Служитељ речи је онај који има Христово откривење, онај у коме је Бог благоизволео да открије Свог Сина (види Гал. 1:16). То је више него да он само каже да је тако, него он у себи зна да је Исус Христос, Син Бога живога. Да би се то изговорило, потребно је само два-три минута, али Господ каже: „Тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима“ (Матеј 16:17, Караџић). Боље је познавати Христа него само речи; то је оно што значи видети. Када неко прими ту визију Сина Божијег, све бледи осим Христа, било да се ради о посвећењу, праведности или о животу. Ништа у целој овој васиљени не може да се упореди са Христом; ниједна духовна ствар не може да се такмичи са Њим, јер је Христос све у свему.
Изван Христа нема ни живота ни светлости, ни посвећења ни праведности. Једном када Бог доведе човека до овог откривења о Христу, он почиње да увиђа да не постоји ништа осим Христа. Христос је све: Он је Син Божији као и Божија реч; Он је љубав, посвећење, праведност, спасење, откупљење, избављење, милост, светлост и дело. Он све испуњава. Све што смо видели у прошлости, ма колико много тога било, ишчезава пред Њим. Ништа не може да се одржи пред овим великим откривењем. Мојсије и Илија нестају, нестаје и Петар, Јаков и Јован. Остаје само Господ Исус. Он све испуњава и Он је све у свему. Христос је средиште као и периферија. Божије средиште и периферија налазе се у Христу.
Пошто човек прође кроз ово основно искуство да га је Бог довео Христу ради истинског познавања Његовог Сина, он почиње да зна Божију реч. Тако ће моћи да обезбеди људима Христа. Без овог Христовог откривења, нико не може да Га послужи другима. Човек не може да обзнањује Христа кога не познаје, нити може да служи са делимичним знањем о Христу. Служба не може да се заснива на делимичном познању. Од времена Петра и Павла све до данас, сви који пред Богом имају службу речи имали су основну визију о Господу Исусу. Да би неко објављивао Христа, потребно је да буде доведен до спознаје Божијег Сина лицем к лицу. Он мора да познаје Сина Божијег у дубини свога бића, да Га познаје као најважнијег изнад свега осталог, као онога који је Све у свему. Тада и само тада он може да објави људима Христа. Након тога, Библија за њега постаје жива књига.
Да ли сте запазили чињеницу да је Божије откривење оно које нам даје право разумевање Христа? Истраживање Светог писма може да увери људе да је Исус Назарећанин Христос, Син Божији, али то не гарантује да су и Христа дотакли. Читајући Библију они Га могу схватити, али то не значи да имају и откривење. Многи се тискају око Христа на овом путу; па ипак, мало ко Га заиста дотиче. Данас нам је и даље потребна Божија милост да бисмо били просветљени и тако примили милост. Да Бог открије Свог Сина у нама није резултат истраживања или трагања; у потпуности се ради о милости и откривењу. То је унутрашње виђење, унутрашња спознаја. И након тога Библија постаје нова и жива књига. Многе недоумице и неслагања које си раније налазио у Библији отклањају се када видиш Христа. Заиста, Свето писмо ти постаје сасвим јасно и пречишћено. Познавајући Христа изнутра, могуће ти је да почнеш да разумеш Библију. Такво основно откривење ти показује ко је заправо Господ.
Друго
Шта се мисли под тим да Бог открива Свога Сина у нама? Не можемо то да објаснимо; нико не може, чак ни Павле. Како знамо да су неки примили ово Божије откривење док други нису? Неки могу да посведоче да су видели, али други не могу то да тврде. Неки јасно виде, некима је вид замагљен. Можда често траћите време и енергију на размишљање и тражење, али се ништа не дешава. Онда вам је једног дана Бог милостив и почињете да видите без икаквог напора. Можда смо се молили: „Господе буди моје све; испуни све и буди све.“ Тражили смо, иако нисмо знали шта говоримо.
