Одакле долазе речи када служитељ устане да говори? Он не мора да мућка својом главом да би пронашао многе речи, јер његове речи долазе из другог извора. Пошто је одабрао извор, јасно му је које су речи неприкладне и не би требало да се говоре као Божија реч. Више пута смо помињали интимни однос између службе речи и људског елемента. Бог је тај који даје само неколико речи које се касније развијају у многе наше речи. Све ове друге речи су изведене из оних првих. Наш говор се заснива на унутрашњим речима. Ми једноставно говоримо оно што нам је Бог изнутра рекао. Људски елемент је сигурно укључен; стога морамо да обратимо велику пажњу на то каква је особа говорник.
Врста особе одређује врсту изговорених речи. Понекад Бог признаје као Своју реч оно што је изговорено; понекад Он пориче да је то Његово. Изгледа да се читаво питање врти око тога какав је човек говорник. Овде су две особе. Оне примају исте унутрашње речи, али када устану да служе, представљају огромну супротност. Зашто? Зато што су то потпуно различите особе. Служење се разликује у зависности од особе. Дакле, одакле долази та реч? Реч првенствено потиче из откривења, али је под утицајем људског елемента. Ако је особа исправна, његове речи ће бити исправне; ако није исправан, ни његове речи неће бити исправне. Речи неподобне особе морају бити нижег квалитета – слабе су и незреле, људски оштроумне и убедљиве, али никако и духовне. Погодан човек ће природно бити духован, исправан, вишег квалитета и способан да дотакне Бога. У потрази за извором изговорених речи морамо обратити пажњу на саму особу. Какав је неко човек одређује какве речи изговара.
Речи се разликују у складу са утврђујућим делом Светог Духа
Када би Бог посредством Свог Духа сјединио нешто од Себе у теби – то јест, када би Дух Божији извршио неко дело у теби додирујући и сламајући твог спољашњег човека тако да се твој карактер промени, и на тај начин си био у могућности да дотакнеш духовну стварност – онда би природно изговорио речи Светога Духа. Оно што изговараш следило би оно што је Он утврдио у теби. Без утврђујућег дела Светог Духа не може бити ни речи Светог Духа. Не можемо да изговоримо Његове речи уколико нас Он не преуреди и поново утврди. Ми смо попут куће која је потпуно реновирана и штавише поново саграђена након много година Господњег деловања у нама. Имај ово на уму: да су речи Светог Духа засноване на делу Светог Духа. Ако нисмо обновљени, наше речи ће остати оне исте старе речи. Тек након што смо поново обновљени и постанемо нови можемо да говоримо нове речи.
Можемо да учимо од Павла у 1. Коринћанима 7. Свети Дух је толико успешан у преобликовању Павла да за њега откривење постаје природно. Он је напредовао до таквог духовног стања да није свестан да је примио откривење. Откривење за њега није изненађење. Он толико често прима просветљење да му је тешко да разликује просветљење од сопствене мисли. Разлог зашто су људи данас толико удаљени од Божијег откривења је тај да у њима није било довољно поновног утврђујућег дела Светог Духа. Како нам чудно звуче речи из 1. Коринћанима. Некога брата је Бог овде довео до тако напредне фазе – Свети Дух је изршио такво дело утврђивања у њему – да се његово сопствено осећање не разликује много од Божијег осећања, његова сопствена мисао је веома слична Божијем откривењу. Он више ништа посебно не осећа када прими Божије откривење. Људски елемент се уздигао толико високо да је дотакао самог Бога. Павле мисли да су то његове речи, јер му Господ није говорио. Па ипак, у њему постоји толика мера духовног утврђивања да је у стању да закључи говорећи: „мислим, уосталом, да и ја имам Духа Божијег“ (1. Кор. 7:40).
Овде препознајемо близак однос између човека и речи. Овде човек говори Божију реч. Он није добио никакво посебно откривење, па ипак он већ говори Божију реч јер је достигао веома висок духовни ниво. Начело илустровано код Павла своди се на следеће: ако је особа исправна, речи које је изговорио биће исправне. Из Божијег утврђивања у њему произлазе Божије речи. Стога морамо да будемо посебно пажљиви у том погледу да се са нама поступа до мере такве чистоте да омогућимо да речи Светог Духа дођу и пређу преко наших усана.
