Ј. О. Фрејзер
Фрејзер и Молитва

АУДИО

Фрејзер и Молитва

Садржај

Мемоари
Молитва вере
1. Одлука за молитву
2. Молитвена сарадња
3. Сложност у молитви
4. Молитвена процедура
5. Молитва вере
6. Резултати молитве
7. Молитва данас
САДРЖАЈ

Мемоари

Догодило се у Кунмингу, главном граду Јунана — веома лепе планинске покрајине. Сви странци су примили позивнице да дођу у YMCA (Young Men’ѕ Chrіѕtіan Aѕѕocіatіon – Удружење младих хришћана), где је Фрејзер (Ј. О. Fraser), недавно постављени старешина рада CIM (China Inland Mission – Кинеска унутрашња мисија) у покрајини, требало да одржи клавирски концерт. Ја сам већ доста чула о Фрејзеру. Био је нежења и имао је преко четрдесет година. Чула сам и то да је музички геније и да живи сам већ више година иза високих планинских венаца, далеко на западу. Пошто је толико дуго живео сам, био је окружен извесном тајанственошћу. Било је веома мало оних који су га заиста познавали. Ипак, о њему се знало да живи тешким животом пионира у најпримитивнијим условима, да је веома надарен и изгледа да му је господин Хоуст (Hoste), генерални директор, веома наклоњен.

 Сећам се како сам се једног сунчаног јунанског поподнева упутила стазом поред потока у CIM. Седела сам у позадини просторије, посматрајући све са великим интересовањем. Мисионари ретко када имају прилику за овако нешто. Конзули, пословни људи и странци свакојаке врсте су дошли да узму учешћа на овом скупу. Ускоро је ушао и Фрејзер. Запазила сам да је висок и добро грађен, префињен у понашању, природан и духовит, али изнад свега, свима је било јасно да он у себи носи карактеристике правог Божијег човека. Сви су били запрепашћени брзином којом су му прсти прелетали по клавијатури и били веома дирнути мелодијом коју су извијали. Иако је годинама живео без клавира, ипак је могао да седне и сатима свира класичну музику без нота. Седела сам и питала се какав је као човек? Какав је у свакодневном животу и шта је сам радио толике године?

 Кад смо изашли из зграде враћајући се поред потока, начула сам много штошта. Неки су рекли да је апсолутно погрешно да човек са таквим талентом једноставно оде и закопа га. Од какве је користи такав таленат када се држи у тајности и када се живи у условима где је потпуно немогуће да свира? Они нису знали да је Фрејзер на својој првој лондонској рециталној вечери чуо позив за нешто много узвишеније. Те вечери, у Удружењу младих хришћана, по завршетку представе, ја сам само укратко захвалила пијанисти у духу праве енглеске резервисаности, ни не сањајући да му је те вечери било откривено нешто у вези са нашом заједничком будућношћу. Због тога је у ствари и цео рецитал био организован.

 Неколико недеља касније, у Кунминг је дошао хонгконшки бискуп, који је водио енглеско богослужење за странце у недељу поподне. Фрејзер се негде задржао, па је стигао са закашњењем. Сећам се да му је органиста климнуо главом истог момента када је ушао и уступио му оргуље. На крају службе, остала сам позади да покупим песмарице и преуредим просторију. Бискуп ми се обратио речима: „Ко је тај човек који је закаснио и коме су одмах биле уступљене оргуље?“ „Господин Фрејзер, нови старешина рада Кинеске унутрашње мисије у покрајини“, одговорила сам. „Аха“, узвикну бискуп који га пре тога још није упознао, „он је изванредан човек — веома је надарен.“

 Наредних месеци сам имала прилику да упознам господина Фрејзера. Водио је бригу о томе да ништа не ремети наш рад, а пошто се налазио у Кини, цела ситуација је била прилично компликована. Упркос томе, Фрејзер је знао једно место где смо могли сатима неометано да разговарамо. Као да сада гледам то место; кров покривен црепом и светлосне зраке како се пробијају између њих. Затим, много паучине и кинеска столица са усправним наслоном. Ту ми је говорио о својим путовањима у Јунанску Кансу, о својој вољеној мајци и безброј других ствари. Међутим, ниједном ми није причао о томе како је био употребљен међу Лисуима. То је прећутао, исто као што ни својој мајци није ништа писао о томе да је постављен за старешину рада у Јунану. Фрејзер је иначе био веома разговорљив. Волео је живот и налазио је да је свет пун интересантних ствари. Читао је веома много и путовао на све стране. Био је врло оштроуман. Имао је велики смисао за шалу. Тешко да би неколицина оних који су га познавали могли да забораве како би забацио главу и раздрагано се смејао. Овај смисао за шалу се показао веома значајним на мисијском пољу. Сећам се једног случаја неколико година касније, када су му разбојници опљачкали све, осим ланеног кинеског одела. Био је приморан да посети најближу мисијску станицу и позајми мушко одело. Ниједно му није било по мери, тако да је стигао кући у оделу неколико бројева мањем, врло кратком и тесном. Рекао је смејући се грохотом, да се осећа као Оливер Твист са цртежа.

 Био је природан и заинтересован за све и свашта, али постојало је и нешто посебно у вези са Фрејзером. Живећи на начин као што је он живео далеко у чаробним планинама, чинило се као да је упио нешто од њихове необичности. Годинама је био одвојен од сваке тричаве површности и уобичајене свакидашњице, од којих је сачињен велики део живота у цивилизованим земљама. Живео је међу припростим народом, проводећи време у размишљању о битним питањима Бога и људске душе. За време које сам провела са њим у једној кинеској гостионици, почела сам да увиђам нешто о правом Фрејзеру. Почела сам да сазнајем о његовим одговорностима, чежњама и преданости Богу. Увек би се пре одласка спустио на колена и излио своје срце пред њим. Да би неко заиста упознао Фрејзера, требало је да га чује како се моли. Молитва му је била животни дах. Када се молио, чинило се као да прелази из овога света у вечност.

 Постепено ми је рекао све што му је Бог открио у вези са мном. Једнога дана, отворено је рекао: ,,Рокси (Rоxiе), волео бих да си ми већ жена и да је ово наш дом.“ Сећам се како сам погледала у црепове и рупе између њих, па паучину, а затим њега. Био је тако отмен, а ипак равнодушан према удобности и материјалним стварима. ,,Знаш, увек ми је био сан“, додао је с одушевљењем, ,,да моја жена буде на једној мазги, ја на другој, а сва моја земаљска имовина на трећој.“ То је била необична идеја, али тако смо и живели највећи део свог брачног живота, све захваљујући његовој врсти посла као старешине мисијског рада, на тако пространом терену.

 Ипак, прошло је много месеци пре него што се ово и остварило. Фрејзер је провео много времена у молитви и посту, чекајући на Бога да и мени јасно покаже своју вољу. Писао је говорећи о себи, да је најусамљенији човек у Кини. Постепено, Божија воља ми је бивала све јаснија, тако да ми је постала сасвим јасна у време велике катастрофе у граду. Том приликом је експлозија барута однела стотине живота и Фрејзер је провео већину свога времена на спасавању и откопавању мртвих и рањених из рушевина.

 Наше венчање је било у октобру, у дивном врту обасјаном јарким јунанским сунцем. Примила сам тада писмо од господина Хоуста у коме је писао да ми скоро завиди на друштву које ћу имати, јер нико није могао да живи са Фрејзером, а да му живот поред њега не буде обогаћен. Господин Хоуст је потпуно одобравао моја путовања са мужем.

 Неколико дана после венчања, пошли смо на пет и по месечно кружно путовање у позната и непозната племена западног Јунана. Тада је западни Јунан био мало познат, јер пут за Бурму није постојао, а караванске стазе су биле исувише стрме, кршевите и кривудаве. У почетку сам путовала у планинској носиљци, али сам ускоро морала да се преместим на мазгу. Већи део путовања смо провели јашући две велике мазге, јер су оне много сигурније од коња по оваквом терену.

 Када смо путовали по кинеским покрајинама, обично смо спавали у колибама или гостионицама са стајама за коње. Оне су често биле препуне пацова, али далеко чистије од обичних гостионица. Фрејзер је био невероватно издржљив. Често би провео већину дана трчећи поред моје мазге, прескачући преко одрона и верући се по стеновитим местима. Разговарао би са мном, и сатима говорио о својим доживљајима и успоменама. Пошто је живео по пустарама, било му је сасвим свеједно како се одева (после венчања — на његово изненађење, требало је мало да се промени!). Ипак, када смо боравили у местима мало бољим од свињца, увек је био најотменији. Кад год је било могуће задобити неколико људи, ноћу би узимао свој фењер и проповедао. По повратку би увек провео дуго времена у молитви.

 После вишенедељног путовања, стигли смо на далеки запад у Фрејзерово уобичајено место боравка међу Лисуима. На домаку неких села, наишли смо на испаљени плотун у нашу част и узвик: ,,Долази Велики Брат Број Три!“ То је било име које су му Лисуи дали, јер је био трећи син у породици. Лисуи су се и овога пута по свом старом обичају постројили у дугачку врсту, па смо морали да се рукујемо са сваким човеком, женом и дететом, штавише и са сваким одојчетом на мајчиним леђима. Руковање је постало међу Лисуима знак хришћанства. Видели су како то странци раде, па су то и сами присвојили као хришћански обичај. Путујући по овим крајевима, хришћане је било лако наћи управо по том знаку. Онима који су били искључени из цркве, није било дозвољено да то чине. Хришћани међу Лисуима, док би се руковали, често би вам дали јаје на поклон. Сећам се како су нам торбе, шешири и други различити делови одеће били пуни јаја која смо добили. Једном приликом смо путујући цео дан по планинама, и сатима се пењући и спуштајући стрмим обронцима, стигли у сумрак у једно лисуанско село. После многог руковања и поздрављања, обедовали смо на брзину, а затим се упутили у црквицу на богослужење. Оне су увек биле мале, једноставне колибе од бамбуса, са земљаним подом, осветљене уљаницама или пак боровим цепкама. Службе би трајале сатима и сећам се како се овом приликом продужила до касно после поноћи. Дремеж ме је савладао. Нико није приметио кад сам спустила јастук на под у позадини црквице и утонула у дубок сан. Кад сам се пробудила, видела сам да су ми љубазне лисуанске руке ставиле на јастук мало масне свињетине с пашканатом да ме обрадују кад се пробудим.

 Лисуи су волели песму. Веома су музикални и брзо су учили четворогласно певање. Били су пуни живота и шале, а вера им је била прожета топлином и стварношћу. Не само да су прекинули с многим гресима из своје прошлости, него су били спремни и да узму свој крст и следе Господа. У раним годинама њиховог хришћанског живота, Фрејзер им је вазда понављао речи нашега Господа:

 ,,Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узме свој крст сваки дан, па нека иде за мном.“ Ово учење о саможртвовању је без сумње била моћна сила Лисуа. Си Ти Стад (C. T. Studd) је то називао: ,,Изгубљени акорд ране Цркве.“ Упркос свом властитом сиромаштву, многи Лисуи су давали много, а неки су чак положили и своје животе, носећи еванђеље у Горњи Салуен.

 Више недеља смо путовали с Лисуима у нове покрајине. Обично би се улогорили ноћу, близу неког потока или каквог другог извора. Спавали смо под ведрим небом. Живот је био веома једноставан. Лисуи су носили пиринач, а с времена на време луком и стрелом би уловили по неку птицу, мајмуна или веверицу, па смо се тако снабдевали и месом. Прелазећи преко Шана —државе северне Бурме, путовали смо до Дивљег Вауа. Кинези се много боје ових људи, јер су ловци на главе, али Лисуи носе отровне стреле од којих се пак Вауаци боје, јер проузрокују смрт у страшним мукама.

