Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo. Gledajte telesnog Izrailja: zar oni jedući žrtve nisu u zajednici sa žrtvenikom? Šta ja hoću time da kažem? Da li je meso žrtvovano idolima nešto ili da idol nešto predstavlja? Ne, nego što mnogobošci žrtvuju, demonima prinose na žrtvu, a ne Bogu. A ja neću da vi budete u zajednici sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i trpezi demonskoj. Ili da izazivamo Gospoda na zavist? Da nismo jači od njega?
1. Korinćanima 10:16-22
Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one noći kada je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za vas. Ovo činite meni za spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju. Ovo činite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju — dok ne dođe. Stoga ko nedostojno jede hleb ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju. Čovek neka ispituje samoga sebe, i tako neka jede od hleba i neka pije iz čaše; jer ko jede i pije, a ne pravi razliku između tela Gospodnjeg i drugog jela, sebi na sud jede i pije. Zbog toga su mnogi slabi i bolesni među vama, i dosta ih je umrlo. Kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo; a Gospod sudeći kara nas — da ne budemo osuđeni sa svetom. Stoga, braćo moja, kada se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugoga.
1. Korinćanima 11:23-33
U ovom poglavlju ćemo razmotriti Trpezu Gospodnju ili Večeru Gospodnju.
Gospod je uspostavio tu Večeru
Pogledajmo prvo kako je Gospod uspostavio tu Večeru. Ovo je Večera kojoj bi sva deca Božija trebalo da prisustvuju. Nju je Gospod Isus uspostavio one noći kada je bio izdan. Pošto je sledećeg dana bio razapet, to je bila Njegova poslednja noć na zemlji, kao i poslednja večera sa učenicima. Iako je jeo i posle svoga vaskrsenja, ovo je ipak bila Njegova poslednja večera, jer vaskrsli čovek može i da jede i da ne jede, onako kako mu se prohte.
Kako je došlo do te poslednje večere? Jevreji slave praznik koji se zove Pasha, i koji je služio kao sećanje na to kako ih je Bog izbavio iz egipatskog ropstva. Bog im je naredio da pripreme jagnje za svako domaćinstvo i da ga četrnaestog dana prvoga meseca uveče zakolju, a zatim krv stave na dovratnike i gornju gredu ulaznih vrata. Te noći je trebalo da jedu meso od jagnjeta sa beskvasnim hlebom i gorkim zeljem. Pošto su izišli iz Egipta, naređeno im je da u sećanje na taj dan, tu gozbu drže svake godine. Zato je za Jevreje pashalno jagnje nešto što se tiče prošlosti. Zbog Božijeg velikog oslobođenja, oni se sećaju tog velikog dana svake godine.
Desilo se da se noć pre smrti Gospoda Isusa, poklopila sa klanjem pashalnog jagnjeta. Nije bilo ničeg neobičnog u tome što je On jeo pashalno jagnje sa svojim učenicima, jer je to jednostavno bilo držanje praznika Pashe. Ali odmah zatim, Gospod je uspostavio svoju Večeru, što je podrazumevalo da On želi da mi učestvujemo u Njegovoj Večeri isto onako kao što su Jevreji jeli pashalno jagnje.
Poredeći ovo dvoje, vidimo da su Izrailjci držali Pashu zbog toga što su bili izbavljeni iz Egipta, a da i Božija deca danas prilaze Gospodnjem stolu zbog toga što su i ona oslobođena. Izrailjci su imali jagnje; mi takođe imamo Jagnje koje je Bog pripremio. Mi smo danas spaseni od sveta, i oslobođeni satanske sile, te smo u potpunosti postali Božija svojina. Mi držimo tu gozbu kao što su i Jevreji držali Pashu.
1. Večera je porodični obed
Šta večera predstavlja? Zašto to nazivamo Večerom Gospodnjom? Svuda u svetu je večera porodični obed. Često svi članovi porodice ne mogu da se okupe za ručak. U Judeji u podne, neki članovi porodice bi čuvali ovce, drugi bi bili u ribolovu, treći na njivi. Većina njih bi ručala napolju, pošto im je bilo nemoguće da idu kući na ručak. Dakle, ručak nije bio porodični obed. Ni doručak nije porodični obed, pošto ljudi razmišljaju o radu predstojećeg dana a ne o odmaranju. Osim onih koji su bolesni, ostali obično doručkuju na brzinu. Međutim, večera je najvažniji obed od ta tri svakodnevna obroka, pošto se za taj obed cela porodica, i mladi i stari okupljaju.