Због разлике у томе што је Бог утврђен у људима, речи излазе другачије. Две особе могу бити подједнако употребљиве, обе су достигле високи степен духовности, али утврђујуће дело Светог Духа у њима можда није исто. Можда су примили исто откривење, добили исте унутрашње речи, па ипак говоре другачије због ове разлике у деловању Светог Духа. Обојица су служитељи речи, али сваки има свој посебан начин како говори јер су људски елементи који су при том укључени различити. Јован је другачији од Павла, тако и Павле од Петра; стога су њихове изговорене речи сасвим различите. Бог их користи у великој мери иако говоре тако различито један од другог. У Павлу је Божија реч, на његовим уснама су његове сопствене речи, па ипак се оно што је изговорено сматра Божијом речју. Ово важи и за Петра. Обојица су прошли кроз дубоко поновно утврђујуће дело; као резултат могу да говоре Божију реч. Међутим, судећи по њиховим спољашњим изговореним речима, изгледа да су веома различити.
Настајање Речи
Као што је Божија реч Особа у Господу Исусу, тако и данас она мора да буде персонификована у нама. Господ Исус је Реч која је постала тело; тако је Бог говорио у телу. Данас Бог намерава да Његове речи поново постану тело, то јест, Он и даље жели да говори посредством људског тела. Зато се Он бави овим нашим телом, надајући се да ће посредством њега изаћи Његова реч. Да бисмо дошли до овог циља, мора да постоји утврђујуће дело Светог Духа у нама. Путем Духа који пребива у нама, Бог је у стању да сједини нешто у нама тако да када мислимо и говоримо, Божија реч пролази. Оно што је сједињено у нама Светим Духом претвара Божију реч у наше субјективне речи. Служитељ речи мора да дозволи Светом Духу да га тако поново утврди да може да има ову врсту субјективних речи. Његова мисао не само да мора да се слаже са Божијом мишљу, него мора да буде Божија мисао. Његове речи постају Божије речи, не поклапају се само са Божијом речју. Ово је резултат сједињавајућег дела Светог Духа у нама. А то је новозаветна служба. Човек је ту, а и Бог је ту. Човек говори, а говори и Бог. Кроз какво само поступање тај човек мора да прође ако је Божија реч предодређена да дође његовим посредством!
Размотримо како Бог врши ово утврђујуће дело у нама посредством Свог Духа. Бог мора да створи речи у нама. Оне настају кроз свакодневне невоље које Бог поставља у наше околности. Можда ћемо у ових неколико дана или месеци проћи кроз разне невоље. Понекад смо победници, понекад смо поражени. Могло би да нам изгледа као да напредујемо, па ипак некако нам се чини као да смо притерани уза зид. Све је то у ствари уредио Господ. Дани пролазе и почињемо помало да учимо. Можда испочетка имамо неколико речи. Тих неколико речи нам пружају увид о томе шта нам се дешава. Оне нам омогућавају да говоримо, јер су то речи које су нам пренете. Бог је створио неколико речи у нама. Тако настају речи. Оне припадају нама као и Богу. Од виталног је значаја да знамо где и како да научимо да имамо речи. На пример, у раним фазама карања можеш бити збуњен јер немаш речи. Можда си прилично збуњен због Божијег поступања са тобом. Али после неког времена почињеш да схваташ: „О, то је оно што Бог тражи. Он је поступао са мном да бих могао ово да поседујем.“
Па ипак, ствари нису баш тако једноставне, јер не долазиш одједном до одређеног разумевања. Изгледа да ти је јасно, па ипак ти је некако још увек нејасно. Док пролазиш кроз ову подвојеност између јасноће и нејасноће, постепено ти ипак постаје јасније. Када ти је јасно до одређеног степена, ти имаш одговарајуће речи. Оно што ти је јасно постају твоје речи. Понекад ти Господ приреди веома тешке невоље. Не можеш јасно да пренесеш слушаоцима поруку. Понекад мислиш да би могао да им је пренесеш, заиста верујеш да можеш, али ти то ипак не успева. Упркос томе, у овом процесу преношења и непреношења, ти коначно несвесно преносиш поруку. А твоје преношење износи и праве речи.
Дакле, схватимо да Бог ствара речи у нама док нас води кроз овај двоструки процес јасноће и нејасноће. У нашим невољама, у двоструком процесу кроз који пролазимо, Бог ствара речи у нама. Изгледа као да комуницирамо, али смо се ипак заглавили; изгледамо поражено, али нисмо у потпуности потучени. Након неколико дана Господ нас коначно проводи кроз то. Ово преношење представља Божију реч. Што више напредујеш то ти постаје све јасније и поседујеш више речи. Тако настају речи. Реч службе није нешто измишљено, него створено. Колико се измишљене речи разликују од створених речи. Пипаш по мраку; једва да нешто назиреш; затим постаје одређеније. Додавањем тих јасноћа ти обезбеђујеш реч. Оно кроз шта си прошао постаје твоја реч.