 Фрејзер је волео свој посао и уживао у путовањима. Никада не би пропустио прилику да помогне својим Лису пратиоцима или пак да ступи у везу са новим племенима. Многа од тих племена никада раније нису видела странца. Сећам се како су ми на обронку поставили столицу и док сам на њој седела, долазили су да ме виде јер сам била прва бела жена коју су икада срели. Путујући натраг јужним делом покрајине, провели смо осамнаест дана идући кроз племенска села и кинеске градове, где се није налазила ни једна једина мисијска станица, нити иједан Христов сведок.

 За време путовања, Фрејзер ми је често причао о својим раним искуствима. Испричао ми је како се понудио три пута Кинеској унутрашњој мисији пре него што је био примљен, а одбијали су га само због незнатне мане коју је имао на једном увету. Када се понудио по трећи пут, додао је у писму да ће ићи — примили га они или не, јер му је Бог тако наредио. Тек касније сам чула како је Фрејзер био одређен за Јунан. Некада је Кинеска унутрашња мисија озбиљно размишљала о напуштању рада у тој мрачној и заосталој провинцији. Везе су биле тешке, духовних радника мало, а потребе у Кини су биле огромне. Господин Макарти (McCarty) је већ био ветеран, али се ипак понудио да води рад у тој области, само ако мисија још увек намерава да тамо настави са њим. Господин Хоуст је замолио Макартија да оде до лингвистичке школе у Анкинг, не спомињући разлог своје посете и да изабере неколико кандидата за рад у Јунану. Убрзо после тога, телеграфом је у Шангај послао поруку следеће садржине: ,,Пошаљите ми Фрејзера и са њим кога хоћете.“ Фрејзер је тада био заузет обучавањем новопридошлих у лингвистичку школу. Учио их је основе кинеског, које је већ сам био савладао. Господин Макарти није имао појма колико ће Фрејзер заволети ту покрајину. Стрме планине насељене веома сиромашним и примитивним народом, невероватно су привлачиле његово цело биће.

 И тако су мали, дебељушкасти, дугогодишњи и заслужни духовни радник, и брзи млади двадесетдвогодишњи регрут, путовали заједно кроз Бурму јашући преко планина у Јунан. Фрејзер је јашући коња имао обичај да чита. Једнога дана, задубивши се у читање за време путовања, пренуло га је каскање Макартијевог коња. Када се осврнуо, имао је шта да види. Коњ је негде изгубио свога јахача. Враћајући се стазом, увидео је да је Макартијев коњ изненада збацио свог јахача и одгалопирао за његовим коњем. Храбри, стари ветеран је лежао на земљи ошамућен, али је касније ипак могао да настави путовање.

 Призивајући успомене из своје ране младости проведене у Јунану, Фрејзер ми је причао како је док је био у кинеском граду Тенгјуе — настојао да живи по заповести Писма: ,,Дај ономе који од тебе тражи . . .“ Пошто је ово постало познато, једном се нашао у ситуацији да је скоро сасвим остао без новца. Тада је одлучио да прода свој дивни јегер (Јаeger — познати произвођач одеће у Енглеској, оп. прев.) кућни капут, који му је неко раније поклонио. Неколико недеља касније, Фрејзер је био позван на свечану вечеру у британски конзулат, на коју су били позвани и кинески чиновници, цариници и многе друге званице. Можете замислити Фрејзерово запрепашћење и жељу да прсне у смех, када је угледао пристиглог кинеског чиновника ,,веома дотераног“, у јегеровом кућном капуту. У овим крајевима странци нису били добро познати, те је овај кинески чиновник помислио да је његов капут као поручен за ову вечерњу прилику.

 Фрејзер ми је такође причао о томе како су он и његов друг Гауман (Gowman), намеравали да усвоје једну малу Кинескињу. Пре одласка у лисуанско племе, живели су у Тенгјуеу. Једнога дана, док је Фрејзер ходао улицом препуном света, зачуо је недалеко вику и жустру свађу. Распитао се у чему је ствар и открио да је у питању једна мала робиња. Учинило му се да је дете веома болесно, међутим због гомиле није могао ништа да учини. Неколико сати касније, Фрејзер се вратио и распитивао шта се десило са девојчицом? ,,А“, одговорио је један човек, ,,она је умрла. Ено је лежи тамо у мртвачници“, показао је прстом преко пута. Фрејзер се осећао некако нелагодно, те је одлучио да пређе преко улице и распита се мало подробније. Чувар му је рекао да је истина да је девојчица умрла и да сада лежи у мртвачком сандуку. Фрејзер је затражио да је види, на шта му је власник одговорио:

 ,,Они ће вам кућу раскопати ако сазнају да сте као странац било шта додирнули на овом месту.“ Фрејзер је инсистирао. Мртвачки сандук је лежао у једној мрачној соби, покривен даскама са великим каменом на њему. Протурио је руку између дасака и осетио да јој пулс још увек бије. И поред свих протеста гробара, подигао је ковчег и однео га до врата. На свежем ваздуху девојчица је отворила очи. Извео је напоље и однео кући. Он и Гауман су надгледали млади живот, негујући је с великом пажњом. Одлучили су да је пошаљу у кинеску мисијску школу. Нажалост, после неколико дана, јадни млади живот који се толико напатио, коначно се угасио. ,,Мислио сам да ће постати моја мала усвојеница“ рекао је, ,,али је Бог узео.“

 Господин Ченг из Мањина у Бурми, сведочио је о Фрејзеровој практичној самилости у једном сличном случају, објаснивши да је због тога пожелео да постане хришћанин. После више година, господин Ченг је испричао једном мисионару како је видео странца чије име није знао, како је стигао у Тенгјуе носећи неког кулиа (кули – радник за најтеже послове у источној и југоисточној Азији, о.п.) на леђима. Странац је наишао на тог потпуно беспомоћног човека који је умирао поред пута и носио га шест или седам енглеских миља (енглеска миља има 1.609 метара) до Тенгјуеа. Господин Ченг је описао странца и доиста — био је то Фрејзер. ,,Питате ме зашто желим да постанем хришћанин?“ рекао је Ченг, ,,зато што побожност која је у стању да нагна човека на такво дело, мора да је истинита.“

 Фрејзер ми је говорио једном приликом како је био доведен до места где је била саграђена лисуанска матична црква у Мученгпоу. Пре тога, дуго се о овоме молио без икаквог јасног вођства. Господин Ембри (Embery), његов старији колега мисионар, живео је у то време у Тенгјуеу. Фрејзер је путовао месецима по планинама и за то време се о њему ни речи није чуло. Господин Ембри се забринуо, те је послао помоћнике са храном и лековима да га траже. Требало је одмах да се врате заједно са Фрејзером, те оне у Тенгјуеу ослободе бриге. Фрејзеров најкраћи пут је водио преко стрмих планинских венаца. Док се враћао преко врлети, изненада се појавила једна жена из оближњег лисуанског села вичући: ,,Чула сам о теби Велики Брате Три! Зашто си дошао у Кину?“ Он јој је одговорио да је дошао с намером да проповеда људима о Исусу Христу, опроштењу греха и нади за небо. ,,Фино, дођи онда па нам причај мало више о свему томе,“ рекла је жена. Фрејзер је одговорио да овом приликом не може да се зауставља, али да обећава да ће се касније вратити. Но на припрост, груб начин племенског обичаја, она му је оштро одговорила: ,,Зашто кажеш да си дошао да нам причаш о тим стварима, а онда кажеш — немам времена за разговор?“ Фрејзеру су се ове речи дубоко урезале у сећање и мада је било много препрека, он се ипак вратио, а та жена је постала одана хришћанка. Било је то овде, на истом месту одакле га је та жена звала — да је касније и матична црква била саграђена. Било је неких потешкоћа око раскрчивања терена за изградњу црквене зграде и мисијске станице, те су остале исувише близу једна другој. Међутим, то Лисуима уопште не смета, јер и сами кажу да су навикли да живе по ,,мајмунским местима!“

 Другом приликом, господин Хоуст се забринуо за младог мисионара који је живео иза планинских венаца. Ретко се појављивао и мало тога се о њему чуло. Писао му је молећи га да дође у Шангај и види мисијски центар и упозна се са члановима главног седишта. Фрејзер је одговорио да има једна мисионарка која се не осећа добро којој је промена потребнија. Да ли би она могла да иде уместо њега? Господин Хоуст му је одговорио телеграфом са неколико речи у свом карактеристичном војничком стилу:

,,ФРЕЈЗЕРУ, КРЕЋИ НА ПРИМОРЈЕ!“

 Тринаест година је прошло пре него што је Фрејзер узео своје прво одсуство. Божији Дух је радио у западном Јунану те није могао тек тако да оде.

 Не сећам се да је Фрејзер икада био жалостан или у депресији. Ипак, описао ми је како је прошао кроз све то у својим млађим годинама, али и поред свега, никада није био побеђен силама таме. Испричао ми је како је провео три године у планинама без иједног обраћеника. Борио се, молио, и постио у својој усамљености. Спавао је на даскама и јео најједноставнију храну, али ипак га је само једно мучило. Била је то бескрајна јаловост у раду. Дошао је до момента у свом животу када је тражио од Бога да му радије узме живот, него да му дозволи да настави с радом без икаквих резултата. Тада ми је говорио о молитвама браће код куће која су прихватила његово бреме. Видео је како се мрачни облак подиже са његове душе. Даље ми је говорио о дару вере који му је био додељен и како му се чинило као да је Бог ступио у целу ситуацију, одбацио силе таме и преузео власт.

 Фрејзер је често помињао да у његовом животу постоје две особе којима он све дугује. Били су то његова мати и господин Хоуст. Сећам се наше посете Шангају и сусрета са господином Хоустом. Висок, мршав и веома укрућен — господин Хоуст је увек задржао своје војничко понашање. Био је велики човек молитве и дисциплине. Премда је у мисији био много поштован и цењен, ипак је у свом начину понашања био повучен, тако да је било мало оних који су га заиста познавали. Чинило се да је Фрејзер успео да се пробије кроз ту његову резервисаност, те су њих двојица проводили сате заједно, делећи све. Они су били скоро као отац и син. За време нашег боравка у Шангају, имали смо обичај да послеподне, по завршетку рада, идемо у шетњу. Пошто је госпођа Хоуст била инвалид, господин Хоуст би нас с времена на време замолио да нам се придружи. Понекад бисмо седели у парку и тада би отпочињао веома интересантан разговор. Не само да су претресали духовне ствари, мисијску стратегију и Кину у целини, него су разматрали и историјске личности и догађаје. Фрејзер је волео добру дискусију и често би се разилазили у мишљењу. Тада би обојица износили свакојаке чињенице у доказивању дотичне ствари. Господин Хоуст је увек био потпуно смирен и као да их сада гледам како се обојица од срца смеју.