2. Večera isključuje misao o radu
Pošto završe svoj dnevni posao, ljudi više ne razmišljaju o poslu koji im predstoji – odmaraju se. Večera je vreme kada se cela porodica okupi da zajedno i natenane jede pošto je dnevni posao završen. Kada je uspostavio svoju sopstvenu večeru, naš Gospod je želeo da Njegov narod po celom svetu uvidi da je to zaista porodični obed u Božijoj kući. To nema nikakve veze sa radom. To je vreme odmora. Za vreme doručka i ručka čovekove misli su zauzete poslom; ali kad dođe vreme za večeru, sve je već posvršavano. Pošto je jeo, čovek se sprema za odmor. Božija deca bi trebalo da se okupljaju i učestvuju u Večeri Gospodnjoj sa sličnim osećanjem.
Dvostruko značenje Večere Gospodnje
1. Za sećanje na Gospoda
Osnovna misao Večere Gospodnje je spomen na Gospoda. Sam Gospod je rekao: „Ovo činite meni za spomen“ (1. Kor. 1:24b). On zna koliko smo zaboravni. Nemojte misliti da zbog toga što smo primili obilje blagodati i doživeli tako divno otkupljenje, nikada nećemo moći da zaboravimo. Dozvolite mi da vas podsetim da smo mi ljudi vrlo zaboravni. Zbog toga Gospod naročito želi da se opomenemo i Njega i onoga što je učinio za nas.
Gospod želi da Ga se opomenemo ne samo zato što smo zaboravni, nego i zato što Mu je potrebno naše sećanje. Drugim rečima, On ne želi da Ga zaboravimo. Gospod je toliko veliki i toliko sve prevazilazi da bi mogao da nam dozvoli da Ga zaboravimo i da Ga to nimalo ne uznemirava. Ipak, On kaže: „Ovo činite meni za spomen,“ otkrivajući tako koliko je ljubazan želeći da Ga se opominjemo.
To što Gospod želi da Ga se potpunije opominjemo je izraz Njegove ljubavi. To je zahtev ljubavi, a ne veličine. Što se tiče Njegove velikosti, On bi još i mogao da dozvoli da Ga mi zaboravimo. Ali Njegova ljubav zahteva da Ga se opominjemo. Ako Ga se ne budemo opominjali mnogo ćemo izgubiti. Ako Ga se često ne opominjemo, lako ćemo se poistovetiti sa svetom i postati svadljivi prema Božijoj deci. Tako ne samo da bi trebalo da Ga se opominjemo, nego je to za nas od velike koristi. To je način na koji primamo blagodat Gospodnju.
U vezi sa Gospodnjom željom da Ga se opominjemo, ima još nešto što bi trebalo zapaziti: kao što se Gospod ranije ponizio da bi bio naš Spasitelj, tako se On i danas ponižava tražeći da Ga se opominjemo. Kako je nekada bio snishodljiv da bi nas spasao, tako nam danas ukazuje ljubaznost tražeći naša srca. On želi da Ga se sećamo dok god živimo na zemlji. On želi da živimo pred Njim i da Ga se opominjemo nedelju za nedeljom. To nam je na korist duhovnog razvoja.
Odvaja te od sveta
Jedna od najznačajnijih vrednosti u sećanju na Gospoda je upravo u činjenici da svet neće moći neprestano da vrši svoj uticaj na tebe. Ako se svakih nekoliko dana podsetiš na to kako je Gospod umro za tebe i kako te je primio, tada svet neće imati mesta u tebi. Pošto je moj Gospod pretrpeo smrt ovde u svetu, šta mi još ostaje da kažem? Da nisu razapeli moga Gospoda, možda bi još i bilo neke osnove za razgovor. Ali sada, pošto su već ubili moga Gospoda i Njegova smrt stoji preda mnom, ja nemam više šta da kažem i nemam više načina da opštim sa svetom. Ja ne mogu da imam bilo kakve zajednice sa njim. Ovo je jedna od najglavnijih koristi lomljenja hleba.
