Напоменули смо да данашњи служитељи Божије речи не смеју да говоре независне речи – речи које нису у оквиру Библије. Све оно што Бог говори касније засновано је на Његовим ранијим изјавама. Новозаветне речи потичу од речи Старог завета, док су данашње речи утемељене и на Новом и на Старом завету. Божија реч је жива и органски једно. Ако неко, пошто му нису познате речи Старог и Новог завета не успева да формира органско јединство са оним што је Бог претходно рекао, покушавајући да говори независно, он без сумње заступа јерес – ђаволову доктрину. Упркос томе, Бог и данас има служитеље Своје речи; нико од њих не говори немарно и без прописне основе.
Сада ћемо поћи даље да бисмо видели да речи које ови служитељи говоре нису само укорењене у ономе што је Бог претходно рекао, него да је Он те речи и протумачио. Служба речи захтева Божије тумачење као и Божију писану реч. Саме Његове претходно забележене речи нису довољне. Онај ко се у прошлости држао онога што је Бог изговорио није нужно оспособљен и да преда Божију реч. Онај ко је упознат са Старим заветом није аутоматски оспособљен за писање Новог завета; нити је неко ко је добро упућен у Нови завет обавезно способан као служитељ данашње речи. На основу Божије забележене речи мора да постоји Божије тумачење. Бог мора да објасни своју претходну реч Свом служитељу; иначе неће бити службе речи.
Као што морамо да одбацимо све речи које су без темеља, тако не можемо да прихватимо ни било шта што не произлази из Божијег тумачења. Само је Бог у стању да објасни оно што је раније рекао. Не би требало да се ослањамо на своје добро памћење, своју оштроумност и на марљиво проучавање Библије. Није то онај који може напамет да издекламује сто педесет псалама који може и да говори о псалмима, нити је онај који зна Песму над Песмама који је способан да о томе држи предавање. Човек може да запамти сва Исаијина пророчанства или да веома јасно сагледава Данилову књигу с обзиром на то да је на њеном проучавању провео пет или десет година; но ипак такав човек не постаје аутоматски оспособљени излагач било којих од тих списа. Не само да би требало да знамо да нико не може да проповеда Божију реч ако се такво проповедање не заснива на ономе што је Бог већ рекао у прошлости, него би требало да схватимо да нису сви који имају библијско утемељење обавезно и служитељи Божије речи. Онај ко не говори по ономе што је Бог претходно рекао, несумњиво је одбачен; али и онај ко тако говори, можда ипак неће бити прихваћен. Испочетка је било много књижевника и фарисеја који су били добро упућени у Стари завет, али нико од њих није постао служитељем речи. Данас је могуће да добро познајемо Библију, а да ипак не будемо служитељи речи. Служитељ је онај који има Божије тумачење као и Божију реч. Он мора да има основу за своје излагање као и за тумачење.
Како Бог тумачи Библију? Како Он објашњава речи Старог завета новозаветном служитељу? У Новом завету постоје најмање три различита начина тумачења: 1) пророчко тумачење, 2) историјско тумачење и 3) свеобухватно тумачење. Када новозаветни служитељи проучавају старозаветне речи, они ће приступити Светом писму из ових различитих углова – они траже од Светог Духа тумачење пророчких речи, историјских записа, или свеобухватних порука.
Пророчко тумачење
Илуструјмо ову методу тако што ћемо видети како је Матеј писао своје Еванђеље.
Свети Дух је контролисао Матеја у његовом казивању приче о Господу Исусу. У првом поглављу он цитира Исаију 7: „Гле, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил.“ У тренутку писања свог Еванђеља, Свети Дух је просветлио Матеја овим речима из Старог завета. Није губио време покушавајући да дође до неког тумачења Старог завета. Као цариник, Матеј можда није читао много светих рукописа, али мора да је након тога много читао. Свети Дух му је донео у сећање речи из Исаије. Али шта је значила ова реч? Било је потребно да Свети Дух протумачи ту реч као ону која указује на рођење Господа Исуса. Одсада ће Бог бити са нама. У прошлости, Бог није био са нама; али сада, доласком Господа Исуса, Бог је са нама. Ово је тумачење од Светог Духа. Само Дух одређује значење Божије речи.
