ЈЕДАНАЕСТА ЛЕКЦИЈА

Сведочење

Сведочанство цркве

Ветар може лако да угаси свећу која стоји сама. Па чак да је ветар и не угаси, светла ће ипак на крају нестати. Ако то светло желимо да увећамо и продужимо, морамо стално и све више свећа да палимо. Претпоставимо да запалимо десет свећа, сто свећа, па и хиљаду; светлост ће се тада продужити. Тако би требало да буде и са сведочанством цркве.

Жалосно је што светлост и сведочанство престају са неким појединцима. Док би с једне стране црква требало да се размножава из поколења у поколење, дотле је с друге стране много људи који су без потомства. Нека се не деси да се Исусово сведочанство заустави на неким новим верницима. Свећа би требало да гори све док не изгори; исто тако би сведочанство човека требало да се настави до његове смрти. Ако светлост свеће треба да се продужи, онда пре него што сасвим изгори, свећа треба да запали другу свећу. Ако се пали свећа за свећом, светлост ће све више сијати све док не прекрије читав свет. Такво је сведочанство цркве.

Нови верници морају да се уче како да сведоче за Господа; у противном, еванђеље ће да се заустави на њима. Већ си спасен; имаш живот и твоја светлост је упаљена. Али ако не запалиш друге пре него што ти сам догориш, онда је с тобом одиста свршено. Требало би да доведеш многе Господу да Га не би угледао празних руку.

Раније сам рекао да ако верник не отвори своја уста да призна Господа у току прве године свога спасења, он их вероватно никада неће отворити читавог свог живота. Ја то данас желим да поновим. Ако човек не сведочи за Господа у првом усхићењу своје вере, он вероватно никада неће сведочити целог свог живота. Уколико му Господ не подари велику милост или му не да моћно пробуђење, највероватније је да никада неће сведочити за Њега нити довести душе Христу. Каква је нада у младим верницима ако не могу да сведоче за Господа и запале друге људе када испрва приме тако велику љубав, тако моћног Господа, тако огромно спасење и тако велико ослобођење?

Ако нови верник не отвори своја уста у току прве године, тешко да ће моћи да их отвори касније. Зато нам је дужност да упутимо сваког појединог новог верника да почне са сведочењем током прве или друге недеље свога спасења. У томе морамо да будемо одлучни. Ако чекамо, могло би да буде сувише касно.

Наставимо са илустрацијом о свећи. Када је Син Божији дошао на земљу, запалио је неколико свећа; касније је запалио још једну у Павлу. Отада је црква за време две хиљаде година наставила да гори од свеће до свеће. Неке свеће могу да упале десетине и стотине других свећа. Мада прва свећа догори — друга и даље гори. Многи би могли чак и да жртвују своје животе да би тебе запалили. Ми не очекујемо да видимо да се тај пламен угаси у теби. Ми од свих верника очекујемо да испуне своју дужност у спасавању душа. Иди и сведочи за Господа. Доведи душе Христу. Нека сведочанство на земљи светли без престанка.

Значење сведочења

У Писму постоје бројни стихови које бисмо хтели нарочито да размотримо и који су цитирани у предстојећим одломцима. Прва група, која се састоји од два одломка, рећи ће шта то значи сведочити за Господа.

,,Јер ћеш му бити сведок пред људима за оно што си видео и чуо“ (Дела 22:15). Господ је кроз Ананију тим речима проговорио Павлу. Шта год си видео и чуо, сведочићеш свим људима. Тако је твој први основ за сведочење гледање и слушање. Не можеш сведочити о ономе што ниси видео и чуо. Преимућство које је Павле имао, други људи нису имали — он је лично чуо и видео Господа. Сведочио је о ономе што је видео и чуо.

