Ranićemo u vinograde da vidimo cvate li vinova loza, zameće li se grožđe, cvatu li šipci; onde ću ti dati ljubav svoju.
(Pesma nad pesmama 7:12)
Probudi se, slavo moja, probudi se, lire i harfe; ustaću rano. Hvaliću Gospoda po narodima, pevaću ti po plemenima.
(Psalam 57:8,9)
Ustani se psaltire i gitare, ustaću rano. Slaviću tebe, Gospode, po narodima, pevaću tebi po plemenima.
(Psalam 108:2,3)
Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo, a kad sunce ogrevaše, tada se rastapaše.
(2. Mojsijeva 16:21)
Bože! Ti si Bog moj, k tebi ranim; žedna je tebe duša moja, za tobom čezne telo moje u zemlji suhoj, žednoj i bezvodnoj.
(Psalam 63:1)
Kad ih pobi, tada ga tražiše, i vratiše se i tražiše Boga rano.
(Psalam 78:34 - Darbi)
Ujutru nas nasiti dobrote svoje, i radovaćemo se i veseliti u sve dane svoje.
(Psalam 90:14)
Zašto moramo ustati rano?
Ono što sada želimo da stavimo pred nove vernike sasvim je jednostavno: Moramo svakoga dana da ustanemo rano iz kreveta.
Dozvolite mi da navedem reči gđice Grovs (Groveѕ) saradnice gđice Barber koja nam je veoma mnogo pomogla. Ona je izjavila da je prvi izbor koji pruža dokaz o nečijoj ljubavi prema Gospodu, izbor između kreveta i Gospoda. Ako neko više voli svoj krevet, on spava duže; ali ako više voli svoga Gospoda, ustaće malo ranije. Te reči mi je kazala 1921. godine. Međutim, ja njihovu svežinu osećam i danas. Da, čovek mora da izabere ili krevet ili Gospoda. Ako više voliš krevet, spavaj duže; ali ako više voliš Gospoda, onda moraš da ustaneš ranije.
Zašto moramo da ustajemo rano? Zato što je rano jutro najbolje vreme za susret sa Gospodom. Osim onih koji pate od telesnih bolesti, trebalo bi podstaći svu braću i sestre da rano ustaju. Većina nas ne pati od bolesti organa, već smo samo bolesni od preterane ljubavi prema sebi! Ako nam lekari kažu da imamo neku bolest, kao što je tuberkoloza ili slabo srce, onda ne bi trebalo da ustajemo rano. Ne želimo da idemo u krajnost. One koji su bolesni mi ubeđujemo da se više odmaraju. Ipak, želimo da većina ustaje što je moguće ranije. Zora je najbolje vreme za susret sa Gospodom — najbolja prilika kada sa njim imamo zajednicu.
Mnoge Božije sluge u Bibliji imale su običaj da ustaju rano. Mana se morala sakupljati pre izlaska sunca. Svaki onaj koji hoće da jede od hrane koju mu je Bog obećao, mora rano da ustane. Kad sunce prigreje mana se topi, i više je neće biti. Svaki mladi vernik bi trebalo da zna da mora da ustaje malo ranije, da bi se pred Bogom duhovno održavao, da bi primio duhovnu hranu, da bi bio duhovno oživljen i uživao duhovno zajedništvo. Ako ustaje isuviše kasno izgubiće svoju hranu. Bolešljiv hrišćanski život koji danas preovlađuje među Božijom decom, nije toliko posledica neke ozbiljne duhovne nevolje, koliko isuviše kasnog ustajanja. Nemojte stoga smatrati da je to mala stvar. Duhovna nevolja mnogih leži upravo u tome što propuštaju rano ustajanje.
To je kao da Bog svojoj deci rano ujutro, pre početka ili upravo kada dan počinje da sviće, deli iz svojih zaliha duhovnu hranu i sveto zajedništvo. Ko god kasno ustaje propustiće to. Mnogoj Božijoj deci ne nedostaje posvećenje, revnost i ljubav, a ipak zato što suviše kasno ustaju, ne uspevaju da budu dobri hrišćani. Rano ustajanje je veoma povezano sa duhovnim životom. Nikada nisam sreo molitvenog ratnika koji kasno ustaje, niti sam pak poznavao bilo koga ko živi u bliskoj zajednici sa Gospodom, a da kasno ustaje. Svi oni koji i malo poznaju Boga, dolaze pred Boga rano ujutro.