У Матеју 2:15, Матеј се позива на Осију 11:1. Летимично читање Осије можда неће оставити утисак да указује на Господа Исуса, али Свети Дух је објаснио Матеју да је тако.
Опет, у Матеју 2:18 цитирају се речи из Јеремије 31:15: „Глас у Рами чу се, плач и јаук многи; Рахиља оплакује своју децу, и неће да се утеши, јер их више нема.“ Ми то не бисмо знали – да Свети Дух није дао Своје тумачење – да су те речи у Јеремији пророковале о томе како је Ирод намеравао да убије Исуса.
Поглавље 3 цитира Исаију 40:3: „Глас онога што виче у пустињи: припремите пут Господњи, поравнајте стазе његове.“ Како бисмо знали да се ово односи на Јована Крститеља да Свети Дух то није објаснио Матеју?
Записујући путовање Господа Исуса у Кафарнауму поред мора на територији Завулона и Нефталима (Матеј 4:13-16), Матеј је употребио речи из Исаије 9:1: „Да се испуни што је рекао пророк Исаија: ‘Земља Завулонова и земља Нефталимова, према мору, преко Јордана, Галилеја многобожачка, народ који седи у тами виде велику светлост, и онима што седе у земљи и сенци смрти, њима светлост сину’.“ Ко би помислио да Исаија 9 говори о Господу Исусу? Али Свети Дух је то тако протумачио и Његовим тумачењем схватамо да то говори о Господу Исусу. Тако смо показали да је служитељу Божије речи потребно тумачење од Светог Духа, као и Божија претходна реч. Без Његовог тумачења Библија је запечаћена; не може да послужи као основа за даљу беседу.
У 8. поглављу запажамо да је Господ Исус излечио многе болесне и изгонио демоне из опседнутих. Матеј је узео речи из Исаије 53:4 рекавши: „Да се испуни што је рекао пророк Исаија: ‘Он узе наше слабости и понесе болести’“ (Матеј 8:17). Исаијине речи су биле разјашњене Матеју и постале су основа за беседу. Само разјашњено Свето писмо даје некоме службу речи.
У Матеју 12:10-16 забележено је да је Господ Исус поново излечио болесне. У суботу је видео човека са осушеном руком и наредио му да је испружи. Човек је испружио руку и она је опет постала здрава као и друга. Господ се уклонио из гомиле. Многи су Га следили и Он их је све излечио. Међутим, наредио им је да Га не објављују. Након тога писац Еванђеља одмах цитира речи из Исаије 42:1-4 на следећи начин:
„‘Гле слуга мој кога сам изабрао, љубимац мој који је по вољи моје душе. Ставићу Дух свој на њега, и он ће јавити правду народима. Неће се препирати нити викати, нити ће ко чути гласа његова по улицама. Трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити, док не доведе правду до победе. И народи ће се уздати у његово име’“ (Матеј 12:18-21).
Тумачење од Светог Духа спаја ова два одломка из Исаије 42 и Матеја 12. Свети Дух је дао објашњење и Матеј је постао служитељ речи.
Следствено томе, у служби речи неопходно је имати тумачење од Светог Духа – тумачење које обични људи не разумеју и које нису разумели ни фарисеји ни књижевници. Сам Бог даје тумачење и чини човека служитељем Своје речи. Као служитељ Божије речи, Матеј није говорио произвољно. Своје речи је засновао на Старом завету. Али како? Пре него што је узео старозаветне речи као основу за оно што је говорио, прво је морао бити добро упознат са њима, а затим му је дато тумачење или откривење Светим Духом. Стога се служба речи заснива на библијској Божијој речи онако како је Свети Дух тумачи. У Еванђељу по Матеју има много цитата из Старог завета, неке од њих наводи сам Господ Исус. Али горе наведене одломке је говорио искључиво Матеј. Често је говорио да је то и то испунило Исаијино пророчанство или да је нешто друго испунило речи неког другог пророка. Од великог је значаја када се открије да онај који је по образовању био цариник цитира толико старозаветних речи. Иако није одгајан као књижевник, нити је био образован као што је био Павле, он је ипак имао службу речи.