,,И ми гледасмо и сведочимо да је Отац послао Сина спаситеља света“ (1. Јован. 4:14). Ово нам говори о томе шта је сведочење. Сведочимо о ономе што смо видели. Хвала Богу — недавно си узверовао у Господа. Срео си Га, узверовао си у Њега и примио си Га. Сада си откупљен, ослобођен си од греха, и пошто си примио опроштење, имаш мир са Богом. Знаш колико си срећан откако си узверовао — то је срећа за коју пре никада ниси знао. Раније те је терет греха веома притискао, но данас, хвала Богу, тај терет се откотрљао. Дакле, ти си онај који је видео и чуо. Шта би сада требало да урадиш? Требало би да иступиш са сведочан-ством. То не значи да би требало да будеш проповедник или да оставиш посао и будеш пуновремени радник. То само значи да би требало да сведочиш својим пријатељима, рођацима и познаницима, о ономе што си видео и чуо. Требало би да покушаш да доведеш душе Господу.

Како сведочити

Два горе наведена одломка из Писма сачињавају групу која показује шта значи сведочење. Сада ћемо се окренути другој групи — групи од четири тачке, које ће нам рећи на врло једноставан начин шта је сведочење.


1. Говори у граду — жена Самарјанка

У Јовановом еванђељу 4. поглављу, жена Самарјанка се срела са Господом који је од ње затражио воде. Када је то учинио, Господ се окренуо и понудио јој живу воду без које нико не може да живи и да буде задовољан. Онај који пије воду из бунара, опет ће ожеднети. Бар онолико пута колико је неко жедан, толико ће пута и пити. Никада нећеш бити задовољан, тако да ћеш морати опет да пијеш. Оно што свет нуди може да задовољи за неко време, но пре или касније, жеђ ће се повратити. Само извор који тече изнутра може заувек да задовољи. Само то унутарње задовољство може да ослободи људе од онога што свет захтева.

Пошто је Господ Исус показао жени Самарјанки ко је Он, жена је оставила свој крчаг за воду — нешто што јој је дотада било најважније — и отишла у град да каже: ,,Дођите, видите човека који ми рече све што сам учинила; да није то Христос?“ (стих 29). Овде имамо прави пример сведочења.

Та жена је била удата пет пута, али је још увек била незадовољна. То је као пијење воде – морала је стално изнова да пије. Но тога дана Господ јој је рекао да Он има живу воду која заиста задовољава. Пошто је упознала тако великог Спаситеља, није ни чудо што је оставила свој крчаг за воду и сведочила по граду. Прво што је учинила било је да сведочи за Христа.

Шта је посведочила? Рекла је: ,,Видите човека који ми рече све што сам учинила“ (стих 29). Она је учинила много штошта; нешто је било познато људима а нешто непознато. Бојала се да каже људима све што је учинила; но Господ је сада баш то учинио. Дакле, сведочила је да се ту налази човек који јој је рекао све што је икада учинила — оно што је само она знала. Да није то Христос? Дозволите ми да вам кажем: Чим је угледала Господа, она је проговорила. Библија каже: ,,А многи Самарјани из онога града повероваше у њега због речи ове жене“ (стих 39).

Овде можемо да запазимо нешто: Свако има потребу да сведочи — да каже своју причу. Пошто је Господ спасао тако великог грешника као што си ти, можеш ли да држиш затворена уста и не сведочиш? Спаситељ ме је спасао; не могу а да не отворим уста и признам Га. Иако не могу да објасним зашто, ја бар видим да је то Бог, то је Христос, то је Божији Син, то је Спаситељ кога је Бог одредио. Такође могу да видим и да сам грешник спасен по милости. Све што се тражи од мене јесте да изразим своје осећање. Ја можда не могу да кажем шта се десило, али сви ви можете да видите како сам се веома променио. Не знам како се то десило — ја, који сам раније себе сматрао за доброг човека, данас видим себе као грешника. Оно што нисам сматрао грехом, Господ ми је на то указао као на нешто што је грешно. Сада знам какав сам човек. У прошлости сам учинио много тога што никоме није било познато; понекад чак ни сам нисам био свестан онога што чиним. Много сам грешио, али нисам био свестан те грешности. Али, дође Човек који ми је рекао све што сам икада учинио. Он ми је рекао оно што нисам ни знао, баш као и оно што сам знао. Морам да признам да сам дотакао Спаситеља. То мора да је Христос — Он једини може да спасе.

