Biti služitelj Božije reči, kao što smo već videli, nije baš tako jednostavno kako se obično misli. Ne može baš svako da prenosi Božiju reč. Osnovno pitanje u vezi sa tim da se bude služitelj Božije reči je sam čovek. Pređimo sada na drugu stvar, a to je sama Božija reč.
Prvo
Kada smo ranije govorili o službi Božije reči, nismo tvrdili da bi mogla da postoji Božija reč izvan Biblije. Pošto kategorički odbacujemo da bi pored šezdeset i šest knjiga Biblije neko mogao da napiše šezdeset i sedmu, odbacujemo i mišljenje da ljudi u današnje vreme mogu da prime otkrivenje kojeg nema u Bibliji ili da bi mogli da imaju dodatnu službu osim onoga što Biblija dopušta. Čvrsto verujemo da je Božija reč u Starom zavetu, kao i u Novom. Mi ne nameravamo da bilo šta dodamo Bibliji. Čak i pored toga, jasno nam je da ne mogu svi koji su upoznati sa Biblijom da budu kadri da propovedaju Božiju reč. Stoga je neophodno da svaki služitelj Božije reči zna šta je Božija reč. Nedostatak takvog znanja sprečava ga da bude Božiji služitelj.
Cela Biblija sadrži šezdeset i šest knjiga, koje je napisalo oko četrdeset osoba. Svaki od tih pisaca ima svoje posebnosti, stil i način izražavanja; svaki poseduje svoje lično osećanje, mišljenje i individualne osobine. Kada je Božija reč došla do tih pisaca, Bog je upotrebio njihove ljudske elemente. Neki su upotrebljeni više, a neki manje. Ali Bog je sve upotrebio i svi su primili otkrivenje. Božija reč je poput simfonije, a pisci poput muzičkih instrumenata. U orkestru ima mnogo različitih instrumenata, od kojih svaki odaje svoj zvuk; ali kada sviraju zajedno stvaraju skladnu muziku. Još uvek možemo da razlikujemo zvuk klavira, violine, trube, klarineta ili flaute. Pa ipak, ono što čujemo nije ružni nesklad, nego simfonijsko stapanje. Svaki od instrumenata ima svoje individualne karakteristike, pa ipak svi sviraju istu muzičku partituru. Da su svirali različite muzičke numere, tada bi bile neskladne note i nepodnošljivi zvuci. Isto važi i za služitelje reči. Svaki ima svoje lične karakteristike; pa ipak svi govore Božiju reč.
Biblija od početka do kraja održava organsko jedinstvo. To nije haotična kompilacija. Iako svaki služitelj kaže malo, svi se oni ipak spajaju u organsko jedinstvo. Mnogo je onih koji govore – njih četrdesetak – ali Reč je jedna. Nema apsolutno nikakve zabune, niti su to nepomirljivi delovi. Mnogo instrumenata, ali jedna muzika. Nešto dodatno bi vređalo naše uho i učinilo da osetimo da nešto nije u redu. Božija reč je jedna. Mogu da budu različiti glasovi, ali bez neprikladnih nota. Ne može se opravdano ustati i preneti Božija reč zato što neko zna kako da proizvede neki zvuk. Božija reč je organska celina. Služba reči u sadašnjosti jedno je sa službom iz prošlosti. Ne može joj se dodati ništa strano. Božija reč je sam Gospod Isus; (Gospod Isus i Sveto pismo) je nešto živo i organska celina. Niko u to ne može da meša bilo šta drugo; svaki dodatak bi bio zabuna, uznemiravanje i kvarenje Božije reči.
U Starom zavetu postoji trideset i devet knjiga. Hronološki gledano, Knjiga o Jovu je verovatno bila prva knjiga koja je napisana, ali pet Mojsijevih knjiga stoji na samom početku kompilacije. Shvatimo jednu veoma značajnu stvar – da svi koji su pisali posle Mojsija nisu to radili nezavisno, nego su pisali prema onome što je već ranije napisano. Mojsije je svoje Petoknjižje napisao nezavisno, ali Isus Navin je postavio svoju knjigu na temelju Petoknjižja. Drugim rečima, služba Božije reči Isusa Navina nije bila nezavisna; postao je služitelj prema onome što je znao o Petoknjižju. Tako je bilo i sa onim koji je pisao Samuilove knjige; on je takođe temeljio svoju službu na pet Mojsijevih knjiga. Dakle, to znači da su osim Mojsija – koji je bio pozvan od Boga da piše nezavisno – svi oni koji su došli posle njega postali su služitelji Božije reči prema već datoj reči. Svaka knjiga u Starom zavetu je sastavljena na ovaj način. Pisci su različiti, ali svi pišu na osnovu prethodnih spisa. Svaki služitelj reči nakon Mojsija govori u skladu sa već izgovorenim rečima. Božija reč je jedna; niko ne može da govori ono što želi; oni koji dolaze kasnije moraju da govore prema rečima svojih prethodnika.
