Опет заспах и усних сан у коме сам видео два иста путника како силазе путем низ планину према граду. Код подножја ових гора мало улево, налази се земља Уображена.[509] Из те земље води једна узана кривудава стаза до пута којим су ишли наши путници. Тамо су срели једног младића који је дошао из те земље. Звао се Незналица. Хришћанин га је упитао одакле је и куда иде.
– Родио сам се у оној земљи тамо улево, и идем у Небески град – рече Незналица.
– Како мислиш да уђеш на врата? Наићи ћеш на потешкоће – рече Хришћанин.
– Ући ћу као и сви други.
– Ниси ушао на уска врата на почетку пута – примети Хришћанин. – Ма колико високо мишљење имаш о себи, ти си ушао том кривудавом стазом и зато се бојим да ћеш на дан суда бити оптужен као лопов и разбојник, уместо да будеш примљен у Град.
– Господо – рече Незналица – ја вас уопште не познајем. Држите се ви религије ваше земље, а ја ћу следити религију своје земље. Надам се да ће све бити у реду. Што се тиче врата која спомињете, цео свет зна да су веома далеко одавде. Колико ми је познато, нико у нашим крајевима не зна пут тамо нити мари за то, јер као што видите, постоји лепа зелена стаза која води из нашега града до овога пута.[510]
Када је Хришћанин видео да човек мисли за себе да је мудар, шапнуо је Надољубу:
– Више има надања од безумнога него од њега,[511] и „Безумник и кад иде путем, без разума је и казује свима да је безуман.“[512] Да ли још да разговарамо са њим или да га оставимо да размишља о ономе што је досад чуо, а онда да га сачекамо и видимо да ли бисмо могли мало по мало да му учинимо добро?
Онда Надољуб рече:
Незналицу пустимо у миру, Да размишља о срца свом хиру И савету што си му га дао. Одбаци ли савет твој, тада њему јао, Јер ће тада незналица остати, И у вечну пропаст доспети.
– Чини ми се да није добро да му све кажемо одједном – настави Надољуб. – Хајдемо напред па ћемо му мало касније опет говорити, ако буде хтео да слуша.
Њих двојица пођоше напред, а Незналица заостаде. Убрзо су ушли у једну веома мрачну клисуру у којој су срели човека кога је седам ђавола везало са седам јаких конопаца и носило натраг до врата која су видели на обронку брда.[513] Добри Хришћанин је почео да дрхти, а исто тако и његов сапутник Надољуб.
Када су га ђаволи одвели, Хришћанин се окренуо да види да ли познаје тог човека. Помислио је да је можда неки Отпадник из града Отпада. Није могао добро да му види лице јер је оборио главу као лопов када га ухвате на делу, али кад је прошао, Надољуб га је погледао отпозади и видео како му на леђима пише: „Лажљиви проповедник и проклети отпадник.”[514]
Случај Маловерног
Онда је Хришћанин рекао своме другу:
– Сада се сећам онога што су ми испричали о једном добром човеку из ових крајева. Звао се Маловерник, али је био добар и живео је у граду Искрену. Ствар је овако стајала:
На улазу на овај пут има једна стазица која силази са Широких врата, која се зове Мртвачки пут. Зове се тако због убистава која се тамо често дешавају. Кад је тај Маловерник пошао на пут као и ми, сео је ту и заспао. Десило се да су баш у то време туда пролазила три окорела лопова долазећи од Широких врата. Била су то браћа по имену Малодушан, Подозревко и Кривичко. Угледали су Маловерника где је лежао и пожурили до њега. Он се управо пробудио из сна и спремао да пође даље, кад га ови стигоше и уз страшне претње му наредише да стане. Маловерник је побледео као крпа и није могао ни да се брани ни да бежи. Онда је Малодушан рекао:
– Дај овамо кесу – али се овај није много журио да му је преда (било му је жао новца). Подозревко је међутим дотрчао, завукао му руку у џеп и извукао кесу са сребром. Овај је тада повикао: „Лопови! Лопови!“ али га Кривичко удари у главу једном мочугом коју је држао у руци те га сруши на земљу где остаде да лежи крварећи. Чинило се као да ће умрети због губитка крви. Лопови су га гледали једно време, али кад чуше да неко долази и у страху да то не буде Милосрђ из града Узданице, побегоше колико су их ноге носиле, те га оставише да се сам сналази. Мало после Маловерник се освести, устаде и покуша да иде полако даље. То ти је та прича.[515]
– Да ли су му узели све што је имао? – упита Надољуб.
– Не, нису открили где је сакрио своје драгоцености – рече Хришћанин – али рекли су ми да је много жалио за оним што је изгубио, јер су му лопови узели скоро сав новац за трошак. Нису му узели драгоцености[516] као што рекох, а оставили су и нешто мало новца, што му није било сасвим довољно за пут. Ако се не варам морао је да проси успут да би имао од чега да живи, пошто драгоцености није могао да прода. Иако је радио све што је могао, већи део пута је ишао празнога стомака.[517]
– Није ли чудно што му нису узели сведочанство којим ће ући на небеска врата – рече Надољуб.
– Чудно је! Нису га узели, али не због његовог лукавства, јер он се толико преплашио кад су наишли, да није имао ни силе ни времена да ишта сакрије. То је било више због Божијег провиђења, него због његових сопствених напора.[518]
– Мора да га је много тешило то што му нису узели драгоцености – рече Надољуб.
– Могао је да нађе утеху у њима да их је користио како ваља – рече Хришћанин. – Они који су ми ово испричали кажу да их није много користио на преосталом путу и то све због жалости што је изгубио новац. Истину говорећи, он је на њих скоро сасвим заборавио. Кад је и помишљао на њих, мало би се утешио, али би се одмах сетио свога губитка и црне мисли би надјачале.
– Јадан човек – рече Надољуб. – Није чудо што се толико жалостио.
– Да, велика је то жалост – сложи се Хришћанин. – Зар се не би и ми тако жалостили да смо прошли као он, то јест, да смо били тако опљачкани и рањени у непознатом месту. Чудно је што није умро од жалости. Рекли су ми да је целим путем жалосно и горко оплакивао своју судбину. Причао је свима који су га стизали на путу или које је он стизао где и како је био опљачкан, ко је то урадио и шта је изгубио, колико су га израњавили и како се једва жив извукао.[519]
– Кад је већ доспео у такво стање, зашто се није сетио да прода нешто од својих драгоцености или да их дâ у залог да би имао чиме да купи оно што му је требало на путу.