Матеј је још једном говорио у 27. поглављу. Господ Исус је ускоро требало да оде са овог света; Јуда се обесио; а првосвештеници су се саветовали да купе лончареву њиву од новца за издају. Матеј је записао следеће: „Зато се она њива до данас зове Крвна њива“ (Матеј 27:8). Запазимо нарочито да је ово било Матејево сопствено мишљење. Међутим, одмах после тога рекао је следеће: „Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија: ‘И узеше тридесет сребрника, цену процењенога, кога проценише синови Израиљеви, и дадоше их за лончареву њиву, како ми нареди Господ’“ (Матеј 27:9-10). Он је изјавио да је овај догађај испуњење онога што је Јеремија рекао. Тешко да бисмо ми извели такав закључак, ипак је Дух Божији дао Матеју такво тумачење, па је он био у стању да донесе такав суд. Матеј је имао службу речи.
Историјско тумачење
1. Тимотеју 2:13-14 помиње причу о Адаму и Еви: „Јер је прво (створен) Адам, затим Ева. И Адам не би преварен, а жена преварена учини преступ.“ Сатана није непосредно кушаo Адама, него Еву. Сатана је искушао Еву, а Ева Адама. Као што је Ева пала у грех када је Сатана искушао, тако је и Адам пао у грех када га је Ева искушала. Стари завет само бележи ову чињеницу, али у Новом завету Свети Дух то објашњава показујући нам да ниједна жена не сме да буде глава нити да има ауторитет над мушкарцем. У догађају који је пред нама укључено је основно начело. Грех је на свет увела жена која се окренула да постане глава. Ово је заиста део историје. Али откривање такве историјске чињенице чини основу службе речи.
Износећи причу о Авраму, Павле је у Римљанима 9 цитирао речи из 1. Мој. 21: „У Исааку назваће се твоје потомство“; „Доћи ћу у ово време и Сара ће имати сина“ (Рим. 9:7, 9). То су историјски догађаји забележени у Старом завету. Али Свети Дух их је објаснио Павлу тако да је апостол сада схватио да нису сви који потичу из Израиља обавезно и припадали Израиљу – будући да нису сви Авраамови потомци Авраамова деца само зато што су и његови потомци. Само они који су рођени од Саре сматрани су Авраамовим потомцима. Исак је рођен из обећања и само је он био Авраамов потомак. На сличан начин су и они који верују у Господа Исуса. Пошто су рођени од Божијег обећања, они сами постају Божија деца. Свети Дух је тако открио историју како је Авраам родио Исака, па је Павлу дата служба Божије речи. Да је Павле само прочитао причу о Аврааму и Сари, без тумачења од Светог Духа, те речи би остале само прича и Павле не би имао службу речи њиховим посредством.
Прича о Исаку је још јасније објашњена у Посланици Галатима. „Ако сте пак ви Христови, онда сте Авраамово потомство, наследници по обећању“ (Гал. 3:29). „А ви сте, браћо, деца обећања као Исаак“ (Гал. 4:28). То су биле Павлове речи као човека који је имао службу речи. Његове речи изведене су из догађаја који се одиграо у Старом завету. Свети Дух му је протумачио тај део историје, откривши Павлу тајну „обећања“. Где је била ова тајна? Ово се десило у 1. Мој. 18:10, Господ је рекао: „Догодине у ово доба (на пролеће) опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина.“ Ово је било Божије обећање – не данас, него наредне године. Стога је Исак био рођен из обећања. Сви смо, попут Исака, рођени из обећања. Ово је јасно. Разлог зашто је Павле могао да нам пружи Божију реч био је тај што му је Свети Дух објаснио ову старозаветну реч. Тумачење Духа није потребно само за пророштво; историја такође захтева објашњење. Целокупној историји Старог завета потребни су такви коментари.
