US Delagation to the International Standards Organization, где је сазивач радне групе задужене за припремање једног међународног стандарда који обухвата Generic Quality Assurance System Elements.
Године 1980. Роберту Пичу је додељена почаст Едвардове медаље (Edwards Medal) ASQC, за његов велики и истакнути допринос овом специјализованом пољу технике. Он је веома заинтересован за међународни хришћански мисионарски рад. Налази се у вођству своје цркве и активно је укључен у локално оснивање нових цркава.
РАДАН: Бобе, верујем да радиш на једном мало познатом, али зато веома важном пољу примењене науке – таквом који има утицаја на скоро све нас, сваког дана.
РОБЕРТ ПИЧ: Тачно. Сви ми употребљавамо фабричку робу сваког дана, зар не? Ми смо углавном задовољни њом. Али с времена на време доживимо велики шок! Нешто што користимо не ради добро – телевизијски апарат, на пример, или радио. Сви се ми љутимо ако нам се тако нешто деси с одређеним артиклом који смо недавно купили – нарочито ако нас производ не изневери нашом грешком, него се јасно ради о грешки произвођача. Мој посао је да смањим број невоља те врсте.
РАДАН: Ти си члан Америчког института за државни стандард и члан одбора Америчког друштва за контролу квалитета. Да ли би хтео да нам објасниш шта су „квалитативни контролни системи“?
ПИЧ: Да би се потрошачи заштитили од слабог квалитета производа, веома је важно имати контролу над стварима које се производе у индустрији. Сваки производ би морао да испуњава сврху за коју је начињен. То значи да његова заштита при употреби, сигурност и деловање морају бити прихватљиви за потрошача. „Квалитативни систем“ прибавља ефективан и економичан начин процењивања било које врсте производа – наравно, чак и било каквог произведеног предмета.
РАДАН: То је веома тежак захтев! Испричај нам како си се упустио у ту врсту посла.
ПИЧ: Свакако. Ја сам пре свега студирао технику на Масачусетском институту технологије. Затим сам дипломирао комерцијализам на Универзитету у Чикагу. Ускоро сам се прикључио малој истраживачкој групи која је радила за Sears, Roebuck, and Company, највећег снабдевача опште робе на свету. Посетиоци Чикага брзо сазнају за Сеарс – Сеарсова кула садржи удружено седиште организације. То није само највиша зграда у граду који има више облакодера него што му треба, него је то и највиша зграда на свету.
Током година које сам провео са Сеарсом, био сам задужен да развијем основни план који ће да гарантује да су производи које Сеарс купује да прода у својим продавницама одређеног стандарда. Сеарс је још онда имао огромну лабораторију за испитивање таквих производа. Мој задатак је био да утврдим систем по којем ће лабораторијско особље и купци моћи да раде на најефикаснији начин. Такве концепције су биле нове у оно време, тако да је посао био врло изазован.
РАДАН: Који су аспекти система који си развио били најзначајнији?
ПИЧ: Брзо сам увидео да није било довољно само прегледати производе који су стизали у наша складишта. Већина произвођача је била врло стручна и практична у техничким стварима. Међутим многи од њих нису сасвим схватали квалитативне захтеве потрошача.
На наше запрепашћење, увидели смо да није било ниједног скупа квалитативних стандарда који би водили произвођача и који би пружили сигурност доброг квалитета потрошачу. Тако смо се упустили у прављење врло формалног система да бисмо осигурали да свакодневна и свакочасовна масовна производња производа буде довољно добра за продају широј јавности.
РАДАН: Мора да си био врло успешан! Знам да су извештаји припремљени под твојим вођством били прихваћени од Америчког националног института за стандарде и да си сада изасланик за одобравајући савет организације међународних стандарда (Certification Committee of the International Standards Organization). Каква је улога тог савета?
ПИЧ: Занимање за систем квалитета расте у многим индустријским земљама. Системи квалитета су се припремали у земљама као што су Канада, Француска, Велика Британија и Јужна Африка. Моју радну групу је поставила Организација за међународне стандарде да усклади неколико система квалитета који су већ били развијени. Наш циљ је да дођемо до једног великог документа који ће прибавити један стандард за употребу у свим земљама света.