Али једнога дана Бог нам се смиловао и открио у нама Свога Сина. Сада можемо сасвим једноставно и природно да кажемо: „Хвала Богу, Христос је све. Данас је завршено са свим мојим претходним искуствима и трагањима. Оде моја љубав, моја вера, моја праведност, моја светост, па чак и моја победа, јер је Христос постао све за мене.“ Тада ћемо моћи да кажемо да је Христос надмоћан и свеобухватан. Ово је основно откривење чији је исход у томе да се учимо како да разумемо Божију писану реч. Ако научимо Божију Библију посредством Божијег Сина, разумећемо је и ценићемо је тако добро да ћемо ускликнути: „Ох, сада почињем да схватам оно што ми је раније било скривено!“
Будимо они који уче као мала деца. На пример, како се дете учи да зна шта је то во? Постоје два различита начина: један је да нацртате вола на папиру и поред њега напишете реч „во“; други начин је да детету покажете правог вола. Који од ових начина омогућава детету да заиста препозна вола – цртеж вола или живи во? Пошто је цртеж велик само неколико центиметара, дете би могло лако погрешно да схвати да је во мала крава. Али када види живог вола детету се пружа сасвим другачије схватање. (Наравно, тачно је да детету које је видело вола и тако има неки утисак о њему, али не зна како се он зове, цртеж и његов натпис служе да му у томе помогну.) И поред тога, на исти начин морамо да тражимо од Бога да нам открије Христа. Након што га једном сретнемо, открићемо да нам је Библија веома јасна и веома корисна зато што нам открива многе ствари у вези са Христом. Ако је основа добра, и остало је у реду. Са постављеним темељом, све остало долази на своје место и може исправно да се повеже.
Прилично је тешко људима показати оно што се налази у Библији. То је попут неког брата који је много читао о биљкама. У једној књизи нашао је описану неку биљку с посебним лишћем и цветом, а затим отишао у брда да тражи исту. Али његова потрага је била безуспешна. Можда је лакше научити речи путем слика него наћи ствари путем слика. Исто се може рећи и за препознавање људи. Боље је да некога прво видимо него да нам се прво покаже његова фотографија – видети га је најједноставнији начин да га упознамо. Тако је и у животима Божије деце, укључујући Павла и Петра: сви су упознали Христа посредством Божије милости. Сам Господ објављује да „тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима.“ По Божијем милосрђу и милости познајемо Христа Божијим откривањем Његовог Сина у нама. Након што се то догоди, можемо да упознамо Библију, јер право познавање речи долази посредством Христа.
Треће
Важно питање је: да ли ти само дајеш људима Библију или си ти онај који је упознао Христа и тако поседујеш то основно знање о Њему? Ако си ти онај који има то основно разумевање, природно ћеш захвалити Богу што ти је разјаснио многе речи у Библији. Свакодневно откриваш тачност речи док ревносно читаш Библију. Најпре познајеш Господа у себи, затим га познајеш у Библији. Једном када стекнеш то субјективно знање о Господу, открићеш да су све Божије речи у Библији тачне – да се међусобно слажу. Оно што си у прошлости сматрао потешкоћама сада ти постаје корисно; оно што је пре било неважно, данас постаје значајно. Свака тачка пада на савршено место; ниједна се не може одбити. Од сада су твоји дани дани познавања Библије. Ти не видиш одједном све, али постепено постоји све већи склад између онога што ти је показано и речи из Библије. Ми знамо ствари из Библије посредством унутрашњег светла и откривења, а не посредством саме Библије.