Sada dolazimo do Novog zaveta. Osim tajne o neznabošcima i Jevrejima koji čine jedno telo, kako je otkriveno u Poslanici Efescima, ništa nije novo; sve ostalo se može naći u Starom zavetu. Svako otkrivenje istine može da se nađe u Starom zavetu, čak i ono o Novom nebu i Novoj zemlji. Postoji određeno izdanje Biblije koje velikim slovima ispisuje sve od mnogih starozavetnih citata u Novom zavetu. Postaje sasvim očigledno da su mnoge reči korišćene u Novom zavetu već viđene u Starom zavetu. Mnoge su neposredni citati, a mnoge druge ponavljaju ono što je Stari zavet već izrazio. U Novom zavetu postoji više od hiljadu i petsto mesta koja su citati starozavetnih reči. Setimo se da je služba reči Novog zaveta zasnovana na Božijoj reči u Starom zavetu; ona nije nezavisno izgovarana. Stoga, ako bi neko danas ustao i tvrdio da je primio nezavisno otkrivenje, sigurno bismo znali da je to nepouzdano.
Niko danas ne može da ima Božiju reč van Biblije; čak ni Novi zavet ne može sam da postoji; kao ni Pavlove reči. Ne možete da odstranite Stari zavet i zadržite veliki deo Novog zaveta; niti možete da uklonite četiri Evanđelja i zadržite Pavlova pisma. Moramo da vidimo da sve kasnije reči slede one koje su prethodno izrečene. Reči koje su kasnije izgovorene nastale su iz svetla koje se nalazi u prethodnim rečima; nisu izgovorene izolovano. Ako neka druga reč ikada izađe nezavisno, to je jeres, a ne Božija reč. Sve službe u Bibliji su međusobno zavisne; niko ne poseduje samostalno otkrivenje koje nema nikakve veze sa drugima i izolovano od drugih. Čak je i dvadeset sedam knjiga Novog zaveta zasnovano na starozavetnim knjigama. Služitelji koji su kasnije došli primili su ono što su im predali njihovi prethodnici.
Drugo
Trebalo bi da shvatimo da je u suštini pogrešno svako nezavisno otkrivenje i služenje. „Nijedno proroštvo iz Pisma ne može da se tumači proizvoljno“ (2. Pet. 1:20, SSP). Reč „proizvoljno“ ne ukazuje na čoveka, nego na proroštvo. To znači da se nijedno proroštvo Svetog pisma ne objašnjava svojim sopstvenim značenjem. Na primer, Matej 24 ne može da se objasni samostalno, već mora da se tumači u kombinaciji sa drugim mestima u Svetom pismu koja su u vezi sa ovim. Nijedno proroštvo se ne tumači samo od sebe. Danilo 2 ne može da se objasni samo Danilom 2, niti se Danilo 9 može tumačiti isključivo Danilom 9. To bi nas dovelo do proizvoljnog tumačenja. Uvek moramo da imamo na umu da je Božija reč jedna. Ona ne može proizvoljno da se tumači, to jest zasnovana na samoj sebi; mora da se objasni uzimajući u obzir mnoge druge odlomke. Danas je Bog već stavio Svoju reč u Bibliju; stoga nam nije dozvoljeno da govorimo nezavisno niti pak da damo bilo koju reč koja se ne slaže s rečju koju je Bog već izgovorio. To bi bila jeres i obmana od zloga.