– Шта то причаш – узвикну Хришћанин. – Како да их прода или да у залог? У целом оном крају где је био опљачкан, те драгоцености нису имале никакве вредности, нити му је требало такво олакшање које би тамо нашао. Поред тога, добро је знао да ако дође до врата Небеског града без својих драгоцености, биће избачен, а то би му било горе него да га је опљачкало и десет хиљада лопова.
– Што си брате толико љут? – рече Надољуб. – Исав је продао своје првенаштво и то за једну чинију сочива,[520] а то првенаштво му је била највећа драгоценост. Ако је он могао то да учини, што не би и Маловерник.
– Јесте да је Исав продао своје првенаштво као и многи други што раде и губе највећи благослов као и тај неваљалац. Али требало би да правиш разлику између Исава и Маловерника и њиховог иметка. Исавово првенаштво је било као у ваздуху, а Маловерникове драгоцености нису. Исаву је стомак био бог, Маловернику није. Исавова мана је била у његовим телесним жељама, Маловерникова није. Исав је само хтео да задовољи своје пожуде. „Ево хоћу да умрем, па шта ће ми првенаштво?“[521] Иако му је било додељено само мало вере,[522] Маловерник се ипак чувао својом вером од тих претераности и више је ценио своје драгоцености од Исава који је продао своје првенаштво.
Нигде не пише да је Исав имао макар само мало вере. Зато није чудо што тамо где тело преовлађује (као што хоће, где нема вере да му се успротиви) првенаштво и душа се продају самом ђаволу. Са таквим људима је као код магарца који кад му нешто уђе у главу, не може да се одврати од тога.[523] Када попусте својим страстима ни за шта друго неће ни да чују, али Маловерник је био друкчији, тражио је небеске ствари. Мислио је на духовно и оно што је горе.[524] Зашто онда да такав човек прода своје драгоцености (кад би и било некога да их купи) да би напунио свој ум празним стварима? Да ли ће човек дати један грош да напуни стомак сеном? Ко ће да натера грлицу да се храни стрвином као врана? Они који немају вере, могу ради телесних жеља да продају или да дају у залог све што имају па и саме себе, али они који имају веру, веру која спасава, макар како малу, то не могу.[525] У томе је дакле брате твоја грешка.
– Признајем – рече Надољуб, – али твоје строго суђење ме је скоро наљутило.
– Зашто? Само сам те упоредио са неким птицама које трче лево-десно по неугаженим стазама са љуском на глави.[526] Али оставимо то и погледајмо оно о чему смо почели, па ћемо се опет лепо сложити!
– Чини ми се Хришћанине да су та тројица била кукавице, иначе не би побегли кад су чули да се неко приближава. Зашто се Маловерник није више охрабрио? Могао је бар мало да се брани па тек кад није више могао, онда да се преда.
– Многи су рекли за њих да су кукавице, али мало их је било који су тако говорили кад је дошло до гужве – рече Хришћанин. – Што се тиче храбрости, Маловерник је није имао. Да су тебе напали, верујем да би се и ти само мало бранио, а онда ипак брзо подлегао. Тако осећаш сада када су далеко. Да ти приђу као што су њему пришли, друкчије би мислио. Немој заборавити да су они плаћени лопови који служе цару бездана који може ако затреба да изиђе да им помогне ричући као лав.[527] И ја сам се борио са овима као и Маловерник, и било је страшно. Сва тројица су навалила на мене, и кад сам почео да им се одупирем као Хришћанин, они су само повикали и њихов господар им је одмах прискочио у помоћ. Мој живот за њих није био вредан, али милостиви Бог ми је дао оклоп за заштиту. И поред тога што сам био тако опремљен, тешко сам се одбранио. Нико од нас не зна шта нас чека у тој борби, ако већ нисмо прошли кроз њу.[528]
– Добро, али видим да су побегли чим су чули да иде Милосрђ.
– Право кажеш. Често беже и они и њихов газда кад се Милосрђ појави – рече Хришћанин. Није ни чудо јер је он Царев војвода, али ваљда признајеш да између Маловерника и Царевог војводе постоји разлика. Нису сви Цареви поданици војводе, нити могу сви да чине таква јуначка дела. Да ли је право мислити да мало дете може да савлада Голијата као што је то Давид учинио[529] или да птица има снагу вола? Неки су јаки, неки слаби. Неки имају велику веру, неки малу. Овај је био од слабих, па је подлегао.
– Штета што Милосрђ није наишао раније!
– Да јесте, имао би пуне руке посла, јер морам да ти кажем да и поред тога што Милосрђ добро зна да рукује оружјем и може добро да прође са мачем у руци, он би се тешко одупро кад би га један од те тројице оборио на земљу. Знаш и сам да човек не може много да учини када падне. Ко год добро погледа Милосрђу у лице, приметиће ране и ожиљке који потврђују то што говорим. Једном сам чак чуо како је рекао (док се са неким борио): „Нисам више сигуран ни за свој живот.“[530] Сећаш ли се како су они лоши људи довели Давида до тога да јечи, кука и уздише?