Безумност људске мисли манифестује се у томе што следи пут разума, односно у томе да човек себе сматра способним да проучава Библију. Ако само може да проведе време проучавајући је, осећа да може да је разуме – са или без молитве. Ово је погрешан начин. У време када се Господ Исус родио, многи Јевреји су били врло добро упознати са Светим писмом. На Иродово питање где би Христос требало да се роди, одмах су могли да му одговоре – без потребе за икаквим истраживањем (Светог Писма) код куће. Они су се позивали на Стари завет цитирајући пророка: „И ти Витлејеме, земљо Јудина, никако ниси најмањи међу владалачким градовима Јудиним; јер ће из тебе изићи владар који ће пасти народ мој, Израиља“ (Матеј 2:6). Могли су да изрецитују напамет Свето писмо, али да ли су познавали Христа? Њихово познавање Светог писма није им помогло да траже Христа, већ да „убију“ Христа пружајући помоћ Ироду у његовом покушају да погуби Божијег Помазаника. Колико је само бесмислено овакво познавање Библије! И како је искривљена употреба оваквог библијског знања!
Када је Господ Исус дошао на земљу, испунио је речи Библије једну за другом. Сви који познају Свето писмо сигурно знају на основу свих ових испуњених пророштава, да је Исус Назарећанин Син Божији. Али, да ли су Га фарисеји познавали? Нити су Га препознали, нити су Га прихватили. Исписивали су стихове из Светог писма на својим филактеријама (молитвеним записима) и на ресама својих хаљина. Поседовали су библијско знање и способност да објасне пророштва, да објасне и поучавају доктрине, па ипак су искључили Христа. Дотакли су Библију а да нису дотакли Христа. Они су Стари завет третирали само као књигу да се чита, као да раде на некаквом истраживачком делу, а ипак су одбацили Дародавца спасења!
У то доба била је још једна група људи, укључујући и оне као што су цариник Матеј и рибар Петар. Чак и у време Дела апостолских исти су презрени као „нешколовани и обични људи“ (Дела 4:13). Па ипак, они су заиста познавали Господа, јер су упознали Христа и зато што је Бог открио Свог Сина у њима. Бог је Петру открио свог Сина у околини Кесарије Филипове, омогућивши му да изнутра сазна да је Исус Син Божији – Божији Помазаник. Дакле, према Господњој служби, Исус је Христос Божији; према Његовој личности Он је Син Божији. Што се тиче Његовог дела, Исус је Божији Христос; али што се тиче Њега самог, Он је Божији Син. Ова два откривења су једно, и највеће су откривење од свих; на њима је изграђена цела црква. Нешколовани, обични људи познавали су Божијег Сина; сви су постали стручњаци за Библију. Пошто је био цариник, Матеј је слабо познавао Свето писмо. Ипак, након што је упознао Господа, његово разумевање Старог завета је било велико. Ово није учење речи путем слика; ово је учење слика путем чињенице. Прво упознајте Господа, затим Га пронађите у Књизи, као што бисте одмах препознали ко је на слици да сте претходно познавали ту особу. Прво упознајте Христа, а затим упознајте Његову Књигу.
Човеков проблем је што он обрће редослед Христа и Библије. Људи инсистирају на томе да прво познају Библију, а потом да упознају Господа. Следствено томе, они могу да познају Библију, а да не познају Христа. Можда нећемо у потпуности ценити ову разлику пошто нисмо Јевреји. Претпоставимо да смо Јевреји рођени у Јудеји под старим заветом. Док читамо Стари завет према његовом слову, открићемо да је читава књига једна огромна загонетка. Чак и данас Стари завет још увек збуњује многе такозване „теологе“ и невернике. Са Петром, Матејем, Јованом и Јаковом није тако. Они су јасно разумели Стари завет јер су упознали Исуса Назарећанина, који им је на божански начин откривен као Син Божији. Док су читали Стари завет могли су да кажу да је то Он. Од првог поглавља 1. Мојсијеве до четвртог поглавља Малахијине књиге, они су непрестано наилазили на Исуса Назарећанина као Христа, Сина Божијег. Они су познавали Библију, не непосредно са њених страница, већ посредством Христа. Сви који познају Христа природно знају и Библију. Данас многи номинални хришћани не могу да разумеју Свето писмо чак и након можда више година читања; али једног дана виде Исуса Спаситеља и одмах им Библија постаје нова књига.