Prvu grupu služitelja reči Bog je upotrebio da govore na nezavisan način, jer im niko nije prethodio. Međutim, druga grupa je govorila prema onome što je prva grupa prethodno već rekla. Oni su ponavljali i uvećali ranije izgovorene reči. Treća grupa služitelja reči govorila je na temelju prve i druge grupe. Oni ne govore nezavisno; oni samo proširuju svetlost primljenu od prve i druge grupe. Nema sumnje da im je Bog dao novo razumevanje i novo otkrivenje; ipak, sve se zasniva na onome što je On već izgovorio. Plemenitost Jevreja u Veriji pokazala se u njihovoj želji da svakodnevno istražuju Sveto pismo da vide da li je to tako (Dela 17:10-11). Bog ne kaže jedno juče, a danas drugo. Njegova reč je jedna; nema promene od početka do kraja. On nadovezuje jednu reč za drugom, jer ima za cilj uspostavljanje sopstvenog dela. Oni koje je Bog upotrebio da uvećaju svetlost, kako Starog tako i Novog zaveta, nisu imali nezavisna otkrivenja; svi su oni svoje uvećanje zasnivali na otkrivenju koje je dato kao prvo. Svetlost je nastavila da se širi iz početnog otkrivenja. Sijala je sve jače i punije sve dok pred sobom nemamo ceo Stari i Novi zavet.
Prema tome, svi oni koji danas žele da govore u Božije ime moraju da prime Njegovu reč iz Starog i Novog zaveta; ne smeju da dobiju ništa izvan Biblije. Ovo je najvažnije načelo: kao što služitelji iz prošlosti nisu bili nezavisni, ni današnji služitelji ne bi trebalo da budu nezavisni. Svako mora da zavisi od onoga što je Bog već rekao. Niko nije u stanju da iznosi bilo kakvo otkrivenje izvan okvira Biblije.
Neka Božija deca gaje ogromno neshvatanje u pogledu Starog i Novog zaveta. Oni misle da su ti zaveti protivrečni; na zakon i milost gledaju kao na suprotnosti. Da li su oni zaista takvi? Puko čitanje Poslanica Rimljanima i Galatima otkriva nam posebno da su Stari i Novi zavet jedno. Koliko je mnogo onih koji pogrešno procenjuju da se Božiji način ophođenja s ljudima razlikuje od Starog i Novog zaveta, da On postupa drugačije pod zakonom i milošću. Ono što ne shvataju to je da je Novi zavet napredovanje, a ne protivljenje Starom zavetu; tako je i sa milošću u odnosu na zakon. Novi zavet je nastavak, kao i proširenje Starog zaveta. Ovo dvoje nije ni najmanje protivrečno.
Pavle nas podseća da milost ne započinje sa Novim zavetom. Čitajući Poslanicu Galatima saznajemo da je u vreme kada je Bog pozvao Avraama „obećanje“ već postojalo. Drugim rečima, Bog je Avraamu propovedao evanđelje da će Hristovim dolaskom cela zemlja biti blagoslovena. Od zakona nije bilo ni traga. Poslanica Galatima jasno ukazuje na to da ono što je Bog dao Avraamu nije zakon, nego obećanje koje je evanđelje (Gal. 3:8). Prema Poslanici Galatima, današnje evanđelje zasnovano je na evanđelju koje je izrečeno Avraamu; naš blagoslov je zasnovan na Avraamovom blagoslovu; obećanje koje imamo danas vodi poreklo od Božijeg obećanja datog Avraamu; pa čak i Hristos koga primamo je Avraamovo seme. Pavle nam pokazuje da Stari i Novi zavet čine pravu liniju.
Zašto je onda, mogli bismo da se pitamo, zakon uopšte dat? „Pa je poradi prestupa dodat“ (Gal. 3:19). Bog je najpre čoveku dao milost i evanđelje. Ali nakon što je čovek pao, nije mogao da kaže šta je greh, pa stoga nije mogao da primi milost i evanđelje. Zatim je dodat zakon da se osudi greh da bi čovek mogao da bude učinjen zajedničarem Božijeg evanđelja i obećanja. Ovo je suština Poslanice Galatima. Drugačije rečeno: Bog nam nije jednom dao milost, a drugi put zakon; niti je dao Svoje obećanje, a zatim je neko vreme zahtevao rad. Božije delo od početka do kraja se nikada nije promenilo. Stoga nam Poslanica Galatima pokazuje da milost koju danas primamo nije nešto novo, nego je to ista ona milost koju je Avraam primio. Postali smo Avraamova deca, pa danas nasleđujemo milost i obećanje koje je Bog dao Avraamu. Tako da prvo ide obećanje, zakon je u sredini, pa onda sledi završeno Hristovo delo – svi oni predstavljaju jednu pravu liniju. Božija reč je jedna, a ne dve, i progresivne je prirode.