Служитељ речи треба да пази како говори. Речи које говори морају да дођу кроз дисциплину, пошто Бог ствара речи за нас тако што нас дисциплинује. Мера дисциплине одређује количину речи. Наше искуство пред Богом даје нам одговарајући степен речи. Сада би требало да схватимо да Господ обликује ово наше тело да бисмо могли да дотакнемо Божију реч. Из обликованог тела излази Божија реч. Колико можеш да говориш зависи од тога колико си научио изнутра. Твоје речи су засноване на искуству пред Господом. Божији циљ је да те сједини са Својом речју. То је више него твоје проповедање Његове речи; ти као особа мораш да будеш тако обликован и проверен од Њега да реч која излази из тебе буде Божија реч.
Пођимо корак даље. Где видиш светлост откривења? Највероватније ћеш рећи да се то види у духу. Зашто онда то не видиш увек у свом духу? Зашто твој дух понекад прима откривење, а понекад не? Када твој дух прима откривење? Онда када си под дисциплином. Расуђивање у духу је вођено опхођењем према нама. У време карања дух види светлост. Светлост откривења се види и добија док доживљавамо карање Светог Духа. Када је Божије карање ретко, просветљење у духу такође постаје ретко. Ми добијамо светлост у духу, а она долази у време дисциплиновања. Сходно томе, свако време поступања са нама пружа нам још једну прилику за откривање.
Пропуштање карања значи губљење могућности примања откривења. Када прихватимо Божије поступање са нама, можемо да добијемо и откривење – ново откривење. Требало би да препознамо руку нашег Господа. Често је Његова рука на нама, дотиче нас и бави се нама из тренутка у тренутак; и тако мало-помало попуштамо. Или ће Он можда морати да нас дотакне много пута пре него што донекле пристанемо говорећи: „Господе, сада сам вољан да се предам и да се више не трудим.“ Тада и тамо добијамо просветљење. Господ наставља да поступа са нама и ми Му се постепено препуштамо. Свако попуштање Њему доноси просветљење нашем духу. Тако видимо светлост и у тој светлости примамо реч. Путем тестирања, Бог нам даје реч као и светлост. Речи које користимо у проповедању нису нешто што ми само замишљамо; оне су створене посредством Божијег карања кроз које нас Он пропушта.
Стога, у различитим временима служења, пази на то да видиш да ли ће твоје речи да расту. Ако постоји напредак у овом погледу, знаш да се са тобом постепено поступало. Први пут када говориш у Божије име, имаћеш само неколико речи. Без обзира на то колико си бистар, колико ти је добро памћење, и колико си информација добио од других, када је у питању говор, сматраш да си потпуно неспособан. Да би ти дао реч, Бог мора да поступа са тобом с времена на време и из тренутка у тренутак. Свако обликовање доноси неке речи. Бог даје речи прогресивно. После многих таквих поступања, не оскудеваш у речима када стојиш за проповедаоницом. Али запази како настају ове речи – настају дисциплиновањем Светог Духа.
Павле нам каже у 2. Коринћанима 12 да је примио веома велико откривење – откривење о трећем небу и Рају. Треће небо је највише небо, док је Рај у најнижем делу земље. Прво је небо над небесима, друго је средиште земље. Павле је примио откривење које обухвата и једно и друго. Наравно, такво откривење има тенденцију да Павла учини охолим. Толико се прибојава тога да би неко могао исувише много да мисли о њему, зато се суздржава да о томе говори. Даље, дат му је трн у телу, сатанин гласник, да га узнемирава. Три пута тражи од Господа да га уклони, а Господ одговара: „Доста ти је моја благодат; јер сила налази своје испуњење у слабости“ (2. Кор. 12:9). Ово ново откривење није нешто ментално него духовно. Отуда Павле може да каже: „Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима . . . јер кад сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12:9-10). Он је заиста примио ново откривење и ново знање. Можда је ово део дивног откривења које је примио. Можда ће наћи више помоћи у овој речи, него у ономе што је видео и чуо на трећем небу и у Рају. Ми никада нисмо били у Рају; никоме никада није речено шта се тамо говори. Нити смо били на трећем небу; ми немамо представу о свим стварима које ћемо поседовати у том царству. Али скоро две хиљање година црква прима више помоћи од онога што је Господ рекао Павлу – „Доста ти је моја благодат“ – него од апостоловог искуства трећег неба и Раја.