Ко год је видео себе као грешника, свакако да има сведочанство. Онај који је видео Спаситеља —добар је сведок. Не заборави — пошто је срела Господа, ова Самарјанка је дала своје сведочанство у року од једнога сата. Није чекала неколико година, док се врати са састанка пробуђења. Не, чим се вратила кући посведочила је за Господа.

Исправно је да човек непосредно после свога спасења каже другима шта је видео и разумео. Нема потребе да се држе велике расправе; сасвим је довољно рећи само оно што знаш. Један може да каже: ,,Пре него што сам узверовао у Господа ноћу нисам могао да спавам, али сада могу. Био сам потиштен, али сада се осећам добро без обзира шта се дешавало са мном. Други би могао да каже: ,,Раније нисам могао да једем, али сада могу.“ Све што треба да учиниш, јесте да изнесеш ту чињеницу. Не треба да говориш о ономе што не знаш.

Браћа и сестре би требало да се уче да не говоре сувише. Немој говорити више него што разумеш, да не би подстакао препирање. Због онога што си доживео, постави се међу људима као живи сведок; против тога нико ништа не може да каже.


2. Сведочење код куће — бесомучни

У Марку 5:1-20 налазимо човека који је на страшан начин био запоседнут нечистим духом. Резао се камењем и нико није имао силу да га припитоми. Кидао је ланце којим су га везивали и ломио окове. Боравио је у гробницама и људи се нису усуђивали да туда пролазе, али Господ је истерао нечистог духа из човека. Овај је хтео да прати Господа, али Господ му је рекао: ,,Иди кући својима и јави им шта ти је учинио Господ и како се смиловао на тебе“ (стих 19). Ако испричаш о великим стварима које је Господ учинио за тебе, то је сведочење за Господа.

Овај бесомучни није могао да живи у кући, него у гробницама. Гроб је место за мртваца; тако је ова жива душа боравила на месту за мртваце. Када је Господ заповедио нечистим духовима да изиђу из човека, нечисти духови ,,уђоше у свиње, и навали крдо низ стрмен у море, око две хиљаде, и удавише се у мору“ (стих 13). Оно што је тај човек поднео од демонске силе две хиљаде свиња није могло да поднесе. Није ни чудо што се резао камењем, јер ко може да падне у руке демонима а да се не пореже? У случају жене Самарјанке видимо особу која је тражила задовољства света, али у овом случају пред нама се налази побеснела особа. Господ је спасао тог човека и послао кући да каже својој породици какве је велике ствари Господ учинио за њега и какву му је милост указао.

Кад примиш милост, требало би да обавестиш своју породицу, своје суседе и своју родбину о томе да си спасена особа. Кажи им какве је велике ствари Господ учинио за тебе, као и то, како си узверовао у Њега. Изнеси им чињенице и посведочи им истину. Тако ћеш запалити жељу у другим људима и дозволити да се Господње спасење настави.


3. Објављуј у синагогама — Саул

,,Неколико дана провео је са ученицима који беху у Дамаску. И одмах је проповедао Исуса по синагогама — да је он Син Божији. А сви који су слушали дивили су се и говорили су: није ли то онај који је у Јерусалиму упропастио оне који призивају ово име, и зар није овамо дошао да их свезане поведе пред првосвештенике (Дела 9:19б-21). Реч ,,одмах“ на грчком звучи врло снажно. Апостол Јован нам каже да је сваки који верује да је Исус Син Божији рођен од Бога. Пошто је угледао светлост, Саул је био у тренутку спасен. Али када је доведен у град Дамаск, није видео и физички је био веома слаб. Пошто га је Ананија крстио, примио је храну те ојачао. Неколико дана касније објавио је у синагогама да је Исус Син Божији. Зато што је био члан Синедриона, овакав корак је створио проблеме. Јеврејски Синедрион је био састављен од седамдесет чланова од којих је он био један. Из Јерусалима је са собом понео првосвештеникова писма са налогом да веже све оне који су веровали у Господа Исуса и да их пошаље првосвештенику. Сада, пошто је и сам примио Господа Исуса, шта је требало да уради? Раније је дошао да веже оне који су прихватили Господа; сада је и сам био свезан, али уместо да бежи да би спасао свој живот, улазио је у синагоге и доказивао људима да је Исус Син Божији.