Иако су у своје време били јунаци, Еман и Језекија су морали добро да се напрегну кад су их ова тројица напала, па су их и поред тога добро уздрмали. И Петар је једном хтео да покаже шта може, али и поред тога што неки кажу да је први међу апостолима, са њим су тако поступали, да се на крају уплашио од обичне слушкиње. Њихов цар је увек спреман да им прискочи у помоћ. Увек ће им помоћи ако дође до гужве. О њему пише: „Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стрела ни оклоп. Њему је гвожђе као плева, а бронза као труло дрво. Неће га потерати стрела, камење из праћке њему је као сламка, као слама су му убојне справе, и руга се баченом копљу.“[531]
Шта може човек да учини? Истина је, кад би човек увек имао Јововог коња и вештину и храброст да га појаше, чинио би јуначка дела јер се он не плаши као скакавац. „Фркање ноздрва његових страшно је. Копа земљу, весео је од силе, иде у сусрет оружју. Руга се страху и не плаши се нити узмиче испред мача, кад звекеће над њим тул и сева копље и сулица, од немирноће и љутине копа земљу и не може да стоји кад труба затруби. Кад труба затруби, он вришти, издалека чује бој, вику војвода и поклич.“[532] Али овакви пешаци као што смо ти и ја боље да се никад не сретну са непријатељом. Када чујемо како су се други ухватили, боље би било да се не хвалимо тиме да бисмо ми боље прошли. Боље је да се не дувамо мислећи на своју храброст, јер такви обично најгоре пролазе. Нека ти Петар послужи као пример. Колико се он хвалио да неће никада издати свога Господа, али како га се жалосно одрекао када су га ови лопови напали. Када дакле чујемо да се на Царском друму дешавају оваква разбојништва, требало би пре свега да узмемо оклоп, и да увек носимо штит, јер онај који се борио с Левијатаном није могао да га надјача управо зато што је био без штита;[533] ако га немамо, он се нас не плаши. Зато је добро речено: „При свем том узмите штит вере, којим ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога.”[534] Добро је да тражимо од Цара пратњу, или још боље да Он сам иде са нама. Због тога се Давид радовао када је пролазио кроз Долину Сена Смртнога.[535] И Мојсије је радије желео да умре него да иде макар иједан корак даље без Бога.[536] Брате драги, ако Он иде са нама, зар да се плашимо и десет хиљада непријатеља који устају против нас?[537] Без Њега поносити помагачи падају међу побијене.[538]
– Што се мене тиче, већ сам био у борби па иако сам милошћу Божијом остао жив као што видиш, не могу да се хвалим својом мужевношћу. Волео бих да више не наиђем на такве потешкоће, али се бојим да још нисмо изван такве опасности.[539] Пошто ме лав и медвед још нису прождерали, надам се да ће нас Бог избавити и од сваког другог непријатеља.
Онда Хришћанин запева:
Маловерни! Кад си јадан страд’о, Ни у сну се томе ниси над’о. Зато тражи штит вере врх свега, Јер тек пред њим свака напаст бега. А без њега боли чекају те, И још увек нове кушње љуте.
Ухваћени у Ласкавчеву мрежу
Тако наставише свој пут, а Незналица их је пратио. Затим дођоше до једног места где се пут рачвао. Пут који се одвајао, изгледао је исто тако прав као и њихов. Нису знали којим путем да пођу, пошто су им оба изгледала подједнако права. Зато су стали да се договоре. Док су о томе размишљали[540] наишао је човек црне коже обучен у светлу хаљину. Пришао им је и запитао шта траже. Одговорили су да иду у Небески град, али да не знају којим путем да пођу даље.
– Пођите за мном – рече човек – јер и ја идем тамо. Тако пођоше за њим путем који се одвајао и који је скретао све даље од Града у који су намеравали да иду. Зато су ускоро ишли сасвим у супротном правцу, али још увек су ишли за човеком. Ускоро су увидели да их води у мрежу у коју су се толико заплели, да нису знали шта да раде. Онда црном човеку спаде бела хаљина. Кад видеше шта их је снашло, почеше да плачу. Лежали су беспомоћно, без могућности да се извуку. Онда Хришћанин рече своме сапутнику:
– Сад видим да сам погрешио! Зар нам пастири нису рекли да се чувамо Ласкавца. Добро је рекао мудрац: „Ко ласка пријатељу своме, разапиње мрежу ногама његовим.“[541]
– Дали су нам и опис пута да бисмо сигурније ишли – додаде Надољуб – али ето, заборавили смо да читамо и зато нисмо избегли путу безбожничком. Давид је био мудрији од нас кад је рекао: „Уста се моја не дохватају дела људских, ради речи уста твојих држим се путева оштрих.“[542]
Лежећи тако у мрежи и плачући, угледаше човека сјајног лица како им се приближава са бичем у руци. Кад им је пришао, питао их је одакле су и шта раде. Рекли су му да су јадни путници који иду у Сион, и да их је завео један црни човек у белој хаљини који им је рекао да га следе јер и он иде тамо. Онда је онај са бичем рекао:
– То је Ласкавац, лажни апостол који се претворио у анђела светла[543] – Затим је поцепао мрежу, пустио их и рекао: – Хајдете за мном да вас изведем на прави пут. – Водио их је натраг на пут са којег су скренули за Ласкавцем. Онда их је упитао:
– Где сте синоћ спавали?
– Код пастира на Горама Милина.
– Да ли су вам пастири дали некаква упутства?
– Јесу!
– Да ли сте застали да их прочитате?
– Нисмо!
– Зашто?
– Заборавили смо – рекоше они. Затим их је питао да ли су им пастири рекли да се чувају Ласкавца а они су одговорили:
– Јесу, али се нисмо сетили да је тај фини господин био Ласкавац.[544]
Онда видех у сну како им је заповедио да легну, те их је добро ишибао својим бичем да би их научио да се држе правога пута,[545] а док их је кажњавао говорио је:
– Ја карам и кажњавам све које волим; буди дакле ревностан и покај се.[546] Онда им је рекао да иду даље и да добро пазе на остале савете пастира. Они су му захвалили и пошли лагано певајући:
Будите будни, којих туд’ крочи нога, И чувајте се мреже Ласкавца злога, И ко неће да послуша нашега савета, Скренуће с пута на стазу греха клета.
Хвала Богу опет смо на путу правом, Јер се састадосмо с нашом верном Главом, Па ипак, без казне натраг нисмо дошли, У Његовој љубави кроз шибање смо прошли.[547]
Атеиста
После неког времена угледаше у даљини човека који им је ишао у сусрет. Онда Хришћанин рече своме другу:
– Гле човека из правца Сиона, како нам се приближава!
– Видим га – рече Надољуб – али пази да и он не буде какав ласкавац!
Овај им се брзо приближавао. Звао се Атеиста и када им је пришао, питао их је куда иду.
– Идемо на гору Сион – рече Хришћанин, на шта се Атеиста слатко насмеја.
– Што се толико смејеш?
– Смејем се зато што сте толико луди па сте кренули тако тешким путем и то ни због чега.
– Шта! Зар нећемо бити примљени? – изненади се Хришћанин.
– Ма сигурно да нећете, јер на овом свету уопште не постоји место о коме толико сањате![548]
– Да, али постоји на оном – рече Хришћанин.
