Разни састанциУ претходној лекцији смо изнели начело заједничког окупљања; сада ћемо се осврнути на његово примењивање. Из онога што ја лично могу да видим у Библији, има пет различитих врста састанака. То су еванђеоски састанци, састанци за ломљење хлеба, молитвени састанци, састанци на којима се изражавају различити дарови или састанци заједништва, и састанци за службу или проповедање. У Библији можемо да нађемо примере за све њих. Тако знамо да је у време апостола у новозаветним данима било бар пет различитих врста састанака. Црква би и данас требало да има све те врсте састанака ако жели да буде јака пред Богом. Морамо да научимо како да се састајемо да бисмо могли да помогнемо браћи и сестрама да узрастају у Господу. Најважнији састанак у Новом завету је еванђеоски састанак. То је прва врста састанка како у Делима апостолским тако и у Еванђељима. Судећи по историји ране цркве, од свих осталих црквених састанака, еванђеоски састанци су били најосновнији. Тек пошто је црква почела да пропада током трећег и четвртог века, еванђеоски састанци су почели да губе своје првенство, а састанци служења Речи су преузели вођство. Популарност слушања проповеди се огледа у стању цркве које се свело на недељно. У раној цркви, проповедање еванђеља, а не слушање проповеди, заузимало је прво место. Данашња обрнута ситуација је доказ неуспеха цркве. Да бисмо имали јаку цркву, проповедање еванђеља би требало да се врати на своје првобитно место, тј. да буде најосновнији од свих црквених састанака. Браћа и сестре би свуда требало да приме светлост од Бога, а не да имитирају путеве традиционалног хришћанства. Хришћанство уопште подвлачи проповеди; и сами смо несвесно следили ту праксу. Нека нам Господ буде милостив да бисмо могли да се вратимо на изворно стање цркве. Господ није ставио своју цркву на земљу само зато да би се она сама изграђивала, него и да би сакупљала душе као грађевински материјал за цркву. Дар еванђелисте се не налази на челу списка све дотле док је унутрашње изграђивање цркве на првом месту, али кад се еванђеље проповедало у Делима апостолским, евангелизирање је било први дар који се примењивао. Јасан доказ за то је Филипово евангелизирање Самарије у Делима 8. За време ширења Божије цркве, дар еванђелисте је заузимао прво и најважније место. Исправимо дакле тај обичај традиционалног хришћанства које чини слушање проповеди средиштем свих скупова; повратимо еванђеоске састанке на њихово право место. Чим људи узверују у Господа, требало би одмах да почну да помажу објављивању еванђеља. Немојте им дозволити да развију навику слушања проповеди, него им помозите да негују навику службе у објављивању еванђеља. Требало би да имамо бар један еванђеоски састанак недељно. Одредите најбоље време за такав састанак, или на Господњи дан ујутро или на Господњи дан после подне. Уредите да два или три млада верника који су напреднији и даровитији дају своја сведочанства или проповедају еванђеље. Старији би могли да помогну млађима, а понекад да и сами проповедају. Но ипак, нека се свакако млађима да могућност. Не би требало више од троје да сведочи или проповеда еванђеље, да не би дошло до збрке на састанку. Најбоље је имати три особе. 1. Дођи да помажеш Нови верници који присуствују еванђеоском састанку требало би да схвате да порука није за њих него за неверне. Због тога ниједан верник не би требало да дође са критичким или незаинтересованим или некооперативним ставом. Немој судити у свом срцу да ли се еванђеље проповеда добро или лоше. Не заборави да Бог није припремио састанак за тебе да ти чујеш еванђеље. Твој став би требало да буде такав да желиш да се душе обрате. Дошао си да помажеш, а не да критикујеш. 2. Дођите као Тело Христово Подстакните сву браћу да дођу на еванђеоски састанак. Немојте дозволити ниједном брату или сестри да мисле да не би требало да присуствују зато што су већ спасени. Истина, спасен си, али на еванђеоском састанку за тебе има посла. Немој долазити незаинтересован, него дођи да би нешто радио. Нека нико не буде немаран у вези са еванђеоским састанцима. Не ради се о томе да ли ти знаш суштину еванђеља или не. Ти би заиста требало да знаш о чему се ради на сваком састанку, али на еванђеоске састанке долазиш да би могао да помогнеш, па тако и сам учествујеш у њима. 3. Доведи пријатеља Оно што би свакако требало да учинимо то је да доведемо неспасене људе на еванђеоски састанак. Пре састанка би требало да позовемо своје пријатеље и рођаке. Требало би да их позовемо неколико дана унапред. Не би требало да дођемо на еванђеоски састанак сами, него да поведемо са собом бар још једну особу. Немој да доведеш са собом више од четворо, јер