Будите трезвени, бдијте. Ваш противник, ђаво, иде около као лав који риче тражећи кога да прождере. Њему се успротивите, чврсти у вери, знајући да та иста страдања сналазе вашу браћу по свету.
1. Петрова 5:8-9
Да нас Сатана не превари; јер знамо шта он мисли.
2. Коринћанима 2:11
Ова два одломка из Библије нам показују колико је Сатана препреден са својим замкама. Његов основни посао је да замаскира све што ради да људи не би знали да су то његова дела! Штавише претвара се и у анђела светла (2. Кор. 11:14). Сва његова дела се чине под плаштом преваре. Када говори лаж, говори од себе: јер он је лажов и увек лаже (Јован 8:44). Од свега што је урадио никада ништа није добровољно и отворено признао да потиче од њега. Када би јавно објавио своја дела, вероватно их нико не би хтео; највероватније би им се сви успротивили. Због тога он увек прикрива свој посао на неки од својих многобројних начина.
Сатанин посао
Сатанин посао је многострук. Да би хришћанин исправно ходао пред Богом, мора да научи како да се противи Сатани. Да би то урадио мора да препознаје сатанска дела. Према процени Библије многе такозване природне ствари су у ствари сатанска дела. Са људског гледишта можемо нешто да сматрамо за случајно, природно или непредвиђено, али Библија то јасно означава као дело ђавола. Да би се држала правог пута, Божија деца не смеју да буду неупућена у вези са Сатаниним замкама – колико је само пун лукавства, колико је уображен и преваран. Требало би да га препознамо да бисмо могли да му се успротивимо.
1. Сатанино деловање у људском разуму
Споменућемо сада неколико Сатаниних замки да бисмо могли да му се успротивимо и да га надвладамо пред Господом. „Јер оружје нашег војевања није људско, него је силно у Богу – да руши утврђења, те рушимо мудровања, и свако узвишавање које се диже против богопознања и заробљавамо сваку мисао – за послушност Христу“ (2. Кор. 10:4, 5). Сатана опкољава човека утврђењима да би га спречио да буде послушан Христу. Посебно поље његовог деловања се налази у људском разуму или мисаоном животу. Често нас бомбардују нагађања и претпоставке које нису послушне Христу. Павле каже да оружје нашег војевања против њих није људско. Ова нагађања морају да се униште пре него што можемо да заробимо своје мисли за послушност Христу.
Сфера у којој Сатана делује јесте човечији мисаони живот. Он ти убацује неку мисао, или неку идеју која изгледа као твоја. У овој обмани ти то прихваташ и користиш као да је од тебе, док је у ствари од њега.
Не заборави да многе ствари у животу хришћанина почињу нагађањем и маштањем. Многи греси се прво почине у машти. Многе непријатности између браће и сестара произлазе из тих маштања.
Затим изненадне мисли. Понекад ти сине у глави да неки брат није у праву. Многа Божија деца не схватају да су такве мисли сатанска дела. Неко може да прихвати такву мисао за своју и да је сматра истинитом, мислећи да је брат стварно погрешио. Али она ипак није истинита. Сатана је ставио ту мисао у његов разум. Како ће се успротивити ђаволу? Мора да каже, „Не треба ми ова мисао. Враћам је теби, Сатано.“ Ако би је прихватио постала би његова сопствена мисао. У почетку она је Сатанина, али ако се њом бави постаће његова.
Хришћани морају да знају каква су Сатанина кушања. Сатанино кушање долази углавном, ако не и искључиво, у облику мисли. Када Сатана куша, он не закачиње етикету на којој пише: „Ово кушање је од Сатане!“ Када би људи знали да је то од Сатане, успротивили би се. Не, он се ушуња кришом. Сва његова кушања су подешена тако да не би лако узнемирила хришћане. Не жели да они посумњају да је то од њега; више би волео да и даље спавају. Зато он кришом убацује мисао у њихов разум. Чим је прихвате, она постаје његово упориште.
Зато деца Божија морају да науче како да се супротстављају неуредним мислима. Међутим требало би да пазе да на то не обраћају исувише пажње. Ако претерују у томе још више ће се збунити и падати у непријатељеве замке. Кад се неко усредсређује на своје мисли, очи му више неће бити на Господу. Свакако, морамо се противити непристојним мислима, али не би требало потпуно да се заокупљамо њима.
Хтео бих гласно да објавим да сам током ових година видео две крајности: неки људи се уопште не уздржавају у својим мислима, други су потпуно заокупљени сређивањем својих мисли. Ови други су исто толико обманути као и први. Осим тога ризикују да доживе нервни слом. Морамо да одржавамо добру равнотежу. Не смемо да дозволимо Сатани да нас куша убацивањем његових мисли; нити би требало да се заокупљамо сређивањем својих мисли. Ако смо стално заузети својим мислима, онда смо већ запали у сатанска искушења, јер уместо да гледамо Господа, гледамо своје мисли.
Прилично је лако супротстављати се сатанским мислима. Има једна изрека коју многе Господње слуге често цитирају: „Не можеш да забраниш птици да ти лети преко главе, али можеш да јој забраниш да ти не савије гнездо у коси.“ Запамти, дакле, да иако не можеш да спречиш многим мислима да ти прођу кроз разум, можеш да им забраниш да се угнезде у теби. Када се мисао појави, можеш да је одбациш једноставно рекавши: „Не требаш ми. Не примам је. Одбацујем је.“ Тако ћеш је избацити из свог разума.