Razgoni podeljenost
Sećanje na Gospoda ima još jednu duhovnu vrednost: čini da sukob, svađa i razdor budu nemogući među Božijom decom. Kad se opomeneš kako si milošću bio spasen i uvidiš da se još neko sa tobom isto tako opominje toga, onda ste jedno pred Gospodom. Kad duboko razmišljaš o tome kako je Gospod Isus oprostio mnoštvo tvojih greha i vidiš brata kako dolazi na Večeru Gospodnju, koji je takođe otkupljen skupocenom krvlju, kako možeš da izneseš bilo šta što će te razdvajati od njega? Kako možeš da deliš Božiju decu? Za poslednjih dve hiljade godina, mnoge borbe mišljenja među Božijom decom su rešene na Večeri Gospodnjoj. Mnoge neoproštene stvari, čak i one koje ne mogu da se oproste, i mnoge doživotne mržnje su se izgubile kod Gospodnje trpeze, pošto je nemoguće ne oprostiti dok se opominješ Gospoda kako si spasen i kako je tebi oprošteno. Može li ti Gospod oprostiti dug od deset hiljada talanata (10.000.000 dolara), a da ovamo drugoga slugu hvataš za gušu i zahtevaš da ti vrati 18 dolara (vidi Matej 18:4 i 35)?
Uvećava ti srce
Još jedno preimućstvo u sećanju na Gospoda je da svaki onaj koji se Njega opominje, njegovo srce će sasvim prirodno toliko da se uveća da će moći da zagrli svu Božiju decu. Prirodno je da se vidi da svi oni koje je Gospod otkupio svojom krvlju, jesu oni koje Gospod ljubi; zbog toga su oni i radost moga srca. Ako smo svi mi u Gospodu, zar može biti ljubomore, klevete i nepraštanja? Kako možeš da nastaviš da budeš u sukobu sa bratom ili sestrom koji sede do tebe na Večeri Gospodnjoj? Kakvo pravo imaš da zahtevaš bilo šta od svoga brata kad se prisećaš koliko je tvojih greha bilo oprošteno? Ako uporno nastavljaš sa svađom, ljubomorom i gajiš nepraštajući duh, nećeš moći da se opominješ Gospoda.
Svaki put kad se sastanemo da bismo se opomenuli Gospoda, pozvani smo da još jednom razmotrimo Njegovu ljubav. Trebalo bi opet da ispitamo propadljivost sveta i sud koji se nalazi nad njim. Trebalo bi da obnovimo ubeđenje da Gospod ljubi sve one koji su otkupljeni. Svaki put kad se opominjemo Gospoda, mi ponovo razmatramo Njegovu ljubav, koliko nas je voleo i kako je dao Sebe za nas. U svojoj ljubavi, On je sišao do ada (pakla) za nas. Svet je već osuđen zato što je razapeo našega Gospoda. Ali sva Božija deca su naša radost, zato što su sva ona bila kupljena krvlju Gospodnjom. Kako bismo mogli da ih mrzimo? Kako bismo mogli da držimo bilo kakvu pomisao na mržnju?
Sve što smo gore spomenuli sadrži se u onome što znači opominjati se Gospoda. Prvo i najvažnije značenje Večere Gospodnje je: „Ovo činite meni za spomen.“ Dalje ćemo ukazati na to da je apsolutno nemoguće da se opominjemo onoga koga ne poznajemo i koga nismo doživeli. Da bismo se opomenuli neke osobe ili nekog događaja podrazumeva da je lično poznajemo ili da smo lično upoznati sa tim. Tako, kada nam Gospod zapoveda da Ga se opominjemo, on jednostavno podseća na sebe one, koji su Ga već upoznali kod Golgote i koji su primili Njegovu blagodat. Dolazimo da se opomenemo svega onoga što je On učinio za nas. Kao što su se Jevreji opominjali Pashe, tako i mi razmatramo ono što se desilo u prošlosti. Zato što smo izišli iz Egipta, okupljamo se zajedno da bismo se opomenuli te činjenice. Opomenuti se znači osvrnuti se na prošlost.