Још једна ствар је сасвим јасна у Галатима 3: „Браћо, људски говорим: нико не поништава ни људски пуноправни тестамент, нити му што додаје“ (Гал. 3:15). Павле је овим хтео да каже да не само у божанским, него чак и у људским пословима воља која је једном потврђена не може да буде поништена, нити може нешто да јој се дода. „А обећања су речена Аврааму и његовом потомству. Не каже: ‘и потомцима’, као многима, него као једном: ‘и твом потомку’, који је Христос“ (Гал. 3:16). Запазите колико је Павле био опрезан човек. У 1. Мојсијевој, Бог је рекао Аврааму да ће благословити народе на земљи посредством његовог потомства. У Посланици Галатима Дух Божији је то још прецизније објаснио Павлу. Реч „потомство“ или „семе“ на хебрејском је у једнини. Откривање ове једне речи дало је Павлу разумевање. Бог није хтео да благослови народе многим Авраамовим семеном. Јер ако је ово значење, онда је Божија милост искључиво за Јевреје, и само Јевреји могу да шире благослове по целом свету. Оно што је овде речено је семе или потомство у једнини, то јест Христос, јер ће једино Његовим посредством благослови доћи на сву земљу. Чињеница је прилично једноставна: разлика се налази у томе да ли је у једнини или у множини; па ипак се у овој једноставној чињеници крије веома важна истина. Свети Дух је тај који је Павлу изложио тако једноставну чињеницу и учинио га служитељем речи.
Споменимо још једну ствар. Авраам је поверовао Богу и према томе то му се урачунало као праведност. То је забележено у 1. Мој. 15. Павле нам сада кроз овај запис показује да Бог не сматра човечију праведност његовом праведношћу, него човечију веру сматра његовом праведношћу. Ово је Павлова служба. Он нам данас показује да је начин на који је Авраам био оправдан начин на који ће бити оправдани сви његови потомци. Као што је Авраам оправдан вером, тако су Авраамова деца сви они који су на исти начин оправдани. Запис из 1. Мој. 15 више је од историјске чињенице; он поред тога укључује начело оправдања вером.
Схватимо да је Стари завет са својом историјом вредан колико и старозаветно пророштво. Неки могу да мисле да су библијска пророштва, закони и учења веома вредни, али сматрају да је њихова историја само прича. Али треба запамтити да су историјске чињенице изнесене у Светом писму подједнако Божија реч. Ако је Библија поверена неком невернику, он може да изабере Приче Соломонове а да одбаци 1. Мојсијеву. Али знамо да су пророштва, учење, закони и историја записани у Старом завету Божија реч. Његова реч је једно, а унутрашње начело је такође једно. Оно што је речено кроз историју је Божија реч колико и оно што се говори кроз пророштва. И једно и друго захтева тумачење Светог Духа. Многе новозаветне истине и откривења изведени су из откривања старозаветне историје. У Павловој служби откривамо да му понекад Свети Дух открива старозаветна пророштва, док му у другим приликама открива старозаветну историју.
Свеобухватно тумачење
Бог посебно користи свеобухватно тумачење у служби Његове речи. Погледајмо како је Петар служио Божију реч на дан Педесетнице. Тог дана догодило се нешто дивно – дошло је до изливања Светог Духа и дарови су били подељени. Човек је говорио у језицима и говорило се много језика. Сто двадесет људи примило је оно што Израиљци никада раније нису примили. Раније је Свети Дух могао да сиђе на једног или два пророка, или чак на групу пророка. Па ипак, на тај дан Педесетнице свих сто двадесет људи било је испуњено Духом као да је опијено новим вином. У то време Бог је јасно дао кључ од неба у Петрове руке. Од једанаест апостола, он је непогрешиво био на челу. Искористио је прилику да сведочи. Петар је устао и рекао Јеврејима шта се догодило. Објаснио је догађаје који су се десили тога дана и охрабрио своје слушаоце да и сами приме исто. Петар је тог дана био служитељ речи. Примио је речи од Бога – и то не само из једног већ из три дела Светог писма. Груписањем та три дела, светлост је почела да сија. То није била анализа, већ синтеза. Бог му није објаснио само једну ствар; него је спојио три дела Светог писма и тако открио Своју мисао.
На тај дан Педесетнице, Петар је своју поруку засновао на Јоилу 2, Псалму 16 и Псалму 110. Свети Дух је спојио та три одломка и објаснио их Петру, пружајући тако светлост људима. Дакле, то указује да када неко служи да не мора да се ограничава само на један одломак. Често Свети Дух објашњава заједно неколико одломака. У данашњој служби ово свеобухватно тумачење игра важну улогу.