Познавање Господа је стога познавање Библије, јер откривење долази од Христа. Онај ко има Христово откривење има откривење у Библији, док онај ко тврди да познаје реч посредством Књиге можда уопште нема никаквог откривења. Искуство многих који познају Господа доказује нам да само проучавање Библије није довољно. Морамо да имамо на уму да прво морамо да упознамо Христа пре него што можемо да упознамо Библију.
Павлово искуство подржава ово начело. Иако је био добар и побожан фарисеј и темељито познавао Свето писмо, он је ипак свуда прогонио оне који су припадали Путу (били хришћани). Могуће је да човек буде толико упућен у свете списе, а да и даље прогони Господа Исуса. Павле није изненада постао свестан чињенице да је Исус Назарећанин био Божији Син зато што је марљиво проучавао Свето писмо. Не, он је упознао Господа када га је једнога дана обасјала Божија светлост. Он је раније био онај који је мрзео и прогонио Господа тражећи људе или жене који су припадали Путу, доводећи их свезане у Јерусалим. У то време он је можда сматран једним од највећих непријатеља цркве. Како се само налазио у потпуном мраку! Ипак, пошто је био просветљен Божијом светлошћу, он је истог тренутка пао на земљу. Чуо је глас који му је говорио: „Савле! Савле! Зашто ме гониш?“ А он је одговорио: „Ко си Ти, Господе?“, а затим „Господе! Шта хоћеш да чиним?“ Његово падање ничице је било искрено. Цело његово биће пало је са његовим телом. Онај Павле од тела и крви је постао слаб. Павле је у себи – изнутра, такође постао слаб. Каквог Павла налазите у Делима апостолским и у његовим посланицама након што је примио ово откривење? Он је упорно објашњавао Стари завет говорећи нам да је Исус Назарећанин Христос, Син Божији. За њега је Стари завет био отворена и жива књига.
Библија ће остати запечаћена књига ако се искључује знање о Христу. Многи са здравом памећу и великим знањем не могу ништа да разумеју читањем Библије. Они одмахују главом када им кажу колико је драгоцена ова Књига. Вама је јасно, али они су збуњени, јер не познају Христа. Особа која познаје Христа је она која познаје Божију реч. То, међутим, не искључује могућност да људи пронађу Бога посредством Библије. Неки су заиста пронашли Бога на овај начин. То је зато што их је Бог милостиво просветлио. Док су читали Свето писмо, Богу је било драго да открије свога Сина у њима – да би могли бити спасени. Чак и тако, пут до познавања Библије је посредством познавања Христа. Док читате посланице Римљанима, Галатима и Ефесцима, наићи ћете на човека који је одлично разумео Стари завет. Како је Павле дошао до таквог сазнања? Својим унутрашњим познавањем Христа.
Четврто
Када је Павле био просветљен да упозна Христа, он је одмах почео да објављује по синагогама да Исус jeсте Христос. „Неколико дана провео је са ученицима који беху у Дамаску. И одмах је проповедао Исуса по синагогама — да је он Син Божији.“ Али када су Јевреји одбили да верују у оно што је он објавио, Павле је „бивао све јачи и збуњивао је Јудеје који су становали у Дамаску, доказујући да је овај Исус Месија“ (Дела 9:19-20, 22). Пошто су Јевреји веровали у Стари завет, Павле им је на основу његових речи доказао да Исус јесте Христос. Како је чудно наћи човека, који је само неколико дана раније чинио пустош у Јерусалиму међу онима који су призивали ово Име те ишао у Дамаск да их свезане изведе пред првосвештенике, а сада тако моћно доказује по речима Старог завета да тај Исус јесте Христос. То нам показује да је служба речи заснована на познавању Христа.