ако доведеш много нећеш моћи да се бринеш за њих. Но ипак, ако ти Бог да милост да доведеш десет, двадесет или тридесет људи, шта би тада требало да учиниш? Требало би да замолиш да ти друга браћа и сестре помогну. У сваком случају доведи само онолико неверних за колико ћеш моћи да се бринеш. Кад долазиш на еванђеоски састанак немој да стигнеш пред сам почетак. Они који присуствују састанцима морају да се припреме тако што ће позвати пријатеље да дођу раније. Што се време састанка више приближава, и ти би требало да позовеш своје пријатеље, као што Лука каже: „Изиђи на градске улице и сокаке, друмове и забране па приволи људе да дођу“ (види Лука 14:21-23). Ти имаш одговорност док се еванђеље проповеда. Требало би са собом да доведеш бар једну душу. Како ће се еванђеоски састанак држати ако су само верни присутни? Учини све припреме унапред. Реци људима које си позвао где ћеш се састати са њима. Од непроцењиве је важности да доведеш људе. 4. Побрини се за свог пријатеља Има неколико ствари које би требало да учинимо за време састанка да бисмо се побринули за пријатеље које смо довели. Кад неверник дође на састанак он не зна где да седне. То у потпуности зависи од тебе. Ако на састанку има редара, питај где би требало да седнеш са својим пријатељем. Управљај се по њиховим упутствима. Ако доведеш једну особу, седи до ње; ако доведеш двоје људи, седи између њих; ако доведеш четворо, нека ти по двоје буде са сваке стране. Немој да покушаш да пазиш на више од четворо, пошто ће ти то бити немогуће. Ако имаш са собом више од четворо, требало би благовремено да замолиш другу браћу и сестре да се брину за њих. На еванђеоском састанку седење је веома важно. Немој да напуниш салу неверницима. Нека верници и неверници седе једни до других. Пошто сте сели, теби је остало да обавиш још доста посла. Требало би да помогнеш невернима да пронађу стихове из Библије које проповедник употребљава. На пример, проповедник говори о Исусу Навину; ти мораш да му нађеш место у Библији где се говори о Исусу Навину, пошто он не зна где се тај део налази. Ако проповедник употреби неку нарочиту реч коју не објашњава, онда би требало да тихим шапатом објасниш свом пријатељу шта реч значи. Ако се чуди именима људи и места, можеш му рећи да су то Библијска имена. Ти треба да допуниш све оно што недостаје у проповедању. Немој да говориш исувише гласно, него му шапући разговетно да би могао да разуме. Паџет Вилкс (Paget Wilkes) је споменуо један случај у једној својој књизи. Једном је неки проповедник из Енглеске објављивао еванђеље у Јапану. Многи су дошли да га чују. Његова прва реченица је била: „Ви знате причу о изласку израиљског народа из Египта.“ Вилкс му је одмах пришао и рекао: „Ови људи ништа не знају ни о Израиљцима ни о Египту.“ Тај потез је био врло мудар, иначе би било потребно бар један сат да се објасни ко су били Израиљци, шта је био Египат, и како су Израиљци изишли из Египта. Проповедник није знао да су ти људи били толико неупућени. Међутим, да је наставио без икаквог објашњења, онда би они који су били близу неверних могли једноставно шапатом да објасне: „Израиљци су били Јевреји, Египат је био нација, а Израиљци су били ослобођени ропства кад су изишли из Египта.“ Исто тако би требало да помогнеш невернима да нађу песме у песмарици. Нарочито им покажи када се рефрен пева. Ако имаш са собом четири пријатеља, то ће бити све што би могао да учиниш за њих док траје проповед. Пажљиво посматрај реакцију неверних док слушају. Ако је њихова реакција негативна, моли се Господу да им омекша срца. Ако приметиш да је нека особа охола, замоли Господа да сломи њену охолост. Да ли црква проповеда еванђеље добро или слабо зависи од тога како се еванђеоски састанак води. Уколико цело тело није покренуто и нису укључена сва браћа и сестре, нема начина на који би се еванђеље могло проповедати. Ти си тај који познајеш оне које си довео. Ти си тај који би требало да их посматраш и да се молиш: „Господе, покрени његово срце. Господе, подари овоме разумевање. Господе, сломи његову уображеност да би могао да чује.“ Понекад би могао да осетиш да би било добро кад би онај који проповеда рекао нешто посебно. Уколико је то случај, онда би могао овако да се молиш: „Господе, ради ове нарочите потребе, учини да проповедник каже следеће речи. . .“ Често ћеш увидети да проповедник изговори управо те речи. Тако кроз молитву можеш да се побринеш за свог пријатеља. Најважнији део је да помогнеш своме пријатељу да прими Господа, пошто си увидео да му је Господ проговорио. Пошаљи у његово срце реч Господњу путем молитве. Замоли Господа да учини да Га пријатељ чује, да Његова реч уђе у човеково срце, и да га Господ просветли својом Речју. Кад је проповедник спреман да повуче мрежу, ти би требало да охрабриш свог пријатеља речима: „Па и ти си грешник. Надам се да ћеш примити Господа.