2. Obznanjuje Gospodnju smrt
Večera Gospodnja ima i drugo značenje. Nalazimo ga u 1. Korinćanima 11:26: „Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju — dok ne dođe.“ Treba da obznanjujemo ili pokazujemo smrt Gospodnju da bi svi mogli da vide.
Šta navodi ljude da budu lenji ili besplodni? Zaboravili su očišćenje svojih ranijih greha (vidi 2. Petrovu 1:8, 9). Zbog toga nas Gospod poziva da Ga se opominjemo, govoreći nam: „Sve dok živiš na zemlji, moraš da Me ljubiš i da Me se stalno opominješ. Opomeni se da je čaša Moja prolivena krv, a hleb Moje slomljeno telo.“ To se odnosi na naše iskustvo i zato mora da bude na prvom mestu. Posle toga dolazi učenje o tome da čaša i hleb pokazuju smrt Gospodnju.
Zašto čaša i hleb predstavljaju Gospodnju smrt? Zato što je krv u telu. Tako kada se krv i telo odvoje, nastupa smrt. Danas su krv i telo odvojeni, pošto je krv u čaši, a telo u hlebu. Kad čovek pogleda vino u čaši, on vidi krv. Isto tako, kad pogleda hleb, vidi telo. Zato ne mora da mu se govori da je njegov Gospod umro za njega. Zapažajući da krv više nije u telu, on shvata da je nastupila smrt. Mora li Gospod da ti kaže da je umro za tebe? Ne, On samo treba da kaže: „Pij iz čaše i jedi hleb,“ pošto to obznanjuje Njegovu smrt. Krv ovde, a telo onde — govori o smrti.
Šta predstavlja to uzimanje hleba i vina? Stari zavet nas jasno izveštava da je hleb bio napravljen od zrnevlja žita. Ista reč je upotrebljena kad je Gospod rekao Izrailjcima da će pošto uđu u Hanaan jesti staro žito te zemlje. Gledajući hleb, vidite da je žito bilo smrvljeno. Gledajući čašu, vidite da je grožđe bilo isceđeno. U tom samlevenom žitu i isceđenom grožđu vidite smrt. Zato Gospod kaže da jedete hleb i pijete iz čaše.
Ukoliko pšenično zrno ne padne u zemlju i ne umre, ostaje sâmo. Isto tako, ako pšenično zrno nije samleveno, ostaje zrno i od njega ne može da se napravi hleb. Ukoliko se grozd ne zgnječi, nema ni vina. Govoreći kroz Pavla, Gospod kaže da time što jedemo hleb i pijemo vino iz čaše, obznanjujemo Njegovu smrt. Da je zrno htelo da se sačuva i ostane celo, ne bi bilo hleba; da je grožđe uporno ostajalo pri tome da ne bude stavljeno u presu, ne bi bilo vina. Samo onda kada jedete samleveno žito i pijete zgnječeno grožđe obznanjujete Gospodnju smrt.
Sa ljudskog stanovišta, Bog na zemlji nije ostavio ništa drugo osim krsta. Delo na krstu je završeno, ali znak krsta ostaje. Zaista, mnogi su danas zaboravili krst, osim vernika. Za njih je krst nešto čega se zauvek treba sećati. Svakog Gospodnjeg Dana u Večeri Gospodnjoj u crkvi je izložen krst Sina Božijeg. To nagoveštava da i pored toga što bismo mogli da zaboravimo sve ostalo, moramo da se opomenemo činjenice smrti našega Gospoda za nas.
Pretpostavimo da na sastanak na kome se lomi hleb dovedeš svoje roditelje, decu ili rođake koji nisu verni. Pošto vide šta se dešava na tom sastanku, svakako će pitati: „Šta znači lomljenje hleba i pijenje iz čaše?“ Ti im odgovaraš: „Čaša predstavlja krv a hleb predstavlja telo. Pošto su krv i telo odvojeni, to znači smrt.“ Nevernicima koji prisustvuju tom sastanku, ukazujete da time obznanjujete smrt Gospodnju.