Много Божије деце имају велике проблеме са својим мислима. Не могу лако да их обуздају. Из многобројних писама која сам примио током година, питање које се најчешће поставља је следеће: „Како могу да обуздам своје мисли?“ Неки признају да им је посебно тешко да обуздавају своје мисли док се моле. Овде бих хтео нешто укратко да изнесем. Библија каже „Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год љубазно, што год је на добру гласу, ако је каква врлина, ако је каква похвала, на то мислите“ (Фил. 4:8). На то мислите! Божија деца би требало да науче да користе свој разум у позитивном размишљању. Што више користе свој разум позитивно, то ће им мисли бити мање необуздане. Многи не умеју да обуздају своје мисли зато што уопште не размишљају – пасивни су у свом мисаоном животу. Ово даје Сатани прилику да убаци неке од својих припремљених мисли у њихов разум.
Сатани неће бити лако да убацује своје мисли у твој разум ако научиш да га користиш размишљајући о ономе што је духовно, добро, праведно, свето, мирно и љубазно. Када се твој разум заокупи позитивним мислима и оне ти нису залудне, Сатана нема никакву прилику. Али, ако је хришћански разум залудан и беспослен, онда је такав пасивни, незаштићени разум подложан сатанском утицају.
Због тога би деца Божија требало да вежбају свој разум као што раде са својим телом. То ће спречити улазак сатанских мисли. Научи да препознајеш мисли које су нечисте, раздорне, и клеветничке, и научи да им се супротставиш чим откријеш да су од непријатеља. Многе мисли су очигледно од Сатане и могу лако да се одбаце. Неке мисли су, међутим, једва приметне и не одбацују се тако лако. Ипак морамо да се научимо да се свакој успротивимо.
Сатана није ни свезнајући ни свуда присутан. Ипак је упознат са многим стварима, јер је путем својих злих духова – палих анђела – распростро обавештајну мрежу по целом свету. Када смо залудни, Сатана лако убацује у наше мисли нешто што он зна, а што је нама непознато. Убацује у наше мисли информације које је његова тајна служба сакупила. Он чини да нешто замислимо, маштамо и тако убацује своје информације у наш разум. Чим почнемо о томе да размишљамо и прихватимо га, то нам постаје стварност. Дакле, Божија деца морају да одбаце свако општење са Сатаном, штавише ако такве информације и расветљавају извесне ствари. Требало би да одбијемо да прихватимо било шта што нам не долази до знања кроз откривење које примамо у молитви.
Дете Божије не сме да буде претерано радознало. Ако није сувише радознало, избећи ће многе сатанске мисли. Ако јесте, Сатана ће га стално снабдевати неким од многобројних ствари које зна. Хришћанин ће можда у почетку мислити да је такво знање корисно. Међутим ако настави да прима те мисли, убрзо ће постати пион у Сатаниној руци. Сатана ће запослити хришћанинов разум да ради за њега. Зато морамо да се противимо свим безразложним мислима. Кад год ти падне на памет нека мисао у вези са пропустом другог брата, ако долази из разума, а не од Духа требало би је одбацити. Ако се прихвати, коначно ће постати лично убеђење. Ко мисли да му је брат учинио зло, ускоро ће то сматрати за стварност. Због тога ће се његово заједништво с тим братом прекинути.
Уколико се овакве мисли не одбаце у самом почетку, касније ће узети маха. Испрва, када ти сатанска искушења упадну у мисли, прилично је лако средити их; али чим постану „чињенице“ у твом разуму, веома је тешко да их се ослободиш. Због тога морамо да обуздавамо своје мисли.
Морамо да одбацимо све нечисте мисли да не бисмо пали у грех. Морамо активно да користимо разум да не бисмо живели раскалашним и распусним животом. Под Божијом светлошћу видећемо да многи греси долазе када подлегнемо искушењу у свом мисаоном животу.
Дозволите ми да поновим: када се једном успротивиш некој мисли, ствар је свршена. Ако се та мисао поново јави, требало би је игнорисати. Другим речима, када ти нека мисао дође по први пут, успротиви јој се, верујући да је отишла. Ако се поново појави, долази као лаж, а не као истина. Зато мораш да је сматраш лажном и објавиш да си јој се већ успротивио. Држи такав став све док такве мисли не буду нестале. Ако признаш мисао као истиниту када се врати убрзо ћеш открити да се тако залепила за тебе да ти је скоро немогуће да је одбациш. Многи порази могу да се припишу овој грешки. Ако се успротивиш ђаволу он ће побећи. Ово је реч Господња и потпуно је поуздана. Што год Сатана говори потпуно је непоуздано. Господ каже: „Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4:7). Дакле оно што се враћа мора да буде лажно и требало би га потпуно обезвредити.
Зашто је разум толиких хришћана збркан? Зато што се стално противе. Библија каже: „Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас.“ Једном му се успротиви и побећи ће. Треба да верујеш да је побегао. Не мораш много пута да му се противиш. Само веруј да је побегао, јер је ово у складу са Божијом речју. Оно што се враћа није истинито. Исплати се игнорисати га, и ако тако учиниш убрзо ће да нестане. Оно вреба пред вратима, покушавајући да провири унутра; ако сматраш да је истинито одмах ће ући. Дакле, основни принцип је следећи: успротиви се први пут, а игнориши други пут. Ако се појави по други пут, не мораш ни да се противиш; потребно је само да на то више не обраћаш пажњу. Ако се по други пут успротивиш то значи да твоје противљење први пут није вредело; ако се по трећи пут успротивиш обезвредњујеш први и други пут. А свако ново противљење значи да још једанпут немаш поверења у своје противљење. Пошто не верујеш оно што је Господ рекао, „Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“, а ти се противиш и стотину пута, бићеш заузет тим противљењем од јутра до мрака. Што више размишљаш, то ћеш бити још збуњенији. Што више користиш свој разум, то ћеш више патити. Дакле, немој се безумно противити. Само веруј да када се једном успротивиш, да ће ђаво побећи.