– Док сам био код куће у мојој земљи, и ја сам то слушао па сам пошао да видим и ево има већ двадесет година откако тражим тај град па никако да га нађем – рече Атеиста.[549]
Онда је Хришћанин питао свога друга Надољуба: – Да ли је то истина што овај говори?
– Пази, он је један од ласкаваца – рече Надољуб. – Сети се колико смо скупо платили што смо слушали савет једног таквог. Како да нема горе Сиона кад смо видели врата Града са Горе Милина? Поред тога, зар не треба да идемо вером. Пођимо напред док нас није стигао Онај са бичем.[550] Требало би да ти кажеш мени оно што ћу ја теби сада рећи: „Немој, сине, слушати поуке која одводи од речи разумних.“[551] Немој брате да будемо „од оних који бојажљиво одступају – на пропаст, него од оних који верују – да стекну живот.“[552]
– Нисам ти брате поставио то питање зато што сумњам, него да испробам твоју веру и да узмем плод поштења твога срца – рече Хришћанин. – Што се тиче овога човека, знам да га је заслепио бог овога света. Него хајдемо напред у сигурности да истину верујемо и „да ниједна лаж није од истине.“[553]
– Сад се радујем у нади славе Божије[554] – рече Надољуб, а затим оставише човека који је смејући се продужио својим путем.
Пут кроз Зачарану земљу
Видех како дођоше у земљу где је ваздух опијао онога који није навикао на њега. Надољубу се приспавало па је рекао Хришћанину:
– Толико ми се спава да једва могу да гледам. Хајде да прилегнемо и мало одремамо.
– Никако! – узвикну Хришћанин – да не бисмо заспали па да се никада више не пробудимо.
– Зашто? – упита Надољуб поспано. – Уморном човеку тако прија сан. Биће нам много лакше ако мало одремамо.
– Зар се не сећаш да нам је један од пастира рекао да се чувамо Зачаране земље?[555] Хтео је да каже да пазимо да не заспимо. „Не спавајмо, дакле, као остали, него бдијмо и будимо трезни!“[556]
– Признајем да сам погрешио, а да сам био сам, пао бих под искушењем да заспим сном смрти! – освести се Надољуб. – Видим да је мудрац добро рекао: „Боље је двојици него једном.“[557] Досад ми је твоје друштво било права Божија милост, па ћеш примити добру награду за свој труд.
– Да нам се не би опет приспавало, хајде да разговарамо о нечем корисном – рече Хришћанин.
– Од свег срца!
– Где да почнемо?
– Тамо где је Бог започео са нама – рече Надољуб – али ти почни. Хоћеш ли?
– Отпеваћу ти прво једну песму:
Ако сан ил’ умор осећаш, Ти брате крени, Богољубна где су браћа, И што нису снени.
Ид’ онамо где се пева Божјој љубави, А пакао нек се гневи
И ђаво губави.[558]
Затим Хришћанин поче овако да говори:
– Поставићу ти најпре једно питање. Како си се сетио да кренеш на овај пут?
– Мислиш, како сам се сетио да тражим корист своје душе?
– Да, то мислим – рече Хришћанин.
– Дуго сам уживао у ономе што се види и што се продаје на вашару. То су ствари за које мислим да би ме упропастиле да сам наставио у њима.
– Какве ствари?
– Све благо и богатство овога света. Уживао сам у свађама, скитању, пијанчењу, псовању, лагању, нечистоти и још много чему што ми је душу упропашћавало. Али на крају, слушајући и размишљајући о божанским стварима које сам чуо од тебе и од драгога Верка, који је погинуо за своју веру и добар живот на вашару у Таштовнику, открио сам да је „крај свега тога смрт.“[559] и да „због свега тога иде гнев Божији на непокорне синове.“[560]
– Да ли си брзо после тога дошао до убеђења о овим стварима? – питао је Хришћанин.
– Још нисам био спреман да признам зло греха и осуду која следи грех. Него кад је Реч почела да утиче на моје мисли, покушавао сам да затворим очи пред тим светлом.
– Али зашто си се тако понашао према првом деловању Божијег благословеног Духа?
Узроци су били ови:
1) Нисам знао да је то Божије дело у мени. Нисам знао да Бог отпочиње обраћење грешника тиме што у њему буди осећање греха.[561]
2) Грех ми је још био сладак и било ми је жао да га оставим.
3) Нисам знао како да се одвојим од мог старог друштва. Њихово присуство ми је било мило, као и њихова дела.
4) Kада сам био свестан својих греха, ти тренуци су ми били тако несносни и тако ме мучили у срцу, да сам то једва подносио – штавише и сећање на њих ми је било гадно.
– Значи да си се понекад ослобађао тих невоља – примети Хришћанин.
– Јесам, али кад бих се опет сетио, било ми је још горе него раније.
– Шта те је то подсећало на твој грех?
– Више ствари – рече Надољуб – као на пример:
1) Кад бих срео доброг човека на улици; или
2) Кад бих чуо да се чита Библија; или
3) Кад би почела да ме боли глава; или
4) Кад би ми неко рекао да је неко од суседа болестан; или
5) Кад бих чуо звоно на нечијој сахрани; или
6) Кад бих чуо да је неко изненада умро; или
7) Кад бих помислио да ћу и ја умрети;
8) Али највише онда кад бих се сетио да ћу морати да изиђем на суд.
– Да ли си могао лако да се ослободиш осећања кривице због греха?
– Не, нисам – рече Надољуб – зато што су те ствари веома утицале на моју савест; кад бих помислио да се вратим у грех (иако сам се одлучио против њега), мучио бих се дупло више.
– Шта си тада чинио?
– Мислио сам да би требало да поправим свој живот, јер сам био убеђен да ћу сигурно пропасти.
– Да ли си покушао да се поправиш?
– Јесам, и бежао сам не само од греха, него и од старога друштва – рече Надољуб. – Бавио сам се побожним стварима као што су молитва, читање Светог писма, оплакивање греха, објављивање истине мојим суседима итд. Све сам то радио, и још много штошта, чега се сада више и не сећам.
– Да ли си се због тога боље осећао? – питао је даље Хришћанин.
– Да, једно време, али после су ми се вратиле све моје невоље, и поред свих покушаја да се поправим.
– Како то кад си већ променио свој живот?