 Господин Хоуст је увек био свестан да је Фрејзеру била потребна жена. Често је покушавао да му да и понеки практичан предлог, но Фрејзер би то само олако прихватио као шалу. Сећам се како му је једном рекао док му је извлачио клапну на џепу: ,,Фрејзеру, баш као што сам ти увек говорио — није ти довољна једна жена, него барем пет да те дотерују!“ Али са шале, господин Хоуст је брзо прелазио на озбиљност. Сећам га се како је једном корачао веома одлучно говорећи: ,,Знаш Фрејзеру, нама нису потребне лаке јахте за уживање по плићацима уз обалу — него ратни бродови да загазимо у дубину!“

 Све време, господин Хоуст је чинио све што је могао да би задржао Фрејзера у Шангају да ту помаже, но овај је веровао да мора натраг пионирском раду. Између ова два човека је постојала дубока наклоност и време које су провели заједно у молитви, никада нису могли да забораве. Фрејзер се по сваком питању увек обраћао господину Хоусту. Госпођа Хоуст ми је рекла на растанку:

 ,,Господин Хоуст никада никога није волео толико као господина Фрејзера, осим можда пастора Сиjа (Hѕi).“

 Фрејзер је знао да су лични обзири на свим мисијским пољима један од најстварнијих проблема. Био је веома пажљив да никада ништа не говори против било кога, па чак ни да гаји лоша осећања у срцу према било коме. Једнога дана док смо боравили у једном великом мисијском дому, десио се један сасвим типичан случај. Једнога јутра је сишао да погледа нешто и кад се вратио, приметила сам да је врло блед. Када сам га упитала шта се десило, није хтео да ми каже. Неколико дана касније, док сам била сама у соби, зачула сам куцање на вратима. Отворила сам и колегиница мисионарка ми је рекла: ,,Страшно ми је жао што сам прошлог уторка онако говорила са г. Фрејзером. Била сам једноставно изван себе од љутине и брзоплетости.“ Гледала сам је зачуђено, рекавши да ја о томе ништа не знам. ,,Не мислите ваљда да он чак ни вама није ништа рекао?“, узвикнула је. ,,Ни речи,“ одговорила сам. Тада ми је објаснила како је изненада изгубила контролу над собом и извикала се на њега у присуству неколико особа. По повратку у собу, питала сам га зашто ми није ништа рекао? Одговорио је: ,,Познато ми је да си одувек волела госпођицу Н. Н. и знам да о њој више не би имала исто мишљење да сам ти било шта рекао!“ Следећег дана је стигло писмено извињење с потписом: ,,Ваша ватрена поштоватељица.“

 После нашег повратка у Јунан, поново смо почели с путовањима, само овога пута по целој покрајини на исток и на запад. Још једном смо се пењали по чаробним планинама запада и зауставили се на кратко време у Мун Ченгпоу. У то време, господин и госпођа Гауман су били на дужности. Касно једне вечери, када се огромна храпава линија планинског венца оштро оцртавала као црни фењер према небу — на вратима се зачуло куцање. Један припадник Качин племена је стајао ту с молбом. Качински старешина га је послао да каже да је однос са Лисуима постао далеко лакши откада су постали хришћани и да ли бисмо могли да пошаљемо мисионаре Качинима? Окупили смо се на молитву у вези са овом молбом. Да ли је то био ,,македонски“ позив? Качини су били дивљи и безакони народ, Кинезима познати као ,,Ие рен“, што значи: ,,дивљи људи“. Фрејзер је неколико пута раније био међу њима. Једном је био гоњен уз брдо и низа страну у једну долиницу од стране неког Качина, који је дугачким ножем витлао за њим. Фрејзер му је на крају утекао. Уверавао ме је да је то била најбржа трка по разноликом терену у којој је икада учествовао. Другом приликом, са оближњег брда три Качина су отворила ватру на њега, али на срећу, сваки пут су промашили. И ето сада, Качини су послали овај позив! Три човека: Гауман — Канађанин, Фицвилијам (Fitzwilliam) — Американац и Фрејзер — Енглез, молила су се неко време све док убеђење није узрасло до тачке у којој су знали да је то био позив од Бога. Но прича о пионирском раду у овим деловима је била опасна и скупо плаћена и то далеко више него што је уопште познато. После овог ,,македонског“ позива није прошло много времена, а сва тројица су била сахрањена у западном Јунану — положивши своје животе за Господњи рад међу овим примитивним народом.

 У нашем дому су се родиле две девојчице и тешко је описати усхићење које су причињавале Фрејзеру. Увек је био љубитељ деце и увек је показивао нарочиту наклоност према племенској деци. Открио је да кад би се Качини наљутили и постали непријатељски расположени, израз лица би им се сасвим променио када би узео мало мусаво качинско дете на колено и дозволио му да се игра његовим џепним сатом. Фрејзер је био одан својим девојчицама и уживао је слушајући како му ћеретају. Оне су такође путовале са нама, а Лисуи су их носили у корпама. Ноћу су спавале под ведрим небом и храниле се пиринчом из заједничке зделе. Примиле су све ово као нормалан начин живота и биле су савршено задовољне, под условом да су са нама.

 Поред свег путовања, проповедања и посла у мисији, Фрејзер је увек стављао молитву на прво место. Волео је да оде далеко у брда и да се моли наглас. Када смо били у градовима претрпаним светом, отишао би до отвореног места у позадини неког храма и тамо излио своје срце у молитви. То је био извор његове снаге, те би се увек после тога враћао обновљен. Кроз молитву је примао вођство, а понекад вероватно и непосредно вођство Светога Духа, о коме су рани квекери имали обичај да говоре као о вођству унутрашњим светлом. О његовој првој свести о вођству међу Лисуима, дубоко убеђење Божијег позива је дошло кроз молитву. Сећам се да му је једном приликом благајник мисије писао о једној понуди. Неки британски конзул је био убијен у западном Јунану и његова сестра је писала мисији, питајући да ли би могла да издржава једног мисионара који ради у тој покрајини? Било је јасно да би то требало да буде Фрејзер, те је благајник ту понуду њему упутио. Фрејзер је то примио као предмет за молитву, али док се молио, унутрашњи мир му није долазио. Коначно је писао благајнику и рекао да што се више моли, све мање осећа да би ту понуду требало да прими. Благајник се мало збунио, али је написао тој госпођи објаснивши како Фрејзер не жели то да прихвати. Месец дана после овог догађаја, умро је муж дотичне госпође и ова се нашла у ситуацији са веома ограниченим могућностима да би издржавала било кога осим саме себе. Касније сам се упознала са њом на молитвеном састанку Кинеске Унутрашње Мисије (СIМ) у Лондону. Рекла ми је како је то на њу оставило велики утисак, јер никада пре тога није чула да би неко могао да добије тако јасно вођство искључиво кроз молитву.

 Мало је оних који пролазе кроз живот без критике. Тако је и Фрејзер примио добру порцију. Он је био одушевљен и бескрајно посвећен свом раду, тако да га други нису увек разумели. Док је био нежења, без сумње није сасвим јасно разумео све потешкоће кроз које је требало да прођу они који имају малу децу — јер је желео да сви без разлике једноставно буду ,,на готовс“ за рад. Он је био за то да се оснивају домаће цркве и то у време када је ова замисао многима била сасвим нова. Покушавао је да увери друге да прихвате ова начела када она нису увек била цењена. Предвидео је да ћемо ми можда морати да оставимо младе цркве да воде своје властите послове без помоћи мисионара.

 Без сумње, био је пун замисли, нових планова и програма, тако да су они који су више волели старе утврђене путеве налазили његов жар нешто замарајућим. На пример, у његовој нарочитој заинтересованости да жене узимају активни удео у раду мисије и цркве — давао је прилично непрактичне предлоге намеравајући да их ослободи њихових домаћих послова. Ово је делимично дошло због његовог великог поштовања према неудатим мисионаркама на мисијском пољу. Некада би рекао да је сигуран да ће у небу бити изненађења, јер први нису били они о којима ми толико много слушамо, него неке од ових неудатих жена које су радиле тако верно на жетви.

 Критике су долазиле, али Фрејзер их никада није сматрао као личне увреде. Само би се насмејао и рекао: ,,Наравно, они имају права на своје мишљење, баш као што и ја имам на своје.“

 Старешина је понекад суочен с великим искушењима, нарочито када му се чини да би требало да прекрши своја начела, да би угодио својим колегама мисионарима који су му поверили ту одговорност. Сећам се Фрејзера како је једном био незадовољан деловањем једног мисионара. Рекао је да мора да му пише. ,,Немогуће,“ рекла сам, ,,они ће се страшно узрујати!“ Сећам се његовог одговора — као да је данас; одговорио је тако карактеристично за њега:

 ,,Ја нисам овде да бих стицао популарност, Рокси, већ да радим.“

 Када је Фрејзер озбиљно оболео од тифуса, уследило је њихово друго одсуство. За време болести морао је да буде негован у прљавој кинеској гостионици. Веома је патио од чирева на проширеним венама, те је господин Хоуст писао како мисли да му је потребан одмор.

 Био је диван пролећни дан, када је наша мала породица стигла пред кућу његове мајке. Ја сам се веома радовала што ћу да је упознам, знајући како јој је он одувек био дубоко одан. Када су се кућна врата отворила, на њима се појавила висока госпођа, помало викторијанског изгледа (за време владавине краљице Викторије¹ формиран је читав један културни стил који се назива ,,викторијански“, оп. прев.). Мајка и син су се загрлили, после много година које су их до тада раздвајале. Тешко би се могла замислити већа разлика између лисуанских места која је Фрејзер често посећивао, и куће госпође Фрејзер која је била у викторијанском стилу и без мане! Све је било веома педантно, а врт је био савршено негован. И ако је пажљиво пратила путовања свога сина на мапи и знала имена места и људи у детаље, често сам је проматрала питајући се колико она заиста зна о животу који је он водио. Прљавштина гостионица, пацови и ,,кинески милиони“ су вероватно били изван домашаја њене маште! Ипак је била Фрејзерова искрена пратиља у молитви, његова узданица и потпора у току ових дугих година усамљености. Почела сам да волим његову мајку онолико колико ју је и он волео. У њеном присуству нико није могао да учини нешто недостојно. Била је то кућа необичног реда и тачности. Наше две девојчице које су учествовале у свим путовањима и боравиле у гостионицама и лисуанским колибама са нама, требало је сада да једу у кухињи са пазитељем и служавком, док смо ми јели на снежно-белим столњацима са светлуцавим сребрним прибором у соби за ручавање. Као да сада гледам како се Кетринина мала кудрава глава појављује на кухињским вратима с прекорним погледом, посматрајући нас како одлазимо у трпезарију.

 За време одсуства смо били веома заузети. Господин Хоуст је предвидео дуге турнеје и то не само по британским острвима, него је требало отићи и до Канаде да посетимо главно седиште мисије. Затим у Сједињене Државе, а по завршетку одсуства у Лос Анђелес на шестонедељни одмор. То је била турнеја за памћење; много различитих догађаја и нових сусрета с пријатељима, али када се Фрејзер вратио у Шангај, испричао је господину Хоусту о својој чежњи за повратком у Јунан. Фрејзер се вратио међу племена са осећањем као да се вратио својој кући.

 Неколико месеци смо живели међу Качинима. Поглавица овог племена се оженио једном девојком из Бурме која је била номинална хришћанка и ово је допринело кршењу неких од његових предрасуда према странцима. Сва су му браћа била побијена у очинској кући и место где се кућа некада налазила, било нам је сада понуђено, јер се народ плашио тог места због духова мртвих који би могли да им се освете. Ми смо ово радо прихватили и ту саградили нашу малу бамбусову колибу. Ја никада нисам савладала лисуански језик, зато што за време нашег боравка никад нисмо становали ни у једном племену. Мој рад међу њима је био у учењу људи и школске деце на Кинеском. Када сам покушала да учим качински, почела сам да схватам колики је то посао учити неки језик само путем слушања без икакве помоћи писаних симбола. Фрејзер је поседовао дар за језике и музикално уво, и успео је да савлада овај племенски језик за месец дана до толике мере, да је на њему могао да проповеда једноставнију поруку. Међутим, међу Качинима нисмо могли дуго да останемо, зато што је Фрејзерова дужност била да посећује и друге станице. Током ових година, највећи део времена је провео на путовањима.

 Какав год да је Фрејзер био у јавности међу мисионарима или са Лисуима, оно што би било најзначајније да се каже за њега, то је његова побожност код куће. Једна од његових изразитих особина је била његова бескрајна несебичност — један од квалитета који се највише проверава у домаћем животу и у коме права духовност долази до пуног изражаја. Он би ненаметљиво бирао мање удобну столицу или пак тврђе седло за свога коња. Ако бих ја на то дала примедбу, он би само додао као у шали: ,,Видиш, ја не осећам као други људи.“ Чини ми се да му никада није било тешко да иде ,,другу миљу“. Често би узео дечију одећу, однео је на реку и опрао уместо мене, или би помагао у кућним пословима, иако по природи није био домаћинског типа.