,,Kao što se vrata obrću na čepovima svojim, tako lenjivac na postelji svojoj” (Priče 26:14). Kako se lenčuga ponaša u svom krevetu? On je kao vrata koja se obrću na šarkama. Lenj čovek će se okretati u svom krevetu, ali neće nikako da ustane. Okreće se na ovu pa na onu stranu, ali ipak ostaje u krevetu.
Mnogi ljudi se prosto prilepe za krevet. Okrenuvši se na jednu stranu, nalaze da je krevet veoma udoban; okrenuvši se na drugu stravu, opet nalaze da je vrlo udoban! Oni vole spavanje. Vole da spavaju malo duže i da ostanu u krevetu malo duže. Dakle, neka braća i sestre uzmu u obzir da ako hoće da služe Bogu, moraju svakodnevno rano da ustaju.
Ko god pred Bogom namerava rano da ustaje, brzo će doživeti višestruku duhovnu korist. Njegove molitve u bilo koje drugo doba dana ne mogu da se uporede sa ranim jutarnjim molitvama. Njegovo proučavanje Biblije u neko drugo vreme ne može biti ravno onom u jutarnjim časovima, a njegova zajednica sa Gospodom nikada nije tako slatka u drugim trenucima kao u zoru. Zapamtite dobro, da je jutro najbolje doba dana. Svoje najbolje vreme bi trebalo da predamo Bogu — ne ljudima ili svetovnim poslovima. Smešan je onaj koji čitav svoj dan provede u svetu, a uveče pred odlazak u krevet, kada je premoren, klekne da se moli i čita Bibliju. Nije ni čudo što su mu molitva, proučavanje Biblije i prijateljstvo sa Gospodom krnji. Njegova nevolja je u tome što ujutro ustaje suviše kasno.
Primeri ranog ustajanja u Bibliji
Sve Božije sluge u Bibliji su bili ranoranioci. Zapazimo neke od njih:
1. Avraam
A sutradan rano ustavši Avram, otide na mesto gde je stajao pred Gospodom.
(1. Mojsijeva 19:27)
I Avram ustavši ujutru rano . . .
(1. Mojsijeva 21:14)
I sutradan rano ustavši Avram . . .
(1. Mojsijeva 22:3)
2. Jakov
I usta Jakov ujutru rano . . .
(1. Mojsijeva 28:18)
3. Mojsije
A Gospod reče Mojsiju: ustani rano i iziđi pred Faraona . . .
(2. Mojsijeva 8:20)
Posle reče Gospod Mojsiju: ustani rano . . .
(2. Mojsijeva 9:13)
I napisa Mojsije sve reči Gospodnje, i ustavši rano . . .
(2. Mojsijeva 24:4)
. . . i ustavši rano iziđe na goru Sinajsku . . .
(2. Mojsijeva 34:4)
4. Isus Navin
I usta Isus ujutru rano . . .
(Isusa Navin 3:1)
A sutradan usta Isus rano . . .
(Isus Navin 6:12)
I ustavši Isus ujutru rano . . .
(Isus Navin 7:16)
A ujutru usta Isus rano . . .
(Isus Navin 8:10)
5. Gedeon
I bi tako; jer kada usta (rano) sutradan . . .
(Sudije 6:38)
6. Ana
I sutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu . . .
(1. Samuilova 1:19)
7. Samuilo
I ustavši rano Samuilo pođe pred Saula.
(1. Samuilova 15:12)
8. David
I tako David usta rano . . .
(1. Samuilova 17:20)
9. Jov
. . . Jov ih pozivaše i osvećivaše ih. I ustajući rano prinošaše žrtve paljenice.
(Jov 1:5)
10. Apostoli
. . . oni pred zoru uđoše u hram . . .
(Dela 5:21)
11. Marija
Uz to zaprepastiše nas neke naše žene koje su bile rano ujutro na grobu . . .
(Luka 24:22)
A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini . . .
(Marko 16:9)
A u prvi dan nedelje rano, dok je još bio mrak, Marija Magdalina dođe na grob . . .
(Jovan 20:1)
12. Gospod Isus
A ujutro, dok je još bilo sasvim mračno, usta, iziđe i ode u pusto mesto, te se onde moljaše.
(Marko 1:35)
Ovi stihovi iz Pisma pominju rano ustajanje. Upravo u to doba su mnoge stvari u vezi sa Božijim radom i posvećenjem bile obavljene. Najbolje Božije sluge i u Starom i u Novom zavetu bili su ranoranioci. Svi su oni imali naviku da imaju zajednicu sa Bogom, da opšte sa Bogom i da rade za Boga rano ujutro. Iako nigde u Bibliji ne nalazimo nikakvu neposrednu Božiju zapovest kojom nam naređuje da rano ustajemo, ipak imamo primer mnogih vernih Božijih slugu koji su bili ranoranioci.
Zbog toga braća i sestre koji žele da slede Gospoda, ne smeju prezrivo da pitaju: kakva je razlika između ranijeg ili kasnijeg. Znamo iz iskustva, ako ustanemo jedan sat kasnije proučavanje Biblije će se poremetiti, a ako ustanemo dva sata kasnije od molitve neće biti ništa. Ja lično mogu da posvedočim da ako i provedem isto vreme u čitanju Biblije, mnogo je korisnije sat ranije nego kasnije. Ta dva sata nisu ista. Rezultati našeg čitanja Biblije i molitve su različiti.
Rano ustajanje je ogroman blagoslov. Naša je želja da niko, ko je počeo da živi kao hrišćanin, ne propusti blagoslov koji donosi rano ustajanje. Za vreme prve tri godine mog hrišćanskog života, ljudi su me bar pedeset puta upitali koliko rano ustajem. To je tako veliki blagoslov da nisu hteli da ga propustim. Svet možda ne vidi razliku u ustajanju dva sata ranije ili dva sata kasnije; tako nešto ne mora da bude ni od kakvog značaja po pitanju stvari ovoga sveta. Ali dozvolite mi da vam kažem da to zaista čini veliku razliku u duhovnim stvarima.
Ne samo da je bilo mnogo Božijih slugu koji su rano ustajali, nego je i sam Gospod Isus rano ustajao. Ustajao je pre svitanja da se moli; rano je pozivao dvanaestoricu. Ako ne ustajemo dovoljno rano, bez sumnje ćemo duhovno postati veoma siromašni.
Pored gore spomenutih dvanaest primera iz Biblije, mogli bismo spomenuti i veliki broj Božijih slugu kroz vekove, koji su takođe bili ranoranioci.
Svi oni koje sam poznavao ili o kojima sam čitao da su bili od neke koristi u Božijoj ruci, obraćali su pažnju na ovo pitanje ranog ustajanja. Oni to zovu jutarnjim bdenjem. Da li ste ikada čuli da su ljudi bdeli posle sunčevog izlaska?
Ne, oni bdiju dok sunce još ne iziđe. Dakle, na jutarnjem bdenju treba biti sasvim rano, inače se neće smatrati bdenjem.
Jutarnje bdenje je odista naše hrišćansko nasledstvo; Božija deca ne bi trebalo da ga odbace. Kao što je crkva tolike godine praktikovala ovo jutarnje bdenje, tako bi i mi trebalo da ga održavamo i prenesemo na sledeći naraštaj. Ime ćemo zadržati, nazivajući ga jutarnjim bdenjem, opominjući mlađi naraštaj da ustane rano i sretne se sa Bogom.
Poznavao sam misionarke kao što su gospođica M. E. Barber i gospođica Grovs koje je Gospod veoma mnogo koristio. Obe su bile ranoranioci. Gospođica Grovs je uvek ustajala pre pet ujutro, a gospođica Barber između četiri i pet ujutro. Rekle su mi kako se nisu usuđivale da spavaju suviše utopljeno da im se ne bi desilo da ne mogu da ustanu rano.
Džordž Miler je ustajao rano; tako isto i Džon Vezli (John Wesley). Mnoge Božije sluge su rano ustajale. Pa i mi očekujemo od mlade braće i sestara da ustanu rano i ne dopuste da im vreme prohuji u spavanju.