Bog je prvo dao obećanje Avraamu, a kasnije je Izrailjcima dao zakon. Da li je ovo protivrečno? Nikako. To se zapravo javlja progresivno. Danas nam je Bog dao milost. Postoji li razlika? Ne, to je kretanje u napred. Božiji način sa ljudima postaje sve jasniji. Obećanje koje je Bog dao Avraamu ne može da se poništi zakonom datim četiri stotine i trideset godina kasnije. Zakon koji je dat kasnije ne poništava obećanje, nego ga naprotiv ispunjava, jer ljudi mogu da prihvate obećanje tek nakon što spoznaju svoje grehe. Ali sada nas je Bog sve držao pod nadzorom zakona da bismo prihvatili milost koja dolazi od Sina koga je Otac poslao. Kao što je Stari zavet progresivan, tako i Novi zavet ide dalje i takođe je progresivan. Novi zavet nije u suprotnosti sa Starim. Božija reč je jedna. Kasnija služba reči bi samo trebalo da uveća pređašnje Božije otkrivenje.
Današnji služitelji reči moraju da znaju ono šta je Bog rekao i u Starom i u Novom zavetu. Očigledno je da su služitelji reči koji su napisali Novi zavet bili upoznati sa Starim zavetom. Današnji služitelji reči moraju da budu dobro upoznati sa oba zaveta. Poznavajući reči svojih prethodnika, u stanju smo da izgovorimo ono što je u skladu sa ova dva Zaveta. Nećemo govoriti nezavisno. Bog nam ne stavlja dodatnu reč u usta; On samo daje novo svetlo onome što je već rekao u Starom i Novom zavetu da bismo mogli da stanemo pred ljude i prenesemo im Njegovu reč.
Kad god počnemo da govorimo, trebalo bi da već posedujemo mnoge starozavetne i novozavetne reči. Kada je prva grupa starozavetnih služitelja reči ustala da govori, oni nisu imali Božiju prethodnu reč. Međutim, kada se pojavila druga grupa, mogli su da citiraju ono što je prva grupa rekla – ali ništa više od toga. Generacija za generacijom, grupa za grupom neprestano niču da služe Božiju reč. Ono što mogu da citiraju da potkrepe svoje reči povećava se količinski, jer su mnoga govorenja proizišla od Boga. Možemo da kažemo da danas imamo najbogatiji zalog Božije reči. Ali da bi bio služitelj Njegove reči, čovek mora barem da bude upoznat sa Biblijom da bi mogao delotvorno da je upotrebi. Ako neko nije upoznat sa Svetim pismom i nije video novo svetlo u njemu, reč koju govori je bez osnova. Ako bude govorio pogrešno, on toga neće biti svestan. Stoga moramo dobro da poznajemo Bibliju, inače će biti teško da se bude služitelj Božije reči.
Ističemo da služitelj reči mora da bude upoznat sa Biblijom. Ako ne čujemo ono što je Bog govorio u prošlosti, nemamo načina da dobijemo otkrivenje. Otkrivenje se rađa iz prethodnog otkrivenja – nikada nije dato izolovano. Bog najpre stavlja svoje otkrivenje u reč koju je prethodno izgovorio, zatim Božiji Duh prosvetljuje tu reč i uvećava otkrivenje. Tako se proces nastavlja. Ovo je put otkrivenja. To nije svetlo koje je dato nezavisno, već je svetlost koja dolazi iz reči i vremenom se njen sjaj povećava. Ovo je Božije otkrivenje. Bez prošlog otkrivenja, Božije svetlo nema osnove za delovanje. Božije otkrivenje danas ne može biti dato na isti način kao u slučaju prvog otkrivenja. Kada je Bog dao otkrivenje prvom čoveku, progovorio mu je a da ovaj nije imao bilo kakvu prethodnu pozadinu u vezi sa tim. Međutim, u reči koju danas imamo, On govori samo na osnovu onoga što je već rekao. Sva njegova naknadna otkrivenja proizlaze iz onog prvog.
Treće
Psalam 68:18 je starozavetni odlomak o darovima koji će se izliti na ljude prilikom vaznesenja Gospoda Isusa. Kada je Pavle napisao prvo i četvrto poglavlje Poslanice Efescima, on je izveo svoju propoved iz ovih odlomaka. U Efescima 1 on govori o Hristu koji je vaznet na nebo i postavljen da sedi s desne strane Boga Oca (Ef. 4:20-21). U Efescima 4 on opisuje kako je Hristos prilikom Svog vaznesenja izveo mnoštvo zarobljenika i obdario ljude (Ef. 4:8). Gledajući unazad, otkrivamo da je Petar na dan Pedesetnice rekao istu reč: „Podignut tako Božijom desnicom on je primio od Oca obećanog Duha Svetoga i izlio ovo što gledate i slušate“ (Dela 2:33). Dakle, izlivanje o kome je Petar govorio na dan Pedesetnice i darovi za izgradnju crkve koji proizlaze iz vaznesenja o kome je Pavle govorio, potiču iz razumevanja svetlosti u Psalmu 68. Bog nije neposredno dao Pavlu svetlost; naprotiv, dao mu je svetlost koju je sačuvao u 68. Psalmu. Da bi se to svetlo dobilo, čovek mora da bude upoznat sa 68. Psalmom.