“ Ако приметиш да се колеба погурај га мало у правом смеру. Немој дозволити Сатани да пред њега стави некакву препреку или да га одвуче. Требало би да делујеш чим приметиш да је макар и мало покренут. Реци му: „Веруј и прими Господа управо сада. Одбацивање би могло да те кошта вечних мука.“ Док разговараш с њим твоје опхођење би требало да буде озбиљно и трезвено, да неозбиљношћу и лакрдијом не би изгубио ефикасност. Кад проповедник позива људе да приме Господа, и ти би требало да помажеш у томе. Срамота је да се не бринемо за људе на чијем спасавању радимо док се Сатана упорно труди да их одвуче у пропаст. Пошто Сатана пажљиво чува оне које поседује, ми би требало с великом пажњом да пазимо на оне који су нам поверени. Морамо им помоћи да се спасу. Немој да заборавиш основно начело: спаси особу на све могуће начине. Д. Л. Муди (D. L. Moody) је једном рекао да ако на погрешан начин доведемо особу Господу, Бог ће нам то опростити. Зато нека нам очи буду отворене. Било да их вучемо или да их гурамо, у сваком случају доведимо људе Господу. Не почивајмо све док не буду спасени. Пред крај састанка помози им да се потпишу. Неки људи би могли да се плаше да ставе своје име на папир, питајући због чега је то потребно. Објасни им да је то зато да би неко могао да их посети. Твој посао још није завршен. Коначно кад дође време за молитву, требало би да им помогнеш да се моле са тобом или с неким другим братом или сестром. Не смеш ништа да оставиш недовршено. Кад црква шаље људе у посету онима који су оставили своје име, требало би да идеш и посетиш оне са којима си ти ступио у контакт. Можда ће бити потребно да их посетиш не само једном него два или три пута све док се душа не спаси. На крају, еванђеоски састанак би требало да буде испред свих осталих скупова. Сва браћа и сестре који припадају Христовом Телу морају да схвате важност овога и да учествују у раду. Тако ће црква да узраста и постане јака. Нека Бог ради на обновљењу међу нама. Нека еванђеоски састанци буду први од свих осталих скупова као што су то били у Новом завету. На овом састанку сваки брат и сестра морају активно да раде; нико не би требало да се опусти. Пошто задобијете нове вернике, они би одмах требало да почну са радом за Господа, још у току прве године свога обновљења. Тиме ћеш учинити да им буде немогуће да касније пасивно седе и слушају проповеди. Ако то учините, онда ће црква заиста бити у добром стању. Еванђеоски састанци ће постати радионице за сву браћу и сестре. Не ради се о томе да ли неко може да проповеда; наш задатак је да помогнемо да се душе избаве. Ако сви ми схватамо шта је то еванђеоски састанак, онда ће увек бити потребе и за службу са проповедаонице. Но ипак, то није наш циљ, пошто нигде у Новом завету Бог не жели да на то циљамо. То јесте пракса данашњег хришћанства, али то ипак није оно што налазимо у Библији. Следећи важан састанак је ломљење хлеба. 1. Сто и Вечера По Божијој Речи састанак за ломљење хлеба има два различита аспекта: Један је трпеза Господња, а други је вечера Господња. 1. Коринћанима 10 се односи на трпезу Господњу, док 1. Коринћанима 11 указује на вечеру Господњу. Но ми ћемо их погледати у обрнутом редоследу почевши са 1. Коринћанима 11. У вечери Господњој, хлеб је Господње тело, указујући на физичко тело Господа. Узимајући од тог тела које је дано за опроштење греха, ми можемо да примимо живот. Дакле, основна мисао вечере Господње је спомен на Господа. Значење вечере Господње лежи у сећању на то како је Господ пролио своју крв да би нам греси могли бити опроштени. Али 1. Коринћанима 10 има други вид. Ломљење хлеба се назива трпеза Господња. „Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо“ (стих 17). Хлеб у 1. Коринћанима 11 је физичко тело Господње, а у 1. Коринћанима 10 то смо ми. Ми који смо многи један смо хлеб. Другим речима, трпеза Господња подвлачи нашу заједницу и заједништво са Божијом децом. Глава 11. подвлачи сећање на Господа, док глава 10. подвлачи заједништво Божије деце. Одатле следи да имамо два значења: једно је директно, наша пажња је усмерена ка небу, при чему се опомињемо Господа; друго је усмерено ка заједништву једних с другима, што представља један хлеб на столу. Сви ми имамо удела у том хлебу; сви смо ми народ тог једног хлеба. Ти припадаш том хлебу; а исто тако и ја. Ти си примио Спаситеља, а исто тако сам и ја. Због тога би требало да имамо заједницу у Господу. Код ломљења хлеба долазимо пред Господа да бисмо имали заједницу са њим и са свом његовом децом. 