Дакле, прво што би човек требало да учини кад прими Господа, јесте да сведочи за Господа. Кад су се Саулове очи поново отвориле, уграбио је прву прилику да посведочи да је Исус Син Божији. Дозволите ми да вам кажем: сваки који верује у Господа Исуса требало би баш то да чини. Већина неверника која је чула за име Исусово, или читала о њему у историји, сматра Га за Исуса из Назарета. Свет признаје да је Исус постојао, али да је само један међу милијардама. Другим речима, у њиховим очима Исус је био само један од многих; иако се доста разликовао од других, још увек је био обичан човек. Али чекај док неверник једнога дана прими светлост и очи његовог срца се отворе. Тада прима откривење и открива чињеницу да је Исус Син Божији. Могао би чак и после поноћи да одјури кући свога пријатеља и каже му да је нашао Божијега Сина коме је име Исус.

Силно је то наћи међу људима једнога који је Син Божији. То је једно огромно откриће. Свакако да га не би требало олако узети. Међу милијардама људи који су живели протеклих неколико хиљада година ти си нашао једнога који је Син Божији. Да ли је то нешто безначајно?

Ето човека, Павла, путује на леђима једне животиње и смера смрт свима који су веровали у Исусово име. Али када је пао с ње и устао, улазио је у синагоге и објављивао да је Исус Син Божији. Дозволите ми да вам кажем: уколико Павле није био умно поремећен, мора да је видео визију. Мора да је примио откривење. Од милијарди људи који су живели на овој земљи, он је издвојио једнога кога је објављивао као Сина Божијег. И нови верници би требало да изиђу и објаве да су се упознали са Божијим Сином, исто тако као и Павле.

Може ли човек да буде спасен и да мирно седи као да се ништа није догодило? Може ли да верује у Господа Исуса и да тиме не буде јако изненађен? Сумњам да то може било ко, јер је дошао до огромног открића — најизванреднијег од свих осталих: Исус из Назарета је Син Божији! Уопште ме не би изненадило ако закуца на врата свога пријатеља после поноћи. Заиста, требало би да се попне на врх планине и гласно објави ту вест, или да оде на морску обалу и прогласи да је Исус из Назарета Син Божији! Ниједно друго откриће нема сличности са овим. Чак када би се сва светска открића ставила заједно, још увек би била далеко иза овога. Заиста смо открили Сина Божијег. Како је то величанствено!

Претпоставимо да владар, председник, маршал или цар путује инкогнито, али га ти препознаш јер имаш добро око. Одушевљен си зато што си дошао до великог открића. Син Божији такође путује инкогнито, али ми смо га открили. Исус из Назарета је Син Божији. То је дивна ствар. Због тога, када је Петар признао Господа да је Син живога Бога, Господ Исус му је рекао: ,,Јер ти то не откри тело и крв, него Отац мој који је на небесима“ (Матеј 16:17б). Кад Он путује инкогнито, нико Га не препознаје осим оних којима Га Отац открива.

Зато, нови верници, немојте никада сматрати своју веру за малу ствар. Зашто хришћанство подвлачи веру? Зато што она превазилази све што свет има. Узверовао си. Како је вера коју поседујеш дивна! Можеш да вичеш и објављујеш свуда — на улици, у синагоги или на местима где се састајете да си пронашао Исуса из Назарета и да је Он Син Божији. Твој брат Павле је баш то исто чинио. Ако схватиш шта си нашао и ти ћеш чинити исто. Исус из Назарета је Син Божији. Како је то дивна и неизрециво славна чињеница!