 У Фрејзеровом карактеру се нарочито истицало људско саосећање. По природи је био веома нежан и са дубоким осећањем привржен својој породици. Поред тога, имао је и велики смисао за шалу. Никада није био увредљив или раздражљив, а и поред тога је имао ону непроцењиву особину да уме да се смеје на сопствени рачун и да се лако прилагођава жељама других.

 Како су године пролазиле, дошли смо у Паошан где нам је домаћи живот постао мало више устаљен, а он се све више посвећивао своме дому. Судећи по савременим стандардима, имао је мало у смислу материјалних ствари. Ипак је имао неке мале раскоши које су му причињавале задовољство. Увек је говорио да му је било мило што је био сачуван од искушења које би му клавир задавао, зато што би свирањем трошио исувише времена. Док је био у седлу, уживао је уз ноте које му је мајка послала. Као да му сада видим рамена како се у ритму њишу, док јаше с отвореним нотама пред собом. Кад год смо били на приморју у већим кинеским градовима, посетио би продавницу музичких инструмената замоливши да му по-зајме клавир за једно поподне, те би се на тај начин потпуно опустио. У Паошану је могао да свира на малим оргуљама, и то му је причињавало крајње задовољство. Такође је задржао и неколико књига више математике, које су му биле драгоцене. Једном је изјавио да му је умна гимнастика путем проучавања математике, недостајала више од свега. Добро грађен и пун снаге, Фрејзер је такође волео да дође кући и седне за свој сто; ту је могао без устручавања да једе онолико кромпира и онолико чанака пиринча до миле воље. Увек је тражио само једноставну храну. Када су му долазили поклони у новцу, чак и као свадбени дарови, Фрејзер би увек гледао око себе не би ли нашао колегу мисионара који је имао неку потребу. Тражио је да новац који му је остављен од очевине буде уложен у мисијски рад. Тај предлог је господин Хоуст одбио, рекавши да би желео да он тај новац задржи и помогне онима које нађе да имају личне потребе.

 Сећам се да је једном путовао за Шангај трећом класом, док је једна породица у исто време путовала другом, не знајући о томе да је анонимни новчани дар који им је омогућио да путују другом класом, дошао од сапутника који путује истим возом у трећој класи.

 Његов несебични дух је произлазио од његове истинске жеље да следи Господа. Био је необично равнодушан према мишљењима људи, али врло дубоко заинтересован за свој однос са Богом. Од дана када се суочио са особом Исуса Христа кроз сведочанство једног студента у Империјал колеџу, до дана када је прешао у његово присуство — његова једина мисао је била да угоди своме Господару. Годинама усамљен у племенима, а у свом властитом дому са децом на крилу — његова оданост Исусу Христу није се мењала. Нико није могао да има срећнији брак од мене, живећи са брачним другом чија је највећа амбиција била да угоди Господу.

 За време последњих месеци, док смо били сами у граду Паошану, Фрејзер је са истом духовном разумљивошћу коју је показивао и раније — бивао све убеђенији да му се боравак на земљи ближи крају. Једнога дана док смо седели на планинском обронку гледајући доле према реци Салуен, неочекивано је рекао: ,,Рокси, када ми се живот угаси, рад који сам започео у Јунану неће бити завршен.“ Понекад бих се онерасположила када је говорио о свршетку свога живота јер се осећао добро и био је још увек јак, а и последњи човек за кога би се могло рећи да је пореметио памећу. Једног дана док сам била у врту, позвао ме је из собе рекавши: ,,Чуј Рокси, овде имам нешто новца који је намењен господину Пејну (Payne). Када за две недеље буде овуда пролазио, требало би да му се то преда. Ако ми се у међувремену било шта деси, знаш где је!“

 Дуго би седео са мном и чинило се као да не жели да ме остави. Често би говорио о будућности деце и питао се шта ће се десити са малецким који је требало да се роди, а он га можда никада неће видети. Нисам могла да разумем то његово расположење. Две недеље касније када је господин Пејн стигао, Фрејзер више није био ту. Озбиљно се разболео, пао у кревет и у року од два дана се нашао у свом вечном дому.

 За време последњих неколико месеци, Фрејзер је изнајмио собу у једној кинеској кући и ту се затварао од света да би се посветио молитви. Осећао је велико бреме у свом духу и тамо је одлазио сваког јутра да се моли, пропуштајући да нам се придружи за доручак. Ово бреме је бивало све веће, а почело је још на одсуству. На срцу му је била порука о потреби моћног духовног пробуђења међу духовним радницима код куће и у иностранству.

 Видео је огроман благослов изливен на кинеске цркве у западном Јунану, који је уследио доласком госпођице Ане Кристенсен (Anna Christensen) из Данске — те је дубоко убеђење о греху и страх од суда дошао на све. Увидео је неопходну потребу за великим и распрострањеним пробуђењем међу црквама. На одсуству, Фрејзеру је била указана и част да се упозна с Џонатаном Гофортом (Jonathan Goforth). Заједно смо ручали са њим и његовом супругом у Ванкуверу, а касније га и чули онако старог и слепог на састанку. Пошто је стари Божији човек устао да проповеда, неодољиви осећај Божијег присуства је испунио просторију. Док је говорио, сви смо били ганути силином његових речи, и свима је било јасно да је Гофорт био помазан светим помазањем од самог Бога. Фрејзер је чуо још раније о моћним пробуђењима којима је Гофорт био сведок док је радио у Кини, али чути га како говори, било је нешто незаборавно и то је наваљало велико бреме на Фрејзерову душу. У његовим мислима се постављало велико питање, да ли смо до сада уопште радили у сили коју је Бог обећао? Фрејзер је видео како Бог ради међу Лисуима, али сада му је чежња била за нечим што је далеко обимније и далекосежније. Облаци рата су се већ скупљали. Видео је врвеће милионе недостигнутих Кинеза и шачицу мисионара. Али и поред тога што је потреба за мисионарима била огромна, постојала је једна још већа потреба, а то је да ми, који смо овде напољу (на мисијском пољу), будемо помазани далеко већом силом. На Фрејзеру је било бреме због тога што му се чинило да су цркве и код куће и у иностранству вршиле тако мали утицај на свет. Провео је сате у молитви питајући се не би ли за силу требало да се окренемо примеру апостола и Педесетници? Бог га је управо тада узео.

САДРЖАЈ

МОЛИТВА ВЕРЕ

САДРЖАЈ
1

Одлука за молитву

Пpви мисионар међу лисуанским народом у Горњем Салуену пролазио је кроз велика искушења. Није то била ни оскудица, ни усамљеност oвe изоловане станице, нити пак тешко пењање по стрмим планинским литицама у потрази за племенским насеобинамa; чак ни потешкоће у прилагођавању на oвaj бескрајно примитивни народ — не, ниjeднa oд oвиx ствари га није мучила, него недостатак вечног плoдa y срцима лисуанског нapoдa. Oвo гa je стално притискало. ,,Дај ми обраћенике међу Лисуима,“ вaпиo је oд срца, ,,па ћу тада одиста peћи дa сам срећан човек, макар живео и у обору за свиње.“

Из Фрејзеровог дневника

1. јануар 1916. Морам да пазим да у овим хладним јутрима не устајем исувише касно. Христос који пребива у мени, моје је успешно оружје против греха ових дана — слава му!

Недеља, 2. јануар. Имам искрену жељу за спасавањем душа, али ми је молитва нестална. Морам да повратим равнотежу молитвеног живота. Такође морам да останем непоколебљив y Христу кроз непрестану молитву (у себи), коју сада налазим благословено могућом. Моје оружје сада није више толико Римљанима 6, колико Јован 15.

Уторак, 4. јануар. Завршио сам с Финијевом (Finney) аутобиографијом. Она ми је много помогла. Финијева јака тачка је у коришћењу средстава који приводе циљу. И сам сâм, немало вођен у сагласности са овим. Не намеравам да будем један од оних који оплакују мале резултате, а истовремено говоре: ,,Почивам у Божијој верности.“ Мој задатак је да се прихватим Божије верности и користим неопходна средства за остварење великих резултата.

Недеља, 16. јануар. Ни једна једина особа није дошла на преподневно богослужење . . . Зидови Јерихона су били ,,вером“ оборени. Од свих примера вере у Јеврејима 11, ово се скоро највише подудара са мојим случајем. Али није само вера била потребна; зидови су попадали после седмодневног обилажења. Оно што се захтевало, било је седам дана стрпљења и марљиво свакодневно обилажење ситуације редовном, систематском молитвом. Ето тако овде видимо Божији пут успеха у свом раду — ма шта он представљао — и то тројством: молитве, вepe и стрпљења.

18. јануар. Молитва je данас радије у уопштеном, него неком нарочитом облику. Стрпљење — главна мисао. Бог је позвао Авраама и овај је пошао слепом вером. Када је стигао до обећане земље, није нашао ништа друго до глад — као и ја за ове две године са Лисуима. Но касније, Авраам — то јест његови потомци, запосели су мед и млеко те целе земље. Божије време је дошло Аврааму, али не и Аморејима. Божије време је дошло за мене, али вероватно још не овога месеца или ове године и за Лисуе. На мене такође оставља дубоки утисак и то, што ја још увек не знам којим ће се путем Божија милост појавити међу овим народом. Због тога, уопштена молитва има предност и то све до оног времена, док ми се Божији план мало више не открије.

 Неколико душа је признало Христа, али су се у искушењу повукле на стари начин живота. Фрејзер је дошао дo јасног распознавања сила које су биле уперене против њега, а такође и дo схватања потребе за верницима у његовој земљи који би са њим сарађивали у молитви.

4. фебруар. Не узимам више црно, очајно мишљење о стварима које сам јуче имао. Овај отпор неће бити превазиђен путем умовања или планирања, него (првенствено) непоколебљивом, истрајном молитвом. Нису то људи с којима би требало поступати (веома је обесхрабрујуће покушавати да се помогне Лисуу који је запоседнут духом страха) — него прво треба победити силе таме. Постављам се потпуно одлучно према стварима: ако се чини да рад не успева, онда се моли; ако богослужења, итд. потпуно оману, онда се моли још више; ако месеци прођу с малим или никаквим резултатима, онда се моли још више, а позови и дpyгe дa ти помогну.

13. март. Изгледа да се облак разишао — можда зато што је молитвено бреме било до краја изборено . . . После великог притиска, штавише и ропца у молитви за душе Лисуа, омогућено ми је да се пробијем у слободу и да се молим недвосмисленом молитвом вере, као знак најављивања благослова међу Лисуима, за време предстојећих неколико месеци . . . Прва надмоћна молитва — по први пут после недељу или више дана — вредна муке која је водила до ње . . . Много мира и одмор душе после те недвосмислене молитве, и скоро занесењачка радост при помисли на лисуанске хришћанске породице које ћу задобити.

27. август. Крст ће задати бол — нека га зада! Радићу вредно и молићу се вредно, и то Божијом милошћу.

САДРЖАЈ
2

Молитвена сарадња

Да ли је могуђе дa je успешан paд за Бога у коме су обухваћене xиљaдe душа, произишао из нашег молитвеног живота — на дpyгoj половини земаљске кугле?