– Било је више ствари које су довеле до тога – рече Надољуб – нарочито кад сам чуо да пише: „Сви смо били као нешто нечисто, и сва наша правда као нечиста хаљина“ (Иса. 64:6) и „човек се не оправдава делима закона“ (Гал. 2:16), затим „тако и ви говорите кад свршите све што вам је наређено: ми смо некорисне слуге“ (Лука 17:10) и још много таквих речи. Онда сам почео овако да размишљам: Ако је сва моја правда као нечиста хаљина и ако се човек не оправдава делима закона, па и кад све учини, ипак је некорисни слуга – онда је глупо покушавати стићи у небо путем закона. Помислио сам и ово: Ако човек дугује трговцу сто фунти, а после плаћа све што купи, у књизи још увек стоји тај стари дуг и трговац ипак може да га тужи и баци у затвор док све не плати.
– Како си ти то на себе применио? – упита Хришћанин.
– Овако сам размишљао: Ја сам се својим гресима много задужио и све је забележено у Божијој књизи. Никакво моје поправљање неће то отплатити. Зато би у свим мојим покушајима требало да се питам: како да се ослободим осуде коју сам навукао на себе због мојих пређашњих преступа?
– Добро говориш – рече Хришћанин – само настави!
– Друго, оно што ме је узнемиравало откако сам почео да се поправљам било је да сам још увек видео грех који се стално мешао са оним најбољим што сам учинио. Тако сам дошао до закључка да ако и поред свих својих пређашњих дела сагрешим само у једном од побожних дела, то је довољно греха да ме пошаљу у пакао, иако сам раније живео без мане.[562]
– Шта си онда урадио?
– Урадио? Нисам знао шта да радим све док се нисам посаветовао са Верком, јер смо били добри познаници.[563] Он ми је рекао да уколико немам праведност човека који никад није сагрешио, ни моја праведност, ни праведност целога света не може да ме спасе.[564]
– Да ли ти је то звучало као истина?
– Да ми је тако говорио кад сам био задовољан мојим покушајима да се поправим, рекао бих му да је будала. Сад кад видим своју личну немоћ и грех који прати чак и оно најбоље што могу да учиним, присиљен сам да се сложим са њим.
– Али шта си мислио о томе кад ти је рекао да постоји Човек о коме може са правом да се каже да никада није починио грех?
– Морам да признам да ми је то у почетку чудно звучало, али даље у разговору са њим, био сам потпуно убеђен – рече Надољуб.
– Да ли си питао ко је тај Човек и како можеш кроз Њега да се оправдаш?
– Јесам, и он ми је рекао да је то Господ Исус који седи с десне стране Свевишњега.[565] „Мораш,“ рече он, „кроз Њега да се оправдаш, то јест да се ослониш на оно што је Он учинио кад је био у телу, и што је претрпео на крсту.“[566] Питао сам га како може Његова праведност да буде делотворна да оправда другога пред Богом, а он ми је рекао да је Исус моћни Бог и да је то учинио. Умро је том смрћу, не за Себе него за мене, и да се Његова достојност урачунава за мене, само ако верујем у Њега.
– Шта си онда учинио? – питао је даље Хришћанин.
– Изнео сам доказе зашто не верујем да Он може да ме спасе.
– А шта ти је Верко на то одговорио?
– Рекао ми је да идем Њему, на шта сам ја одговорио да би то изгледало као наметање. Он рече: „Није, зато што си позван.“[567] Онда ми је дао једну књигу о Исусу и Његовом учењу да ме охрабри како бих слободно дошао. Рекао је да је свака реч у њој чвршћа од неба и земље.[568] Онда сам га питао: „Шта да радим кад Му дођем?“ Он ми је одговорио да морам на коленима да се молим целим срцем и свом душом да ми Га Отац открије.[569] Онда сам га питао како да Му се молим. Он рече: „Иди па ћеш Га наћи како седи на престолу милости где стално прашта онима који Му долазе.“[570] Рекао сам да не знам шта да кажем када дођем. Он ме је упутио да кажем нешто у овом смислу:
“Боже, смилуј се мени грешноме[571] и учини да упознам и верујем у Исуса Христа; увиђам, да није Његове праведности, или да не верујем у ту праведност, потпуно бих био одбачен. Господе, чуо сам да си милостиви Бог, и да си одредио да Твој Син Исус Христос буде Спаситељ света, а и поред тога, спреман си да Га подариш јадном грешнику као што сам ја (и заиста сам грешник). Господе, прослави овом приликом Твоју милост кроз спасење моје душе, кроз Сина Твога Исуса Христа. Амин.“
– Да ли си тада учинио по његовом упутству?
– Да, и то неколико пута.
– Да ли ти је Отац онда открио Сина?
– Не први, ни други, ни трећи, ни четврти, ни пети, па чак ни шести пут.
– Шта си онда урадио?
– Шта? – узвикну Надољуб. – Опет нисам знао шта да радим.[572]
– Да ли си помислио да престанеш да се молиш?
– То ми је стотину пута пало на памет – рече Надољуб.
– Па што ниси?
– Веровао сам да је истина што су ми рекли, то јест, да без Христове праведности, цео свет не би могао да ме спасе, и зато сам помислио, ако престанем, умрећу, а умрети могу једино код престола милости.[573] Онда сам се сетио речи: „Ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити.“[574] Тако сам наставио да се молим док ми Отац није открио Свога Сина.
– Како ти га је открио? – испитивао је Хришћанин.