2. Сатанино деловање на људско тело
Сатана понекад делује на људски разум, а понекад на људско тело. Многе болести нису праве болести, већ сатанска дела. Понекад су болести очигледно сатански напади.
Када се Петрова ташта разболела од тешке грознице, Господ Исус је дошао у кућу и запретио грозници (Лука 4:39). Грозница је само симптом: нема никакву личност. Не можеш да запретиш симптому; можеш само да запретиш личности. Не можеш да запретиш столици или сату, јер ниједно од њих нема личност. Само можеш да запретиш ономе што има личност. Али овде је Господ Исус учинио нешто изненађујуће. Када је видео да Петрова ташта има грозницу, запретио је грозници и она се повукла. Ово јасно показује да то није била обична грозница, него да је имала личност. Другим речима, то је било Сатанино дело. Када јој је Господ запретио, Сатана се повукао.
Други пример се види у исцељивању детета које је било глувонемо одмалена (Марко 9:17, 21, 25-27). Када је отац довео дете Господу Исусу, Господ је запретио нечистом духу говорећи „Неми и глуви душе, ја ти наређујем, изиђи из њега и више не улази у њега.“ И дете је било излечено. Болест је проузроковао зао дух. Када му је Господ запретио, зли дух је напустио дете, и дете је поново проговорило и зачуло.
Дакле, у Новом завету налазимо две врсте болесника: физичке или психолошке болеснике и оне који болују због напада Сатане. Господ је исцељивао прву врсту болесника; другој врсти је запретио јер је болест поседовала личност.
Многе болести су физичка обољења али многе су последице сатанских напада на тело. Божија деца би требало да науче како да се противе тој другој врсти.
Понекад не можеш да разумеш зашто си болестан. Ниси био немаран; колико ти је познато ниси био у додиру са неким од кога си могао да примиш болест. Али разболео си се. Изненада се разболиш када имаш неки задатак за Бога или би требало нешто духовно да урадиш. Та болест није обична, јер не може да се припише неком природном узроку. Поврх тога, разболео си се управо када је требало да испуниш неки духовни задатак. Можеш скоро са затвореним очима да процениш да је ова болест последица сатанског напада.
Такве болести ће нестати ако јој се упротивиш пред Господом, рекавши: „Господе, не прихватам ову болест јер долази од непријатеља!“ За велико чудо, открићеш да ће је нестати исто тако брзо као што се и појавила. Ни њен долазак ни њен одлазак не може да се припише било каквом природном узроку. Одлази када јој се запрети.
Узмимо Јова као пример. Човека кога је Сатана напао са чиревима од главе до пете. Сатана је намеравао да га убије, али Бог се противио ђаволској намери са речима: „На њега не дижи руке своје.“
Ми хришћани морамо другачије да гледамо на болест. Многе болести нису праве болести него су сатанска дела. Многи су слаби зато што прихватају сатанска дела и никада им се не противе. Морамо да научимо ову лекцију пред Богом: кад год се разболимо требало би да испитамо узрок те болести. Требало би да се упитамо да ли та болест има правог узрока. Ако постоји основана сумња требало би даље да истражујемо. Не смемо да прихватимо сваку болест без испитивања. То би могло да буде права болест, али могло би да буде и сатански напад. Ако се ради о овом другом, морамо се успротивити објављујући да не прихватамо оно што нам Сатана намеће.
Ако Божија деца устану и успротиве се, многих болести ће убрзо нестати. Не усуђујем се да кажем да су све болести од Сатане, али верујем да су многе од њих последица његових напада. И због тога што се не испитују и што им се не противи, такве болести успевају да учине да људи заиста оболе. Када би им се успротивили, Сатана не би успео у свом послу и такве болести би биле искорењене. Зар то није дивно?
Дозволите ми да вам поменем нешто из свог личног искуства, иако нерадо говорим о ономе што се мене лично тиче. Десило се то 1928. или 1929. године. Вратио сам се у Фучао из Шангаја. Више од два дана сам имао грозницу с температуром између 40° и 42°С. Одсео сам код једне рођаке и било ми је незгодно што је узнемиравам. Нисам знао шта је проузроковало моју болест. Био сам врло збуњен многобројним мислима које су ми се вртеле по глави. Био сам толико очајан да сам на крају успео да устанем из кревета и седнем на веранду. „О Господе, морам да знам о чему се ради,“ молио сам се. Тога тренутка сам се молио или читао Библију. Одједном ми је синуло да је ово вероватно сатански напад, јер уопште није изгледало као да је Господња рука на мени. Чим ми је синуло да је ово дело Сатане, моје унутрашње биће се дивно просветлило и ослободило. Пре тога нисам ни помислио да је то могао да буде Сатанин напад. Одједном сам се умудрио и прозрео те симптоме. Зато сам објавио – пошто је то дело Сатане, да га не прихватам; штавише, успротивићу се. Те ноћи ми је било прилично неудобно и био сам у великој борби. Но ипак, имао сам мало светлости изнутра, која ми је показивала да је то од непријатеља. Успротивио сам се и одбио да то прихватим. Следећег јутра сам мало дуже спавао и после тога болест је ишчезла. Нисам знао како је грозница нестала. Отада сам у животу имао више таквих искустава. Верујем да ће многа друга браћа и сестре имати слична искуства. Прекори Сатану, и болест ће престати.
Искуства многих потврђују да ако се болест прихвати, да остаје, међутим, ако се одбаци, престаје. Наравно ово не важи за све болести. Дакле оно што је важно, то је да примите светлост од Господа да бисте разлучили да ли је напад од Сатане или не. Ако се ради о сатанском нападу онда има натприродни узрок, а не природни. Чим схватите да је од Сатане, успротивите се, и нестаће.