2. Два дела — Господњи и Очев Има још нешто што би требало запазити: састанак на коме ломимо хлеб се дели на двоје. Да то објаснимо. Пошто спасење сачињавају два вида, састанак за ломљење хлеба има исти облик. Први вид спасења је да видим себе као грешника који је осуђен на смрт, али кроз милост Господњу који је дошао на свет да умре за мене, ја имам опроштење греха примајући крв Господа Исуса. Но спасење се не зауставља на томе. Пошто сам спасен и пошто припадам Господу, Господ Исус ме је довео Богу кога он назива својим Оцем и мојим Оцем. Свети Дух који борави у мени чини да зовем Бога: „Ава, Оче!“ То је други вид спасења. Другим речима, спасење се састоји из два вида: први је Господњи, а други је Очев. Први вид се односи на опроштење док се други вид односи на то да ме Бог прима. Та два вида не би требало мешати са спасењем. Ја прво примим опроштење, а затим сам примљен пред Богом. Као грешник прво морам да будем спојен са Господом Исусом пре него што могу да имам присну везу са Богом. Зато нам Библија и каже: „Ко год пориче Сина нема ни Оца; ко исповеда Сина има и Оца“ (1. Јованова 2:23). Спасење садржи обе стране, Синовљеву страну, Господњи аспекат, и Очеву страну, Божији аспекат. Нико не може да мимоиђе Сина и дође до Оца. Он прво мора да дође Сину, крсту, да би примио опроштење, пошто је праведник умро за неправеднике. Тада ће га Син водити Оцу. Дакле, прво имамо опроштење, а затим смо примљени. Ово би требало да нам буде врло јасно. Због ова два аспекта спасења, састанак за ломљење хлеба као спомен на спасење природно се дели на два дела. Пре ломљења хлеба имамо Синовљев део; затим пошто је хлеб преломљен имамо други део који припада Оцу. Први део је део Господа Исуса; други део је Божији. Пошто дођемо Господу Исусу, ми схватамо колико смо велики грешници, како смо деца побуне и гнева, која се налазе под Божијом осудом без икакве могућности за спасење. Но, слава Богу, кроз Господа Исуса који је пролио своју крв за опроштење наших греха данас можемо да Му приђемо и примимо Његов живот. Тако би у првом делу све наше молитве и песме и слављење требало да буде усмерено ка Господу Исусу. Као грешници пре свега се приближавамо Господу Исусу за опроштење греха. Ако одемо до храма, прво наилазимо на олтар, а не на ковчег завета. Тек касније долазимо до ковчега, али прво се срећемо са олтаром. Пошто је олтар слика крста, прво прилазимо Господу са хвалом и слављењем. У присуству Господњем приносимо хвалу и слављење. Заиста, ништа друго и не можемо да учинимо осим да Му захвалимо и да Га славимо, пошто пред крвљу нема потребе да било шта тражимо. На овом састанку је неприкладно тражити било шта. Не можемо да иштемо од Господа да пролије своју крв за нас; Он је то већ учинио. Дакле, не морамо да иштемо. Све што бисмо могли да учинимо то је да га славимо. Било да је то у облику молитве или у облику песме, то се ипак своди на захваљивање и слављење. Захваљујући ми запажамо Господње дело; при слављењу обраћамо пажњу лично на Њега. Захваљујемо Му за оно што је учинио; а славимо Га за оно што Он јесте. У почетку би могло да буде више захваљивања; али постепено, захваљивање ће уступити место слављењу. Ми захваљујемо и славимо. Како је само дивно дело учинио за нас, и како је Он само диван Спаситељ као Особа, а и по свом положају. Онда када наше захваљивање и слављење достигну врхунац, тада је дошло и време да преломимо хлеб. Сада је цео скуп доведен пред Господа. Пошто је хлеб преломљен почиње други део нашег састанка. Господ Исус не жели да Му дођемо и да се ту зауставимо. Он жели да идемо даље Оцу. Није ли то дивно; ми примамо Господа Исуса, а Отац прима нас? Нека нам ово буде јасно. По истини еванђеља, ми примамо Господа Исуса, а не Оца. У Библији нам се нигде не налаже да примимо Оца, него је то увек Син у кога би требало да верујемо. Отац нас прима тек пошто смо оспособљени у Његовом Сину да би нас Он примио. Наше примање Сина је само пола спасења; пошто нас Отац прими то је друга половина. Одатле произилази, пошто је хлеб преломљен, требало би да дођемо Оцу. Требало би да отпочнемо са слављењем Бога Оца. На дан свог васкрсења Господ је рекао Марији: „Ја идем горе своме Оцу — и Оцу вашем, своме Богу — и Богу вашем“ (Јован 20:17). Пре него што је васкрсао Он је увек говорио: „Мој Отац,“ али после свога васкрсења, његов Отац је постао и наш Отац. Тако нас у другом делу састанака за ломљење хлеба Господ Исус води Оцу. Браћо и сестре, онај који нас води на састанку је Свети Дух, а вођство Светога Духа није у супротности са начелима спасења. Свети Дух ће нас прво водити Сину, а затим Оцу. Учимо се да следимо Његово вођство и идимо