Šta posle ranog ustajanja
Nije nam cilj da ljude tek tako dignemo rano iz kreveta. Mi tražimo duhovne vrednosti i duhovni sadržaj. Zato, evo nekoliko stvari koje bi trebalo učiniti posle ustajanja:
1. Prisno opštenje s Bogom
Ljudi ustaju rano ujutro da bi prisno razgovarali sa Gospodom. ,,Ranićemo . . . onde ću ti dati ljubav svoju” (Pesma nad pesmama 7:12). Pošto je to najbolji deo dana, trebalo bi ga provesti u zajedništvu s Bogom, tiho čekajući na Boga, u dubokom razmišljanju u Božijem prisustvu, primajući vođstvo i utiske od Boga, i dopuštajući Bogu da nam govori, sa otvorenim duhom pred njim.
Prisno opštenje znači da je čovekov duh otvoren Bogu. Pošto mu je duh otvoren za Boga, otvoren mu je i um. To Bogu daje mogućnost da pokloni svetlost, da Reč, ostavi utisak i pruži životni dodir. To takođe daje duši povlasticu da uči kako da dodirne Boga, da duboko razmišlja u molitvi i približava se Bogu u svom srcu. Ovo je ukratko prisno zajedništvo s Bogom.
2. Pevanje i hvaljenje
Jutro je najbolje doba za slavljenje Gospoda. Ujutro bismo mogli da prinesemo svoje najuzvišenije slavopoje.
3. Traženje hrane pred Bogom
Ovo je vreme za sakupljanje mane. Šta je naša mana? (Naravno mana ukazuje na Hrista, ali to ovom prilikom ne naglašavamo.) Ona je Božija reč koju svakodnevno uživamo i od koje primamo snagu da hodamo po pustinji. Mana je hrana u pustinji i mora da se sakuplja rano ujutro. Kako neko može da bude sit i zadovoljan, ako rano jutro provede u drugim poslovima?
Ranije smo spomenuli da bi svako trebalo da ima dve Biblije: jednu za čitanje posle podne u slobodno vreme, u koju se mogu pribeležiti mnoge stvari, a jednu za upotrebu ujutro u koju ne bi trebalo ništa pisati, jer je ova samo za sakupljanje mane. Ujutro nemojte čitati mnogo; radije otvorite pred Bogom kratak odlomak iz Biblije i pomešajte molitvu sa rečju, pevanje sa čitanjem — i zajednicu sa Biblijom.
Mi tvrdimo da rano ustajemo radi zajednice s Bogom. To ne znači da je zajednica prvi korak, slavljenje drugi korak, čitanje Biblije treći korak, a molitva četvrti korak. U stvari ono je splet svih ovih zajedno pred Bogom. Možeš doći u Božije prisustvo s njegovom Rečju otvorenom pred sobom, kao što je to nagovešteno u Malahiji (,,Pamtite zakon Mojsija sluge moga, kome zapovedih na Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone” — Malahija 4:4), ili bi pak mogao da spojiš molitvu s čitanjem Reči; posle čitanja Božije reči mogao bi da priznaš svoje grehe, ili pak da zahvališ Bogu za određenu milost koju si primio; mogao bi da zatražiš nešto naročito u saglasnosti s Rečju koju si pročitao, ili bi pak prosto mogao da kažeš Gospodu da je dotična pomenuta stvar u Pismu tačno ono što ti nedostaje. Na mnoge reči mogao bi da kažeš ,,Gospode, ja verujem”; na mnoga obećanja mogao bi da se odazoveš sa ,,Gospode, ja primam”. Ponekad osećaš kako želiš da zahvališ Gospodu, jer je njegovo obećanje tako veliko; ponekad si pak primoran da se moliš za svoju braću i sestre kao i za samoga sebe, zato što nalaziš da je njihovo i tvoje stanje u suprotnosti sa onim što Biblija tvrdi. Ne, ti pred Bogom niti kritikuješ niti pak bilo koga optužuješ; ti od Boga samo tražiš da on svoju Reč ispuni u tvojoj braći i u tebi. Ti dakle priznaješ i svoje grehe i grehe crkve. Moliš se za sebe, a i za druge. Veruješ za sebe, a veruješ i za druge. Zahvaljuješ za sebe, a i za druge.
Zbog toga jutarnje biblijsko čitanje ne bi trebalo da bude suviše dugačko. Tri do pet stihova je dovoljno za jedan sat molitve i zajednice. Moli se i budi u zajednici s Bogom u vezi svega. Dobre primere o tome nalazimo u Nemiji i Davidu — kako su oni poznavali Boga i znali da opšte sa njim!
U psalmima Davidovim vidimo kako on naziva osobu kojoj se obraća čas ,,Ti” čas ,,On”. Jednog trenutka govori ljudima, a već sledećeg trenutka je prešao na molitvu Bogu. U istom psalmu bi mogao da kaže nekoliko reči pred ljudima, a zatim svoje sledeće reči upućuje Bogu. Ako ne znamo kako da čitamo psalme, bićemo u nedoumici na šta cilja. Ali baš ovi psalmi svedoče da je David bio u prisnoj zajednici s Bogom. Što se tiče mene, ja istovremeno ne mogu da govorim braći i Bogu; ipak Davidovi psalmi su napisani kao mešavina jednog i drugog.
Takav je bio i Nemija. On je spojio upravljanje zemaljskim poslovima i molitvu. Baveći se svojim poslom, izgovorio bi nekoliko reči i prineo kratku molitvu. Čak i onda kada je razgovarao s carem, govorio je sa Gospodom istovremeno kada i s carem. Ovo spajanje je jedno važno načelo u životu vernika.
Sličnu crtu nalazimo i u Pavlovim poslanicama. Na primer, Poslanica Rimljanima je upućena vernicima u Rimu, a ipak nalazimo da su Pavlove reči često upućene Gospodu kao da je na Rimljane sasvim zaboravio.
Mnogi čitaoci su verovatno čitali životopis Madam Gijon (Madame Guyon). Njena autobiografija sadrži jednu osobenu crtu. Dok je većina biografija pisana da ih ljudi čitaju, njena je i za Boga i za ljude. Ona se na jednom mestu obraća Lakombeu (LaCombe) (pošto ju je Lakombe zamolio da napiše autobiografiju); a zatim odmah razgovara sa Bogom. To je ono što zovemo prisnim zajedništvom. Nije jasno gde ono počinje i gde se završava. Čim se nečiji duh podiže, on ili ona ide Gospodu na susret. Da bismo se molili nije neophodno da svetske stvari ostavljamo na stranu, niti pak da ih se ponovo prihvatamo tek onda kada smo prestali da se molimo.
Zaista, najbolje vreme za sakupljanje mane je rano jutro. Uči se da u čitanju Božije Reči spajaš ujedno molitvu, slavljenje i zajednicu. Jednog trenutka si na zemlji, a već sledećeg si u nebu. Za sekundu se nalaziš u svom sopstvenom prisustvu, a odmah zatim prelaziš u Božije prisustvo. Ako tako provodiš vreme svakoga jutra pred Bogom, bićeš svakodnevno zadovoljan. Hranićeš se Hristovom rečju, jer je Hristos reč Božija. Takođe ćeš dopustiti i da reč Hristova u tebi bogato prebiva. Ovakav način čitanja reči Božije — hranjenje manom, jeste neophodno. Hteli bismo da upitamo mnogu slabu braću i sestre da li su već obedovali? Oni ne mogu da trče zato što je ono što su pojeli nedovoljno da ih održava. Mana se mora sakupiti u rano jutro. Zato ustani malo ranije da ne propustiš hranu.
Neka u rano jutro bude zajednica, slavljenje, mana i molitva. ,,Bože! ti si Bog moj, k tebi ranim” (Psalam 63:1) ,,I vratiše se i tražiše Boga rano” (Psalam 78:34, Darbi). U oba psalma u originalu nalazimo reč ,,rano”. Vreme za molitvu je rano ujutro. Pošto je bio u zajednici sa Bogom i pošto se nahranio manom, čovek je osnažen da sve položi pred njega i pažljivo da se za to moli. Za molitvu treba snage; slabi ne mogu da se mole. S novom snagom koju je prikupio kroz zajednicu i nahranio se manom, čovek može da se moli za sebe, za crkvu i za čitav svet.