Ми се свакако веома залажемо за поштовање Библије. Основа свих Божијих речи је у тој Књизи. Али такође подвлачимо да само коришћење Библије никога не чини служитељем речи. Не постоји Божија реч за оне који не читају Библију; али познавање Библије не представља аутоматски службу речи. Познавање Христа је кључ за службу. Ако желиш да објављујеш Господњу реч, потребно је да имаш снажно и темељито просветљење које ће ти омогућити да сазнаш да је Исус Назарећанин Христос, Син Божији. Такво сазнање те тера да паднеш на земљу и да се окренеш за сто осамдесет степени. Тако ће ти Библија постати нова и отворена књига.
Након што је Петар примио ово основно откривење, Господ Исус му је рекао: „На тој стени сазидаћу Цркву своју“ (Матеј 16:18). Ова стена указује не само на Христа него и на Христово откривење. Петрово признање није био исход нечега што су му тело и крв открили, него је то био исход онога што му је открио Отац који је на небесима. Посредством откривења спознајемо да је стена Христос, Син Божији. Црква је саграђена на овој стени. Темељ цркве је положен на Исуса као Христа, Сина Божијег. Врата пакла неће надвладати цркву јер је њен темељ Христос, Син Божији. Али како се препознаје овај Христос? Како се упознаје тај Син Божији? Он се упознаје као такав посредством откривења, а не посредством библијског упутства на основу крви и тела. Претпоставимо да неко данас говори о Библији, то јест, крв и тело поучавају Књигу; познајеш ли дакле Христа? Не. Ти упознајеш Христа када ти небески Отац открива мимо поуке од крви и тела. Док Бог говори, сазнаћеш ко је Исус Назарећанин. Тако је црква саграђена на овом Христовом откривењу.
Да ли постоји или не постоји Христово откривење, питање је које се не тиче само Петра, Јована и Матеја; него и целе цркве. Ако желимо да служимо Богу Његовом речју, морамо да имамо ово основно откривење. У супротном, можемо да поучавамо из Библије, али не можемо дати Христа. Служитељ речи треба људима да служи Христа. Ово дело преношења Господа другима захтева да имамо откривење о томе ко је Исус. Без овог откривења црква је без темеља.
Оно што се догодило Петру, Матеју, Јовану и Павлу у првим данима, данас мора да се догоди служитељу речи. Имамо неку браћу која не поседују много библијског знања; ипак, они имају посебно искуство, то јест, Господ их је довео на такво место да се поклоне пред Њим. Они знају да је Исус Назарећанин Божији Христос који превазилази сва дела; они знају да је Исус Назарећанин Божији Син који превазилази све. А када почну да проповедају из Библије, они су заиста служитељи речи, јер познају Христа. Не заборавите да се служба речи не заснива само на познавању Библије, него што је још важније, и на познавању Христа. Ово не одбацује драгоценост познавања и тумачења Светог писма. То само подвлачи чињеницу да не може да буде службе речи само путем спољашњег дотицања Библије без унутрашњег познавања Христа. Служба речи је заснована на унутрашњем откривењу – а не на многим делимичним откривењима из различитих одломака Библије, не, него на једном основном Христовом откривењу.
Пето
Ко је служитељ речи? То је онај који преводи Христа у Библију; што ће рећи, да он говори људима о Христу кога познаје у речима Библије, тако да ће у онима који примају Библију Свети Дух те речи превести назад у Христа. Ово може да звучи чудно, али то је чињеница. Христос кога познаје јесте жива особа, а и Библија је пуна овог живог Христа. Он види Господа Исуса посредством Божије милости, али га види и у Библији. Када говори о Библији, он преводи Христа у Библију.
Знамо да колико је небо далеко од земље, толика је и раздаљина између речи са преводом и оне без превода. Неки у свом говору прелазе са Библије на Христа, пошто Библију чине полазном тачком; други, међутим, почињу са Христом и претварају живог Христа у реч Библије. Стављају Га у речи Књиге и то представљају људима. Свети Дух је тада одговоран за отварање ових речи и преношење Христа слушаоцима. Ако нема сазнања о Њему, излагање ће престати, само ће се изговорити речи Библије; онима који слушају ништа се неће догодити јер се преноси само Библија.