– Нисам Га видео својим телесним очима него својим разумом.[575] Било је то овако: Једном сам био врло тужан, тужнији чини ми се него икад у животу, због новог сазнања о величини и одвратности мога греха. И очекујући само пакао и вечну пропаст моје душе, одједном ми се учинило да видим како Господ Исус Христос гледа са неба доле и говори: „Поверуј у Господа Исуса, па ћеш бити спасен и ти и твој дом.“[576] Али ја сам одговорио „Господе, ја сам веома, веома велики грешник.“ А Он мени „Доста ти је моја благодат.“[577] Онда сам питао „Али Господе, шта значи веровати?“ Одмах сам се сетио речи: ,Ја сам хлеб живота; ко мени долази неће огладнети, и ко верује у мене неће ожеднити никада.“[578]
Увидео сам да је веровати и доћи једно те исто, и да онај који долази, то јест својим срцем и осећањима тражи Христа, тај заиста верује у Њега.[579] Тада су ми се очи напуниле сузама и наставио сам да се молим: „Господе, да ли може тако велики грешник као што сам ја да буде примљен и спасен од Тебе?“ Чуо сам Га како одговара: „Све што ми даје Отац доћи ће к мени, и онога који иде к мени нећу избацити.“[580] Онда сам рекао: „Да ли треба да положим све своје поуздање у Тебе?“ А Он рече: „Христос Исус дође на свет да спасе грешнике.“[581] „Јер Христос је свршетак закона – за оправдање сваком који верује.“[582] „Који је предан за наше грехе и подигнут ради нашега оправдања.“[583] „Који нас љуби и који нас својом крвљу избави од наших грехова.“[584] „Један је посредник између Бога и људи.“[585] „Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи – да се моли за њих.“[586]
Из свега тога сам закључио да морам да тражим праведност у Њему и откупљење греха у Његовој крви; да оно што је учинио у послушности Очевом закону и примајући казну, није било за Њега него за онога који хоће то да прими за своје спасење и да Му захвали. Тада ми се срце напунило радошћу, а очи сузама и срце љубављу према имену и народу и путевима Исуса Христа.[587]
– То је заиста било откривење Христа твојој души – рече Хришћанин – него реци ти мени како је то утицало на твој дух?
– Увидео сам да је цео свет под осудом и поред све Његове праведности – рече Надољуб. – Увидео сам да Бог Отац и поред тога што је праведан, може да оправда грешника који Му долази. Било ме је јако срамота због мога дотадашњег распуштеног живота. Никада раније нисам помислио на лепоту Исуса Христа. Заволео сам свети живот, и чезнуо сам да нешто учиним на част и славу имена Господа Исуса. Чинило ми се да сам имао чак и хиљаду литара крви у своме телу да бих је сву пролио за Господа Исуса.[588]
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [509] Сваки човек је рођен у незнању и неразумности, па опет га обузима високоумље које се огледа у његовој доброти и мудрости, те га убеђује како му није потребна обнова срца, јер може сам без Светога Духа да се усаврши. Са друге стране, кад Свети Дух покори високоумље, човек увиди своју пропадљивост и поквареност, и жели да иде на пут Господа Исуса, где се наново рађа и добија спасење.
[510] Незнање није сиромаштво духа. Незналица је уображен – ослања се на људска мишљења, „нити дрхће од Божије ријечи“ (Иса. 66:2). Такав човек је задовољан самим собом, и не пита: „Није ли лаж што ми је у десници? Такав се храни пепелом, преварено срце заводи га да не може избавити душе своје“ (Иса. 44:20). Таквих на жалост има много међу нама, и већина их је у незнању. Поносити су и упорни, ништа вредно не мисле, нарочито не о својој души. Немарни људи говоре: „У чему сам се родио, у томе ћу и умрети.“ Као што су стари лутали у незнању, тако и они лутају. О, нека им Господ скине покривач са духовних очију, да постану „сиромашни духом“ којима Господ обећава благослов! (Матеј 5:3). Онај који зна да не може сам себи да помогне, сличан је биљци која расте у подруму, и која се силом окреће и привлачи отвору кроз који допире мало светла и ваздуха. Таквога врућа жеља вуче према сунцу Божије праведности и говори са Давидом: „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 42:1-2). Знајући да сам не може да се избави, и да му недостаје сила да би се прогурао из подрума телесности ка сунцу Божије праведности, он моли Бога за милост као да је на самртничкој постељи. Да ли ћеш ти бити одбачен од Бога? Нипошто! Ко је сиромашан духом прима благослов од Бога. Бог му пружа руку свога милосрђа, а он је прихвата. Господ Исус му даје, а он Му верује – простире му сто, а он долази и прима хлеб вечног живота. Какав си ти? Да ли си сиромашан духом или си незналица?
[511] Приче 26:12
[512] Про. 10:3
[513] Матеј 12:14; Приче 5:22
[514] Сваком отпадању од Господа Исуса и Његове Истине претходи светска лакомисленост. Многи признају Господа и говоре да су Његови, али пошто нису хтели да оставе телесне жеље и светске забаве, савест им се окаменила, те су се полако одвратили од Божијих дела. Све су више залазили у светске ствари, и тиме отварали своја срца све више Сатани и греху; да би на крају почели да исмејавају хришћане и да траже светске ствари док најзад нису запали у друштво неваљалих људи и пропали заувек. Чувај се греха! Бој се лакомислености и бежи од светских уживања. Ако мало попустиш твој пад је неизбежан.
[515] Где је у срцу мало вере, тамо је страх и све дрхти од језе. Петар је имао слабу веру па се уплашио великих таласа и почео да тоне. Са страхом долази неверовање у Божија обећања, а савест стално осећа кривицу. Ово троје, страх, неверовање и оптерећена савест, одузимају души сву радост и утеху, тако да човек без сигурности спасења духовно тек само што живи. Маловерниче, зашто се задовољаваш тим својим кукавним стањем? Доћи ће непријатељ и одузеће ти и оно мало вере што имаш. Шта ћеш онда? Има много људи који имају малу веру али неће да имају већу. Навикну се на то стање и непрестано уздишу и јадикују како су јадни, а ипак одбијају радост и спасење. Други сами немају сигурност спасења и уче да је њихово стање сасвим добро, а да онај ко говори о радости и сигурности спасења је надувен. Ти само иди напред и немој да сумњаш, јер Господ хоће да има срећне и радосне путнике.
[516] Нису му узели спасење, али су му узели радост спасења. Поткопали су му сигурност вечног живота, узнемирили му душу и одузели му слободно сведочанство. Ти који верујеш, моли се и пази да те сумња не заведе у грех, да не мораш да проводиш своје путовање у тузи и жалости, без утехе и радости Светог Духа.
[517] 1. Пет. 4:18
[518] „Нити ће их ко отети из моје руке“ (Јован 10:28), говори Спаситељ. То је то што је многима скривено да и они који имају мало радости неће да погину. Господ се молио за такве да њихова вера не престане (Лука 22:32). Имају само мало вере, и слаба је, али Он, „трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити, док не доведе правду до победе“ (Матеј 12:20). Он тражи веру, а Његово милосрдно око је налази макар колико била мала. Он неће оставити дело својих руку да пропадне, а вера је дело и дар Његов (Еф. 2:8; 2. Тим. 1:4; Титу 1:9).