Zato svaki novi vernik mora da zna četiri stvari koje bi trebalo pred Bogom svakog jutra pažljivo da održava: zajednicu, slavljenje, čitanje Biblije i molitvu. Ako ove četiri stvari zanemari, to će dan pokazati. Čak i čovek poput Džordža Milera je priznao da je njegovo duhovno stanje za ceo dan zavisilo od toga da li se ujutro dobro nasitio pred Bogom, ili pak nije. Njegovo rano jutro predskazivalo je dan. Mnogi hrišćani nalaze da su im dani teški; to je zato što su im jutra rđavo provedena. (Priznajem da osoba ne bi bila lako izbačena iz koloseka spoljašnjim činiocima ako zna za rastavljanje duha od duše, a time i trošenje njenog spoljašnjeg čoveka. Ovo je, međutim, nešto sasvim drugo.) Novi vernici moraju da se usmere opomenom na rano ustajanje, jer kad jednom postanu nemarni u vezi s tim, biće nemarni i u vezi sa skoro svim ostalim stvarima. Ogromna je razlika u danu ako neko jeste ili nije obedovao toga jutra.
Sećam se kako je jedan poznati pijanista jednom izjavio:
,,Ako ne vežbam jedan dan, ja primetim da nešto nije u redu; ako ne vežbam dva dana, moja žena primeti da nešto nije u redu; ako ne vežbam tri dana, ceo svet primeti da nešto nije u redu.” Ne zaboravite, ako propustimo dobro jutro sa Gospodom, ne samo da ćemo mi i naše žene za to znati, nego i ceo svet. Zašto? Zato što nismo došli do izvora svog duhovnog života. Mladi vernici bi trebalo vrlo strogo da se disciplinuju te ustanu rano ujutro da bi se vežbali u zajednici, slavljenju, čitanju Biblije i molitvi pred Bogom — trebalo bi da se dobro hrane.
Na šta treba paziti u ranom ustajanju
Na kraju, hteli bismo da pomenemo nekoliko stvari u vezi s ranim ustajanjem:
a) da bi ustao rano, čovek mora da ide rano na spavanje. Svi ranoranioci imaju običaj da idu rano u krevet. Neosnovano je očekivati da se na počivanje pođe kasno, a ustane rano. To bi bilo ,,paljenje sveće na oba kraja”.
b) Nemojte da postavljate suviše visoko merilo ranog ustajanja. Neki odluče da ustanu u tri ili četiri sata ujutro. Pokušaju tako nekoliko dana i gotovo. Pokušaj suviše ranog ustajanja završiće se neuspehom. Prihvatimo se radije skromnije mere — recimo, oko pet ili šest sati, pre, ili pak u samo svitanje. Ako je vreme koje je određeno suviše rano, biće teško da se održava. Suviše visoko merilo će dovesti do loše savesti, a mi bi trebalo da održavamo savest koja je bez spoticanja. Zbog toga ne zastupajmo krajnosti. Neka svako od nas pažljivo razmotri ovaj predmet pred Bogom, uzimajući u obzir telesne uslove i okolnosti u kojima živimo, pa onda odredimo vreme svoga ustajanja.
v) Negujte naviku ranog ustajanja. Neizbežno je da se neko u prvim danima ranog ustajanja sretne s poteškoćama. Voleće svoj krevet i biće mu teško da iz njega skoči. Treba malo vremena dok se navika ne učvrsti. Ispočetka čovek mora sebe da prisili na ustajanje, ali posle izvesnog vremena ustajaće bez naprezanja.