Ne samo da moramo da idemo i propovedamo evanđelje, da okupljamo ljude da čuju dobru vest, a onima koji su se okupili propovedaju oni koji su nadareni, nego moramo da dozvolimo i da Gospodnja trpeza obznanjuje tu dobru vest. Velika je stvar ako možemo da ubedimo ljude da ono što se stavlja pred njih nije obred nego obznanjivanje smrti Gospodnje.
Mi tu smrt moramo da obznanjujemo sve dok se On ne vrati. Volim tu misao zato što Večeru stavlja u vezu sa dolaskom Gospodnjim. Pitam se da li cenite tu Večeru. Večera je poslednji obed dana. Ja svakodnevno večeram, a Večeru Gospodnju uzimam sedmično. Noć je tamna i dan tek treba da dođe. Za ovih poslednjih dve hiljade godina, crkva još nije jela doručak. Ona je uzimala i još uvek uzima samo Večeru – poslednji obrok. Sve dok On ne dođe, noć ostaje tamna. Ali uskoro će svanuti, i niko više neće morati da jede večeru. Ko još jede večeru rano ujutro? Uskoro ćemo videti Gospoda licem k licu. Sećanje će se izgubiti zbog onoga što vidimo. Videćemo Onoga koga ljubimo.
Nadam se da ćemo od samog početka videti da se pri sećanju na Gospoda sećamo Gospodnje smrti. To će sasvim prirodno da nam okrene pogled ka carstvu, ka danu kada ćemo otići da budemo sa Gospodom. Krst nas uvek vodi Njegovom povratku; postojano se svršava slavom. Niko ne može da se opomene Gospodnje smrti, a da pri tom ne podigne svoju glavu i ne kaže: „Gospode, želim da vidim Tvoje lice.“ Kada dođe dan i mi ugledamo njegovo lice, sve će proći, (pa i ovo opominjanje). Dakle, opominjući se Gospoda, mi obznanjujemo Njegovu smrt dok On ne dođe. Danas nemamo šta da radimo osim da čekamo na Njegov povratak.
Značenje Gospodnje trpeze
1. Korinćanima 11 govori o Večeri Gospodnjoj i njenom dvostrukom značenju opominjanja na Gospoda i obznanjivanju Njegove smrti. Međutim, glava 10. iste knjige, govori o njoj kao o Gospodnjoj trpezi. Iako se radi o jednom te istom predmetu, ipak su upotrebljena dva različita značenja. Kao i Večera Gospodnja, i Gospodnja trpeza ima duplo značenje. „Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo“ (stihovi 16 i 17). Trpeza ovde nosi dve značajne stvari: prvo zajednicu, a zatim jedinstvo.
1. Zajednica
Prvo i najvažnije značenje Trpeze Gospodnje je zajednica. „Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi?“ Kao što 1. Korinćanima razmatra odnos vernika sa Gospodom, tako 1. Korinćanima 10 postupa sa odnosom između vernika. Prethodno (što smo pomenuli u glavi 11) ne govori o našim međusobnim odnosima; ona jednostavno podvlači sećanje na Gospoda i obznanjivanje Gospodnje smrti dok se On ne vrati. Ovo drugo (glava 10), ipak podvlači zajednicu krvi Hristove.
Zapazite da je čaša blagoslova koju blagosiljamo u jednini. Svi mi pijemo iz jedne čaše; zato ona ukazuje na smisao zajedništva. Ukoliko ljudi nisu međusobno prisni, neće piti iz iste čaše. To što mnoga Božija deca piju iz iste čaše, potpuno svedoči o zajedničkom aspektu Gospodnje trpeze.
U glavi 11. oči su nam usmerene ka Gospodu, a u glavi 10. vidimo svoju braću. Vidimo ih u čaši. Čaša je da se ispije, te svi mi pijemo iz iste čaše. Čineći to imamo zajednicu sa svom Božijom decom. Budimo pažljivi da ne izgubimo taj vid.
2. JEDINSTVO
Drugo značenje Gospodnje trpeze je jedinstvo. „Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo“ (stih 17). Iz ovoga možemo odmah da vidimo da su sva Božija deca jedno. Hleb u 11. glavi i hleb u 10. glavi imaju različite naglaske. Dok u glavi 11. Gospod kaže: „Ovo je moje telo za vas. . .“ (stih 24), time ukazuje na to da je hleb njegovo fizičko telo, a u glavi 10. stih glasi: „mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo,“ nagoveštavajući nam time da je crkva hleb.