Оцу пошто смо преломили хлеб. У три приче које су забележене у Луки 15, у првој упознајемо Пастира, а у последњој Оца. Прво добри Пастир, а затим добри Отац. Добри Пастир излази да нас тражи, а Добри Отац чека код куће да ми Њега нађемо. Добри Пастир излази из куће, али добри Отац остаје код куће да би нас примио. У првом делу на састанку штовања састајемо се са добрим Пастиром; а касније прилазимо Оцу. Због тога се све песме и молитве у другом делу усредсређују на Оца. Ми не следимо своја сопствена нахођења него нас тако води Свети Дух. Ако Свети Дух има слободу међу нама верујем да ће нас Он без сумње водити у овом смислу. У Јеврејима 2 запажамо нешто дивно: Господ Исус доводи многе синове у славу. Господ Исус као прворођени Син води многе синове у славу. Док је био на земљи, био је јединорођени Син Божији, зато што је био једини Син кога је Бог имао. Али после своје смрти и васкрсења, Он нас је преобразио у многе синове. Ми не постајемо синови све дотле док се не упознамо са Господом Исусом. Тако у другом делу ломљења хлеба састанак поприма карактер прворођеног Сина који води многе синове. „Усред скупштине хвалићу те“ (Јев. 2:12б). То је време кад прворођени Син води многе синове ка слављењу Оца. Не само да је дивно што многи синови могу да дођу Оцу, него и то што Прворођени води многе синове Оцу који славе Његово свето име. Учимо се како да се винемо високо у свом духу. Божији престо је утврђен на слављењу. Кад Божија црква почне да слави Бога, она онда почиње да додирује и Божији престо. Све што више учимо да славимо, то се све више упознајемо и са престољем. Врста састанака у Јеврејима 2 је најбоља врста састанка. Почнимо да то учимо већ од данас. У небу ћемо се једног дана састајати на савршени начин. Ипак, почнимо да практикујемо оно што се подразумева под вођством прворођеног Сина да бисмо славили Оца у скупштини данас, још пре него што уђемо у славу. Кажем вам да је то узвишеније од свих осталих црквених састанака. То је заиста нешто славно. Молитвени састанак је такође један важан састанак. Свака врста састанка има своју нарочиту карактеристику. Сведочанство које Бог жели да одржавамо на земљи се испуњава кроз удружено проповедање еванђеља, ломљење хлеба и заједничке молитве. Молитвени састанак може да буде и тежак и лак. Нови верници би требало да знају о тој врсти састанка. 1. Сложно Један од основних захтева да се браћа и сестре заједно моле је да буду усаглашени. Господ нам каже у Матеју 18 да се морамо сложити на земљи. Пре Пентекоста и на дан Пентекоста сто двадесет верника се молило једнодушно (Дела 1:14, 15). Дакле, први услов за молитвени састанак је да се буде једно у срцу и једно у мислима. Како људи могу да се окупе на молитву ако сваки од њих има своје сопствене мисли? Реч „сложе“ у Матеју је од великог значаја. Господ обећава: „Ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима . . .“ (стих 19). Управо та реч се користи у грчком да би означила хармонију у музици. Ако неко свира сам, нема проблема. Али ако тројица свирају заједно, један на клавиру, други на виолини, а трећи на флаути, чим један од њих не свира како треба долази до несклада. Исто тако ни наше молитве не би требало да буду неусклађене. Ако можемо да се сложимо један с другим, Бог ће нас чути ма шта тражили. Оно што свежемо на земљи биће свезано на небу, и оно што разрешимо на земљи биће разрешено на небу. Основни услов је усклађеност. Учимо се дакле да будемо у сагласности и да се не молимо сваки по свом сопственом нахођењу. 2. Одређено Како можемо да постигнемо ту усклађеност? Налазим да је највећа невоља на молитвеним састанцима у томе што има превише захтева. Све дотле док има много предмета за молитву, биће врло тешко да се дође до сагласности. Ми сами стварамо несугласицу зато што имамо педесет или шездесет молитвених предмета. Молитвени састанак постане некакав свеобухватни састанак. Такву ситуацију у Библији не налазимо. Оно што налазимо то је мољење за одређене ствари. На пример, црква се молила за Петра док је био у затвору. Ни ми не би требало да се молимо за многе ствари, него би требало да се молимо за нешто одређено. Лако је доћи до сагласности тамо где се моли само за једно. Много предмета ће учинити наше молитве рутинским. Рекао бих да молитвени састанци у многим местима захтевају драстичну промену. Нека сваки молитвени састанак буде само за једну ствар. Можда би требало да се молимо за незапослену браћу и сестре или за болесне или за сиромашне — само за једну од ових ствари и низашта друго. Са једним предметом ћемо се лако усагласити. Ако је остало времена пошто смо завршили да се молимо за једну ствар, онда можемо изнети још нешто за