Poslanica Jevrejima nam vešto objašnjava mnoge prinose i pokazuje nam da je Gospod Isus taj prinos. Ako neko nije upoznat sa starozavetnim žrtvama, kako može da shvati Hrista kao tu žrtvu? Božije svetlo je skriveno u starozavetnim prinosima. Pisac Poslanice Jevrejima je znao za otkrivenje u Starom zavetu; u suprotnom ne bi mogao da napiše Poslanicu Jevrejima. Božija svetlost stavljena je u Stari zavet; to znači da je stavljena u Avraama, Isaaka, Jakova, Josifa, Mojsija, Isusa Navina, Samuila, Davida i Solomona. Ako ne uspemo da vidimo ove ljude, nećemo videti svu tu svetlost. Na primer, svetlost se nalazi u sveći. Kako može da bude svetlosti bez sveće? Svetlost se prikazuje kroz lampu i svećnjak, a bez njih ne može da bude ni svetlosti. Moramo da vidimo da su Stari i Novi zavet tamo gde Bog stavlja Svoju svetlost. Nećemo moći da zadovoljimo današnju potrebu ako ne poznajemo reč u ovim zavetima. Da ponovimo, Božija reč je jedna; u nju Bog stavlja svoju svetlost koja neprestano sija.
Avraam „poverova Gospodu i on mu to uračuna u pravednost“ (SSP). Ovo se nalazi u 1. Mojsijevoj 15:6. Ova reč se tri puta koristi u Novom zavetu – u Rimljanima 4, Galatima 3 i u Jakovu 2. Reč koja je jednom izgovorena u Starom zavetu tri puta se ponavlja u Novom zavetu. U ovoj izjavi postoje tri ključne reči: verovati, uračunati i pravednost. Bog najpre daje Svoju reč u Starom zavetu; u ovoj reči je skriveno Božije svetlo. Kada je Pavle pisao Poslanicu Rimljanima naglasio je izraz „uračunati“; ko veruje Bog ga smatra pravednikom. Pišući Poslanicu Galatima, on je ponovo citirao istu izjavu, ali ovog puta je njegov naglasak bio drugačiji, jer je podvukao izraz „verovati“ – verovati za pravednost. Ali dok je Jakov govorio, on nije uzeo reč uračunati, niti reč verovati; umesto toga on je uzeo izraz „pravednost“ – osoba je propala bez pravednosti. Otuda Božija svetlost svetli u tri različita pravca. Ona sija sa tri različite tačke. Da Pavle nikada nije pročitao 1. Mojsijevu 15, da je zaboravio ono što je pročitao ili da je pročitao a da nije primio nikakvo otkrivenje, onda bi ta reč sigurno bila izgubljena. Ako neko bude nemaran prema Božijoj reči u Svetom pismu, neće biti osposobljen da bude služitelj Njegove reči.
Služitelj reči mora da bude u stanju da otkrije mnoge činjenice u Bibliji – što više to bolje. On mora da istražuje osetljive delove Božije reči. Božije svetlo se dobija tako što se prvo uđe u Božije činjenice – bez biblijskih činjenica ne postoji način da se dobije svetlost. Kako može da bude svetlosti bez lampe? Ako lampa nije upaljena, kako svetlost može da se manifestuje? Potrebna nam je prethodno izgovorena reč u Bibliji da nam pomogne u izgovaranju Božije reči.
Drugi primer je u Avakumu 2:4: „Pravednik će od vere svoje živ biti.“ Ovo se takođe citira tri puta u Novom zavetu: u Rimljanima 1, Galatima 3 i u Jevrejima 10. Takođe ima tri ključne reči: Pravednik, vera i život. Rimljanima 1 stavlja naglasak na „pravednika“ – pravednik će živeti od vere. Galatima 3 ističe „veru“ – čovek može da živi samo verom. Jevrejima 10 uzima reč „živeti“ – verom će pravednik živeti. Bog ponovo stavlja svoju svetlost u Stari zavet, ali je oslobađa u Novom. Svetlost se jednom, dva i tri puta oslobađa rečju u Bibliji. Stoga je nesumnjivo utvrđeno da je otkrivenje svetlost koja sija iz reči koju je Bog ranije izgovorio. Ona nikad nije nezavisna, ali uvek ima svoj temelj.