Рад на коленима. Најзад осећам све више и више да су молитве Божијег народа те које доприносе изливању благослова над радом, било да је он укључен директно у тај рад, или не. Павле може да посеје, а Аполо да залије, но Бог је тај који даје узраст; а овај узраст може да се добије с неба молитвом вере — било да је она принета у Кини или у Енглеској. Ми смо, могло би се рећи, Божији заступници које он користи за свој, а не наш рад. Ми учинимо свој део, а тада уперимо погледе у њега заједно са осталима, очекујући његов благослов. Ако је то тако, онда хришћани код куће могу да ураде за страна мисијска поља исто онолико колико и они који су лично на тим пољима. Верујем да ће се само у последњи дан сазнати колико је тога било остварено у мисијском раду путем молитава искрених верника код куће. Ово је наравно срж проблема, и овај посао се не састоји у изложбама, просветним предавањима, интересантним рапортима итд. Ове ствари могу бити добре саме по себи, али оне су само украшена ивица, а не и корен предмета. Темељан и трајан мисијски рад обавља се на нашим коленима. Оно што ја неизмерно желим више од свега, јесте усрдна молитва вере, и ја вам ово пишем, молећи вас да наставите са молитвама за мене и за рад овде.

* * *

Кад дође плима. Ја нисам у стању да довољно подвучем стање своје властите беспомоћности међу овим људима, осим да кажем да је Божија милост довољна. Иако живим већ десет година у Кини и стекао сам прилично искуство и са Кинезима и са Лисуима, осећам се беспомоћним да учиним било шта, уколико Бог не иде испред мене сам радећи међу њима. Без тога се осећам као човек чији се чамац насукао у плићаку. Вукао га или гурао како му драго, није у стању да помери своју барку више од неколико центиметара. Али, кад надође плима и подигне чамац — тада ће са лакоћом и без отпора моћи њиме да управља и иде тамо куда му је воља. За мене је одиста неопходно да идем међу наше Лисуе и да им проповедам, да их учим, опомињем и корим, а напредак који је овим постигнут, зависи скоро искључиво од духовне плиме у том селу — стање које можете контролисати на својим коленима и ви исто тако као и ја.

* * *

Обим вере. Молитва без вере је исто као кад покушаваш да сечеш тупим ножем — много уложеног труда са мало резултата. Да ли ће се посао остварити кроз молитву, све зависи од наше вере: ,,Нека ти буде како си веровао (не како си радио).“

 У последње време имам утисак да људи не успевају да се моле молитвом вере, зато што не верују да је Бог вeћ одговорио, него да ће он тек некада — неизвесно када — одговорити на њихову молбу! Ово није вера која чини молитву делотворном. Вера се прославља у садашњем времену, а за будућност се не секира. Божија обећања су у садашњем времену и сасвим су cигypнa, тако да могу да умире наша срца. Њихово потпуно испуњење је често у будућности, али Божија Реч је исто тако добра као и он сам и стога се не треба узнемиравати. Понекад нам даје само своје обећање.² Вероватно да се он више прославља у овом последњем случају, јер се кроз то наша вера испробава и јача. Ја искрено и жарко желим обимне молитве за мој рад међу Лисуима, али такође и огромну вepy. Да ли бисте хтели то да ми подарите?

САДРЖАЈ
3

Сложност у молитви

Фрејзер је имао обичај дa каже: ,,Ја сам инжењер и стога верујем дa cтвapи могу дa функционишу. Дакле, желим дa иx видим како функционишу.“ То је било зато што је вepoвao дa молитва дeлyje — ,,Ако ме што замолите . . . ја ћу учинити,“³ и дa je Бог жели, пошто сам гapaнтyje резултате, ако се свесрдно молимо⁴. Фрејзер је унапред одлучио дa прибави молитвени материјал за још више помагача у молитви, тако дa би број принетих молитава за Лисуе био у сталном пopacтy.

Знам да ме никада нећеш изневерити по питању посредовања у молитви (писао је својој мајци), али да ли би могла да размислиш и да се молиш о окупљању група пријатеља истомишљеника — неколико или много, у једном месту или раштркане — који би ти се придружили у овом послу? Ако би могла да оснујеш мали молитвени кружок, ја бих сваком члану редовно писао.

* * *

 Колико је само искрених духовних хришћана код куће (писао је Фрејзер по повратку у Тенгјуе после напорног обилажења), и како су само богате молитвене снаге Цркве! Како само желим бар мало од овог богатства за себе и за Лисуе. Већ сам га и примио у извесној мери, али заиста много желим већи круг заступника.

 Наш рад међу Лисуима, у духовном смислу, неће бити пут посут ружама. О Сатани знам довољно, да могу да разумем да ће спремити све оружје за одлучан отпор. За онога који очекује мирну пловидбу у било којем Божијем раду, он је мисионарска наивчина. Ја нећу — Божијом милошћу нећу — да ми било шта смета у напредовању на путу којим ме он води, али бих се осећао много јачим кад бих знао да постоји одређена група заступника који ме подржавају. Сигуран сам да ће овде међу Лисуима Бог пре или касније почети да делује.

* * *

(Око три године касније.) Познавајући стање рада, његову величину (потенцијалну), потешкоће и отпор на које наилазим у њему, чврсто сам решио — уз Божију помоћ —да проширим место на коме сам разапео шатор, да продужим молитвене конопце и учврстим своје заступничке кочиће — да учиним корак напред по питању молитвених група.

 Убеђен сам да је домовина богата побожним и повученим људима молитве у свим деноминацијама. Можда их бројчано нема много, али су ,,богати вером“, штавише ако је међу њима и много оних који су сиромашног и скромног положаја. Баш молитве оваквих прижељкујем више од офирског злата — молитве добрих људи и жена који знају шта значи имати силу у Богу и побеђивати. Да ли бисте ми помогли уз молитву и пажљиво размишљање да задобијемо овакве да се придруже кружоку? Рад за који тражим молитву јесте: проповедање и учење чисте и једноставне Божије Речи и потпомагање овог народа у немаштини; ниушта немам поверења, осим у еванђеље Голготе.

* * *

(Нешто касније, када су у раду почеле да се оцртавају ствари које је требало да се догоде.) Лисуански и качински обраћеници би лако могли да издржавају своје властите пасторе, учитеље и евангелизаторе, када би их неко посаветовао како да обрађују своје простране обронке, јер су ове планине погодне за производњу хране за потребе оних чије су ,,ноге лепе на њима“. Али у духовном смислу они су још одојчад и зависни од нас као што је дете зависно од своје мајке. Они су овде од нас зависни за поуке, упутства, организацију; но за духовни живот и силу зависе и од домаћих цркава у Енглеској и Америци у једном дубљем смислу. Ја одиста верујем да би ове младе цркве биле преплављене силама таме кад би молитве које се уздижу за младе цркве на мисијском пољу од стране домаћих цркава биле занемарене. У ствари, чини ми се да се ово и догађало у историји Цркве! Цркве су губиле сву своју силу и живот и постајале само празно име, или су се пак сасвим угасиле. Исто као што биљка може да увене због нередовног заливања, тако исто може и прави Божији рад да угине и иструли због недостатка молитава.

 Безбожништво се може упоредити са огромном планином која прети да смрви младу цркву, или са великом мочваром устајале воде, која стално прети да угаси пламен живота и силе домородачких цркава, који су им дати Светим Духом. Ово се може спречити само Божијом силом. Бог је у стању да учини ово и много више, али он то неће учинити ако ви тамо код куће и ми овде, седимо у својим удобним фотељама с прекрштеним рукама. Зашто је молитва тако неопходна, ми не знамо, али ипак би било боље да прихватимо ту чињеницу, чак ако и нисмо у стању да све објаснимо. Мислите ли да би Божија Црква данас била жива да није првосвештеничког заступања Господа Исуса Христа пред Престолом? Не верујем! Верујем да би одавно била мртва и покопана. Испитујући Библију као извештај Божијег рада на овој земљи, верујем да она даје јасну, звонку поруку његовом народу — од 1. Мојсијеве до Откривења — МОРАТЕ ДА УЧИНИТЕ СВОЈ ДЕО!

 Црква протестантских земаља је сасвим у стању да негује младу цркву на Оријенту путем непоколебљивих, моћних и опсежних заступничких молитава. Примењујући ово у раду са племенским народом у Тенгјуеу, чини ми се да бих могао да кажем да ћете ви и они које ће Бог још позвати да вам се придруже у овом молитвеном раду, бити сасвим у стању да поткрепите духовни живот обраћених Лисуа и Качина, а такође, многоструко увећате и њихов број. Може бити да је он припремао и тебе да будеш невидљиви духовни родитељ овим младим лисуанским обраћеницима, без обзира на то колико хиљада миља си удаљен од њих.

 Ја вас не молим да помажете у молитви која би вама била нешто узгред, него покушавам да навалим на вас главну одговорност овог рата. Желим да ви узмете БРЕМЕ за ове људе на своја властита рамена. Желим да се ви рвете с Богом за њих. Не бих хтео да будем командант пука у овој ствари, већ радије, само обавештајац. Рекао бих да одговорност све више и више лежи на мени да вас добро извештавам. Господ Исус гледа одгоре са неба и види овај јадни, понижени и занемарени племенски народ. Његова је душа била и за њих узнемирена. Он је довољно дуго чекао. Зар нећете да учините свој део, тако да дође дан када ће он ,,бити задовољен“?

 Морамо све да учинимо само да не дозволимо да ова молитвена служба пропадне, чак да не дозволимо ни да стагнира. Често говоримо о заступничком раду као нечем неопходно важном. Хтео бих да докажем да ја то верујем, и да у ствари дајем своје прве и најбоље снаге за њу, у сагласности са тим како ме Бог води. Осећам се као трговац који схвата да се нека од његове робе продаје боље од све друге у радњи и зато намерава да у њу највише уложи. Он у ствари види неисцрпиву могућност да је набави, а са друге стране скоро неограничену потражњу за тим корисним артиклом, те намерава да за њим иде више но за било којим другим. Потражња је: изгубљено стање десетине хиљада Лисуа и Качина — њихово незнање, њихово празноверје, њихова грешност, њихова тела, њихове мисли, њихове душе; набавка је Божија милост која је у стању да задовољи ове потребе — која им се даје истрајном молитвом велике групе Божијег народа. Све што хоћу да будем, јесте посредник који саставља набавку и потражњу.

САДРЖАЈ
4

Молитвена процедура

Кроз cвoj властити контакт са ,,тамом која је могла дa ce oпипa“ y бици за душе, Фрејзер је одлучио дa подели са својом молитвеном групом неке мисли и стања срца — кojи вoдe делотворној молитви.

Припрема за молитву. ,,Ако се двојица од вас на земљи сложе“ — Чини ми се, чак да кад се неко сам моли, да и тада двојица учествују у молитви — Бог и ја . . . Убеђен сам да молба која није у сагласности са Божијом вољом никада неће бити услишена.⁵ Ја лично осећам потребу да се поуздам у њега да ме води, и у молитви исто онако као и у осталим стварима. Налазим да није довољно само кроз размишљање прећи на молитву, већ би се требало дефинитивно молити да нас Свети Дух упути за шта да се молимо. Такође налазим да је од помоћи ако пре сваког одређеног времена за молитву направим мали списак — сличан припремљеним белешкама за проповед. Разум би требало да буде упућен исто тако као што и дух мора да се подеси. На тај начин сам у стању да средим своје мисли. Приправљен за своју молитву, сада могу да ставим списак на сто или столицу, клекнем и дам се на посао.

* * *

И са разумом, такође. Увек се сећам овога: ,,Молићу се Богу духом, али молићу су и умом.“⁶ Дозволи духу и уму да раде подједнако. Прво размишљај о потребама, узимајући у обзир било какво бреме у духу. Моли се окушавајући ова бремена, не-престано молећи Бога да ти усредсреди молитве. Кад набројиш све ове предмете у молитви и ако не долази до одговора, најбоље би било са тим одмах престати. Немој у овоме да се журиш, али немој ни да наваљујеш у сили плоти.