4. Лично сведочење

Андреја, брат Симона Петра, беше један од оне двојице што су чули од Јована и пошли за Исусом. Овај нађе прво свога брата Симона и рече му: нашли смо Месију, што преведено значи: Христа. Доведе га Исусу. Исус га погледа и рече: ти си Симон син Јованов, тебе ће назвати Кифа, што значи Петар. Сутрадан хтеде да изиђе у Галилеју, и нађе Филипа. И рече му Исус: хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејина и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: нашли смо онога за кога писаху Мојсије у закону и пророци, Исуса сина Јосифова из Назарета.

Јован 1:40-45

У овом четвртом одломку читамо како је Андреја нашао Симона, а Филип Натанаила. Из овога учимо, да пошто смо узверовали у Господа, не би требало да сведочимо само у граду, код куће и по синагогама, него би требало да сведочимо и појединцима.

Чим је узверовао у Господа, Андреја је довео Христу свога брата Петра. Касније се показало да је Петар имао више дарова и вероватно био већи апостол. Ипак, Андреја је био тај који је Петра довео Господу. Прво је он био спасен, а затим је довео и свога брата. Однос између Филипа и Натанаила није био братски него пријатељски. Филип је потражио свога пријатеља и довео га Господу. Оба ова примера илуструју начело личног сведочења.

Не заборавимо да је хришћанство грађено методом један-по-један. Пре стотинак година у Енглеској је живео један верник по имену Харви Пејџ (Harvey Page). Господ је нарочитом милошћу отворио његове очи за ово, мада је био једна од најједноставнијих личности и није поседовао никакав узвишени дар те није могао да учи много, ипак је умео да се опходи са појединцима. Иако су многи хришћани били надарени за многе послове — он није. Али он је могао своју пажњу да усредсреди на једну особу и упорно настави са њом. Тако би томе своме изабраном пријатељу рекао да пошто је он — Харви Пејџ био спасен, и тај његов пријатељ може да буде спасен. Он би се молио и разговарао са својим пријатељем све док се овај не би спасао. Када је Харви Пејџ отишао са овога света, оставио је више од стотину људи које је на овај начин довео Господу.

Харвија Пејџа је следио Томас Хогбан (Thomas Hogban) и његова група ,,Један-по-један”. Хогбан је у ствари био дирнут Пејџовом верношћу. Био је образован човек и човек молитве. Он је организовао групу ,,Један-по-један“ у двадесет и седам земаља. Мада је тај рад сада престао, у време док је постојао многи су били спасени.

Нови верник би могао да помисли да није много надарен, али би одмах требало, као Андреја и Филип, да сведочи својој породици и својим пријатељима. Ако му је моћ ограничена, он би могао да се усредсреди бар на једну особу. Тако ће довести душе Господу.

Када сведочити

Човек би требало да сведочи чим узверује у Господа. Сведочио једноме или многима, у својој кући или у граду, рано ујутро или у поноћ, на једном месту или на многим местима, у синагогама или по селима — мора да сведочи за Господа.

Велики је то благослов када неко почне да спасава душе првога дана свога спасења. Сећам се приче о једном команданту батаљона. Господин Тод (Todd) је био велики задобијач душа у прошлом веку. Био је спасен када му је било шеснаест година, и тада се нешто десило: Једном за време распуста, отишао је на село где га је угостио један пар из цркве. Тај пар је био мудар у задобијању душа, те су Тода довели Господу. Тод је пре тога био безбрижни младић, али тога дана је клекао на молитву и био спасен. Затим је са тим паром био на вечери. Из њиховог разговора је сазнао да Еванђеље не може да јача у њиховој околини све док неки командант батаљона не буде обраћен.6

Млади Тод је упитао ко је тај командант Дидс. Рекли су му да је човек пензионисани командант, преко шездесет година старости који све хришћане сматра лицемерима и који псује и туче сваког хришћанина који би се усудио да му проповеда Еванђеље или прође поред његове куће. Имао је пиштољ и претио да ће пуцати на свакога ко му буде проповедао. Када је Тод то чуо, одмах се помолио: ,, О, Господе указао си мени милост. Ово је први дан мога спасења. Поћи ћу да му посведочим.“ Још пре него што је вечера била завршена, био је на путу до команданта. Није био спасен ни два сата.