Људи треба да познају Христа. Онај ко поседује основно знање о Христу у стању је да Га пошаље кроз речи Библије; касније ће Свети Дух преузети Своју одговорност. Човек говори и Свети Дух делује. Свети Дух је тај који отвара реч и снабдева људе Христом. Ово се назива службом речи. Морамо да будемо одговорни да путем речи објављујемо Христа којег познајемо и поседујемо, а онда ће Свети Дух бити одговоран да пошаље Божију реч. Ако почнемо са библијским догмама и учењима, Свети Дух неће бити одговоран за преношење Христа. Само говор о Светом писму не доноси Христа; потребно је знање о Њему да би Он био пренет. Само у том тренутку библијска реч је жива и делотворна.
Служитељ речи је онај ко је у стању да пренесе Господа посредством речи које говори. Када су речи дате, Свети Дух делује да би омогућио људима да дотакну и познају Христа. Само тако црква може да има користи. Немојте рећи да слушаоци морају да сносе сву одговорност. Требало би да знамо боље: да је главна одговорност наша. Постало је готово уобичајено да људи чују извесна учења или излагања из Библије. Све почиње са Књигом и завршава се Књигом. Њима није указано Христово откривење које се налази у закриљу ове Књиге. И због тога црква постаје сиромашна и пуста.
Превести Христа кога знамо у речи Библије, и превести Светим Духом те речи опет у Христа људима, чини службу Божије речи. Морамо да преведемо Личну Реч у изговорену реч, а Свети Дух ће превести изговорену реч назад у Личну Реч. Служитељ речи је у стању да Личну реч и изговорену реч учини једном. Када он устане да говори, људи виде Христа Божијег у његовим речима. Његовим речима се објављује Божија реч. Библија је послата, као и Христос, јер су ово двоје једно.
Сиромаштво данашње цркве је због сиромаштва служитеља. Зато замолимо Бога да нам буде милостив, да бисмо могли да видимо колико су непотпуна наша откривења и колико је велики део наших речи и излагања Библије нешто што је веома спољашње и површно. Христос кога познајемо није довољно пун; поступања која примамо нису довољна и темељита. Затим, имамо мало Христа. Ми можемо људима да говоримо речи из Библије, али не можемо да им пренесемо самог Христа. Али, браћо, ако једног дана заиста будете под Божијом милошћу, бићете просветљени да видите да „у почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.“ Син Божији је Реч, и реч постаде тело; Исус Назарећанин је Реч. Библија је Божија реч; а и Човек је Божија реч. Пошто сте изабрани од Бога да будете Његови служитељи, ви говорите о тој Књизи и говорите о том Човеку. Док људима дајете речи те Књиге, ви им дајете тог Човека, јер проповедате Христа.
Право проповедање је објављивање Христа. Преношење Божије речи је преношење тог Човека. Уколико неко није пао ничице пред Богом говорећи: „Господе, пропадох“, он не може да буде служитељ речи. Гледајући нечији став можемо са сигурношћу да проценимо да ли је он прави служитељ. Ко може да слуша ове тешке речи? То није проповедање о Христу, него проповедање Христа. То није преношење поруке, него преношење Човека. Када људи прихватају наше речи, они прихватају Христа, јер им Свети Дух даје Христа. Само ово нас чини служитељима речи.
Ово је огроман задатак, задатак који далеко превазилази људске способности. Сваки Божији служитељ мора да увиди своју неспособност. Требало би да падне ничице пред Богом, знајући колико је неспособан да пружи Христа, иако је можда у стању да говори о догмама и учењима Библије. Уздајмо се данас у Божију милост. Морамо све да преиспитамо. Морамо да видимо колико смо у потпуности бескорисни. Ми смо сасвим беспомоћни без Његове милости. Бити служитељ речи је исувише озбиљна ствар да бисмо је олако схватили. То није лак задатак који се може испунити само тако што смо прочитали Библију више пута. Служитељ речи мора да буде у стању да им пружи Христа и помогне људима да путем његових речи ови дотакну Христа.