[519] Многи који су без и мало вере изговарају се како им је вера мала, али тиме само покривају своје неверовање. Они који имају слабу веру знају како су били покрадени, те плачу и горко уздишу над тим јадом. Жалосте се што им не светли светлост Божијег лица тако јасно као раније, што се њихове молитве не уздижу до Бога, и што њихова сведочанства немају те праве моћи. Ти људи су вредни сажаљења, кад трпе толики недостатак, а Господ Исус је дошао „да имају живот у изобиљу“ (Јован 10:10). Ви који имате малу веру, не треба да очајавате, јер и ваша мала вера која је од Господа има обећање, јер Господ љуби и вас као и оне са великом вером. Ви којима је мала вера, имате великог Господа као и они са великом вером, а Он води бригу о свима. Ослоните се на Његово свемогуће раме, и Он ће вас славно превести преко Јордана смрти у небески Ханаан.
[520] Јев. 12:16
[521] 1. Мој. 25:32
[522] Има разних степена вере, али ти тражи веру првог степена. Ако мораш увек да уздишеш над малом вером, теши се и хвали Бога и за тај мали дар вере. Ако је то Божија вера, довољна је да те спаси, јер је дар Божији, дарован по Светом Духу. Уосталом, Господ показује шта може таква вера која је мала као горушичино зрно (Матеј 11:22-24). И она расте и биће као стабло, и под сеном његових грана многи ће да се одморе. Знај да права вера може да расте, па зашто да и ти не растеш у вери?
[523] Јер. 2:24
[524] Најслабије дете Божије храни се хлебом вечног живота – Господом Исусом Христом (Јован 6:50-57). „Као што је мене послао живи Отац, и ја живим зато што живи Отац, тако ће и онај који мене једе живети кроз мене.“ Ништа се не бој ти који имаш мало вере, твој Господ је жив, и ти треба заувек да живиш. „Као пастир пашће стадо своје, у наручје своје сабраће јагањце, и у њедрима ће их носити, а дојилице ће водити полако“ (Иса. 40:11). Он и најслабије овце негује, и пази на њих својом најнежнијом љубављу.
[525] Не могу! Веран хришћанин иако је слаб и много уздише, ипак иде путем вечног живота. Његов циљ је увек горе, ка Небу. Куда идеш ти? Да ли имаш спасоносну веру? Ако имаш макар и најмању, знај да је много драгоценија од пропадљивог злата које се куша у ватри (1. Пет. 1:7) и да нема ничега на овоме свету што би могло да је замени.
[526] Искусни боље знају. Требало би увек да се учимо од старије и искусније браће која су већ много научила кроз Светога Духа.
[527] 1. Пет. 5:8
[528] Често осуђујемо друге што се нису боље одржали у време искушења, али кад искушење дође на нас, ми падамо и не држимо се тих савета којима смо друге тако богато обасипали. Зато будимо милостиви да би и ми били помиловани. Покоравајмо се Господу и усрдно Га молимо: „не уведи нас у искушење, него нас избави од зла. Амин.“
[529] Ако си слаб Господ не тражи од тебе више него колико ти је дао силе. Дакле, само напред у тој сили коју ти је Господ дао. Ако те пошаље у борбу, Он те је наоружао за бој. Настој да будеш „пун милости“ као што су били храбри ти Божији ратници о којима пише у Јев. 11, који су вером победили и у најтежим часовима. И у наше време се скупило много невоља: свет, грех и многа искушења, а мало је хероја вере. О, да сам ја један од њих – а и ти!
[530] 2. Кор. 1:8
[531] Јов 41:17-20
[532] Јов 39:23-28
[533] Иса. 27:1
[534] Еф. 6:16).
[535] Пс. 23:4
[536] 2. Мој. 33:15
[537] Пс. 3:7
[538] Шта ћеш изабрати? Са Њим, или без Њега? Са Њим је сигурна победа, без Њега је неизбежна смрт и пропаст. Немојмо бити без Њега ниједан час. Ипак, многи и међу онима који верују иду тамо где Господ не може да буде са њима. Једнога дана ће их обузети страх кад Га у својој невољи призову а Он им каже: „Не познајем вас“ (Матеј 25:12). Сада немарно живе без Бога, а ипак би хтели да буду Божији народ. Иду у биоскоп, позориште, у диско, и на друга светска места ради свога уживања, а опет би хтели да се називају хришћанима. Будимо у страху кад год је, па макар и за кратко време Божије лице скривено од нас. (Иса. 10:4).
[539] Док си у телу немој да прекршташ руке и одлажеш штит вере на страну, јер опасност још није прошла. Непријатељ још увек вреба да ти одузме радост спасења. Банјан се много трудио да опише човека са малом вером, који тако жалосно иде својим путем, да би опоменуо читаоце да се не упуштају у борбу са непријатељима који би им одузели радост спасења. Познајем једног „путника“ (има их више) који је непромишљено читао све што му је долазило до руке, било да то припада свету или Господу. Хтео је све да проба, а последица је била да је кукавно животарио у овој сузној долини. Куда те Господ не шаље, немој непромишљено да идеш. Многи су својом непромишљеношћу изгубили сву духовну силу.
[540] Зар још у незнању? Овде видимо да морамо увек добро да пазимо да не зађемо на криви пут који заварава хришћанина све до смрти. Који је то пут? То је пут личне праведности. Каже се за Нокса (Knox) да је веома уздисао кад је лежао на самртничкој постељи. Кад су га питали зашто толико уздише рекао је: „Сатана ме наводи на грех неверовања, показујући ми моје грехе, али отерао сам га, показавши му вредност крви Исуса Христа Сина Божијег.“ Сатана се опет вратио да га куша да се ослони на своје лично оправдање, јер је много учинио за Господа, чиме би могао да се хвали. Доживео је жестоку борбу у томе, док коначно није победио и са радошћу прешао своме Спаситељу. Чувај се личног величања, ма колико те ласкавци подизали и хвалили. Одреци се себе и своје доброте, па се предај само Ономе који је од Бога учињен твојом праведношћу. „Господ правда наша“ (Јер. 33:16).