Сатана не само да жели болест верника него и њихову смрт. Пошто је убица од почетка, он покушава да проузрокује превремену смрт многих, нарочито деце Божије. Дакле, морамо да се противимо Сатаниним убиственим намерама пред Богом. Морамо да му се успротивимо не само као ђаволу већ и као убици. Исувише много Божије деце има погрешан став да би било добро да умру. Не, таква идеја долази од непријатеља, јер он стално планира нападе на људски живот. У његовом подмуклом нападу на Јова, видимо његову злу намеру да убије.
Немој да прихватиш помисао на смрт. Долази од Сатане. Можда ти понекад одједном сине идеја да се ставиш у опасан положај док ходаш улицом, док се возиш у чамцу или улазиш у авион. Долазиш у искушење да прихватиш мисао о могућој смрти. Не, научи да је одбациш и да јој се успротивиш. Никада не би требало да дозволиш Сатани да ти стави такву мисао у разум.
Неко ми је причао о вернику коме је увек, кад год се бријао, падала на памет идеја да себи пресече гркљан. Због тога није смео да се брије од страха да ће му се нешто страшно десити. Једнога дана је причао о свом страху једном другом брату, који му је рекао да мора да се успротиви, јер је та идеја очигледно од Сатане. Први брат је замолио другог брата да се моли за њега. Овај је рекао да хоће, али да први брат мора да се успротиви. Препоручио је свом брату, који је патио од страха да би требало да изјави: „Противим се било каквој помисли о смрти! У име Господа Исуса, одбацујем такву мисао.“
Сатани не би требало да окрећеш леђа, јер би то значило да ти бежиш уместо да он бежи од тебе! Требало би да се суочиш с њим и да га натераш да окрене леђа. Ако му гледаш у леђа то значи да он бежи. Али ако се ти окренеш, поражен си. Објави да нећеш да се убијеш. Ако то радиш значи да му се супротстављаш, и он ће морати да бежи. Ако дрхтиш од страха да би могао да се убијеш, ти си тај који бежи. Ако га се бојиш, готов си!
Једнога дана дотични брат који се бојао да ће да се убије бријачем за време бријања, суочио се са Сатаном и рекао: „Ти се ме обмануо. Знам да си то ти учинио. Данас ти се противим.“ Отада му се та мисао никад није вратила. Касније је посведочио: „Откако сам му се успротивио нисам се ни малкице посекао за време бријања.“ Немојте мислити да је ово ситница. Има много оних који робују најмањим стварима. Научи дакле да препознаш пред Богом шта Сатана може телу да учини. Када препознаш такав напад, успротиви му се све док га не нестане.
3. Сатанина оптужба против савести
Сатана не само да напада разум и тело већ и савест. Овакав напад називамо оптужбом. То хришћанину причињава велики бол, пошто осећа да је сам крив и да не може да устане пред Богом.
Оптужба може да ти ослаби цело биће. Многи се не усуђују да се успротиве из страха да би то могао да буде прекор који долази од Светога Духа. Не умеју да разликују Сатанине оптужбе од прекора Светога Духа. Зато прихватају Сатанину оптужбу као да је то прекор Светога Духа. Због тога им је под оптужбама живот страћен. Запамти да Сатанина оптужба може да осакати и уништи и најдуховнијег човека. Ослабљена савест слаби цело биће.
Каква је разлика између савести која је под оптужбом и прекора Светога Духа? Веома је важно да знамо ту разлику. Сатанина оптужба никад није јасна и оштра, док ти откривење од Бога јасно износи твој грех. Далеко од тога да буде јасно, Сатанина оптужба је оно што ти се стално шапуће. У Причама Соломоновим пише: „Свадљивост женина (је) непрестано прокисивање“ (Приче 19:13). И Сатанина оптужба делује на сличан начин. Долази ти по две-три капи, уместо да се цела кофа проспе одједном. Сатанина оптужба стално брбља као причљива и незадовољна жена. Њена је природа таква да неће јасно да говори него мрмља тако да те остави са осећањем кривице. Таква је Сатанина оптужба. Никада не говори јасно већ само мрмља док се потпуно не узнемириш. Међутим, када дође Свети Дух, Он те осветљава великим светлом тако да можеш јасно да видиш своју грешку.
Осим тога, Сатанина оптужба нема позитиван циљ. Не изграђује те него чини да патиш. Мрмља све док не изврши толики утицај на тебе да те потпуно смрви да више не можеш да устанеш пред Богом. Циљ прекора Светога Духа јесте да те ојача, а не да те ослаби. Што те више кори то ти је лакше да устанеш пред Богом. Сатанина оптужба производи контраефекат; што те више оптужује то си све слабији. Зато је прекор Светога Духа позитивне природе. Он те кара тако да мораш да одеш Господу и научиш лекцију. Сатанина оптужба је потпуно другачија. Он те оптужује све док не будеш смрвљен и потпуно без циља. Дакле запамти, док год те мрмљање оптужује да си погрешио и толико те згази да не можеш више ни да се молиш, ни да признаш ни да се приближиш Богу, тада си заиста под Сатанином оптужбом и мораш да му се успротивиш.
Поврх тога, последице Сатаниних оптужби се много разликују од последица карања Светога Духа. Ако се ради о прекору Светога Духа, имаћеш радост, и у најмању руку мир у себи, када признаш свој грех. Када те покара, заболеће те; но чим признаш свој грех пред Богом, уживаћеш мир у срцу. Понекад ћеш се испунити радошћу, јер ти се скинуо велики терет. Са сатанским оптужбама није тако. Чак у време молитве и исповедања, његово те мрмљање још увек узнемирава. Он ће ти шапутати да си грешан и бескористан, да твоје исповедање пред Богом ништа не вреди, да ћеш бити исто тако слаб када тражиш Његово опроштење као и пре. Ово су сигурни знаци да је оптужба од Сатане; то није прекор Светога Духа.