Kao što treba da naučimo pred Gospodom različita značenja Trpeze Gospodnje kao što su sećanje, obznanjivanje i zajednica, isto tako bi trebalo da naučimo i značenje jedinstva. Sva Božija deca su jedno kao što je i hleb jedan. Imamo samo jedan hleb i svaki vernik odlomi po parče. Kad bi bilo moguće da sakupimo sve te odlomljene komade, mogli bismo da ih sastavimo u jedan hleb. Hleb koji je podeljen među mnogima još uvek bi bio jedan hleb kad bi se svi delovi ponovo sastavili. Fizički, pošto je hleb prelomljen i pojeden, ne može se opet sastaviti. Ali duhovno, mi smo jedno u Svetom Duhu. Sveti Duh nam daje Hrista; pa ipak, Hristos je još uvek u Svetom Duhu. Ono što je bilo razdeljeno to je hleb, ali u Svetom Duhu mi smo još uvek jedno i nikada nismo bili podeljeni. Tako pri lomljenju hleba mi ispovedamo da smo jedno kao deca Božija. Ovaj hleb predstavlja jedinstvo Božije Crkve.
Osnovni problem sa trpezom Gospodnjom je upravo u hlebu. Kad se Božija deca okupe da zajedno prelome hleb, ako hleb predstavlja samo njih, onda je isuviše mali; ne bi ga trebalo lomiti. Hleb mora da predstavlja celu crkvu, uključujući svu decu Božiju na zemlji kao i one koji žive u tvom mestu. Odatle sledi da hleb svedoči o jedinstvu sve dece Božije.
Neki praktični problemi
Braćo i sestre, pokazali smo da je lomljenje hleba dvojako: po vertikali je sećanje na Gospoda i obznanjivanje Njegove smrti dok ponovo ne dođe; po horizontali je zajednica sa svom Božijom decom i jedinstvo sa njima. Pošto su sva Božija deca otkupljena skupocenom krvlju i pripadaju tom hlebu, naša srca bi trebalo da se uvećaju svakog puta kada lomimo hleb. Iako smo mnogi jedan smo hleb. Nikada ne bi trebalo da potajno želimo da nekom bratu, ili nekoj grupi hrišćana taj hleb bude uskraćen. Sa hlebom je nemoguće da budeš mala osoba.
Načelo primanja
Kako dakle primamo ljude za trpezu Gospodnju? Ne zaboravite da mi nismo domaćini; mi smo u najbolju ruku samo redari. To je Gospodnja večera, Gospodnja trpeza, a ne naša. Mi nemamo ama baš nikakvu vlast nad Gospodnjom trpezom. Naša privilegija je da jedemo hleb i pijemo iz čaše, ali ne možemo da ih ne damo drugima. Ne možemo da zabranimo nekome ko je krvlju otkupljen da ne prilazi trpezi Gospodnjoj. Nemamo tu vlast da je nekome uskratimo. Ne možemo da odbacujemo one koje je Gospod primio, niti pak možemo da odbijemo one koji pripadaju Gospodu. Možemo da odbijemo samo one koje je Gospod odbio ili one koji Mu ne pripadaju. Gospod odbija samo one koji nisu Njegovi, ili one koji su još uvek u grehu. Pošto je njihova zajednica sa Gospodom već uzdrmana, ni mi nemamo zajednice sa njima. Ali upamtimo da smo Gospodnji i da nemamo vlasti koju bismo mogli da primenjujemo osim one koju Gospod primenjuje.
Svaki put kad lomimo hleb, trebalo bi da mislimo na one koji su primili blagodat. Ne bi trebalo da mislimo samo na braću i sestre koju lično poznajemo. Ako oni koji su se okupili oko trpeze na jednom mestu neće da imaju zajednicu sa Božijom decom u drugim mestima, onda su isuviše isključivi.