* * *

Анина молитва. Био сам болно разочаран ставом Лисуа према еванђељу, у подручју близу Танца. Испрва су са радошћу примили Реч, како се то са њима обично дешава. Неколико њих је изјавило да хоће да се обрате хришћанству, а један старац са својим сином је изгледао нарочито искрен. Но тада, као да их је запосео дух страха, један за другим су отпадали све док ни последњи није више могао чврсто да стоји. Морали смо да их оставимо као незнабошце какве сам их и нашао када сам их први пут срео. Ово је било болно искуство и неко време ми се чинило као да сам омамљен тим ударцем.

 Колико се наша молитва подудара са Анином када се молила Господу ,,тужна срца“? Колико смо пута ми ,,плакали много“ пред Господом? Можда смо се много молили, но чежње нам нису биле тако дубоке у поређењу с њеним. Проводили смо много времена на коленима — то је можда тачно, али наша срца се нису изливала кроз муку истинске жеље. Истинско заклињање је производ жеље која долази из дна душе и без ње оно не може постићи сврху. То мора да буде жеља која не произлази из наших властитих срца, него је проузрокована у нама — самим Богом. О, кад би било таквих жеља и Анине усрдности, не само у мени него и у свима онима који ми се придружују у молитви за ове јадне безбожне домороце!

 Зар не постоји довољно разлога за таквом усрдношћу? Ми имамо своје Фенине,⁷ и то је тако сигурно, као што ју је и Ана имала заједно са Божијим светима који су живели у свим прошлим вековима. Давидове очи су лиле потоке зато што безбожници нису држали Божији закон.⁸ Јеремија је плакао горким плачем због разорења Светога града. Немија је постио, тужио и плакао када је чуо о недавним недаћама које су снашле Јерусалим. Наш Господ је плакао над њим због окорелости његовога срца. Апостолу Павлу је било ,,врло жао,“ и каже да га ,,срце боли без престанка“ због браће по телу.⁹

 Да, и ми имамо оно што нас ,,цвели пркосећи“ нам¹⁰, или би то бар требало да имамо! Зар не би требало да се друкчије осећамо кад видимо безбожништво и неверoвање на сваком кораку око себе? Да ли је нормално да нас под оваквим условима спопада безбрижна равнодушност? Заиста не! И ја бих, молим вас, желео да ми се придружите, или радије да поделите са мном овај ,,пркос“, који је свакодневно присутан у мом раду међу Лисуима. Нека та страховита сила злих духова међу њима, буде пркос вама. Нека њихова грешност, њихов страх, њихова жалосна слабост и несигурност буде пркос вама. Молите Бога да стави бреме на вас и то тако тешко — да би вас оно приморало на колена. Моја молитва за вас је да Бог у вама изазове такву тyгy да не би имали ниједног другог излаза, осим да се молите. Желим да будете ,,уцвељени пркосом“ као што сам ја уцвељен.

 Такво стање мисли и срца је од користи, дакако, само ако је преокренуто у молитву. Жеља, ма како дубока, сама по себи не може ништа да оствари, исто као што ни притисак водене паре у котлу није ни од какве користи, уколико јој се не дозволи да покреће машинерију. Ово је у ствари духовни закон. Ако се јака духовна жеља занемари — онда ће уместо добра, доносити штету. Искрена жеља у духовним стварима је звоно које позива на молитву. Није да би требало да чекамо на такву жељу, него би требало да се молимо у свако доба, без обзира на то да ли желимо или не желимо да се молимо. Ако имамо здрав молитвени апетит, утолико боље. Међутим, ако нам овај апетит недостаје или пак није задовољен, спопашће нас некаква тупост и ослабићемо у духу. Исто као што би нас и недовољна исхрана ослабила. Погледај 1. Самуилову 1:15,¹¹ како је Ана поступила са жељом даном јој од Бога. Душа јој је била тужна и она ју је излила пред Господом. Благословена туга! Но она мора да се излије.

САДРЖАЈ
5

Молитва вере

Свето писмо говори о неколико врста молитве. Постоји заступање, а постоји и заклињање, постоји рад у молитви а постоји и молитва вере; све су оне можда исте у основи, али ипак представљају различите видове ове велике и дивне теме. Било би корисно проучавати разлике између тих библијских појмова.

 Постоји разлика између уопштене молитве и одређене молитве. Када кажем одређена молитва, онда мислим на молитву по узорцима на Матеј 21:21, 22¹² и Јован 15:7¹³, у којима се садржи одређена молба, пропраћена одређеном вером за њено испуњење. Наравно, вера такође мора да се примењује и у другим облицима молитве; то је када се молимо за многе и различите ствари, а да не познајемо Божију вољу у сваком поједином детаљу.

 У уопштеној молитви ограничен сам својим незнањем. Али ма како да је неодређена, ова врста молитве је дужност свих нас¹⁴. Ја можда знам мало детаља о предмету моје молитве, али у сваком случају могу све да препоручим и оставим Богу. Добро је и право молити се неодређено и то за све људе, све земље, све предмете и у свако доба.

 Но одређена молитва је нешто сасвим друго. Она је у једном нарочитом смислу ,,молитва вере“. Учињена је одређена молба путем одређене вере, за одређени одговор.

 Узмимо случај канадског досељеника као слику молитве вере. Примамљен надом коју даје ,,златно зрневље“ он оставља свој дом и упућује се на запад Канаде. У плану му је одређени циљ. Тачно зна за чим иде. Иде за пшеницом. Размишља о доброј жетви и новцу који ће му она донети — исто као и Божије дете које се одлучује на молитву вере, које такође има у виду одређени предмет. То би могло да буде обраћење сина или кћери, сила у хришћанској служби, вођство у замршеној ситуацији или сто и једна ствар — али одређена. Размотри које су сличне тачке између далековидог канадског фармера и верујућег хришћанина:

1. Ширина подручја. Размисли о неограниченим могућностима фармера у Канади. Тамо се налазе буквално, милиони јутара која чекају да буду обрађена. Нема потребе да људи тамо газе један другоме на прсте! Места за све — огромне површине ненасељене земље једноставно одлазе у пустош, а земља добра. Наравно, тако је и са нама. Постоји веома огромно поље за нас да одемо и положимо право на њега кроз веру. Толико је греха, толико жалости, толико уништавајућег сатанског утицаја у свету, да би могло да упије све наше молитве вере и сто пута више од тога. ,,Остало је много земље да се освоји.“

2. Влада подстиче насељавање. Размисли такође и о напору који канадска влада улаже да би подстакла насељавање. Сва ненасељена земља припада њој и за насељеницима је веома велика потражња, те им се пружа сваки подстицај — дају се прекоморска и железничка путовања с попустом, а дозволе на земљу су бесплатне! Бог не позива свој народ с мањом хитњом да моли молитву вере: ,,Иштите — иштите — иштите,“ говори нам без престанка. Он такође нуди и своја охрабрења: ,,Тражите и добићете да ваша радост буде потпуна.“¹⁵ Сво ненасељено подручје вере припада њему, и он нас позива да дођемо и слободно га запоседнемо. ,,Докле ћете оклевати, те не идете и узмете земљу?“

3. Утврђена ограничења. Ипак, овај вид не сме бити исувише подвучен. Иако је чињеница да је земља веома широка, могуће је преувеличати слику очекиване пропорције. Оно што је важно није величина подручја, него колико нам је у ствари додељено. Канадска влада ће дати фармеру досељенику дозволу на 160 јутара и не више. Зашто не више? Зато што она врло добро зна да он није у стању да обради више. Ако би му дала 160 квадратних миља, уместо 160 јутара, он не би знао шта да ради са свом том земљом. И тако, она га мудро ограничава на величину земље у сагласности с његовим средствима.

 Ово је веома слично нама када молимо дефинитивну молитву вере. Сама реч ,,дефинитивно“ значи ,,са одређеним ограничењима“. Често бивамо опоменути, и то са разлогом, да тражимо велике ствари од Бога. Ипак, у свему постоји равнотежа и ми бисмо у овом погледу могли да одемо исувише далеко. Могуће је чак и у молитви ,,одгристи више него што можемо да сажваћемо.“ Постоји једно начело које подвлачи 2. Коринћанима 10:13 ,,Само у мери (ограничења) правила које нам је Бог као меру одмерио,“ и може да се примени у овој нашој ствари. Вера је, могло би се рећи, као мишић који са употребом постаје све јачи и јачи, а не као гума која је растезањем ослабљена. Пренапрегнута вера није чиста вера; у њој се налази мешавина елемента плоти. У вери ,,која почива“ нема напрезања. Она тражи одређене благослове на начин како то Бог води. Она није задржавана бојажљивошћу плоти, нити наваљује исувише напред кроз телесну похлепност.

 Ја сам се одређено молио да ми Господ да неколико стотина лисуанских породица. У покрајини Танца постоји преко две хиљаде лисуанских породица. Неко би могао да каже: ,,Зашто не тражиш хиљаду?“ Ја сасвим искрено одговарам: ,,Зато што немам вере за хиљаду.“ Верујем да ми је Господ дао веру за више од стотину породица, али не и за хиљаду. Ја овако прихватам ограничења која Господ хоће и која ми је верујем дао. Можда ће ми Бог дати хиљаду; можда ће ме касније повести да се предам и оваквој одређеној молитви вере. Ово је свакако у сагласности са Ефесцима 3:20 — ,,Изнад свега што ми иштемо или мислимо.“ Али веру не смемо да преоптеретимо; морамо да будемо разборити и практични. Не полажимо право кроз веру на сувише мало, али ни на сувише много. Сети се 160 јутара канадског досељеника. Размотри такође, како колонијална влада делује с ауторитетом по питању положаја. Влада има право да му каже гдe, исто као и колико може да узме. Није му дозвољено да лута по прерији како му је воља и да се улогори на месту које сам изабере. Чак и по питању своје фарме, мора да се посаветује са властима.

 Чинимо ли ми увек ово у нашим молитвама? Да ли се и ми саветујемо од самог почетка са небеском Владом, или се молимо за прву ствар која нам дође на памет? Проводимо ли време у чекању на Бога да бисмо спознали његову вољу, пре него што се упустимо у његова обећања? Да је ово начин на који Бог ради, он нам о томе веома једноставно говори кроз 1. Јованову 5:14, 15 —,,И ово је поуздање које имамо у њега: да нас слуша кад што молимо, знамо да стварно имамо оно што смо од њега искали.“ Не могу а да не мислим да је ово један од разлога за многе неуслишене молитве. Јаков 4:3 има широку употребу и ми би требало да испитамо наша срца у овом светлу: ,,Ви иштете и не примате, зато што зло иштете, — да у својим сластима потрошите.“ Неуслишене молитве су ме научиле да тражим Господњу, а не своју вољу. Претпостављам да је већина од нас имала оваква искуства. Молили смо се и молили и молили, но одговора није било. Небо над нама је било као бронза. Да, благословена бронза, само ако нас је научила да ово увек присутно ЈА, утопимо још мало више у крст Христов. Понекад је наша молба по свим изгледима тако добра, али то још не значи да је и од Бога. Многе ,,добре жеље“ су производ наших нераспетих ЈА. Свето писмо и искуство се сасвим поклапају у томе, да они који живе најближе Богу, јесу они који најтачније знају његову вољу. Ми смо позвани да се испунимо ,,познањем његове воље“.¹⁶ Морамо да знамо више о заједници у Христовој смрти. Требало би да се хранимо из Божије речи још више него до сада. Потребно нам је више светости и више молитве. Тада нећемо бити у великој опасности да промашимо Његову вољу.