Требало би да разумемо да су главна поља сатанског деловања не само у разуму и телу већ и у савести. Он покушава да нам ослаби савест. Пази онда, да не паднеш у његову замку! Добро запамти да кроз крв Господа наша савест може да се очисти. Нема греха на свету који је толико велики да његова крв не може да га одстрани. Сатана ће, међутим, покушати да нам толико ослаби савест, да се питамо да ли крв Господа може да нас очисти. Осећамо се као да никада не би могло да нам се опрости. То је заиста Сатанина оптужба – ђавоља лаж.
Сатанине оптужбе никада не морају да се исповедају. Ово сам открио после много година истраживања. Можда желимо да се осећамо сигурним, и зато признајемо и тражимо да нас Господња крв очисти. Дозволи ми да ти кажем, ако једном затражиш очишћење драгоценом крвљу, онда ћеш морати то исто да радиш и други пут када Сатана дође да те узнемири. И тако бесконачно. Срео сам неколицину браће и сестара који пате управо од тога. Можеш само да им саветујеш да се не исповедају. Уместо тога, требало би да кажу Господу: „Господе, опрости ми што нисам признао! Ако сам стварно сагрешио, ипак нећу да признам, јер ми ових дана признавање греха много не значи. То би могла да буде Сатанина оптужба, и зато нећу то да признам.“
Немој толико да се двоумиш да мислиш да је немогуће успротивити се таквим оптужбама, иако би желео да их немаш. Ако само о томе размишљаш од јутра до мрака, збунићеш се. Требало би да објавиш: „Супротстављам се! Не примам то; супротстављам се свим оптужбама у мојој савести! Противим се овим сатанским оптужбама! Стојим пред Богом под крвљу Исуса Христа, јер је крв делотворна за мене! Одбацујем ове оптужбе.“
Сатанине оптужбе су многобројније него што замишљамо. Ако Сатана не успе да те натера да грешиш и тако онеспособи, онда ће учинити да се осећаш грешним у својој савести и тако те парализује. Ко греши постаје неспособан пред Богом; тако и онај који се осећа грешним у својој савести. Сви које Бог употребљава морају да се ослободе свесности о греху. Ако постоји таква свест, Бог тквог човека не може да употребљава. Како је могуће да те савест оптерећује свесношћу греха, а да те Бог употребљава? Зато Сатана увек покушава да нас оптужује у нашој савести. У Јеврејима пише, „зато што се не би више осећали грешни“ (10:2). Ово је апсолутно потребно. То је најосновнији темељ. Наша савест не сме да буде оптерећена свесношћу о греху. Али Сатана управо то жели да нам наметне. Чим се појави осећање кривице у савести, цело биће ослаби за све духовне активности. Запамти, свесност греха у савести не чини светост. Што си више свестан греха, то си мање свет, и мање користан. Све док ти је савест узнемирена због неопроштеног греха, ниси делотворан.
Научи дакле да се противиш свим сатанским делима у својој савести. Сатана искључује лоше хришћане из борбе, али хришћане који траже Бога искључује из борбе оптужбама. Онеспособљава телесне хришћане кроз грех, а духовне вернике кроз оптужбе. Према томе, веома је потребно да деца Божија држе отворене очи, да би препознала сатански напад. Иначе, не могу да ходају честито.
4. Сатански напад кроз околности
Ових дана смо обратили посебну пажњу на питање прекора Светога Духа (претходна 40. лекција). Запазили смо да Свети Дух тако уређује све наше прилике, да нам је сва коса избројана као што пише у Божијој Речи (Матеј 10:30). Не само да нам је свака длака избројана већ свака носи свој број. Бог зна када се чешљаш не само колико длака ти је испало већ и које су то длаке!
Бог уређује наше оклоности јасно и детаљно. Он зна све наше радње. Све је у Његовим рукама. Али, с друге стране, Сатана је тражио од Бога да нас напада кроз наше околности. Са овим морамо да будемо упознати.
Прича о Јову у Старом завету је најистакнутији пример тога. Сатани је било дозвољено не само да изазове приштеве по Јововом телу, већ и да спали његову кућу, да му однесе све овце и говеда, и да побије његову децу. Послао је ватру, ветар и непријатеље. Сатана је све то урадио.
Други пример: шта је Господ рекао о Петровом паду? „Види Сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу“ (Лука 22:31). Тако видимо да и поред тога што Бог уређује наше околности, ипак многи напади долазе од Сатане. Док је Господ Исус спавао у чамцу, на мору се подигла велика бура. Свакако да Петар и Јован нису били кукавице. Али као рибари, на основу свог искуства, проценили су и знали да ће такви таласи донети невољу. Зато су пробудили Господа Исуса и рекли: „Господе, спаси нас, пропадамо“ (Матеј 8:25). Међутим, Господ је знао, да је требало на другој обали, у земљи гадаринској истеривати демоне и да управо ти демони покушавају да га удаве у мору. Зато су се ветар и море утишали када им је Господ запретио. Обично ветар и море не слушају претње, јер немају личност. Али Господ им је овде запретио, јер се Сатана налазио иза тога, а он чује претње.
Кад год нас Сатана напада кроз околности, требало би да држимо на уму две ствари. Одломак који смо прочитали из 1. Петрове 5, који се односи директно на наше околности, показује ове две стране. Прво тврди „Понизите се, дакле, под силну Божију руку“ (ст. 6). Затим наставља, „Њему (ђаволу) се успротивите“ (ст. 9).