На пример, у Старом завету су постојала четири предмета које су људи несебично обожавали: златно теле, бронзану змију, Гидеонов оплећак и Михејев изрезбарени лик. Ако желите да саопштите поруку о незаконитом обожавању, можете да спојите ова четири догађаја у Старом завету и да их прокоментаришете. Многа питања се решавају на овај начин.
Петар је узео овај свеобухватан правац на дан Педесетнице. Користио је Јоила 2 да говори о изливању Светог Духа, Псалам 16 да говори о васкрсењу Господа Исуса и Псалам 110 да говори о Његовом вазнесењу. Он је спојио та три одломка, рекавши да је Господ Исус васкрсао, да се након васкрсења вазнео на небо и да је изливање Светог Духа, чему су његови слушаоци сада били сведоци, резултат Његовог вазнесења. Пошто је васкрснут из мртвих, Господ мора да се вазнесе на небо. Смрт нема силу да га задржи, отишао је к Оцу, чекајући да његови непријатељи постану подножје Његовим ногама. Небески Отац Га је одмах прославио, а изливање Светог Духа тога дана био је доказ тог прослављања. Пошто му је Дух изложио ова три одломка, Петар је могао да говори са ауторитетом.
У Књизи Дела апостолских можемо да нађемо неколико порука чије су речи свеобухватне природе. Иако је само неколико речи поруке забележено у 3. поглављу, она ипак повезује 5. Мојсијеву и 1. Мојсијеву Књигу. У седмом поглављу Стефан је имао врло посебну службу речи. Говорио је са великом силом, али је ретко објашњавао. Он је само испричао историју Старог завета, почевши од Авраамовог позива у 1. Мој. 12, затим се дотакао Мојсијевог периода у Египту, па завршио побуном Израиљаца у пустињи. Говорио је од 1. до 2. Мојсијеве, и од 2. до 5. Мојсијеве, цитирајући при том Амосове и Исаијине речи у свом говору. Дао је мало тумачења, а ипак је његова порука изазвала толики гнев код његових слушалаца да су га каменовали до смрти. То нам показује да посебна служба речи не захтева много објашњавања; све што је потребно то је разврставање и низање чињеница једне за другом. Стефанова порука је била истиснута из његовог духа, па је стога била неодољива. Као што је записано у 13. поглављу, док је проповедао у Антиохији писидијској, Павле је цитирао из 1. Самуилове 13, 89. псалма, 2. псалма, Исаије 55 и 16. псалма, завршивши речју из Књиге пророка Авакума. На основу ових свеобухватних речи, он је извео закључак својим слушаоцима, да морају да приме Исуса Назарећанина као свог Спаситеља.
Од три различита начина тумачења која смо споменули, посебан нагласак бисмо ставили на свеобухватан начин. Посланица Јеврејима је писана на овај начин, а исто тако и Посланице Римљанима и Галатима. Када је Свети Дух упутио апостола на одређену тему, изабрао је бројне стихове из Светог писма и објаснио му их. Ово начело и даље управља данашњом службом Божије речи. Као што су Петар, Павле, Матеј и многи други апостоли служили речима којима их је Свети Дух научио из Старог завета, тако и ми данас имамо своју службу речи следећи оно чему нас Свети Дух учи како из Новог тако и из Старог завета. Апостоли никада нису говорили неопрезно, јер су увек говорили према тумачењу које је Свети Дух давао у вези са претходним Божијим речима. Данашњи служитељи речи треба да поштују исто правило. Ми данас говоримо оно што би Бог хтео да кажемо тако што имамо речи и Новог и Старог завета, и са њима тумачење од Светог Духа. Ово представља службу речи.
Међутим, нису сви који су у то време читали Стари завет могли да говоре као Петар, Павле или Матеј. Служба речи је дошла тек након тумачења од Светог Духа. Дух би просветлио једног од њих, објаснио му значење одређене речи, показао му чињеницу у старозаветној речи и указао на њену карактеристику.