 Зато што би нешто могло и да буде Божија воља, то још не значи да ће он безусловно водити и тебе да се за то молиш. Он за тебе можда има друга бремена. Ми cвoje молитве морамо oд Бога дa примимо, и зато морамо да се молимо за познање његове воље. За ово је потребно време. Требало је да прође петнаест година пре него што је Бог Хадсону Тејлору (Hudson Taylor) положио на срце бреме да се изричито моли у вези са оснивањем Кинеске унутрашње мисије. Бог није у журби. Он не може са нама да ради све дотле док не будемо припремљени за рад. Можемо бити cигypни да он за нас има далекосежнију службу у будућности, а и далекосежнију молитву, но тек онда када смо за то већ били припремљени.

4. Потврђено право. Окренимо се поново насељенику. Дошао је у сагласност са канадском владом; сагласио се са њеним роковима, прихвата њене услове, слаже се да преузме земљу која му је додељена. Тада подноси своје право у одређено надлештво и оно је одмах потврђено потписом. Може ли бити једноставније? Нема потребе ни да наше право које полажемо у Божијем присуству, буде мање једноставно. Кад већ једном имамо дубоку, смирену сигурност о његовој вољи у некој ствари, онда поднесимо право на захтев — онако као што би то учинило и дете пред својим оцем. Једноставна молба и ништа више. Без увијања, без преклињања, без суза, без рвања. Такође, без накнадног искања.

 У мом случају, молио сам се непрестано четири године за тенгјуанске Лисуе, тражећи много пута да се неколико стотина породица окрене Богу. Међутим, ово је била уопштена молитва. У међувремену, Бог ме је обликовао. Знате како родитељи коре своје дете зато што понекад тражи на неправилан начин. Можда ће родитељ у случају да дете тражи нешто на непристојан начин рећи: ,,Тражи како треба!“ То је тачно оно што је изгледало да Бог и мени говори: ,,Тражи како треба. Молио си ме последње четири године да учиним нешто, а да ниси веровао да бих ја то заиста и могао учинити — тражи сада y вepи.“

 Јасно сам осетио то бреме. Једног поподнева сам отишао у своју собу и клекао у молитви. Знао сам да је дошло време за молитву вере. А тада, знајући у потпуности шта чиним и колико би ме то могло коштати, дефинитивно сам се предао овој молби — y вepи. Пребацио сам своје бреме на Господа и устао са колена с дубоким и спокојним убеђењем да сам одговор већ примио. Посао је био завршен. И од тог времена (сада скоро годину дана), нисам имао ништа друго него мир и радост (када сам у додиру са Богом), у потпуном убеђењу да сам одговор већ примио. Никада нисам поновио ту молбу нити ћу то икада више учинити — нема потребе. Тражење, узимање и примање заузимају само неколико тренутака (Марко 11:24). Свечана је то ствар ући у завет с Богом. Обавезивање се дешава на обе стране. Подигни своју руку Богу, дефинитивно тражи и дефинитивно прими његов понуђени дар — а тада не иди натраг против своје вере, макар живео и сто година.

5. Почетак рада. Да се још једном вратимо канадском фармеру. Поднео је свој захтев, земљиште му је одобрено, уговор је написан и потврђен службеним потписом. Да ли је ту крај? Није! Ту је тек почетак! Он још није постигао свој циљ. Његов циљ је пшенична жетва, а не комад необрађене земље; између ово двоје постоји огромна разлика. Влада му уопште није обећала џакове с брашном спремне за извоз — само земљу која је могла да се обради и донесе их. Он мора да сагради своје домаће огњиште, набави инвентар, позове раднике, рашчисти земљиште, пооре га и засеје. Влада му у ствари каже:

 ,,Ми смо ти подарили право — ти сада иди па ради.“

 Но ово обележје није мање важно ни у духовном подручју. Бог нам даје земљиште као одговор на молитву вере, али не и жетву. За њу мора да се ради у сарадњи са њим. Вера мора да буде пропраћена радом — молитвеним радом. Спасење је по милости, али оно мора да се гради,¹⁷ ако ћемо да постане наше. Тако је и са молитвом вере. Дата нам је бесплатном милошћу, али мора да се искористи и примени. Вера и добра дела никада не смеју да се одвоје, јер лењост у духовном свету неће жети никакву жетву. Мислим да ово важи у било којем случају где је принета молитва вере, али без сумње увек где су сатанска утврђења нападнута, и где би требало отети плен од ,,јакога“.

 Размишљајте о деци Израиљевој под вођством Исуса Навина. Бог им је дао земљу Хананеја — запазите да им је дао путем бесплатне милости — али видите како су морали да се боре, када су већ једном отпочели са заузимањем свога поседа!

 Чини се да Сатанина тактика иде по овом редоследу: пре свега, он ће се супротставити свим силама које има на располагању да нас спречи у пробијању до положаја праве и живе вере. Гнуша се молитава вере, јер су му оне наредба на повлачење без поговора. (Он не мари толико за тумарајуће, телесне молитве, јер га оне много не вређају.) Зато је тако тешко постићи дефинитивну веру у Бога, за дефинитивни циљ. Често морамо да настојимо и рвемо се у молитви пре него што постигнемо тy тиху, мирну веру.¹⁸ Но све док се не пробијемо сасвим до краја и не спојимо руке с Богом, ми у ствари уопште нисмо ни докучили праву веру. Вера је Божији дар — ако ово пропустимо, онда једноставно користимо телесну снагу или пак силу воље, оружја која су бескорисна у овој борби. Међутим, када једном постигнемо праву веру, тада су све снаге пакла потпуно немоћне у настојању да је пониште. Шта затим? Оне се повлаче прикупљајући своје снаге према овом комаду земље који је Бог свечано обећао да ће нам дати, и боре се за сваки његов центиметар. Права битка почиње онда када је молитва вере већ изречена. Но слава Господу! Ми смо на победничкој страни. Читајмо и поново читајмо десету главу књиге Исуса Навина а затим, никада више не говоримо о поразу. Пораз, заиста!? Не. Победа! Победа! Победа!

 Молим вас прочитајте 2. Самуилову 23:8-23. Све о чему сам вам говорио, налази се сажето у стиховима 11 и 12.¹⁹ Узмимо да Сама представља хришћанског ратника. Нека Давид представља распетог и васкрслог Христа — запазите да је Сама био један од Давидових јунака. Нека ,,њива“ представља молитву вере. Нека сочиво, ако хоћете, представља јадне изгубљене људске душе. Нека Филистеји представљају војску злога. Нека ,,народ“ представља хришћане савладане духовном малокрвношћу.

 Могу да замислим шта су ови људи говорили када су угледали долазеће Филистеје и бежали пред њима! ,,Можда није Господња воља да нам да ту њиву? Морамо се покорити Господњој вољи.“

 Да, свакако да се морамо потчинити Богу, али се исто тако морамо ,,успротивити ђаволу“.²⁰ Чињеница да се непријатељ силно окомио на нас, није доказ да смо изван линије Божије воље. Стално понављање израза: ,,Ако је Твоја воља,“ у нашим молитвама, једноставно је изговор за наше неверовање. Права покорност Богу није противна мужевности и смелости. Запазите шта је Сама учинио — једноставно је држао што му је пpипaдaлo. Тога тренутка није покушавао да освоји нове земље. Само је остао тамо где је био и размахнуо се на лево и на десно. Обратите пажњу на исход његове акције и коме је припала слава!

6. Молитва до победе. Понављам, ово не мора да важи за сваку врсту молитве. Један лисуански младић воли да сведочи о свом искуству од пре неколико месеци. Једне вечери док је шетао пољем, добио је необјашњиве болове. Бацио се на колена, спустиo главу до земље и замолио Исуса да га излечи. Бол у стомаку је одмах ишчезао. Слава Господу! Без сумње постоји мноштво оваквих случајева — једноставна вера и једноставан одговор, али ми не смемо да се задовољавамо само оваквим молитвама. Морамо да превазиђемо болове у стомаку или било шта друго, и ступимо у дубљу заједницу с Божијим намерама. ,,Да не будемо више мала деца.“²¹ Ми морамо напред, у зрелост. Морамо да достигнемо ,,савршеног човека, до пунине мере Христовог раста,“ а не да останемо у Божијим јаслама на неодређено време. Ако у духовном животу узрастемо до мужевности, сукоб нећемо избећи. Све док се Ефесцима 6:10-18 налази у Библији, ми морамо да будемо спремни за озбиљну борбу — ,,Да се одржите (стојите) — пошто све свршите.“ Морамо се до краја изборити, а онда победоносно cтajaти нa бојном пољу.

 Није ли ово друга тајна многих неуслишених молитава — нису изборене до краја? Ако се резултат не види онда када је очекиван, хришћани су склони обесхрабрењу; ако се то чекање одужи, чак и потпуном напуштању целе ствари.

 Пре него што молимо молитву вере, морамо да размислимо о томе колико ће нас то коштати. Морамо да будемо вољни да платимо цену. У овом послу морамо бити озбиљни. Морамо се усредсредити да ,,бдијемо . . . у свакој истрајности.“²² Природна снага ће нас изневерити и стога нам је потребна вера дата божанским путем. Тада ћемо моћи истовремено и да се одмарамо и да се рвемо. У овој молитвеној борби, после примењивања дефинитивне вере, нема више потребе да поново тражимо. Мислим да би то било противречно вери. У овим околностима, рекао бих да би молитва требало да узме следеће облике:

 (а) Чврсто стајање на Богомдaнoм тлу, и стално потврђивање вере и полагања права на победу. Налазим да помаже понављати одломке из Светога писма, који би могли да се примене у дотичној ствари. Вера мора непрестано да се јача и храни из њеног правог извора — Божије Речи.

 (б) Дефинитивна борба и противљење сатанским силама у Христово име за време молитве, као директно оружје против Сатане. Волим да читам одломке Светога писма као што су: ,,Зато се јавио Син Божији — да разори дела ђаволова,“²³ као и ,,они га победише Јагњетовом крвљу.“²⁴ Често налазим да је ово један од начина за борбу, на који ми се придодаје снага и слобода у молитви. Ништа не сече боље од Речи живога Бога.²⁵

 (в) Треба се молити детаљно, за сваку потребу. У случају мог рада мећу Лисуима овде, ја се увек молим Богу да ми да свежу спознају његове воље, више мудрости у опхођењу с људима, како да се молим, како да одржавам победу, како да учим људе еванђељу, певању или молитви, за помоћ у проучавању језика, помоћ у свакодневном разговору, помоћ у проповедању, вођство где да поставим центар одакле бих деловао, вођство о грађењу куће (ако то постане неопходно), вођство по питању мојих личних ствари (новца, хране, одела, итд.), помоћ и благослов у другим селима, да ми буду додељени старешине и помоћници, за сваког хришћанина поименце, такође за сваког појединог помоћника у молитви – поименце. Овако опширна молитва је исцрпљујућа, али верујем и делотворна у погледу откривања Божије воље и задобијања његовог најузвишенијег благослова.

САДРЖАЈ
6

Резултати молитве

Прошло је десет година. Темељ молитве, вepe и стрпљења је био добро постављен у Лисуленду. Полагано, тешко корачање око тог јерихонског зида настављало се годинама, не само oд стране Фрејзера лично, него и oд стране верних молитвених снага код куће. Kaдa ћe дoћи Божије време и молитва вере бити остварена? Да ли би требало дa Фрејзер остане дa чека и дa ce мoли, док дpyгa, више осетљива поља узалуд леже због недостатка жетелаца?