молитву. Морамо да обавимо тај посао молитве пред Богом. Молитвени састанак би могао да се подели на два дела, и сваки део да буде посвећен за једну ствар. Молити се за две ствари истовремено представља потешкоћу да се људи усагласе. Дакле немој да будеш немаран те објавиш два предмета за молитву на самом почетку. Нека одговорни брат најави предмете један за другим. Мислим да је једна од највећих потреба на молитвеном састанку да се предмет за молитву изнесе једноставно. Циљ молитве је да оствари нешто, да учини да се ствари ураде. Молитвени састанак се не одржава из друштвених разлога или да би се удовољило људима; због тога и не може све да се укључи. Сила одређене молитве која је изречена у Делима 1 и 2 је довела до Пентекоста. Као што је крст био посао који је Син Божији остварио, тако је и Пентекост био рад који је остварен кроз молитву Божије деце. Како је то учињено? Једнодушном молитвом. Дакле и ми би требало да се молимо усредсређено, а не збрда-здола. Сваки онај који дође на молитвени састанак требало би да дође припремљен у вери. Ако је то могуће, браћа и сестре би требало унапред да буду обавештени за шта ћемо се молити, тако да могу да дођу са бременом за то. Прво долази осећање потребе, затим бреме и коначно искање. 3. У реалности Постоји још једна основна потреба у вези са молитвама на молитвеном састанку, а то је реалност или искреност. По ономе што сам ја лично приметио (не усуђујем се да преувеличавам), имам довољно разлога да кажем да је половина речи које се изговоре на молитвеном састанку лажна. Повод за многе молитве није да Бог може да их чује, него да људи могу да их похвале. Није толико важно да ли Бог одговара на моју молитву, колико да ли ја угађам људима. Одатле следи да су молитве на молитвеним састанцима уображене и празне. Права молитва долази из жеље срца, а не из маште ума. Она је израз осећања у срцу, те се подиже из дубоке чежње изнутра. Због тога је молитва у Старом завету принета Богу као кâд. Сав Старозаветни кâд долази од дрвета. Пошто би се кора стабла зарезала дрво је лучило смолу од које се справљао кâд. Одатле произилази да молитва није била нешто што је принесено било при руци; она је приношење нечега што је исцеђено из дубине срца. Она је слична нечему што цури из ране. Такве молитве се сасвим разликују од оних који многи лако изговарају — молитве које су лепе за слушање, али по свом садржају сасвим обичне. Не заборавимо да су наше молитве упућене Богу да би их Он чуо, а не браћи и сестрама да би се угађало њиховим ушима. Ако молитвама на молитвеним састанцима недостаје реалност, искрено, ми не можемо да очекујемо да црква буде јака. Да би црква била јака, молитвени састанци морају да буду јаки. Да би молитвени састанци били јаки, све молитве морају да буду стварне. Не можемо дозволити да буду лажне, пошто Бог никада неће наградити неискреност. Молитва није ни проповедање ни предавање. Она је искање пред Богом. Зато немој да користиш многе речи као да Бог није упознат са околностима, те Му требају твоји детаљни и проницљиви рапорти и докази! Молимо се зато што нам је нешто потребно; молимо се зато што смо слаби. Долазимо да бисмо примили духовна добра и силу. Ми молимо у складу са нашим потребама, ми се молимо у реалности. Ако не осећамо никакву потребу, наше молитве ће свакако бити нестварне. Један од најосновнијих узрока уображене молитве је тај што онај који се моли једноставно не може да заборави присутне. Пошто је увек свестан људи, он лако постане неискрен у својим молитвама. Дакле на молитвеном састанку он би требало да не заборави да иако у једну руку он представља цео скуп, ипак с друге стране он је сам са Богом, усклађујући се са потребом. Што је потреба одређенија, то је и молитва сигурнија. Можда се сећаш оне приче Господа Исуса о пријатељу који је неочекивано стигао, а ти ниси имао чиме да га послужиш. Тако одлазиш другом пријатељу да затражиш хлеба. Потреба је врло одређена: „Молите и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се,“ рекао је Господ Исус (Матеј 7:7). Не усуђујеш се да будеш немаран тамо где је права потреба. Господ обећава да ако тражиш, да ћеш и примити. 4. Сажето Молитва мора да буде и сажета и стварна. Скоро све молитве у Библији су врло сажете. Такозвана Молитва Господња у Матеју 6 је сасвим кратка. Господња лична молитва пред његов одлазак у Јовану 17 изгледа дугачка, међутим, она је много краћа од молитава многе Божије деце данас. Чак је и молитва целе цркве коју налазимо у Делима апостолским 4 сажета. Молитва у Ефесцима 1 је веома важна молитва, но ипак може да се прочита за мање од пет минута. Што су молитве дуже, то све више постају извештачене и празне. Само су две реченице стварне; остало је додато. Те две реченице су за Бога; а све остало је за уши браће и сестара. Требало би да учимо младе вернике да се моле укратко, и да им кажемо да ако се старији и моле дуго, млади не би требало то да чине. У ствари чињеница је да би дуге молитве могле да нашкоде цркви. Једном приликом, док се нека сестра молила веома дуго и довела до границе стрпљења целу скупштину, Муди је поступио веома мудро када је устао и рекао: „Док се наша сестра моли запевајмо скупа.