Četvrto
Kao što smo ranije pomenuli, Novi zavet ne sadrži ništa novo osim onog što se odnosi na tajnu tela – sastavljenog od neznabožaca i Jevreja – kako je to opisano u Poslanici Efescima. Novi zavet je proširenje Starog zaveta. Vodeće pravilo ovde glasi: Bog stavlja Svoju svetlost u Svoju reč. Stoga moramo da učimo i znamo više o Božijoj reči koja je već data i zabeležena u Svetom pismu. Ne može se uzeti zdravo za gotovo da oni koji su se već prilično upoznali sa Biblijom mogu da budu i Božiji služitelji reči, isto tako i mi još manje ako nismo u potpunosti upoznati sa Biblijom! Ne možemo da budemo lenji po pitanju poznavanja Svetog pisma. Moramo da tražimo duhovno razumevanje; jer samo poznavanje pisma nije dovoljno. Moramo da pročitamo prethodno datu Božiju reč pred Gospodom, tražeći svetlost da bi Knjiga bila prosvetljena. O, kad bi već izgovorena reč mogla ponovo da progovori u nama. Samo ovo je delotvorno. Gde možemo da nađemo Božiju svetlost ako to nije u Njegovoj već izgovorenoj reči koja se nalazi u Bibliji? Današnja reč je skrivena u novozavetnoj reči, kao što je novozavetna reč skrivena u starozavetnoj reči. Kao što je reč apostola izvedena od Mojsija i proroka, tako i naša reč potiče od apostola. Moramo da naučimo kako dobiti reči iz apostolske reči.
Sva današnja otkrivenja su jednostavno svetlost ponovo dobijena od reči iz prošlosti. Na početku Bog je dao Svoju reč; nakon toga je to reč koja rađa reč. Glavno pravilo u naše doba je da mi dobijemo reč iz onoga što je nekad bilo izgovoreno i pri tom nastojimo da nešto kažemo. Ako ne možemo da dobijemo reč iz reči koja je već data, onda ne možemo da budemo služitelji reči. Moramo da pristupimo Božijoj reči kao što su to činili apostoli, a ne kao književnici i fariseji. Moramo da vidimo svetlost u reči iz prošlosti, a ta reč mora da rodi još reči. Bog je stvorio prvo zrno pšenice; od ovog početnog zrna nastala su sva druga zrna. Prvo zrno je dalo mnogo zrna – od jednine do množine. I proces se nastavlja. Prvo je došlo od Boga; bilo je stvoreno, jer nikada ranije nije postojalo.
Isto načelo se može primeniti i na Božiju reč. Bog je stvorio prvu reč, jer nije imala prethodnika. Ova reč je potom proizvela mnogo sledećih reči koje su se nastavile. Generacije su prolazile sa rečju koja postaje sve jasnija. Ona se veoma uvećala. Kao što danas ne možemo da očekujemo da će Bog stvoriti novo žito za sejanje, tako ni mi ne možemo da čekamo da On stvori novu reč. Naše reči dobijamo iz prethodno izgovorene Božije reči; dobijamo svetlost u već datoj svetlosti; otkrivenje primamo iz jednom već pokazanog otkrivenja. Ovo je put za današnjeg služitelja Božije reči. Svako ko prekrši ovo načelo pada u jeres.
Dragi moji, ne prihvatajte bez izuzetka one koji tvrde za sebe da su apostoli ili proroci. Znamo da je jeretik i đavo svako ko zaobilazi Božiju reč. Ozbiljna greška može da nastane neopreznim govorenjem. Današnja svetlost je uključena u već dato svetlo, današnja reč je skrivena u prethodno izgovorenoj reči, a današnje otkrivenje se podrazumeva u jednom već pokazanom otkrivenju. Ispravno je ono što proizlazi iz Biblije; pogrešno je ono što ne dolazi iz Biblije, nego iz nekog drugog izvora. Današnja reč mora da potiče od prethodne reči. Ovo nije dan stvaranja. Načelo za današnje vreme je načelo rađanja. Otkrivenje rađa otkrivenje, svetlost rađa svetlost, a reč rađa reč. Učimo se korak po korak, s nadom da ćemo postepeno imati službu reči.