 Дошао је дан када је Фрејзер осетио дa рок мора дa ce oдpeди. Још jeднo кружно путовање по покрајини oд ceлa дo ceлa, гдe су га добро познавали; a oндa, ако Гocпoд не покаже друкчије, понудиће се на извесно време за неко дpyгo пoљe — док oвдe, међу Лисуима, не дође дан за жетву. Пошао је на то ,,последње“ путовање. Реакција је била — тyпa равнодушност. Но дa ли je заиста било тако? Другог јутра када је пошао, његов домаћин који претходне вечери никако није xтeo дa ce преда, изјавио је дa као породица желе дa оставе cвoje штовање демона и пођу Божијим путем. Фрејзер је jeдвa пoвepoвao својим ушима. Kaдa je oвa прва породица пробила лeд, дpyгe су следиле. За време тог целог путовања позиви су долазили са планинских обронака, из дубоких гyдypa или пак преко дoлинe. Нe само дa cy породица за породицом отворено иcтyпaлe y одлуци дa ce окрену oд таме ка светлу, oд силе Сатанине ка Богу — него и село за селом. Да ли је то било исувише добро дa би било и истинито? Не! Божији покрет за који су се молили толико дyгo, постепено се ширио кроз целу област. Стигло је Божије право време.

Верујем да је то било 12. јануара 1915. када сам осетио вођство да од Бога тражим неколико стотина породица међу Лисуима. Неко би могао peћи: ,,Твоја молитва је коначно услишена.“ Не! Ја сам примио одговор још oндa. Веровао сам још тада да сам их придобио. Доиста, остварење је тек сада дошло, али Бог нас не држи у стању чекања на његове oдгoвope. Oн иx одмах даје.²⁶

* * *

 Волео бих да сте били са мном када сам ишао од села до села, да видите краљевски дочек који су ми приредили! Ви бисте у томе такође уживали. Свирка на гајдама, плотун из пушака, сви сељани постројени у реду — људи и жене, млади и стари — да се рукују (они при том користе обе руке, мислећи да је то учтивије). Имате утисак да сте засути љубазношћу због њихове превелике радости.

* * *

 Можете ли замислити шта значи имати пет-шест стотинa породица (што представља неких три хиљаде душа) које гледају у вас као у оца, матер, учитеља, пacтиpa и саветника? Велика је то одговорност.

 Када сам узео на себе племенски рад, пошао сам за великим стварима, али се не кајем због тога. Верујем да од Бога углавном добијамо оно за шта му се молимо — само што понекад грешимо у очекивању на који ће се начин то и остварити. Радујте се са мном и молите се за све њих и за сваки степен развоја који можете да замислите да је њима потребан.

* * *

 Ови људи можда дрхте у својим прњама! Сиромашни су, прљави, неуки и сујеверни, али су за нас Божији поклон. Молите Бога за духовну децу и он ће вам их сам изабрати. Рукујем се са браћом и сестрама и мајкама које ми је он пронашао. Седам са њима на земљу, а дечаци и девојчице свуда око мене. Ја далеко радије учим лисуанску децу да певају: ,,Да, мој Исус воли ме,“ него да учим интегрални рачун најинтелигентније студенте који немају никаквог интересовања за Кину.

 У мојим мислима се јасно истичу две ствари, прво: како су наши нови обраћеници смешни и слаби; и друго: Бог их је заиста изабрао. Оно што каже у 1. Коринћанима 1:27 и 28 испуњено је пред мојим очима!²⁷ Кад бисте могли да дођете овамо и видите како су само обично проповедање и убеђивање бескорисни међу овим народом — све бисте боље разумели. Осећам се тако беспомоћан пред њиховом неукошћу и бедом! Но рад међу Лисуима у овој покрајини са преко две стотине породица са обе стране реке Салуен (укупно преко четири стотине породица), био је спонтан од самог почетка.

 Они ће вас одвести у село у које никада нисте крочили, чак о којем раније нисте ни чули, и ту ћете наћи неколико обраћених породица, а неки међу њима сада могу прилично добро да пишу и читају, и већ су подигли црквицу! Они једноставно уче један од другога — и са том намером позивају обраћенике из суседних села. Једноставно желе да буду хришћани — уз помоћ мисионара или без њега. Ко је ставио то ,,желим“ у њихова срца? Ако нису Божији изабраници — шта су?

* * *

 Раније сам мислио да би молитва требало да заузима прво место, а учење друго. Сада мислим да би било боље дати молитви прво, друго и треће место, а учењу четврто.

 Ови људи овде нису само неуки и сујеверни — него су окружени и неком безбожном атмосфером. То у ствари може и да се oceти. Mи немамо посла с непријатељем који гађа само у главу — него са непријатељем који у нападу користи отровни гас, који обавија људе својим смртоносним дејством, а поред тога он је невидљив и лукав. Шта бисте рекли о будаластом војнику који би испалио из пушке у отровни гас, да би га на тај начин убио или одбио од себе? Исто тако, учење или проповедање овим Лисуима не би било од веће користи, јер их задржава ова невидљива сила. Претпостављам да отровни гас не може да се растера ни на један други начин него ветром који се изненада појави и разнесе га. Човек је у томе немоћан.

 Божији Дух је у стању да одува све отровне паре из атмосфере неког села и то у одговору на ваше молитве. Наша борба није против тела и крви. Када се молите против поглаварстава и сила овог мрачног света, злих духова у небеским висинама,²⁸ тада поступате темељито у раду међу Лисуима.

 Верујем да Божије деловање понекад пpaти неког човека или породицу, село или област, још пре него што их стварно на видљив начин достигне. То је тиx, нecлyћeни посао, не у њиховим мислима или срцима, него у невиђеним областима које се налазе иза ових. Тада, када им се принесе светлост еванђеља, нема више ни проблема ни сукоба. То је онда једноставно: ,,Станите па (гледајте) како ће вас Господ избавити.“

 Ово би требало да нам послужи као поуздање у мољење с разумом, за оне који су далеко од светлости еванђеља. Што је припрема дужа, то је и рад солиднији. Што корен иде више у дубину, то ће и биљка бити чвршћа кад се већ једном пробије на површину земље. Верујем да негде без дуге припреме ниједан озбиљан рад за Бога не може имати корена.

 С људског становишта еванђеоски рад на мисијском пољу је као када човек иде по мрачној, влажној долини са упаљеном шибицом у руци покушавајући да нешто запали. Међутим, све је потпуно влажно до сржи и неће да се упали ма колико он то покушавао. У другом случају, Божији дах и сунце су радили на припремама одраније. Долина је на неким местима сува и када се тим местима принесе упаљена шибица — овде жбун, онде дрво, овде неколико гранчица, тамо гомила лишћа — упале се и дају светлост и топлоту још дуго времена после проласка упаљене шибице и онога који ју је донео. То је оно што Бог хоће да види и што жели — мале горуће површине раширене свуда по свету.

САДРЖАЈ
7

Молитва данас

Сада је 1966. Црква којој је Фрејзер био пионир, налази се у Кини иза ,,бамбусове завесе“ — чији се огранци протежу преко границе у Бурму. Рад Фрејзерових мисионарских наследника у Прекоморској мисијској заједници (Оverѕeaѕ Miѕѕionary Fellowѕhip) je пренесен у пограничне земље: Сингапур, Тајланд, Лаос, Малезију, Индонезију, Вијетнам, Филипине, Хонгконг, Тајван и Јапан.

 У већини случајева, они су и овде суочени са истим обликом пионирског рада као што је и Фрејзер био још 1912. са свим физичким, менталним и духовним потешкоћама. Битка се заноси час уназад, час унапред, са великим таласима наде и долинама разочарања.

 Рат са силама таме и данас захтева исту подршку путем концентрисане молитве, баш као и онда — појединачни молитвени партнери и образоване молитвене групе, који ће прихватити рад у молитви као свој Богомдан позив.

 У северном Тајланду и Лаосу села Лисуа и других племенских група представљају исте, потпуно недосегнуте објекте са каквима је и Фрејзер био суочен у почетку столећа, док су староседеоци на Филипинима још примитивниjи. Ове и друге недосегнуте групе чекају на апсо-лутну стратегију молитве, вере и стрпљивости.

________________________________________________________________
Наслов оригинала:
FRASER AND PRAYER The Memoirѕ by Mrѕ. J. O. Fraѕer, The Prayer of Faith compriѕes excerptѕ from Behind the Rangeѕ (by Mrѕ. Howard Taylor) which were edited by Mary Eleaonor Allbutt.
Copyright © C.I.M. OVERSEAS MISSIONARY FELLOWSHIP ____________________________________________________________________________________

НАЗАД
¹ Краљица Викторија (Victoria, 1837-1901).
НАЗАД
² „Зато вам кажем: све што молите и тражите, верујте да сте примили, и биће вам“ (Марко 11:24).
НАЗАД
³ Јован 14:14
НАЗАД
⁴ Јаков 5:6-18
НАЗАД
⁵ „И ово је поуздање које имамо у њега: да нас слуша ако шта молимо по његовој вољи“ (1. Јованова 5:14).
НАЗАД
⁶ 1. Коринћанима 14:15
НАЗАД
⁷ 1. Самуилова 1:3-6
НАЗАД
⁸ „Очи моје лију потоке, зато што не чувају закона твога“ (Псалам 119:136).
НАЗАД
⁹ Римљанима 9:2
НАЗАД
¹⁰ 1. Самуилова 1:6
НАЗАД
¹¹ „Али Ана одговори и рече: Нисам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нисам пила вина ни жестоког пића; него изливам душу своју пред Господом“ (1. Самуилова 1:15). друштво.
НАЗАД
¹² „А Исус одговори и рече им: заиста вам кажем, ако имате веру и не посумњате, учинићете не само што се догодило са смоквом, него ако и овој гори кажете: дигни се и баци се у море, биће; и све што затражите у молитви верујући, примићете“ (Матеј 21:21, 22).
НАЗАД
¹³ „Ако останете у мени и моје речи остану у вама, иштите што год хоћете, и биће вам“ (Јован 15:7).
НАЗАД
¹⁴ „Молим, дакле, пре свега да се врше мољења, молитве, молбе, захваљивања за све људе, за краљеве и сва поглаварства, да миран и тих живот проведемо у свакој побожности и честитости (1. Тимотеју 2:1, 2).
НАЗАД
¹⁵ Јован 16:24
НАЗАД
¹⁶ Колошанима 1 :9
НАЗАД
¹⁷ „Стога, драги моји, као што сте свагда били послушни, не само кад сам код вас, него сад још више у мом одсуству, градите своје спасење са страхом и трепетом“ (Филипљанима 2:12).
НАЗАД
¹⁸ „Уосталом јачајте у Господу и у сили његове снаге. Обуците се у све оружје Божије, да бисте могли одолети ђаволском лукавству. Јер наша борба није против људи од меса и крви, него против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима“ (Ефесцима 6:10-12).
НАЗАД
¹⁹ „А за њим Сама син Агејев Араранин; кад се Филистеји скупише у гомилу, и онде беше њива пуна сочива, и народ побеже од Филистеја, стаде усред њиве, и одбрани је, и поби Филистеје, и Бог даде велико спасење“ (2. Сам. 23:11, 12).
НАЗАД
²⁰ Јаковљева 4:7
НАЗАД
²¹ Ефесцима 4:14 (Караџић).
НАЗАД
²² Ефесцима 6:18
НАЗАД
²³ 1. Јованова 3:8
НАЗАД
²⁴ Откривење 12:1
НАЗАД
²⁵ „Јер је реч Божија жива, и делотворна, и оштрија од сваког мача с две оштрице, те досеже до растављања душе и духа, зглавака и мождине, па суди мислима и смерањима срца“ (Јеврејима 4:12).
НАЗАД
²⁶ „У почетку молитве твоје изиђе реч, и ја дођох да ти кажем, јер си мио; зато слушај реч, и разуми виђење“ Данило 9:23).
НАЗАД
²⁷ „Него је Бог изабрао оно што је пред светом лудо – да тиме посрами мудре, и што је слабо пред светом, то је Бог изабрао – да посрами јако, и што се у свету сматра неплеменитим и презреним Бог је изабрао, и оно што се сматра за ништа – да уништи оно што важи као нешто“ (1. Кор 1:27, 28).
НАЗАД
²⁸ „Јер наша борба није против људи од меса и крви, него против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима“ (Ефесцима 6:12).

LATINICA

---