[541] Приче 29:5
[542] Пс. 17:4
[543] Приче 29:5; Дан. 11:32; 2. Кор. 11:13-14
[544] Рим. 16:18
[545] 5. Мој. 25:2
[546] Отк. 3:19; 2. Днев. 6:26-27
[547] Види Божију доброту! Он у својој милости и љубави избавља залутале путнике из мреже охолости и самољубља, али не без бола. Свети Дух кара и открива наше грехе. Ако поверујеш ласкавцу, Господ не може да те остави без карања.
[548] „Нема из смрти живота и блага које тражите!“ Тако Сатана наговара путнике кроз уста безбожних људи. Хоћеш ли да послушаш? Да ли ћеш опет поћи за жељом тела, и за оним што тако брзо пролази, уместо да тражиш Божију славу? Никако! Нека свет иде куда хоће, ми идемо према небеском циљу. Да ли стварно постоји тај одмор? Свакако! Не само да верујемо Божијој Речи која сведочи о томе, него имамо сигурност тога јер нам сведочи и Свети Дух који нам је дат (1. Јован. 1:1-3).
[549] Јер. 17:15; Про. 10:15
[550] 2. Кор. 5:7
[551] При. 19:27
[552] Јев. 10:39
[553] 1. Јован. 2:21
[554] Рим. 5:2
[555] Кад у животу хришћанина све иде глатко, без потешкоћа и неприлика, лако постаје немаран и површан, тако да мало-помало губи унутарњу моћ. Лако се успављује и задовољава оним што је доживео. То је врло опасан духован сан. Нарочито би старији верници требало да се чувају таквог сна. Одморићеш се на гори, сада само напред.
[556] 1. Сол. 5:6
[557] Про. 4:9
[558] Знак духовне успаваности је када су уста, уместо да прослављају Бога, пуна светских ствари, а духовне ствари се потцењују.
[559] Рим. 6:21
[560] Еф. 5:6
[561] Деловање Светог Духа најпре показује човеку грех, па му онда објављује Божије Јагње које је узело на себе грех света. Пут који води у утеху, слободу и небески рај, иде кроз жалост над грехом и кроз многе невоље. „Господ убија, и оживљује, спушта у гроб, и извлачи“ (1. Сам. 2:6). Да ли је и тебе снашла горчина твога живота, да би те Господ могао после наситити медом своје сласти?
[562] Како је само грех велик, јак и црн! У све се меша па и у наша најлепша дела. Сва настојања и ревност за Господа и Његову светост, грех квари. Грех је увек свуда око нас и сваког часа нам је потребна Божија милост и крв Његовог Јагњета.
[563] Ако си се већ пробудио у души, али си још увек у тузи и жалости, повери се онима који се већ радују у опроштењу својих греха.
[564] Праведност не можеш ни за коју цену да купиш. Закон те осуђује. Ако хоћеш да ти се опрости грех, тражи милост од Бога. Својим делима никад не можеш да постигнеш спасење. Узалуд се ослањаш на себе. Живи Исус може да те опере Својом крвљу и да те споји са Богом!
[565] Јев. 10:12
[566] Рим. 4:5; Кол. 1:14; 1. Пет. 1:18-19
[567] Мт. 11:28
[568] Мaтеј 5:18
[569] Пс. 95:6; Јер. 29:12; Дан. 6:10
[570] 2. Мој. 25:22; Јев. 4:16
[571] Лука 18:13
[572] Зашто Господ не услишава грешника одмах? Он хоће да га научи да је спасење само кроз благодат. Све док нисмо дозволили да будемо сасвим осуђени, благодат није могла да нам се објави.
[573] Потиштена душа искрено тражи лек. Кога је Дух Свети стварно пробудио, тај би више волео да погине него да престане да тражи Божију милост. Јов говори: „Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њега“ (Јов 13:15). То је искуство онога који је испуњен страхом Божијим. Ако жудиш за опроштењем твојих греха, мислиш да је небо затворено над тобом и Господ не чује твоје молитве, моли се непрестано. Он ће својом милошћу да се сагне и даће ти мир и своју праведност, без које не можеш опстати на Његовом суду, ма колико велика и славна дела чинио. Кад би сви добри људи јемчили за тебе, то не би помогло јер: „Човек неће никако брата ослободити, неће дати Богу откупа за њега. Велик је откуп за душу, и неће бити нигде. Да ко довека живи, и не види гроба“ (Пс. 49:7-9). Само један је имао заслуге које важе за онога који верује, а то је Господ Исус – „Господ правда наша“ (Јер. 23:6).
[574] Авак. 2:3)
[575] Еф. 1:18
[576] Дела 16:30–31
[577] 2. Кор. 12:9
[578] Јован 6:35
[579] Пошто је вера нешто небеско, људска реч не може тако дубок појам да изрази тек једним словом, али Господ хоће да нам дође у сусрет, и зато расветљује појам вере у разним примерима, да би ипак бар једним од тих примера могли да схватимо праву веру. У еванђељу по Јовану шестој глави, Господ нам показује шта је вера: доћи Њему (ст. 35, 45), јести тело Сина човечијега и пити Његову крв (ст. 33, 54), јести хлеб живота (ст. 58). Друга реч је: примити Га (Јован 1:12).
[580] Јован 6:37
[581] 1. Тим. 1:15
[582] Рим. 10:4
[583] Рим. 4:25
[584] Отк. 1:5
[585] 1. Тим. 2:5
[586] Јев. 7:25
[587] Тако се открива спасавајућа благодат Господа Исуса Христа која се разлива у човечијем срцу. „Вера која се кроз љубав показује делотворна“ (Гал. 5:6). Вера без дела је мртва, то јест није вера, већ претварање.
[588] И ти можеш по Светом Духу да доживиш наново рођење. Све је друго и ново. Да ли си већ наново рођен? Да ли си ново створење у Христу? Да ли је старо прошло и све постало ново? (2. Кор. 5:17). Да ли ти је Господ Исус најмилији и изнад свега? Да ли осећаш све више своју поквареност и љубав Господа Исуса? Да ли ти је једина жеља да прославиш Њега? Зинзендорф је говорио: „Ich habe nur eine Passion und das ist ER nur ER.“ – Он, само Он! Брате и сестро, не видиш никога само Исуса! Само Исуса! Нека то буде дах нашега живота.
ПОЧЕТАК |