Како су они у Новом завету имали службу речи, тако и ми данас морамо да имамо такву службу. Ако желимо да будемо служитељи Божије речи, морамо пажљиво да читамо писану Божију реч, и то не само главом, него очекујући од Духа Господњег да нам открије шта карактерише Његову реч коју можемо да узмемо из чињеница и примимо тумачење. Када служитељ речи говори, он мора да говори на основу предзнања. Никада не говори без основа, нити сматра довољним познавање прошлих Божијих речи. Он увек тражи тумачење од Светог Духа.
Не заборавимо да би служба речи у наше време требало да буде богатија од оних који су писали Нови завет. То не значи да ми данас видимо више од њих. Библија је завршена када је написана Књига Откривења. Објављене су све Божије истине – највише и најдубље. Како онда можемо да кажемо да би данашње служење речи требало да буде богатије? Тако што је Павле имао на располагању само Стари завет као основу свог излагања речи, али ми поред Старог завета имамо у рукама Павлове и Петрове списе, као и списе других новозаветних писаца. Павле је у руци имао само тридесет девет књига, али ми имамо шездесет и шест. Отуда би наша служба требало да буде богатија у речима. На располагању имамо више материјала за Божијег Духа – више могућности за Божијег Духа да их објасни. Стога наша служба не би требало да буде сиромашнија него богатија.
Морамо пажљиво да проучавамо Библију; такође нам треба и Свети Дух да нам Он тумачи Библију. У прошлости су многи проводили време проучавајући Библију и Свети Дух им је дао много светла. Неки су приметили разлике у речима, попут разлике између „Христа“ и „тог Христа“, „закона“ и „тог закона“, „вере“ и „те вере“. Други су открили да је пре свог васкрсења Господ Исус „Исус Христос“, али да је након тога Он „Христос Исус“. Нигде у целој Библији нема израза „у Исусу“; него увек „у Христу“.
Требало би да дозволимо Господњем Духу да нам говори и покаже колико је Библија тачна. Нико не може немарно да мења реч Библије, чак ни заменице. Сваки пут када се помене крв, она се односи на откупљење; али сваки пут када се користи крст, то се односи на поступање са човечијим „ја“. „Распет на крсту“ говори о поступању са старим створењем; „ношење крста“ говори о поступању са нашим природним „ја“. Никада нема забуне. Забуна долази од нас, она није у Божијој речи. Што се тиче деловања Светог Духа, његово утврђивање и обликовање је унутрашње, док је дар спољашње природе. Све то нам доказује тачност Библије. Као што су писци Новог завета увидели тачност Старог завета када су им речи биле објашњене, тако ћемо и ми видети тачност и Новог и Старог завета када нам Дух Господњи протумачи своју забележену реч.
Бити служитељ речи не значи независно примити велико откривење које му никада раније није дато, него то значи увидети увећање светлости у речи коју је Бог већ изговорио. Неки служитељи су били пре Павла, а Павле и други апостоли су били пре нас. Шездесет и шест књига је већ записана Божија реч. Данашње откривење мора да се поклопи са откривењем које су примили они који су били пре нас. Данашње светло мора да буде једно са раније датим светлом. Данашња реч мора да буде сједињена са речју наших претходника. Ако је Павле постао тумач речи посредством тумачења од Светог Духа, и ми морамо да имамо Његово тумачење да бисмо могли да будемо служитељи речи. Божија реч се преноси с колена на колено; Његова реч рађа даљу реч. Нико не говори независно. Они који дођу касније виде више од њихових претходника. Бог је учинио нешто независно у првом човеку, али други човек следи првог и тако даље, док трећи следи другог и тако даље. Божија реч излази бескрајно; Његова реч рађа реч док не буде много речи. Данас имамо више речи него раније.
Ако је Бог милостив и милосрдан према нама, видећемо Његову претходну реч и бићемо служитељи Његове речи по овој основи. Служитеља је много, али реч је једна. Служитељи се подижу с колена на колено, па ипак све службе потичу од исте речи. Стога би они који дођу касније требало да затраже од Бога да им протумачи реч коју су изговорили њихови претходници како би се њихова реч спојила с највећом Божијом речју – Библијом – и да би се и сами придружили редовима многих служитеља. Основна истина се састоји у следећем: Једна реч, али много служитеља.