Čovečiji nervi su kao drvo na vrhu brda koje se povija u pravcu vetra. Ako duva na njega uvek u istom pravcu, ono u tom pravcu počne da se naginje. Pretpostavimo da imaš običaj da ustaješ kasno. To je kao da ti je živčani sistem nagnut prema severu. Ali pošto si mnogo puta pokušao rano da ustaneš, tvoj živčani sistem će početi da se povija prema jugu. Tada, umesto da ti bude teško da ustaneš rano, uvidećeš da ti je teško da ustaneš kasno, jer više ne možeš da spavaš! Sve dok se taj običaj ne oblikuje, traži od Boga milost da bi ta dobra navika ranog ustajanja mogla da se razvije. Pokušaj to više puta. Svakodnevno se uči da napustiš krevet i rano ustaneš, sve tako dok se ne bude oblikovala navika ranog ustajanja za uživanje milosti jutarnje zajednice s Bogom.
g) Naše spavanje ne bi trebalo da pređe osam sati. Oprostite što obilazim lekare obraćajući se direktno mladim vernicima. Rekao bih da samo nekolicini ljudi treba više od osam sati spavanja. Nemoj od sebe da praviš izuzetak. Ukoliko ti lekar zbog neke bolesti ne odredi više odmora, osam časova je za običnog čoveka sasvim dovoljno. Ne brini o svom zdravlju zbog ranog ustajanja. Mnogi suviše vole same sebe i zbog brige navuku na sebe slabo zdravlje. Prosečna potreba za običnu osobu je šest do osam sati sna. Sve dok se budeš držao prosečnog, imaćeš dovoljno odmora.
d) Lenoga treba malo gurnuti. Sada smo u crkvi, postali smo udovi Hristovog tela. Kako onda možemo da budemo nemarni? Lene među nama treba malo pogurati, malo povući i malo prodrmati. Isto tako i one što spavaju svega tri ili četiri sata treba ispraviti, jer nedovoljno spavanje može dovesti do bolesti. Prosek je osam časova; suviše mnogo je nepotrebno, a suviše malo je nedovoljno.
Pomozite mladim vernicima
Nadam se da će oni koji su napredniji u Gospodu i učvršćeni pred Bogom prihvatiti odgovornost da održavaju vršenje jutarnjeg bdenja u crkvi. Oni bi sami trebalo i da ustaju rano i da pomognu mladima da dođu u ovo blagosloveno stanje. Kad god im se ukaže mogućnost trebalo bi da upitaju mlade: ,,Brate, u koliko sati ustaješ ovih dana?” Mnogi ustaju u osam, doručkuju za pet minuta, a zatim pet minuta provedu žureći kroz Bibliju. Oni isuviše vremena provode u krevetu. Dakle, stariji u Gospodu bi trebalo da pitaju mlađe, i da nastavljaju da ih to pitaju čak i po godinu dana.
Ne zaboravite: rano ustajanje je prva navika koju hrišćani treba da steknu. Okupljanje na dan Gospodnji je takođe navika. Mladi treba da steknu obe ove navike, ali odgovornost da im se u tome pomogne leži na starijim vernicima. Koliko je samo onih koji nikada nisu uživali blagoslov ranog ustajanja!
Ako crkva napreduje u ovoj vežbi, ako mnoga braća i sestre nauče da ustaju rano, ako svaki pojedini ide Bogu i svakoga dana primi malo više svetla — kako će samo cela crkva postati bogata i kako će samo biti puna svetlosti! Ako je crkva siromašna to je zato što je veoma malo onih koji od Glave bilo šta primaju. Naučivši da primamo od Glave, makar da svaki pojedini od nas primi samo malo, ishod će biti neizmerno bogatstvo crkve.
Naš napredak nije u posedovanju deset ili sto specijalnih radnika ili služitelja koji su među nama aktivni. Mi očekujemo od svakog uda toga tela da pred Bogom ustane te primi bogatstvo i milost. Ako sva braća i sestre pođu ovim putem, među nama će biti neizmerno bogatstvo. Ja često razmišljam o tome kako ono što mi dajemo braći mora da je daleko manje od onoga što bi Bog mogao da im pruži. Ali ono što svaki ud prima od Glave za dobrobit je celoga tela. Neka pred Bogom bude veoma mnogo takvih sudova koji primaju, svaki posebno dobijajući svoj mali deo da bi ga mogao podeliti sa telom. Stoga nemojmo potcenjivati rano ustajanje kao malu stvar. Neka svi ujutro bdiju, pa ćemo tada svi skupa uznapredovati za još jedan korak.