Тај постарији пар је покушао да саветује Тоду да не иде. То би било бескорисно пошто су већ многи сведочили команданту без успеха. Неке од њих је тукао дршком од пиштоља или штапом; некима је запретио да ће пуцати. Нико га није тужио због батина ради Еванђеља, пошто би то било противно учењу нашег Господа. Због тога је командант постајао све жешћи. Али Тод је још увек желео да иде.

Стигао је пред кућу и закуцао на врата. Са штапом у руци, командант је отворио врата и рекао: ,,Шта хоћеш, младићу?“ Тод је замолио да мало поразговара са њим. Тако су обојица ушли у собу. ,,Надам се да ћете примити Господа Исуса за свог Спаситеља?“ рекао је Тод. Командант је подигао штап и рекао: ,,Претпостављам да си овде нов па ти опраштам; нећу да те бијем. Зар ниси чуо да је ово место где је Исусово име забрањено? А сад се губи!”

,,Молим вас узверујте у Господа Исуса”, наставио је Тод. Командант се разбеснео. Отишао је горе у собу и вратио се са пиштољем. ,,Одлази или ћу пуцати у тебе”, запретио је. Тод је одговорио: ,,Дошао сам да вас замолим да узверујете у Господа Исуса. Ако хоћете да пуцате — можете. Али пре него што будете пуцали дозволите ми да се помолим.“ Одмах је клекао пред командантом и молио: ,,О Боже, овде је човек који те не познаје. Молим те спаси га. Молио се по други пут: ,,О Боже, овде је човек који те не познаје. Буди му милостив, буди милостив команданту.“ Наставио је да клечи и да се моли: ,,О Боже, буди милостив команданту.“ Пошто се тако помолио пет или шест пута, зачуо се уздах и пиштољ је спуштен. Мало касније и командант је клекао поред Тода те се и сам помолио речима: ,,О Боже, буди милостив команданту Дидсу.“ У року од пет минута командант Дидс је био спасен. Пошто су устали, узео је младића за руку и рекао: ,,Слушао сам Еванђеље целог свог живота, али данас сам по први пут видео то Еванђеље!“ Млади Тод је касније испричао људима да када је угледао застрашујуће боре на грехом укаљаном лицу команданта, учинило му се као да из сваке сија светлост која моли за Божију милост. Следећег Господњег дана, командант Дидс је отишао у цркву на службу. Пре него што је умро довео је неколико десетина људи Господу.

Тајна верникове среће

У животу сваког верника постоје два нарочита дана — два дана његове нарочите радости. Први срећан дан је онај када је узверовао у Господа. Други срећан дан је онај када је први пут довео некога Христу. Довођење особе Господу по први пут, за многе чак и превазилази радост њиховог сопственог спасења. Но многи верници немају радости, јер никада нису изговорили реч за Господа, нити довели душу Христу. Немој дозволити да то буде твоје стање; немој дозволити да дођеш до тог степена да немаш радости.

Библија каже: ,,Онај који је мудар задобија душе“ (Приче 11:30б — енглески превод текста). Нови верници би требало да се уче да од почетка свог хришћанског живота доводе душе до спасења. Морају да буду мудри да би били на тај начин од користи Цркви Божијој. Духовни разум многих верника још никада није био отворен зато што не знају како да задобијају душе. Ми не подстичемо људе да проповедају са проповедаонице, али их убеђујемо да спасавају душе. Многи могу да проповедају али не могу да спасе душе. Ако им приведеш људе они не знају како да поступају са њима.