Кад год деца Божија наиђу на неумерене нападе или необјашњиве опасности у својој средини, требало би прво да заузму следећи став пред Господом: „Господе, понизујем се под твоју моћну руку! Предајем се свему што ти шаљеш!“ Не смеју ни реч непослушности да изусте; уместо тога морају да науче да се покоравају својим околностима. Чак и онда ако је то сатански напад, Бог га је допустио и зато мора да се прихвати. С друге стране, ипак треба да се успротиве Сатани објављујући: „Што год ради Господ, ја прихватам; али што год ради Сатана, ја упорно одбацујем. Противим се свему што ме је снашло преко Сатане!“ Уверавам вас, ако је напад Сатанино дело, ишчезнуће када му се успротивите.
Нажалост, многа Божија деца нити се покоравају дисциплини Светога Духа, нити се противе Сатанином нападу у својим околностима. Ово је данас заиста проблем – с једне стране нема предања, а са друге стране нема противљења.
Сећам се нечега што се десило једном брату који се бавио бизнисом. Окружен потешкоћама са свих страна, прихватио их је као да су од Господа. Једног дана се срео у возу са Божијим слугом који га је упитао да ли стварно мисли да оно што му се десило стварно изгледа као да је дело Господње. Одговорио је одречно, јер му те ствари нису личиле на нешто што би Господ урадио. Затим му је слуга Божији показао да су то дела Сатане и посаветова га да им се успротиви. Онда се брат помолио, „Боже, ако ово долази од тебе, прихватам га; али ако долази од Сатане – ако су ово сатански напади, упорно им се противим и супротстављам.“ Провео је само мало времена у молитви у возу, али док је стигао кући ствари су се дивно окренуле. Настала је заиста дивна промена.
Већи део наших околности долази од Господа, да бисмо кроз њих нешто научили; међутим, има других случајева који долазе као сатански напади. Од њих немамо шта да научимо – само долазе као непотребне патње. Карање Светога Духа је за нашу духовну изградњу, док су сатански напади усмерени да нас униште.
Како се успротивити ђаволу
Дакле морамо да научимо како да се противимо ђаволу. Који су то начини противљења?
1. Немој да се бојиш
Кад год Сатана ради против Божије деце он у њима мора да обезбеди неко упориште за себе. Ефесцима посланица нас упозорава, „Не дајите места ђаволу“ (Еф. 4:27). Сатана не може да делује без упоришта. Зато ће његово прво искушење бити усмерено ка томе да обезбеди такво тло. Следећи корак ће бити да нападне са тла које је већ обезбедио. Наша победа лежи у томе да му не уступимо тло од самог почетка. Једно велико упориште, можда највеће, које он тражи је страх. Сатанино уобичајено дело јесте да усади страх у разум Божије деце – слутњу да ће се нешто десити.
Запазимо Јовове речи: „Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме“ (Јов 3:25). Веома је значајно оно што нам овај стих показује. Пре него што су Јова снашле страшне невоље, већ је осећао зебњу. Плашио се да му не умру деца; бојао се да ће изгубити све своје имање. Сатанин први задатак је да усади такав страх у човека. Ако се тај страх прими, ствари ће се убрзо десити; ако се одбаци, од тога неће ништа бити. Сатана мора да добије дозволу пре него што може да почне. Ако му се ускрати дозвола, не може да ради, јер је човек створен са слободном вољом. Без човекове дозволе Сатана не може ни да га наведе на грех, нити да га нападне по вољи. Зато је Сатана у Јововом случају усадио мали осећај страха. Када је Јов већ прихватио ту мисао, почео је да дрхти.
„Страх је сатанина визиткарта,“ рекла је Госпођица Магарет Е. Барбер. И кад год примиш његову визиткарту, примаш и посету од њега. Ако одбациш његову визиткарту, отераћеш и њега. Ако га се плашиш он ће доћи; ако га се не бојиш, неће доћи. Према томе, немој да се плашиш! Можда ће неко стварно да се убије ако је опседнут идејом да себи пресече грло док се брије. Колико често људи страхују од разних ствари. Ово се посебно односи на плашљиве људе. Не заборавите да ове мисли долазе од Сатане и морамо да им се супротстављамо.
Када су питали једну старију особу шта значи успротивити се, она је одговорила: „Када ти се нешто нуди, успротивити се значи рећи: ‘Хвала, али ми то не треба’.“ Што год ти се понуди, ти увек одговори са: „Не, хвала!“ Иако би Сатана могао да ти нуди разне ствари, ти једноставно одби. Такав став је довољан; то је све оно што је потребно да би се његови циљеви изјаловили. Савладај ту лекцију још данас: успротиви се свакој помисли на страх. Немој да се плашиш, јер ће страх донети управо оно чега се бојиш. Дозволи ми да те подсетим да ниједно дете Божије не би требало да се плаши Сатане, јер Сатана не може да нас надјача. Иако је прилично јак, ми у себи имамо онога који је јачи од њега. Ово је непроменљива чињеница: „Јер је већи онај који је у вама него онај који је у свету“ (1. Јован. 4:4). Дакле немој никада да примаш страх. Ко прихвата страх, безуман је. Зар нас Библија не учи јасно да ако се успротивимо Сатани, да ће побећи? Шта му друго остаје него да се повуче!
2. Упознај истину
Други услов противљења јесте да знамо истину. „И сазнаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32).
Шта је истина? Истина је стварност. Када Сатана покушава да плаши људе или да их напада увек долази кришом. Никада не објављује да је дошао. Никада неће наглас да објави да је стигао јер би то побудило твоје сумње. Он лаже и вара. Никад ништа не ради на светлости. Ако знаш шта је стварност, то ће те ослободити. Другим речима, ако знаш да је нешто од Сатане, ослободићеш се. Потешкоћа многе Божије деце је у томе што нису свесни непријатеља. Можда говоре својим устима да је то Сатанин напад, а ипак то не осећају дубоко у свом духу. Иако њихова уста објављују да је то дело Сатане, у духу им то ипак није тако јасно. Но чим увиде истину, и схвате да је то Сатанино дело, тренутно се ослобађају.