РАДАН: Мора да ти пружа задовољство што је твој пионирски рад био нашироко прихваћен! Како си се заинтересовао за тако нову професију?
ПИЧ: Ја не сматрам себе за зачетника те стандардизације! Још док сам био мали дечак, схватио сам да нам је Бог дао стандард по коме би сви требало се управљају.
Најпознатији облик Божијег стандарда за свет се налази у Десет заповести. Иако су ове смернице дате пре неколико хиљада година, оне сачињавају основу законских правила у многим земљама. Многе Божије заповести су врло добро познате, и јасно је да су оне од великог значаја за гладак ток људског друштва – веровали ми у Бога или не. Један од њих је „Не убиј!“. Друге су: „Не кради!“ и „Не чини прељубе“. Кад је Божији Син, Исус Христос живео на Земљи доказао је да је могуће живети савршеним животом по тим стандардима.
Ја сам се крстио као хришћански верник кад ми је било десет година. Отада сам покушавао уз Божију помоћ да задовољим Његове стандарде у свом животу. Претпостављам да је за мене било природно да продужим да примењујем сличне тачне стандарде на свој рад и на рад других.
РАДАН: Мислим да би се могло рећи да Бог није поставио скуп стандарда које ми треба да достигнемо, него један „систем квалитета“ да бисмо направили разлику између доброг и лошег избора деловања.
ПИЧ: Тачно. Оно што је важно у духовном домену је да ли су наши животи угодни Богу. Исус Христос није само доказ савршеног живота – Он је и узор који би требало да достигнемо ако желимо да уживамо преимућства Божијег пријатељства и Његове помоћи.
У индустрији производи који су испод стандарда прво воде до рекламације, а затим, ако су ове довољно озбиљне, и до одбацивања производа. На исти начин, Бог има право да се жали на наше животе ако они не достижу Његов врло тачан стандард. Он такође има право и да нас одбаци у потпуности, ако се не уздамо само у Њега за лично спасење.
Божији стандарди су толико строги да сами не можемо да их постигнемо. Потребна нам је Његова помоћ. Он обећава помоћ било коме ко Га замоли за опроштење грешака и да их обнови по свом избору и по својој вољи. По први пут сам Га замолио да ми овако помогне кад ми је било свега шест или седам година.
РАДАН: Како дакле један хришћански верник открива детаље Божијег стандарда за остатак свог живота?
ПИЧ: Он их може открити читањем Библије. Библија је међународни приручник за Божији квалитативни контролни систем човековог живота! Без стандарда понашања у друштву имали бисмо анархију. Без духовних стандарда, ми устајемо против Бога. Библија нам каже о том стандарду све што је потребно да обавезно постигнемо. Ми гледамо у самог Бога да нас упути и да нам да способност која нам је потребна да бисмо их испунили, и тако Њему угодили.
Савесни произвођач увек покушава да побољша свој производ да би што боље задовољио потрошача. Ја знам да као хришћанин често разочарам. Међутим, као што би сви они који за себе кажу да су хришћани требало да чине, ја се увек свесно трудим да што више удовољим Богу. Што ја више покушавам, то ми Он више помаже. Тако је сада мој главни циљ у животу да помогнем људима да и они достигну Божији духовни стандард откривши Његово подупирање.
САДРЖАЈ
21
Мудрост погледа уназад
Много је година др Ерик Барет (Eric C. Barrett) имао једну невољу.
Као професор универзитета, провео је много времена у истраживању и предавању амбијентних наука. Као један од пионира свакодневне примене сателитских података на тим пољима, путовао је много за Уједињене Нације и друга тела, саветујући по питањима као што су процењивање кишних падавина, контрола штеточина, жетвених предвиђања и надзирање опасности, користећи се сателитским подацима да би се земаљски живот других људи побољшао.
Али као одани хришћанин, био је такође активан и у круговима цркве – прво као ванредни проповедник, а затим од 1967. године до сада као почасни обласни представник Славенског еванђеоског друштва (Slavic Gospel Association). Велики део свог слободног времена је провео у изасланичким састанцима.