Naša je nada da će srca braće i sestara u svakom mestu toliko da se uvećaju da mogu da zagrle svu decu Božiju. Stojeći na tlu crkve ne znači da bi trebalo praviti razliku između Božije dece, kao da su neka dobrodošla, a druga nisu. Svaki put kad priđemo Gospodnjoj trpezi, omogućeno nam je da Njega još jednom vidimo; tako nam se srce još jednom uvećava da bismo mogli da obuhvatimo svu Božiju decu. Srce je jedna velika tajna. Ono se ne širi samo po sebi; ono se naprotiv smanjuje i najmanjom nepažnjom. Njegova prirodna težnja je da se skuplja, a ne da se širi. Ali kada se opominjemo Gospoda, naša srca bi trebalo da se šire.
Na šta treba paziti
Konačno ćemo spomenuti još nekoliko stvari koje bi trebalo da zapazimo pri lomljenju hleba.
1. Samo blagoslov i zahvaljivanje – bez iskanja
Na ovom sastanku imamo jednu naročitu situaciju. Dolazimo kao oni koji su oprani krvlju Gospodnjom — ne kao oni koji bi trebalo da mole za očišćenje. Dolazimo kao oni koji imaju Gospoda kao svoj život — ne kao oni koji Ga mole da im dâ život. Zbog toga na ovom sastanku je samo zahvaljivanje, a ne iskanje. „Čaša blagoslova, koju blagosiljamo“ — blagosiljamo ono što je Gospod već blagoslovio. Dakle prava nota na ovom sastanku je zahvaljivanje — da zahvalimo Gospodu i da Njega slavimo. To nije vreme kada bi trebalo tražiti i preklinjati za bilo šta. Niti je to pak vreme da se okupljamo da bismo slušali poruku. Dolazimo radi jedne stvari — da se opomenemo Gospoda; zbog toga ni molitva niti propovedanje nisu na mestu. Moglo bi se dozvoliti da se ukratko govori o onome što se direktno odnosi na samog Gospoda, ali sve ostale vrste propovedanja će se samo mešati u stvar. Ono što je prirodno za ovaj sastanak, to je slavljenje i zahvaljivanje. To nalazimo i u 10. i u 11. glavi poslanice Korinćanima.
2. U PRVI DAN NEDELjE
Kad je Gospod uspostavio Večeru, opomenuo nas je da to često činimo. Posle vaskrsenja, On je prelomio hleb sa dvojicom učenika iz Emausa u prvi dan nedelje (Luka 24:1, 30). Rana crkva je takođe lomila hleb prvoga dana u nedelji (Dela 20:7). Ima dovoljno primera i u Crkvi i u Božijoj reči da bi lomljenje hleba trebalo da se obavlja u prvi dan u nedelji. Pasha dolazi samo jednom godišnje, ali lomljenje hleba dolazi jednom nedeljno. Naš Gospod nije mrtav nego je živ; zbog toga Ga se opominjemo na dan vaskrsenja. Prvi dan u nedelji je zaista jedan naročiti dan za crkvu.
3. Dostojno
„Stoga ko nedostojno jede hleb ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju. Čovek neka ispituje samoga sebe, i tako neka jede od hleba i neka pije iz čaše; jer ko jede i pije, a ne pravi razliku između tela Gospodnjeg i drugog jela, sebi na sud jede i pije“ (1. Kor. 11:27-29). Veoma je važno da jedemo i pijemo dostojno. To se ne odnosi na dostojnost same osobe, nego na način na koji ona uzima Večeru Gospodnju. Čovekova dostojnost je već sređena time što je otkupljen skupocenom krvlju. Ako ne pripada Gospodu, on nema ništa u vezi sa Gospodnjom trpezom. Međutim, neki koji pripadaju Gospodu mogli bi da jedu nedostojno; što će reći, mogli bi da prime hleb površno, ne praveći razliku između tela Gospodnjeg i drugog jela.
Zato opominjemo mlade vernike da prime hleb s poštovanjem. Pred Bogom si osposobljen da dođeš, ali Gospod od tebe traži da ispitaš samoga sebe. Moraš da razabereš da je to Gospodnje telo. Zbog toga ne možeš olako da uzimaš Večeru Gospodnju. Moraš je uzeti dostojno tela Gospodnjeg. Pošto ti Gospod daje svoju krv i svoje telo, trebalo bi da ih primiš s poštovanjem. Niko osim bezumnika ne bi potcenjivao ono što mu je Gospod dao.