Сатанина сила је у превари. Ако не може да превари губи своју моћ. Дакле, видети јесте противити се; када увидиш, лако је успротивити се. Када си у својим околностима опкољен опасностима не можеш да победиш ако само осећаш да су то можда напади Сатане. Мораш сигурно да знаш да су од Сатане, тада ће ти бити лако да се супротставиш. Да би се Сатана победио потребно је више од самог противљења, јер је тешко борити се против његових лажи. Али кад га сретнеш, требало би да га препознаш као таквог; затим да му се успротивиш и он ће побећи.
Једна сестра ме је једном упитала: „Шта да радим? Када се молим Сатана ми увек ставља неумесне мисли у главу.“ Одговорио сам: „Потребно је само да се успротивиш.“ Она је одговорила: „Не могу да их отерам својим противљењем.“ Одмах сам увидео да нешто није у реду. Како може неко да каже да му Сатана доноси разне мисли, а затим да каже да не може да их отера? Чињеница је била у томе да упркос ономе што говори, није стварно знала да те мисли долазе од Сатане. Зато сам јој рекао: „Да ли си ти мислила те мисли?“ После краћег времена одговорила је: „Нисам мислила, нити сам хтела да мислим. Хтела сам да се молим. Не бих могла да мислим о тим стварима.“ Тада сам јој рекао: „Значи то нису биле твоје мисли. Напротив, то су биле већ припремљене мисли које су ти биле убачене у разум.“ „Онда мора да их је Сатана стварно убацио,“ рекла је. Видите, пре тога није стварно схватала да су то сатанска дела. На крају сам јој саветовао да се успротиви, па је то и радила. Касније ми је рекла да се лако противила тим мислима и да су брзо нестале.
Неопходно је, дакле, препознати Сатану и његова дела. Тиме ће се олакшати противљење. Ако не препознаш Сатану нећеш моћи да се успротивиш. Када упознаш Сатану и његове замке, већ си задобио пола победе.
3. Противи се у вери
Мораш да се противиш вером. Морамо да верујемо да се Господ јавио да разори дела ђаволова, да је крв Господња спречила Сатанин напад, да је васкрсење Господа осрамотило Сатану, и да је Господње вазнесење превазишло силу Сатане.
Веруј да се Господ јавио да разори дела ђаволова
Син Божији се јавио! Дошао је на Земљу! Док је био овде, истерао је сваког демона кога је срео; победио је свако сатанско искушење. Заправо: „Зато се јавио Син Божији – да разори дела ђаволова“ (1. Јован. 3:8). Верујмо дакле да где год Господ Исус иде, кад год се јавља, дело ђавољево не може да опстане јер је потпуно разорено.
Веруј да је крв Господа спречила сатанин напад
Како верни побеђују Сатану? „Јагњетовом крвљу“ (Отк. 12:11). Кроз смрт Господа Исуса, сједињени смо с Богом. Главни циљ сатанског напада јесте да нас одвоји од Бога. Све док смо сједињени с Богом, Сатана нема никакав начин да нас повреди. Шта нас онда одваја од Бога? Само нас грех одваја, али крв Исуса, сина Божијег, чисти нас од свих наших греха.
У Откривењу 12:11 пише да су браћа победила Сатану крвљу Јагњетовом. Кроз очишћење Господа Исуса, сједињени смо с Богом. Када смо свесни греха у својој савести одмах се одвајамо од Њега. Чим нас ухвати свест о греху, ђаво почиње да нас напада. Без такве свести нема одакле да покрене свој напад. Хвала Богу, крв Јагњетова је победила Сатану. Данас, чак и најслабије дете Божије може да победи Сатану, јер сви имамо (Христову) крв.
Можда немаш много чега другог, али крв свакако имаш. Кроз крв Господа Исуса сасвим природно објављујеш да су ти сви греси опроштени. Данас је Бог твој Бог. Ако је Бог за тебе, ко може против тебе? Када је Бог поред тебе не може ђаво да те напада. Разлог зашто може да те оптужује и напада, јесте зато што је у нас усадио свесност греха. Али крв те је ставила на Божију страну, тако да Сатана не може ништа с тобом.
Запамти добро да чим се савест очисти од свесности греха, Сатана више не може да покрене напад. Крв Јагњетова га побеђује. Зар није дивно да кад год човек дође пред Бога осећа своју недостојност, али када се суочи са Сатаном осећа своју кривицу? Такво осећање кривице чини да је отворен за непријатељски напад. У том тренутку би требало да објави: „Грешан сам; зато ме нападаш. Али побеђујем те кроз крв Јагњетову. Господ Исус је умро за мене; Његова крв је била проливена. Шта можеш да ми учиниш?“ Верујмо дакле. Веруј да се Господ јавио да разори дела ђаволова. Веруј да је Господња смрт упропастила Сатанин напад.
Веруј да је Господње васкрсење осрамотило сатану
Наш Господ је на крсту разоружао поглаварства и власти, јавно их осрамотио (Кол. 2:15). Он је смрћу обеснажио онога који има власт над смрћу, то јест ђавола (Јев. 2:14). Својом смрћу и васкрсењем потпуно је уништио Сатану. Како је Господ Исус осрамотио Сатану? Када је устао из мртвих победио је сва сатанска дела.
Шта је васкрсење? То је област ван дохвата смрти. Свако живо биће на свету је на дохвату смрти. Људи умиру, животиње и биљке умиру. Сва жива бића су подложна смрти. Нема изузетака, јер се смрт као мрежа распрострла по целом свету. Ушла је у свако живо биће. Али ево Човека који је изишао из смрти, јер смрт није могла да Га задржи. Ушао је у област ван дохвата смрти која се зове васкрсење.