Свестан опасности да „академски хришћанин може да се охлади за много степени,“ Ерикова склоност је увек била у настојању да своју хришћанску веру и свој рад на науци, држи прилично одвојене. Очигледно, он у томе није имао много успеха. Он се сувопарно сећа једног понедељка ујутро на предавању метеорологије које је одржавао на Бристолском универзитету како је неочекивано био прекинут једним јасним „амин!“
Недавно је др Барет примио лични изазов од SGA генералног директора, Питера Дејнеке, млађег, да развије нови радио програм који се заснива на науци и који би био усмерен на ширење еванђеља Исуса Христа у Совјетском Савезу и у другим местима. Исход је био да му је постало јасно да га је Бог дуго времена припремао за много важнију примену његове научне залеђине и занимања.
Данас, као декан Радио академије науке и један од уредника ове књиге, Ерик Барет се радује што сада може да повеже своју науку са својим познавањем и искуством Бога, да би учинио трајну промену у животима других.
Др Ерик Барет је доцент климатологије и даљинског сензирања, као и директор одељења за даљинско сензирање на Бристолском универзитету, у Енглеској. Дипломирао је 1962. године на Шефилдском универзитету са првом класом почасне дипломе из географије и осамнаест месеци касније магистрирао на испитивању климатских промена. Предавао је као пуноправни члан на енглеским универзитетима Шефилда и Лестера пре него што се преселио у Бристол 1965. године, где му је додељена титула доктора 1969. године, а редак „виши докторат“ (на нивоу доктора наука) 1982. за његов трајан и јединствен допринос у науци географије.
Члан је три одабрана научна друштва, недавно му је додељена Хју Роберт Мил медаља (Hugh Robert Mill Medal) и награда Краљевског метеоролошког друштва (Rоyal Meteorological Society) за испитивања на процењивању падавина са сателитских слика облака.
После кратког времена проведеног на аустралијским унверзитетима Нове Енглеске и Западне Аустралије крајем 1960-тих и 1970-их година, заинтересовао се за употребу сателита у удаљеном испитивању у неразвијеним земљама. Служио је у неколико тела Уједињених нација као консултант (UN Disaster Relief Organization and the Food and Agriculture Organization - FAO), предавач (FAO-a), или дописник (UNESCO-a). Др Барет је исто тако британски државни представник на савету Европског друштва лабораторија за удаљено сензирање (European Association of Remote Sensing Laboratories), и сада ради на истраживању у Европској свемирској агенцији (European Space Agency) и Комерцијалном одељењу САД-а (US Department of Commerce). Он је писац или уредник преко десет научних књига и око стотину научних докумената, чланака и извештаја.
Од 1967, он и његова супруга Џилијан, служили су као почасни представници региона Славенског еванђеоског друштва на југу Британије. Он је данас декан РАДАНА SGA-a.
Ерик и Џилијан су радосни чланови Кенсингтон баптистичке цркве у Бристолу, у Енглеској. За њих је велика радост што могу све више да деле своју хришћанску службу са својом децом, Андрејом и Стелом.
Мојим животом су доминирале две ствари: моја каријера као научника и моја вера у Бога – упркос уопштеној тврдњи да ако наука и хришћанска вера нису сагласне, онда су бар у потпуности различите. Нарочито по томе што се за једно каже да је логично, а за друго да превазилази логику.
Неки научници хришћани су се супротставили таквим погледима доказујући да таква наводна супротност само тако изгледа, а да у стварности није тако. Они указују на неописива „дела вере,“ која многи научници чине да би „отворили нова поља“ и да би отишли даље него што је садашње знање и схватање. Многа нова открића су учињена путем логике, али опет друга су исход корака који је направљен изван логике – то су изрази вере да одређене ствари могу бити истините. Многи научници, који су навикли да користе веру да би испитивали непознате области материјалног света, исто тако су нашли Бога на исти начин пружајући се ка духовним стварима. Они су прво постали научници, а затим хришћани.