“ Нека нико од нас не помисли да можемо да будемо немарни на молитвеним састанцима. Ако се заиста молимо једнодушно, неверни који би се нашли на састанку мораће да признају да хришћани заиста имају нешто велико. Дугачке молитве расипају силу, а сажете молитве додају снагу састанку. Писац књиге „Забелешке из Петокњижја“ (Notes on the Pentateuch, C. H. M.), добро је рекао: „Молим вас немојте својим молитвама да злостављате Божију децу.“ Многи те не би шибали корбачем, али те туку својим молитвама. Човеку није лако да остане на свом седишту. Нека се Божија деца моле искрено и сажето. 5. У граници својих приватних молитава У заједничким молитвама требало би ићи за још једним основним начелом, а то је да не дозволиш да твоје јавне молитве превазилазе твоје приватне молитве. То је добро правило. Како се молиш насамо, тако се моли и јавно. Наравно, понекад је потребно да подесиш своје јавне молитве, пошто није увек могуће да се молиш у потпуности на исти начин као кад си сâм. То се подразумева. Но ипак, твоје молитве на скупу не би требало да превазилазе твоје приватне молитве. У ствари, чињеница је да је веома мало приватних молитава које су уображене, док је веома мало јавних молитава које су стварне. Кад се састанеш са другима на молитву, обично кажеш оно што не би рекао када си сам. Тако додајеш речи својим молитвама. Иако је јавна молитва тешка и тежи да буде нестварна, дугачка и да угађа људима, ипак молитве на молитвеним састанцима су јаче од приватних молитава по питању остварења циљева. Бог може да одговори на молитве цркве далеко више него на приватне молитве. Међутим, данас има више одговора на приватне, него на удружене молитве. Зашто? Зато што у удруженим молитвама има толико неистине, збрке и празних речи. Како би се Бог радовао да одговори на молитве своје деце кад би се она заједно, једноставно и сложно молила! Дарови који се налазе у свакој локалној цркви су различити. Неким црквама Бог може да дâ речи откривења као и дарове пророштва и учења; другима може дати дар језика и дар тумачења језика. У неким местима он би могао да дâ само дар учења без иједног другог чудотворног дара; или би пак могло да буде супротно; да буде чудотворних дарова без дара речи. Ми не можемо да диктирамо Богу шта ће учинити у својој цркви. Али оно што знамо то је руководећа идеја таквих састанака: Бог жели да његова деца користе своје дарове. Јасно је да не можемо користимо дарове које немамо, него оне које поседујемо. Одатле следи да ниједна месна црква не може да имитира друге месне цркве по питању употребе дарова. Свака црква мора да примењује пред Богом дарове које браћа и сестре имају у свом месту. Оно што овде описујемо то су састанци који се заснивају на 1. Коринћанима 14. На скуповима на којима се примењују дарови могла би се постављати и питања, пошто нам је жеља да изграђујемо једни друге у светлости која долази од Бога. Тако апостол каже: „Кад се скупљате, сваки има псалам, има науку, има откривење, има чудни језик, има дар тумачења тог језика“ (1. Кор. 14:26). Ако има пророштава нека највише троје пророкује. Ако на таквим састанцима нема тумачења језика, нека се и не говори на језицима. Говорење језицима је за личну изградњу, док су језици са тумачењем исти као и пророковање. Језици без тумачења не назиђују цркву, зато што немају дејства на разум. Зато Павле забрањује говорење језицима на састанку уколико нема и тумачења. Он не забрањује говорење језицима, него само говорење језицима без тумачења. 