Живот који примамо приликом нановог рођења је васкрсли живот, јер Господ нас препорађа својим васкрсењем. Овај нови живот у нама нема никакве везе са Сатаном. Потпуно је ван сатаниног дохвата; поврх тога, неуништив је (види, Јев. 7:16). Сатана је урадио све што је могао код крста, али га је Господ потпуно разбио и осрамотио. Зато ми у себи имамо живот који ни све сатанске силе не могу да победе.
Немој никад да заборавиш да Сатанин напад против нас не може никад да буде већи од његовог напада на Господа на крсту. Тамо је излио све што је могао да сакупи од беса, лукавштина, замки и стратегија, од постанка човека наовамо – и све то само с једним циљем – да уништи живот. Али сви његови планови и замке нису ништа помогли. Био је поражен, и отада је поражени непријатељ. Библија потврђује да му је Господ стао на главу.
Морамо да покажемо браћи и сестрама да нема разлога да се верни боје Сатане. Победићемо помоћу васкрслог живота у нама. Сатана је потпуно свестан да не може ама баш ништа да уради против тог васкрслог живота. Дани његове победе су прошли! Глава му је смрскана. Сада улаже највеће напоре да продужи своје дане, јер се већ одрекао наде на победу. Васкрсли живот је ван његовог дохвата. Тај живот потпуно превазилази силу Сатане. Дакле, не плашимо се. Противимо се ђаволу не зато што је он веома свиреп, него зато што је то воља Божија.
Верујте да је Господње вазнесење превазишло силу сатане
Требало би да верујемо у вазнесење као и у васкрсење. Библија нам показује да када се Господ Исус узнео на небо, да је сео с десне стране Бога, небеског Оца, далеко изнад сваког поглаварства, и власти, и силе, и господства, да буде глава Цркве више свега (Еф. 1:20-22). Господ је превазишао све и сада седи Оцу с десна. Читајући Ефесцима 2 видимо да смо и ми васкрсли с Њим и сели на небесима с Њим (Еф. 2:6).
Запазимо ово: није да само Господ Исус својим јављањем разара дела ђаволова, и његов крст и васкрснуће и вазнесење разоружавају Сатану и његову силу; сва деца Божија имају учешће у овоме. Чак и најслабији уд је далеко изнад зле владавине и власти и силе и господства.
Сукоб између нас и Сатане није у борби за победу, него у томе да се избегне пораз. Две потпуно различите ствари. Многа Божија деца погрешно схватају рат са Сатаном. Погрешно мисле да морају да се боре да би победили. Такво схватање разоткрива неразумевање суштине еванђеља. Ниједан верник није способан да се бори за победу. Боримо се зато што смо већ победили. Господ Исус је већ победио Сатану. Сатана је потпуно изгубио своје тло. Сатана се бори данас да поврати изгубљено, а ми да задржимо задобијено. Ми се не боримо да бисмо заузели; ми штитимо оно што смо већ заузели.
Дакле у питању није наша победа, јер је Сатана већ поражен. Господ је већ победио! Црква је победила! Сукоб између цркве и Сатане се води да би се сачувала Господња победа, а не да би се задобила. Наш циљ није да Сатани отмемо победу, већ да чувамо ту победу да је он не украде.
Требало би увек да побеђујемо кроз крст нашега Господа. Требало би да објављујемо: „Сатано, ти си поражени непријатељ!“ Морамо стално да га подсећамо на ту чињеницу. Када се противиш Сатани, веруј у чињеницу да је он поражени непријатељ. Ми му се не противимо због његове свирепости. Никако. Кажем вам да је такво схватање потпуно изврнуто. Само ствара забуну. Напротив, стојимо пред Сатаном и објављујемо: „Ти си већ поражен! Готов си. Ја сам сада на небесима. Противим ти се и одупирем ти се.“
Надам се да браћа и сестре разумеју шта значи противити се. Сатана је поражени непријатељ; он је бегунац, затвореник који је требало да буде потпуно елиминисан на крсту. Данас је дан његовог бекства. Када дође царство, биће потпуно уништен. Данас нас не куша у отвореном рату; уместо тога, скрива се напољу иза зида да би се ушуњао са искушењем. Све ради кришом. Када се то деси, немој да заборавиш да ти представљаш Господа Бога и да је Сатана само бегунац који те куша иза зида, а не унутар собе. Не мораш да га се плашиш нити да му се одупиреш као да припада редовној војсци. Требало би да му објављујеш: „Потпуно си поражен! Сређен си на крсту! Требало је да будеш сасвим уништен, али ниси; зато ти није дозвољено да данас дођеш!“
Библија јасно говори, ако се успротивиш Сатани да ће побећи. Он је данас бегунац који покушава да те превари на вратима. Требало би да му кажеш ко је; тада ће побећи. Ако сматраш да је он већ у твоме дому, онда ћеш сигурно бити узнемирен. Он долази само да те вара и куша. Ако не успе, побећи ће од тебе.
Ако се деца Божија плаше Сатане, доживеће пораз. С друге стране, не будимо у заблуди да нас Сатана неће нападати. Нападаће нас – понекад у мислима, понекад у телу, понекад у духу, а понекад кроз околности. Подлећи ћемо његовом нападу само због своје глупости. Ако знамо свој положај и знамо да смо сједињени с Господом, па му се успротивимо, он ће побећи. Ово противљење мора да буде у вери. Веруј да је побегао, и неће моћи, а да не побегне, јер нема где да стоји пред Божијим ауторитетом. Захваљујемо Богу што нам је дао победу у Христу.