Моје лично искуство је било друкчије: Ја сам постао научник после дуго времена пошто сам постао хришћанин. И моје сведочанство је – после тридесет година као хришћанина и двадесет година као професионалног научника – да постоје јаке паралеле између праксе у науци и праксе у хришћанској вери. Сада, с мудрошћу која долази од погледа уназад, ја видим да сам следио оно што ми зовемо „научном методом“ у свом тражењу Бога и мог хода са Њим – много пре него што сам чуо о том методу и његовом почасном месту у науци.
Дозволите ми да вам објасним како се то десило.
Први корак научног метода је посматрање догађаја и околности. Шта сам ја то посматрао што ме је прво навело да размишљам о духовним стварима? Тада ми је било једанаест година. То би се могло сматрати врло незрелим добом. Свеједно, чак и тада, многа деца су у стању да посматрају, пажљиво размишљају и резонују.
Служио сам две године као члан дечачког певачког хора у Англиканској цркви, тј. државној цркви у мојој земљи. Англиканска богослужења су врло формална и ритуалистичка. Тамо нисам приметио ништа што би ме навело да мислим да су се они који су одлазили у цркву разликовали од других људи, осим што су због неке чудне жеље одлазили у цркву и тамо проводили време без неке опипљиве награде. Као члан дечачког хора био сам плаћен (не баш много!) за моје присуствовање службама, обредима а на венчањима понајбоље. Али никако нисам могао да схватим зашто су они који су одлазили у цркву то чинили.
Затим, неочекивано, живот моје мајке се у потпуности и очигледно променио. Она сама није довољно и редовно одлазила у цркву, али сада је најавила да се „обратила“ када је случајно отишла на један састанак у некој другој цркви за коју ја нисам знао. Промена у њеном животу је била импресивна, али ја сам био сигуран да неће дуго потрајати. Међутим узмемирило ме је кад се и живот моје старије сестре променио. Разлози су били очигледно исти!
Био сам више него зачуђен. Али после пажљивог размишљања, рачунао сам да би поближе проучавање ствари могло да ми помогне да разумем о чему се ради. Тако сам се сложио да пропустим певање једне недеље и пођем у цркву с мајком и Шилом (Sheila). Тамо сам применио други корак научног метода: посматрао сам, а затим анализирао што сам видео и чуо.
Оно што ме је највише погодило – у садржају једноставног, али очигледно искреног богослужења – било је што сам по први пут у свом животу чуо јасно и директно, да је човек без Бога непотпун и да му је немогуће да оствари свој пуни потенцијал сопственим трудом или „добрим делима.“ Чуо сам да човек сам не може да удовољи Богу – и да је вечно одвојење од Бога казна за све оне који му не угоде. Срећом, открио сам и то да је Бог одувек љубио човека – и то толико да је кроз свога Сина, Исуса Христа прибавио замену за мој грех и пут за Божију љубав у мој живот. Тада ми је било врло чудно што никада још нисам дошао до сличних закључака проводећи године у мојој претходној цркви!
Посматрао сам људе око себе. Без сумње, ма шта, или ма ко, променио је два члана моје породице, сасвим је јасно да је променио и већину овог народа. Уопштено, они су сви били исти – али разликовали су се од скоро сваког другог кога сам дотада познавао. Пазио сам веома на све што се говорило и чинило.
Моја анализа ме је довела до једноставног закључка: потребне су две ствари да бих се и ја променио. Прво да се покајем пред Богом за све лоше што сам учинио. Као код већине дечака од једанаест година, моја савест је (разумљиво!) била акутна – тек касније у животу, човекова савест се активно потискује. Друго је била вера у Исуса Христа као Божијег Сина, онога који је био кажњен уместо мене на Голготи, и који је устао из смрти да посредује између мене и свога Оца – који је био и мој – у небу.
Једне недеље, изненада сам осетио потребу да учиним још један корак напред. Питао сам се: Да ли би вера у Бога заиста могла и мене да промени? У то сам могао да се уверим само путем огледа. На моје изненађење, увидео сам да кад сам покушао да се поуздам у Њега, то ми је било могуће; тог истог тренутка сам узверовао у Њега!
Био сам толико изненађен огромним осећањем Бога у себи и поред себе, да сам испрва заборавио да Га замолим да ми опрости што сам Га толике године занемаривао и био Му непослушан. Тада ми је пало на памет да би управо то требало да учиним. Потом сам једноставно морао да кажем другима да је мој први оглед у мом хришћанском животу био невероватно успешан! Током свих наредних година, могао сам да уживам то осећање спокоја и радости баш као и оне летње вечери док сам се враћао кући.