1. Не буди пасиван На овој врсти састанка, сва браћа која имају дар излагања Речи не би требало да буду пасивни. Често на састанцима за примењивање дарова или такозваним састанцима заједништва, браћа која имају дар служења Божије Речи држе се пасивно и стоје по страни, дозвољавајући осталој браћи да говоре. То није исправно. Нови верници би требало да знају једну ствар, а то је да на скуповима где се употребљавају дарови не би требало сви да говоре. Само они који имају дар могу да говоре. Ми не одобравамо једночовечну службу, нити пак потпомажемо „слободно за сваког“ службу. Бог осуђује и једночовечну службу и свакочовечну службу као погрешну. Само они који су надарени требало би да излажу Реч; не може свако да говори. У чему је данас невоља? Невоља је у томе што се браћа са службом Речи, постављају тако као да је састанак отворен за сваког брата, док је у стварности састанак отворен само за ону браћу која су надарена за службу, а не за сваког брата и сестру. Они који су уста неће да говоре него очекују да руке, ноге и уши говоре! Шта би друго могао да очекујеш на таквом састанку него збрку? Због тога би сва браћа која су надарена требало да отварају своја уста на састанку. Што се тиче осталих, нека говоре само онда кад имају нешто вредно да кажу. 2. Откријте нове дарове Кад нови верници дођу на овај састанак, њима је прилично тешко, јер још не знају који су њихови дарови. Пошто су тако млади у вери, не могу се сматрати као они који би могли да служе Реч. Дакле, како им помоћи? Моја нада је да ће напреднија браћа млађој браћи дати прилике да говоре. Немојте им затварати уста, него их саветујте да испрва говоре једноставно да би се могло увидети да ли им је Бог дао службу Речи. Пружите им прилику, али не претерано. Немојте заустављати било који дар, али исто тако немојте кварити ни састанак. Ако су неки обдарени, охрабрите их да следећег пута говоре дуже. Неке би касније требало замолити да говоре краће. Охрабри обдарене да наставе; а ограничи мање надарене. Тако ће састанак све више јачати и ниједна уста међу браћом неће бити запечаћена. Служећи Господу, ми не само да би требало да помогнемо људима у заједници да знају Господа него и да открију нове дарове. Како можемо да откријемо те дарове? На састанку на коме ће се користити духовни дарови. Док такав састанак траје, требало би да су нам очи широко отворене. Охрабри оне на које је Господ положио своју руку. Неки воле да говоре, а немају ни дар ни службу Речи. Није неопходно да им се забрани да говоре, него их једноставно замоли да мање говоре. Тако ће се младим верницима помоћи и пружити прилика да и они помогну другима. Ово је састанак од најмање важности; но ипак и то је део Божијег утврђеног реда и зато га не би требало занемарити. Путем таквих састанака можемо да примимо Божију Реч. Можда ће нам се указати прилика да чујемо Реч кад неки апостол5 дође у наш крај или када је са нама неки учитељ или пророк. Ја не кажем да је то неважан састанак, неко да је то најједноставнији састанак. Ипак има ствари које би требало научити и у вези са овим састанком. Кад људи дођу, требало би да дођу на време, да не би приморавали друге да чекају. Нека следе упутства редара где ће сести, уместо да сами бирају седишта. Исто тако би требало да понесу са собом своју Библију и песмарицу. 1. Нека срца буду отворена На тим састанцима срца морају бити отворена као неопходни предуслов духовне припреме. Онај који слуша с предрасудом никада неће ништа примити. Онај чије је срце затворено неће примити никакав благослов од Бога. Нека нико не седи на састанку да би критиковао. Бог благосиља слушаоца, а не критичара. Ја често кажем, да ли је порука добро предана или није зависи пола од проповедника, а пола од скупа. Ниједан проповедник не може да води састанак ако је суочен са затвореним срцима, затвореним разумом или с критикујућим ставом. 2. Нека дух буде отворен Исто као што срце мора да буде отворено, тако и дух мора да буде отворен. Веома је важно да дух заједнице буде отворен. Кад прави служитељ Речи служи, његов дух је отворен. Кад може да дотакне неки отворени дух у скупу, онда ће и његов дух бити ојачан. Ко не наиђе на дух који се одазива на састанку, или ако се среће са равнодушним или затвореним духом, његов сопствени дух ће се вратити као што се и голубица вратила у Нојеву лађу. И дух проповедника и дух скупа мора бити ослобођен. Што је веће ослобађање духа скупа, то и дух пророка постаје јачи. Ако дух браће и сестара није предусретљив, неће бити ни пророков дух. Да ли је Реч ослобођена, увелико зависи од слушалаца. Зато се учите да будете меки и кротки. Отворимо свој дух да би Свети Дух могао да нам приђе! Не будимо хладни или пуни својих гледишта. Уместо да спречавамо, помогнимо духу састанка. Наш дух може или да помогне или да спречи ослобађање пророковог духа. Ако нови верници савладају ову лекцију, онда ће придодати снази састанка. Горе је наведено пет врста састанака које налазимо у Библији. Ја верујем да хришћанство у самој својој природи носи потребу за окупљањем. Ако знамо како да се окупљамо, онда ће наше следеће поколење бити јаче. Опашимо се дакле, да бисмо стигли до циља који нам је Бог поставио. Нека нам Бог буде милостив. __________5 Aпостол је исто што и мисионар тј. „онај који је послан“, „посланик“. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |