|
Telo HristovoIma mnogo stvari koje bismo hteli da spomenemo u vezi s telom Hristovim.
„Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje – kao i Hristos Crkvu, jer smo udovi Hristova tela“ (Ef. 5:29-30).
U Starom zavetu Bog nam pokazuje kako je Adamu uzeo jedno rebro i od njega načinio Evu. Eva je izišla iz Adama. Ili, drugim rečima, Eva je bila Adam. Slično tome, ako se upitamo: „Šta je crkva?“ odgovor je, da crkva izlazi iz Hrista. Kao što je Bog stvorio Evu sa onim što je uzeo od Adama, tako on gradi crkvu sa onim što uzima od Hrista. Hristos nam je dao ne samo svoju silu, blagodat, prirodu i volju, već i svoje telo. Dao nam je svoje kosti i telo. Dao nam je sebe, kao što je Adam dao svoju kost Evi.
Biblija nam govori da je Hristos glava crkve, i crkva je telo Hristovo. Svaki vernik ponaosob je ud tela Hristovog, jer svaki izlazi iz Njega.
Trebalo bi posebno naglasiti da je telo Hristovo na zemlji. Ono je na zemlji, iako ne pripada zemlji. Ono je nebesko iako je na zemlji. Nemojte misliti da je telo Hristovo na nebu. Kada je Pavle proganjao crkvu Gospod Isus ga je presreo na putu za Damask ovim pitanjem: „Savle, Savle zašto me proganjaš?“ Ova reč Gospodnja je zaista divna. Nije rekao: „Savle, Savle zašto proganjaš moje učenike?“ već je rekao, „Savle, Savle, zašto me proganjaš?“ Nije pitao: „Savle, Savle, zašto proganjaš moj narod?“ ili „Zašto proganjaš moju crkvu?“ Jednostavno je rekao: „Savle, Savle, zašto me proganjaš?“ Tako je Pavlu bilo otkriveno da su crkva i Hristos jedno. Jedinstvo crkve i Hrista je takvo da proganjati crkvu znači proganjati Hrista. Pored toga, događaj na putu za Damask pokazuje da je telo Hristovo na zemlji. Kada bi bilo na nebu, ne bi bilo progonjeno niti bi pak moglo da bude progonjeno. Danas je crkva na zemlji telo Hristovo. Stoga je Savle mogao da proganja crkvu.
Mnogi smatraju da je manifestacija tela nebesko pitanje, tako da ova manifestacija mora da čeka dok svi ne stignemo na nebo. Da je tako Savle ne bi mogao da proganja Gospoda. No telo Hristovo je na zemlji; dakle Savle je mogao da ga proganja.
Pošto je crkva telo Hristovo na zemlji, trebalo bi da se manifestuje ovde. Iako je glava na nebu, a telo na zemlji, ipak su jedno. Ono što je na nebu i ono što je na zemlji jedno je. Prema tome, progonstvo crkve je progonstvo Gospoda; proganjati telo znači proganjati glavu. To jedinstvo je tako savršeno da ne može da se razdvoji.
Ljudi možda pitaju: „Kako je telo Hristovo moglo da bude na zemlji u Pavlovo vreme? Za dve hiljade godina otada, mnoštvo ljudi se spaslo i bilo dodato telu Hristovom. Kako je onda crkva mogla tako rano da bude telo Hristovo?“ Dž. B. Stouni (J. B. Stoney), jedan veoma duhovan brat koga je Bog moćno upotrebio u prošlom veku, imao je za to jednu vrlo dobru ilustraciju. Rekao je da je crkva kao mala ptica. Kada probije ljusku jajeta, zove se ptica, iako joj perje još nije razvijeno. Kasnije, kada poraste, još uvek se zove ptica. Ne uskraćuje joj se ime ptica kad joj perje još nije izraslo. Perje raste polako iznutra; ne lepi se spolja. Sav ptičiji rast dolazi iznutra dok postepeno ne poraste. Tako i crkva postoji na zemlji. Iako je za vreme Pavla tek počela, ipak je bila telo Hristovo. Danas je mnogo porasla, ali joj se ništa strano nije dodalo. Sav rast je iznutra.
Iako bi se danas za broj spasenih moglo reći da još nije završen, ipak je crkva savršena iznutra. Ono što je unutra treba da se potpuno razvije, to jest da se Hristos manifestuje iznutra. Dakle, današnja crkva kao i jučerašnja, a i buduća je telo Hristovo. Bog ne spasava ljude i ne dodaje ih crkvi spolja; naprotiv, telo Hristovo stalno raste iznutra, od glave.
Crkva nije ništa drugo nego ono što izlazi iz Hrista. Izlazi iz glave koja je na nebu, ali živi na zemlji. To je telo. Kao mala ptica, treba da raste dok ne sazri. Crkva je, dakle, ista od početka do kraja.
Biblija nam pokazuje da je temelj crkve telo Hristovo. Sve što nije osnovano na telu Hristovom nije crkva. Reč Božija priznaje samo jednu crkvu – telo Hristovo. Bez obzira na to koji je razlog u pitanju, i ma koliko da bi nešto moglo da bude u skladu sa Svetim pismom, ukoliko nije osnovano na telu Hristovom, ne može da se prizna za crkvu. Kada je uticaj Protestantizma bio na vrhuncu u Evropi, pored državnih crkava, nastale su i nikle mnoge grupe i denominacije. U to vreme, crkve koje su ljudi osnovali iznikle su kao pečurke posle kiše. Izišle su iz ropstva Rimokatoličke crkve i pobegle u slobodu Protestantskih crkava. Smatrali su da imaju slobodu da osnuju crkve. Međutim, da li su crkve koje su osnovali utemeljene na principu tela?
Neophodno je da tačno vidimo pred Bogom šta je crkva. Crkva je telo Hristovo. Sve što je manje od tela Hristovog ne može da služi kao temelj crkve. Na primer, mi braća u Šangaju imamo crkvu jer smo naučili da stojimo na temelju tela i da primamo sve udove tela Hristovog u zajedništvo. Imamo samo jedan uslov za primanje braće i sestara u crkvu, i to je, da pripadaju telu Hristovom, to jest da su u telu. Jedino ovo opravdava to što se smatramo crkvom.
Dakle, pošto ovde u Šangaju postoji crkva, pretpostavimo da se jednoga dana desi da se neka od braće ne slažu sa nekim doktrinama ili osećaju da su pogrešna neka učenja koja crkva podržava. Da li imaju pravo da zbog toga osnuju drugu crkvu? Ne, jer za to nemaju opravdanja. Temelj crkve je telo Hristovo. Osnovati crkvu da bi se podržavala neka istina nije dovoljno opravdanje. Ako crkva u Šangaju nije telo Hristovo, onda ta braća smeju da osnuju crkvu. No ako jeste, onda treba da nastave u toj zajednici. Nisu slobodni da osnuju drugu crkvu.
Pretpostavimo da neka druga braća kažu da ih ne zanimaju toliko Biblijske doktrine i njihovo tumačenje koliko duhovni uzrast onih koji se sakupljaju. Da li oni smeju da osnuju crkvu na temelju ovog, inače odličnog motiva – da duhovno hrane Božiju decu? Ne, druge organizacije mogu slobodno da se osnuju ali ne crkva. Mogu da osnuju omladinski sastanak, nedeljnu školu, sastanak za svetost, ali ne smeju da osnuju crkvu. Obezbeđivanje duhovne hrane nije dovoljan razlog za osnivanje crkve. Crkva sme da se osnuje samo na jednom temelju – ona mora da uključuje svu Božiju decu. Drugim rečima, crkva mora da uzme telo Hristovo za svoju osnovnu jedinicu. Ako drugi neće da se sakupljaju na tom temelju, sami su odgovorni; no crkva ne može da postavlja bilo kakav uslov osim pripadnosti telu. Telo je dakle jedan jedini uslov. Crkva mora da bude isto tako sveobuhvatna kao i telo; ne sme da bude manja od tela. Svi koji pripadaju Hristu uključeni su u crkvu. Niko koji je u telu Hristovom ne sme da se odbacuje.
Prema Bibliji, Crkva Hristova je Telo Hristovo, i Telo Hristovo je Crkva Hristova. Nikakvo učenje ne sme da služi kao opravdanje za osnivanje crkve. Važna je svetost, jer bez svetosti niko neće videti Boga. Vera je potrebna, jer verom smo svi opravdani. Međutim ni svetost ni vera ne smeju da posluže kao povod za osnivanje crkve, zato što je Crkva Telo Hristovo. To nije skup smo onih koji veruju u učenje o svetosti, niti sme da bude skupština onih koji se zalažu za opravdanje verom.
Naravno, etnička pripadnost ne sme da bude temelj crkve kao što je slučaj sa Luteranskom crkvom u Nemačkoj ili Anglikanskom crkvom u Engleskoj. Pošto je Bog otkrio Martinu Luteru istinu o opravdanju verom on je bio oruđe u širenju protestantskog pokreta. Međutim to nije davalo ni njemu ni njegovim pristalicama pravo da osnuju nacionalnu crkvu. Ako postoji i samo deset vernika danas koji stoje na temelju tela Hristovog, oni imaju pravo da osnuju crkvu. Dok Nemačka sa svojih dvadeset[5] miliona vernika ne sme da organizuje crkvu, činjenica da ona ima toliko ljudi nije dovoljan razlog da se osnuje nacionalna crkva.
Temelj crkve je dakle, telo Hristovo u jednom mestu. Ne osniva se na doktrini ili etničkoj pripadnosti, čak ni na duhovnoj hrani ili biblijskom tumačenju. Gde god idemo ovo mora da bude jasno: crkva je telo Hristovo. Ako se lokalna zajednica osniva na ovom temelju onda nije sekta.
Ako neka braća i sestre imaju druga shvatanja i tumačenja od vas i zato insistiraju da osnuju posebnu skupštinu, taj temelj je pogrešan. Pošto je vaš temelj telo Hristovo, imate pravu osnovu. Oni nemaju osnovu, jer se njihovo shvatanje zasniva na stavovima i tumačenjima. Od svih takozvanih crkava na svetu, samo su one koje zastupaju telo Hristovo crkve. Ostale nemaju dovoljnu osnovu da se računaju kao crkva.
Ako Božija deca jasno vide da je telo jedini temelj crkve, neće se deliti na sekte. Može da bude dobro da postoji crkva sa samo tri ili pet osoba, a da ne bude dobro da se osnuje crkva sa stotinu ili hiljadu ljudi. Ubeđeni smo da crkva ima samo jednu osnovu: da u potpunosti objavljuje telo Hristovo. Mi se ne sakupljamo na bilo kojoj drugoj osnovi sem na telu Hristovom. Nadam se da vernici vide da kad god je jedna grupa u jednom mestu ili više ili manje nego telo Hristovo, ta grupa ne sme da se prizna za Crkvu. Grupa koja predstavlja više od tela Hristovog je ona koja prima ljude koji ne pripadaju telu – prima neverne. Takve grupe postaju mešavina i gube status crkve. S druge strane, svaka grupa koja je manja od tela Hristovog je grupa koja sužava svoju zajednicu. Može da bude svetosna grupa ili adventistička ili baptistička. Takve grupe ograničavaju telo Hristovo više nego što bi trebalo da bude; ni one nemaju dovoljnu osnovu da budu priznate za crkve.
„Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos. Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni.“ 1. Korinćanima 12:12-13 Kad kažemo da crkva potiče od Hrista dotičemo se pitanja izvora crkve. Svi hrišćani imaju novi život. Život Isusa Hrista se umnožio u životu desetina hiljada i miliona hrišćana. Dvanaesta glava po Jovanu nam pokazuje kako zrno pšenice pada u zemlju, umire i donosi mnogo drugog zrnevlja. Sva zrna dele život prvog zrna. Jedno zrno postaje mnogo zrna, i mnoga dolaze iz tog jednog.
Videli smo kako jedno zrno može da postane mnogo zrna, ali kako mnoga zrna mogu da postanu jedno? Sveto pismo nam pokazuje da je sastavljanje tela Hristovog delo Svetog Duha. Kako Sveti Duh ostvaruje taj zadatak? On to radi krsteći mnoga zrna u jedno. Od jednog Hrista dolaze desetine hiljada i miliona hrišćana. Ovi milioni hrišćana su kršteni u jedno telo u jednom Duhu. Tako nas uči 1. Korinćanima 12:12-13. Da uzmemo drugu sliku, možemo reći da smo svi kao kamenja istesani od iste stene, a zatim zacementirani u jednu celinu kroz Svetog Duha.
Telo Hristovo, dakle, ima dva osnovna principa: prvo, ako ne izlazi iz Hrista, nije telo Hristovo; drugo, ako nema delovanja Svetoga Duha nije telo Hristovo. Moramo da se krstimo u Svetom Duhu i da se napunimo Svetog Duha da bismo se spojili u jedno. Pravilno je govoriti da je crkva počela na dan Pedesetnice; ispravno je reći da je počela u domu Kornelija; jer su se i Jevreji i mnogobošci krstili u jedno Telo. Primamo prvo život od Gospoda i taj život je u Svetom Duhu da bi nas načinio jednim Telom. Svi koji znaju Gospoda poznaju to Telo. Ako ljudi hodaju u saglasnosti sa Svetim Duhom, prirodno su svesni da su Božija deca jedno Telo. Fizičko telo ima mnogo udova, ali glava kroz nervni sistem upravlja svim udovima. Isto tako, glava crkve spaja mnoge udove u jedno telo putem Svetog Duha.
Pročitajmo ponovo 1. Korinćanima 12:12: „Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos.“
Crkva proizlazi iz Hrista, i kroz delovanje Svetog Duha postaje jedno Telo. Svi su udovi spojeni i usklađeni jedni sa drugima u Svetom Duhu. Dakle, zajedništvo ili veza hrišćana spada pod Telo. Drugim rečima, osnova za hrišćansko zajedništvo je Telo.
Mi smo udovi jedan drugog, i jedno smo telo. Naravno, naše zajedništvo se zasniva na telu Hristovom. Ne postoje druge osnove za zajedništvo osim što smo svi udovi Hristovog tela. Nismo svi ni Jevreji ni Grci, ni slobodnjaci ni robovi. Ne možemo da zasnivamo svoje zajedništvo na ovim vezama. Znači, telo je jedan jedini temelj našeg zajedništva.
Bilo kakve druge veze ne mogu da se priznaju za hrišćansko zajedništvo. Svaka zajednica, svaki skup, svaka grupa koja ne priznaje obavezu pripadnosti Telu nije prihvatljiva. Danas postoji veliki broj takozvanih hrišćanskih zajednica, ali njihovo zajedništvo se možda ne zasniva na tome da su udovi jedan drugoga u Telu. Možda zasnivaju svoje zajedništvo na obredu (na primer, krštenje podranjanjem), učenju (kao opravdanje verom), načinu upravljanja (kao episkopska crkva), imenu nekog čoveka (kao Vezlianska crkva), ili nekom sistemu kao (kao Kongregaciona crkva) ili nekom pokretu (kao Pentekosna crkva).
Mnoge takozvane hrišćanske zajednice nemaju pravi temelj pred Bogom. Božija deca bi trebalo da shvate da je crkva Telo Hristovo i da je u tom Telu jedan ud najmanja jedinica. Zajedništvo svih udova se zasniva na telu i ni na čemu drugom. Takav temelj za zajedništvo identifikuje grupu kao hrišćansku zajednicu. Pošto smo ti i ja udovi Tela Hristovog možemo da imamo zajedništvo. Takvo zajedništvo jednog sa drugim zasniva se na jedinstvu Tela. Pošto delimo isti život u Telu i kršteni smo u istom Svetom Duhu, možemo da imamo zajedništvo jedan s drugim. Naše zajedništvo ne sme da se zasniva ni na čemu drugom.
Svako drugo zajedništvo osim na osnovi tela je sektaško i razorno. Kada bi moje ruke i noge organizovale klub dugačkih ruku i nogu i održavale zajedništvo na osnovi svoje dužine, takvo zajedništvo bi bilo raskolničko!
Da ponovim: zajedništvo koje se ne zasniva na Telu nije hrišćanska zajednica. Ne možemo da prihvatimo bilo koje zajedništvo koje nije na osnovi Tela. Naprotiv, moramo odlučno da ga odbacimo. Da bi to bilo pravo hrišćansko zajedništvo ne sme da bude manje od Tela Hristovog.
„Pa ni telo nije jedan ud, nego mnogi. Ako noga kaže: zato što nisam ruka ne pripadam telu, ipak je deo tela. I ako uho kaže: zato što nisam oko ne pripadam telu, ipak je deo tela. Kad bi sve telo bilo oko, gde bi bio sluh? kad bi sve telo bilo sluh, gde bi bilo čulo mirisa? Ali Bog je postavio udove, svaki pojedini od njih u telu, kako je hteo. Ako bi pak svi bili jedan ud, gde bi bilo telo?. . . I Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za apostole, drugo za proroke, treće za učitelje, zatim čudotvorne sile, pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različite čudne jezike. Jesu li svi apostoli? jesu li svi proroci? jesu li svi učitelji? imaju li svi čudotvorne sile? imaju li svi blagodatne darove isceljivanja? da li svi govore čudne jezike? da li svi tumače?“ 1. Kor. 12:14-19, 28-30 Sveti Duh daje različite darove udovima Hristovog Tela prema posebnim potrebama Tela. Gospodnji cilj u postavljanju udova na različite službe jeste da podmiruje potrebe Tela. Zato daje različite službe. Nikada neće napraviti telo od samih očiju ili ušiju ili nogu. Crkvi su potrebne različite službe da bi ispunila svoju duhovnu službu. Potrebna je služba reči, kao i služba čudotvorstva. I služba reči i natprirodna služba su prisutne u Telu. Crkva mora da ima mesto za sve one koji služe Telu (to jest sve udove). Crkva uključuje svu braću i sestre, i lepe i ružne. Svi imaju svoju duhovnu korist i uključeni su u službu Gospodnju. Telo ne bi trebalo da ima mnogo nekorisnih udova. Kao što je svako u telu ud i svaki ud ima svoju funkciju, tako svaki ud treba da vrši svoju službu pred Bogom. Tako se crkva manifestuje.
Kada pročitamo Rimljanima 12, Efescima 4, i Prvu Korinćanima 12, otkrivamo da svaki ud ima službu, i ma koliko se njihove službe razlikovale, sve su za napredak tela. Ako si vernik, onda si ud tela. Kao ud tela, trebalo bi da obavljaš svoj deo u službi pred Bogom. Želimo da ponovimo važnost opšte službe. Svaki ima posebnu službu. Neophodno je da svaki služi. Ja se nadam da će svako dete Božije da bude u stanju da služi Bogu.
Ako crkveno uređenje u jednom mestu ne ohrabruje sve udove da služe, već poverava sve poslove tela očima, takvo uređenje očigledno nije od Tela. Kako bi mogao da tražiš da oči obavljaju zadatak ruku, da hodaju umesto nogu, da jedu umesto usta, da mirišu umesto nosa ili da dodiruju umesto prstiju? Ako bi takvo stvorenje postojalo, stvoreno od samih očiju, to bi bilo čudovište, a ne telo. Ako dakle naiđete na grupu koja je prihvatila uređenje po kome jedna ili dve osobe monopolizuju upravljanje tela, odbacujući tako službe ostalih udova, sigurno znate da to nije crkva. Nemoguće je da crkva ovako raste. Gde ste još videli da neko može da delegira upravljanje celim telom dvojici-trojici udova – tako da očima slušaju, mirišu, govore, hodaju, rade? Znate da takvo stanje stvari ne može da bude Telo Hristovo. Nešto iz temelja ne valja.
Moramo da uvidimo da u crkvi svaki ud tela ima svoju službu i zato mora da služi. Nema nikakvog monopola; u službi ne može a da jedan ili dva uda predstavljaju sve udove. Svako uređenje koje ne ostavlja mesto da svi udovi služe svakako da nije od tela. U telu, oči, usta, noge, ruke mogu svi da budu zauzeti i da ne dođe do konflikta. Ako su usta, noge, ruke, ili nos, neaktivni, to znači da je nastupila bolest. Kada ovi posebni delovi funkcionišu dobro i skladno u telu, onda se vidi da je to telo. Isto tako, ako neki služe a neki ne, ili je sveštenička služba ostavljena jednom čoveku ili nekolicini, onda je i te kako jasno da ovo nije telo. Ovaj princip, ovakav pristup, moraju da shvate sva braća i sestre.
„Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi. A po blagodati, koja nam je dana, imamo različite darove: ako je proroštvo – neka se slaže sa verom, ako je dar služenja – neka bude u služenju, ako je ko učitelj – neka radi na poučavanju, ko ima dar utehe – neka teši, ko daje – neka daje prosto, ko upravlja – neka bude revnostan, ko pokazuje milosrđe – neka ga čini s radošću.“ Rimljanima 12:4-8 Još nešto što moramo da primetimo jeste da je blagodat koju svaki ud u telu prima drugačija. Zbog ove razlike u blagodati dar koji svaki dobija od Gospoda je drugačiji. Prva Korinćanima 12 ističe službe Reči i čudotvorstva jer je to tema knjige. Ali ovde u Rimljanima 12, pored službe Reči, postoje službe crkvenih dužnosti. Možemo ih nazvati levitskim zadacima. To su službe davanja, upravljanja, ukazivanja milosrđa, utehe. Imamo i službe Reči i levitske obaveze.
U 1. Korinćanima 12 videli smo da Telo treba da pruži mogućnost da svi udovi služe. Ovde u Rimljanima 12 vidimo i to da svaki dar, bilo da se radi o službi Reči ili službi pomoći, moraju da se poštuju. Drugim rečima, niko ne sme da se meša u tuđi posao ili da gazi drugima na prste. Budite verni sa darom koji vam je dat. Ako je proroštvo, budite tako zaokupljeni da nemate vremena da se bavite drugim stvarima. Ako je uteha, onda tešite celim srcem i nemojte da vas odvlače druge stvari. Ako je upravljanje, budite revnosni u crkvi. Ljudska priroda je takva da mi uvek uživamo da se mešamo u tuđe poslove! Međutim, kao braća, trebalo bi da shvatimo da svaki od nas mora da služi verno u onome što mu je dato.
Telo ne sme da dozvoli da bilo koji ud ne funkcioniše. Ako oči ne vide, celo telo je oslabljeno. Oči treba da vide, noge da hodaju. Čak i najmanji dar ne sme da se zakopa. Ovo je načelo jednog talanta. I on mora da se iskoristi. Kada Telo Hristovo služi kao Crkva, dar svakog uda, bilo mali bilo veliki, pet talanata, dva talanta, ili jedan talant, mora da se koristi. Ako ljudi skrivaju svoj jedini talant, crkva će trpeti veliku štetu.
Prva Korinćanima 12 nas uči da jedan ud ne sme da zauzme mesto drugog uda; Rimljanima 12 pokazuje da nijedan ud ne sme da izgubi svoje mesto. Ne smemo ni da zauzmemo tuđe mesto niti da izgubimo svoje. Svaki bi trebalo da nudi ono što ima i svi bi trebalo zajedno da služe. Ovako se pokazuje crkva.
Da li će crkva da napreduje zavisi manje od spremnosti onih koji imaju pet talanata nego od onih koji imaju jedan talant. Kroz vekove problem je bio sa onima koji imaju jedan talant, a ne sa onima koji imaju pet talanata. Ovi prvi su skloni da zakopaju svoj talant u zemlju. Zbog toga je crkva opterećena neverovatno mrtvim teretom. Oni koji imaju pet talanata moraju da nose težinu onih koji imaju samo jedan. Gde god oni sa jednim talantom koriste svoj jedini talant, tamo je crkva.
Zapazimo da napredak crkve manje zavisi od ličnih dostignuća nekolicine vođa nego od njihove sposobnosti da nadahnu one koji imaju samo jedan talant da ga iskoriste. Ceo problem današnje crkve je sa onima koji imaju jedan talant. Gospod nam je pokazao da niko nema više od pet talanta. Za dvadesetak godina svoje istorije crkva će možda imati samo jednu osobu sa pet talanata, ali stalno ima pet ljudi sa po jednim talantom. Koliko god da je slabo dete Božije, još uvek ima bar jedan talant. Kada sastavimo one koji imaju po jedan talant dobijamo ljude sa pet talanta. Kada bi ih ljudi sa po jednim talantom koristili, crkvi bi bili manje potrebni veći darovi. Ceo svet bi mogao da se osvoji poslanjem jedno-talantnih ljudi.
Sagledajmo da je crkvi potrebno više od službe samo jedne osobe – ma koliko da je ta osoba sposobna ili ma koliko se ta osoba preopterećivala. Da bismo se brinuli za sve potrebe crkve, trebalo bi da pomažemo svoj braći i sestrama – svima onima koji imaju po jedan talant – da se uključe u službu Božiju. Zadnjih godina smo videli kako ovaj pristup uspeva. Svi koji imaju jedan talant moraju da ustanu da služe Gospodu. Ne možemo da smatramo jednu osobu koja radi od jutra do mraka za crkvu. No ako radite i pomažete svim jedno-talantnim ljudima da rade, onda će crkva funkcionisati. To je Telo u akciji, a ne samo nekolicina udova koja radi u ime tog tela.
Nemojte nikada misliti da kad god se ljudi sakupljaju da je to crkva. Ne, samo je telo Hristovo crkva i telo Hristovo se održava kroz rad svih udova. Glavni problem je kod onih koji imaju jedan talant. Dakle, naša je briga i očekivanje da ma gde radili, da ne usredsređujemo svoje napore na talentovanije već na manje obdarene – na ljude sa jednim talantom. Nadamo se da će svi jedno-talantni da se iskopaju iz zemlje. Ubrus treba koristi za brisanje znoja, a ne za uvijanje srebra (vidi, Luka 19:20)!
Dozvolite mi da vam kažem da kada svi koji imaju jedan talant ustanu da služe Gospodu, imaćemo crkvu. Danas je problem što ljudi sa pet ili sa dva talanta drže monopol nad službom, tako da ljudi sa jednim talantom ostaju besposleni. Moramo da dokažemo jedno-talantnim ljudima da ma koliko oni malo imali, moraju odano da služe. Ovo je ono što se naziva Telom; ovo je život Tela. Neka svaki nauči da služi Bogu sa onim što ima; niko ne sme da prebacuje svoju odgovornost na druge. Onda ćemo videti da se telo Hristovo sa svojim životom gradi na ljudima sa jednim talantom.
„I on je sam dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta.“ Efescima 4:11-13 Ovde vidimo kako različiti ljudi služe izgradnji Hristovog Tela. Ovih pet vrsta ljudi se donekle razlikuju od onih koji se pominju u Rimljanima 12 i Prvoj Korinćanima 12, jer su svi služitelji Božije Reči. Bog daje ove sluge Njegove Reči crkvi za izgradnju Tela Hristovog. Mladi vernici bi trebalo da traže pred Bogom da budu takve sluge. Mnogi mogu da učestvuju u ovoj službi Reči, jer je posebno delotvorna u izgradnji Hristovog Tela ka zrelosti.
S druge strane, ako jedna takozvana crkva nikada ne pruža svojim novim vernicima mogućnost da pokažu da li imaju ovu službu Reči, možete biti sigurni da je to samo crkva po imenu, a ne crkva u stvarnosti. Telo Hristovo se neće naći tamo gde su Bogomdani darovi blokirani i novim vernicima se ne nudi prilika da pokažu svoje darove.
„Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo.“ 1. Korinćanima 10:16-17 Crkva je Telo Hristovo. Njen glavni zadatak na zemlji jeste da manifestuje ovo Telo i jedinstvo Tela. Ne mora da čeka dok stigne na nebo da bi pokazala jedinstvo Tela. To jedinstvo bi trebalo da se manifestuje ovde na zemlji. Oni koji smatraju da će se jedinstvo Tela manifestovati samo na nebu su ti koji pokušavaju da održe i ojačaju sekte i podele.
„Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo.“ Novi zavet posvećuje mnogo pažnje pitanju lomljenja hleba. Pominje se u Delima 20:7, „A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb“, što pokazuje kako Božija deca lome hleb u sećanje na Gospoda svakog dana Gospodnjeg. Ovo s jedne strane pokazuje kako se Gospodnje telo lomilo za nas, a s druge, kako je Telo jedno. Lomljenje hleba govori o tome kako je naš Gospod položio svoj život na krstu iz ljubavi prema nama, a jedinstvo nam govori danas o tome kako su sva Božija deca jedno.
Novozavetni način jeste da se sakupljamo svakog dana Gospodnjeg da lomimo hleb. Svakog dana Gospodnjeg dolazimo pred Gospoda, priznajući da je on bio slomljen za nas i da su Božija deca jedno. Zar ne vidite da ovo svedoči, s jedne strane, kako je Gospod položio svoje telo za nas, a s druge, kako je crkva Telo Hristovo? Telo je jedno, jer mi, kojih je mnogo, jedan smo hleb. Jedan hleb, jedno telo – da objavljujemo jedinstvo. Svi oni koji znaju šta je telo Hristovo, daju to svedočanstvo svakog dana Gospodnjeg. Svedočimo o jednom hlebu i jednom Telu. Ovo je svedočanstvo i zadatak crkve.
Ako neka grupa tvrdi da praktikuje zajedništvo Tela, a ne ograničeno zajedništvo, a pri tom propušta da se sastaje oko hleba kao što su to prvi vernici radili, to nije potpuno svedočanstvo. Za vreme apostola, sakupljali su se svakog dana Gospodnjeg da pokažu jedinstvo Tela.
Neki kažu da svake nedelje lome hleb, ali moramo da ih pitamo: da li je lomljenje hleba u centru svih njihovih okupljanja ili je to pak samo neki dodatak? U apostolsko vreme, crkve su se sakupljale sa jednim ciljem – da lome hleb. Sastanak u Troadi je bio izuzetak, jer je Pavle tamo dugo govorio. Zbog dugačke propovedi jedan mladić je pao sa gornjeg sprata. Srećom, preživeo je. Tom prilikom odloženo je lomljenje hleba da bi Pavle mogao da propoveda. No ipak je to bio izuzetak. Ne smemo namerno da odlažemo lomljenje hleba do zadnjeg trenutka zbog propovedanja. Pitanje nije dakle samo da li bi trebalo da se lomi hleb ili ne, već koliko značaja mu se dodeljuje. Ovo bi trebalo da bude centar svih skupova Božije dece.
Oni koji posvećuju najviše pažnje propovedanju i time omalovažavaju lomljenje hleba ne znaju mnogo o istini Tela. Što više poznajemo Telo Hristovo, to bolje shvatamo kako lomljenje hleba pokazuje ovu istinu. Lomljenje hleba je zaista sećanje na Gospodnju smrt, ali ono pokazuje i jedinstvo Tela. Iako nas je mnogo, jedno smo Telo. Iznosimo hleb da bismo pokazivali svetu da je crkva jedno Telo. Prema tome, činimo to na dan koji je Bog odredio.
Konačno, da bismo sabrali sve ove fragmentarne misli o Telu Hristovom, želja nam je da vidite pred Bogom kako je Telo Hristovo osnova za zajedništvo crkve na zemlji. Čuvajte se bilo kojeg zajedništva koje nije na osnovi Tela. Ono ne sme da bude veće od tela – time što prima neverne, i ne sme da bude manje od Tela – time što isključuje verne. Moramo da održavamo svedočanstvo jednog Tela na zemlji. Neka nam Gospod bude milostiv.
__________5 Statistički podatak iz prve polovine dvadesetog veka - nazad POČETAKCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|