Дође време кад научник заврши са посматрањем, анализирањем и експериментисањем да може да оформи своје проналаске у научне теорије и законе. Учио сам све више о Богу за време мојих младићких година, радовао сам се у активностима живота моје новоусвојене локалне цркве, и моје поверење у Библију као Божију Реч је стално расло.
Моје занимање у школи се све више усмеравало ка науци. Док сам све више ценио дуг ранијим научницима који су нас довели до нашег садашњег нивоа знања, одлучио сам да користим Божији уџбеник, Библију, као средство брзог повећања мог схватања о Њему. Врло су ме занимала учења хришћанске вере – модели природе и Божије активности, положај и стање човека пре и после поуздања у Њега, и Његов план и намера за свет. Учио сам све више о Божијим законима – Његовом непроменљивом вођству постављеном за добро сваког оног који Му је предао свој живот.
За многе од мојих колега међу научницима, научни метод – посматрања, анализирања и експериментисања, грађење модела и развој путем хипотеза, теорија и закона – само је по себи довољно. Они не виде потребу да би требало било шта друго да чине са својом науком. Они се зову „чисти“ научници.
Међутим неки међу нама гледамо друкчије. Нас бар исто толико занима коришћење науке у свакидашњем решавању животних проблема, колико и решавање проблема ради унапређивања научног знања. Ми се зовемо „примењени“ научници.
Наравно, природно је да било који научник савлада језгро своје професије пре него што то стави у употребу – чиста наука је одскочна даска у базен апликација. Тако је било и у мом случају, мој рани научни рад је био чист, а не примењен. Моје магистарско испитивање је представљало чисто академско проучавање утицаја градова на климатске промене. И ко је могао да нађе спремну апликацију за моје докторске тезе из „додатка метеоролошких сателита динамичкој климатологији“ (The Contribution of Meteorological Satellites to Dynamic Climatology)? Све до краја 1970-их година моје занимање није почело да се мења, али отада је мој посао постао много практичнији.
Поново, моје искуство као хришћанина је паралелно са тим. Чиста наука иде за знањем ради самог себе. Оно нити претпоставља нити тражи корист за своје проналаске: свет материје је вредно истраживати само по себи. Живот једног хришћанина укључује и истраживање. Библија каже да хришћанин мора да „узраста у милости и познању – и љубави Божијој.“ За неке је то испитивање Бога довољно.
Али у другу руку, као што имамо велики избор примене својих научних проналазака да бисмо помогли и послужили другима, тако нам је заповеђено од Бога да поделимо своје знање о Њему са другима. Библија исто тако каже да смо спасени „да служимо.“ Шта год верник научи од Бога, могло би бити од вредности његовом суседу. Тако, „чисто“ и „примењено“ хришћанство иду руку подруку.
Кад сам почео да се приближавам својим двадесетим годинама, почео сам да прихватам изазов – заједно са одговорношћу – да делим своју хришћанску веру са другима. Испрва сам то чинио водећи недељне поуке. Затим, док сам студирао на Шефилдском универзитету, почео сам да проповедам и радим са другима на ширењу еванђеља.
Кад сам ступио у касне двадесете године живота, Бог је повео моју вереницу Џилијан и мене да прихватимо позив да у свом слободном времену будемо неплаћени представници Славенског еванђеоског друштва. Тако смо служили у овој мисији од 1969. године до данас. Мени никада није било тешко да помирим науку са својом вером и искуством као хришћанин. Као што је Кеплер једном рекао о науци: „размишљање Божијим мислима после Њега.“ Међутим веома је чудно да се све до средине 1970-тих година, никада нисам занимао да користим науку као средство за помоћ другима осим у физичким и умним стварима.