Само они који знају како да поступају са душама и како да их доведу Христу, корисни су цркви. Нека нови верници ово науче рано у свом хришћанском животу.

Апсолутно је немогуће да човек поседује светлост а да не светли. Као што не постоји зуб који не жваће, ни извор из кога не тече, тако нема ни живота који не рађа. Ко год не може да сведочи грешницима, он сам вероватно има потребу да други њему сведоче. Ко год није заинтересован да помогне људима да се покају и узверују у Господа, вероватно и сам има потребу за покајањем и вером у Господа. Ко год нема гласа за Господа, мора и сам да слуша звук Божијег Еванђеља. Има ли светлости без светлосног зрака, или бунара без воде? Да ли је могуће да човек толико духовно узнапредује да више не задобија душе? Ја не говорим о проповедању, него о спасавању душа. Не говорим о предавању еванђеоске поруке, него о сведочењу. Ко би могао да буде толико напредан да више нема потребу да сведочи људима? Дакле, нови верници би требало да уче да сведоче за Господа. То је нешто за шта не можеш да будеш сувише стар; то треба да буде доживотна обавеза.

Када си већ мало одмакао на путу духовног узраста, нека браћа би могла да ти кажу да би требало да будеш канал живе воде. Ми свакако морамо да будемо припојени Светом Духу, тако да жива вода може да тече кроз нас. Дозволите ми да кажем и то да канал живота има два краја: један крај је отворен према Светом Духу, према Господу – према животу; други крај је отворен према људима. Ако је крај који је окренут према људима затворен, жива вода никада неће моћи да потече напоље. Како неко може да буде толико заведен да мисли да је довољно када је само она страна према Господу отворена? Не, вода живота неће потећи ако је само страна према Господу отворена. Други крај — крај окренут према људима, према свету, према грешницима мора такође да буде отворен да би вода могла да протиче. Разлог што многи немају силу пред Богом је у томе што су или затворени према Господу или према грешницима.

Данас бих хтео да направим неке прорачуне, баш као што су то и други чинили пре мене. Уколико би се нашло десет хиљада верника који одсада верно свуда сложно сведоче, они би били у стању да спасу цело светско становништво у року од десет година, када би сваки од њих годишње довео Господу три душе.7

То се не може учинити са проповедаонице, него радије путем личног сведочења. Из овог рачуна можемо да схватимо како смо само лењи у спасавању душа. То је велики губитак!

Сведочење је обавеза

Многи нису чули Еванђеље зато што ти не сведочиш. Они ће бити вечно одвојени од Бога, а не привремено. Какве ли последице!

Др Чалмерс (Chalmers) је био један од најбољих проповедника и задобијача душа у другој половини прошлога века. Следећа прича потиче од њега: Једном га је једна породица позвала на вечеру. Пошто су завршили с јелом, читали су Библију. Будући да је био врло образован и речит човек, др Чалмерс је дуго разговарао са осталима о научним стварима. Ту су се налазиле и две старе племенске поглавице, од којих је један такође био веома учен човек. Дуго су разговарали. Касније су се сви разишли у своје собе. Десило се да је соба тог ученог поглавице била преко пута др Чалмерсове. Пошто се др Чалмерс повукао у своју собу, учинило му се као да је нешто пало у соби преко пута. Отрчао је преко и нашао поглавицу мртвог на поду. Остали су такође пожурили у собу.

Др Чалмерс је одмах устао и рекао: ,,Да сам знао да ће се ово догодити, ја не бих последња два сата провео брбљајући о толиким стварима. Указао бих му на вечне ствари. Али, нажалост, нисам искористио ни пет минута да бих му рекао о спасењу његове душе. Чак му за то нисам дао ни прилику. Да сам знао тада оно што знам сада, употребио бих сву своју моћ да му кажем како је Исус био разапет на крсту за њега. Али сада је и сувише касно. Да сам му тада рекао те речи, сви бисте ми се можда смејали и сматрали да је мој разговор неприкладан. Иако ја то сада кажем — сувише је касно. За време вечере сам могао да им кажем речи за које се надам да ћете ви сада слушати. Свакоме од вас је потребан Господ Исус и његов крст. Дозволите ми да вам кажем да је одвојење од Бога вечно — не привремено. Како је то жалосно што је овом човеку вечно забрањено да оде у небо.”

Нови верници у овоме не смеју бити немарни. Ми морамо да научимо да доводимо људе Господу. Морамо да будемо одлучни у задобијању душа. Дозволимо им бар да чују Еванђеље Исуса Христа. Када сам био млади верник, они који су били старији од мене у Господу, рекли су ми да би требало да говорим бар једној души дневно. Уколико нови верник није болестан и везан за кућу, ми све подстичемо да говоре о Господу Исусу бар са једном душом свакога дана.

Најбоље је да водите белешке колико сте душа годишње задобили за Христа — тридесет, четрдесет или педесет. Ми се плашимо уопштених молитава, у којима тражимо од Господа да спаси душе. Требало би да имаш циљ: десет, двадесет или тридесет. Требало би да се молиш: ,,Господе, тражим од тебе тридесет душа.“ Забележи у своју књигу свакога који се спаси. На крају године провери ту своју књигу и ако се не слаже са твојим молитвама, питај Господа за разлог дефицита. Подстичите браћу и сестре да то чине. Дозволите ми да вам кажем да није сувише ако се спасе тридесет, четрдесет или педесет људи. Молити се за десет или двадесет било би нешто што је сасвим обично. Потребан ти је одређени број да би могао да тражиш од Господа испуњење. Моли се свакодневно пред Господом и уграби сваку прилику да посведочиш за Христа.

Сведочи бар једној души дневно. Сведочи свима које сретнеш. Узалудно је проповедати Еванђеље само са проповедаонице. Млади би требало да се уче да сведоче свакога дана и да свакодневно искористе прилику да раде за Господа. Немој мислити о сјајним резултатима када станеш за проповедаоницу ако немаш никаквог осећања свакодневне одговорности за лично сведочење. То је бесмислено. Очекујемо да сви млади буду укључени у лични рад и говоре људима појединачно.

Д. Л. Муди (D. L. Moody) је био велики задобијач душа. Држао се правила: Било да смо за проповедаоницом или не, морамо свакога дана да проповедамо Еванђеље бар једној особи. Једне ноћи је пошао спавање када се изненада сетио да тога дана није проповедао Еванђеље. Шта да ради? Устао је и обукао се. Већ је била ноћ и на улици није било никога. Није могао да уради ништа друго него да потражи полицајца. Саветовао је полицајцу да узверује у Господа. Десило се да је полицајац био врло потиштен, тако да је Мудија на пречац и љутито пресекао: ,,Какав сте ви човек када немате другог посла него да ме убеђујете да узверујем у Исуса у по ноћи?“ Муди је изговорио још неколико речи и пожурио кући. Али хвала Богу, после неколико дана полицајац се обратио.

Надам се да ће сви телесно здрави верници бити одлучни пред Богом и уграбити сваку прилику да пронађу душе и то бар једну свакога дана. Ако цела црква проповеда Еванђеље, ко може да јој се успротиви?

Подигнимо своје бакље и запалимо друге. Нека се сведочанство Еванђеља настави у нама све док Господ не дође. Нека ова наша свећа запали друге свеће. Није много да од Господа затражимо тридесет, четрдесет или педесет људи у години. Доводимо душе сваке године. Тако ће црква напредовати. Пред нама стоји велики посао. Устанимо сви и обавимо ту дужност!

__________
6 Пошто не можемо да нађемо право име тога команданта, зваћемо га Дидс (Deeds). Примедба преводиоца. - назад 7 Ово се односи на 1948. или раније. - назад

ПОЧЕТАК

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 2: THE GOOD CONFESSION by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Сва права задржана.