Затим сам сасвим неочекивано, примио два позива, и то убрзо један после другог, да пишем научне програме за хришћански радио. Први позив је био од Питера Дејнеке млађег (сада главног директора SGA-a), а затим од проповедника Џозефа Штајнера (главног за мађарско емитовање за Trans World Radio, у Монте Карлу). Ускоро после мојих првих успешних покушаја, замолили су ме да испланирам и развијем цео нови еванђеоски и пре-еванђеоски научни програм за SGA, користећи науку као основу. Тај нови изазов ми се свидео, и прихватио сам одговорност за то.
И тако у лето 1977. године зачео се РАДАН (Радио академија науке). Дејвид Фишер нам се прикључио као уредник 1979. године и после много труда, наш полетарски програм се винуо у ваздух по први пут 1. јануара 1980. године.
Отада је пораст РАДАН-а био запажен. Он сада обухвата скуп служби – програми за одрасле и децу на неколико језика, аудио-визуелни материјал, чланке у часописима и књиге (убрајајући и ову збирку сведочанстава). То је далеко више него што сам могао и да се усудим да о томе сањам, када сам по први пут прибележио прелиминарне планове на полеђини једног старог авионског коверта у Чикагу 1976. године!
За мене је РАДАН постао одговор на једну често понављану молитву: „Господе, зашто ме ниси позвао у ‘пуновремену службу’ за Тебе?“ За хришћанина који „прековремено“ ради за Господа сврсисходна „пуновремена“ служба је била прожета јаком, па ипак неостварљивом примамљивошћу. Као многи хришћани у мом положају, ја сам одавно прихватио идеју да је један одговор на моје питање био да Бог – из неких својих разлога – није хтео да Га ја служим у пуновременој служби. Како сам се само радовао кад сам открио један други одговор на моје питање: Бог жели да употреби моју науку, и мој статус као научника, да бих помогао да се други задобију за Њега.
Овај други потпунији одговор је дошао тек пошто сам био верник више од двадесет и пет година и професионални научник више од петнаест. Само тада сам могао да видим мудрошћу гледања уназад да док су неке пуновремене хришћанске службе одређене некима, многе врсте хришћанских служби су резервисане за нерукоположене људе, који су – због својих секуларних стручности или положаја у друштву – боље опскрбљени да се успешно прихвате таквих служби. Како ми је сада само жао што нисам био стрпљивији са Богом који ме је припремао да испуним Његову славну сврху за мој живот. Али Он је једини који види крај пре почетка. Само Он познаје будућност.
Ово спомињање будућности ме доводи до последњег разматрања.
Можда се крајњи циљ – и највећи испит – науке налази у предсказању будућности. Научници кажу: „Кад бисмо имали податке који су нам потребни и кад бисмо довољно добро разумели врсту ситуације, могли бисмо да предвидимо исход сродних експеримената или природних појава.“
Као хришћанин, имам податке о духовној ситуацији у свету данас: много је људи који лично не познају Бога. Ја знам да Он остаје Господ живота. Дакле, није изненађујуће, моје чврсто предсказање – као и предсказање Светог писма – да иде дан кад ће Бог рећи сваком поједином од нас: „Доста је! Положи ми рачун о свему што си учинио – или о ономе што ниси учинио!“
У овој пресудној области паралела коју видим између науке и хришћанске вере престаје. Ја често говорим својим студентима (да бисмо остали скромни) да као научници, ми чинимо данас оно што чинимо, тако да неком другом буде могуће да их сутра учини бољим. Међутим као хришћанин, ја знам да има ствари које Бог жели да ја чиним које никада нека друга особа не може да учини. За њих сам Му лично одговоран. Даље, можда неће бити неког сутра када бих могао да учиним те ствари уколико их не будем учинио данас.
Какав би наш закључак требало да буде? Осим у неким кључним областима, које обухватају улогу и одговорност појединца, наука и хришћанство су у сагласности тиме што и једном и другом може да се приближи истим методом. Средиште му је експериментисање – испитивање вером једне почетне мисли или хипотезе. И као такав, оглед са хришћанством је нешто што сваки од нас може да изврши, било да се наше учење тиче науке или било којег другог поља.
Библија то овако каже: „Испитајте и видите како је добар Господ“ (Псалам 34:8а).
Сваки онај који је дао допринос у овој књизи, послушао је ту заповест и ставио то сигурно обећање на испит.