Одакле долази служба речи? У Павловом случају, она произлази из тестирања и невоља кроз које је прошао када га је Господ довео у такво стање да се хвалио да је јак кад год је слаб. Павле има службу речи када препознаје да му је Божија милост довољна. На овај начин се ствара његова служба. То долази путем дисциплине. Такво откривење које се налази у 2. Коринћанима 12:9 резултат је карања Светог Духа. Без дисциплине нема откривења; без трна нема ни милости.
Трн у Павловом телу је тежак, и то није обичан трн, него сатанин гласник. Реч „мучити“ значи ударати, тући, тлачити, малтретирати, чинити болним. Павле је прошао кроз много тога; он није од оних који се плаше болести, па ипак је био жестоко искушаван. Ако он каже да је болно, мора да је заиста болно. Павле је имао трн, а Сатана шаље свог гласника да узнемирава Павла користећи тај трн. У тако тешкој невољи Бог му даје благодат: „Доста ти је моја благодат.“ Тако Павле прима откривење. Он препознаје Божију благодат као и Божију силу. Он зна и сопствену слабост. У цркви Божијој има безброј верника који су прошли кроз невоље и тестирање због овог Павловог откривења. Кад бисмо знали колико смо само слаби! Чим нас слабост напусти, сила исто тако одлази. Где је слабост, тамо је сила. Ово је духовно начело које доноси дисциплиновање. Добијамо светлост посредством дисциплиновања; исто тако добијамо и реч посредством дисциплиновања. Ми се стално учимо да говоримо, као и дете које се учи да говори.
Бог те пропушта кроз невоље; Он дозвољава да будеш провераван од стране многе Његове деце. Кад почнеш да учиш, почињеш да имаш реч. У мери твоје преданости је и мера твоје речи. Када почнеш да учиш, почињеш да имаш реч. Ова реч се добија из послушности – твоја послушност је реч. Док падаш и клањаш се пред Богом, имаш реч. То је записано у твом животу; то је урезано у само твоје биће. Бог дозвољава Својој деци да прођу кроз многе и разноврсне невоље. Понекад ћеш можда пре осталих бити стављен у неку невољу. Прво си ти кушан, а потом остали. Невоља кроз коју пролазиш усавршава реч у теби. Ти си у стању да устанеш и говориш речју која је била очеличена путем невоље, својој браћи и сестрама који сада и сами пролазе кроз невољу и наизглед не могу да се пробију. Реч коју изговориш постаје светлост и живот и сила онима који се налазе у истој невољи. Дакле, још једном си послужио реч.
Схватимо да служитељ речи мора први да буде окушан. Без неке невоље не може бити ни речи. Ако друга браћа и сестре уђу у невоље пре тебе, ти немаш чиме да им помогнеш. Чак и ако покушаш нешто да кажеш, то пада као празна реч. Чему служи празна реч? Реч настаје у ватри. Црква мора и сама да прође кроз огањ; тако Бог води Своје служитеље прво у огањ да би били спаљени пре осталих. Ко је изгорео први излази са речју. Када сте сагорели, поседујете реч. Посредством горења и попустљивости, речи се стално додају речима. После тога поседујете реч да бисте могли да помогнете онима који су исто тако окушани.
Стога изјављујемо да служитељ речи служи речима којима нас Дух учи. Не само да Свети Дух говори речи мудрости мојим уснама; Он ме учи како да говорим. Поучен сам од Светог Духа; научио сам се у огњеној пећи – имам реч. У супротном, све што се каже само су празне речи. Ово је нешто сасвим основно: морамо да се учимо приликом сваког поступања са нама. Наше речи морају да прођу кроз огањ, иначе ће бити неделотворне. Ми не можемо да тешимо оне који су жалосни. Оно што је само спољашње је бескорисно. Да бисмо били заиста корисни, морамо да будемо они са којима је Бог поступао.
Како то да је цркви две хиљаде година помагала ова реч у 2. Коринћанима 12? Хвала Богу, то је због трна у Павловом телу. Да је трн уклоњен, помоћи би нестало. Сила овог поглавља манифестује се у овом трну. Да није било трна у Павловом телу, не би било ни духовне вредности. Та сила живота се манифестује у трну. Само онај ко је безуман покушава да умањи свој трн. Када нестане трна, нестане и речи као и службе. Сила наше речи налази се у трну који подносимо.
Стога су служитељи речи они који су од Бога изабрани да се са њима прво поступа, да буду они који су први стављени на пробу и да први познају Господа, да би могли да послуже Христа Божијој деци. Зато што су претходно издржали, могу да помогну другима. Због своје велике издржљивости они су у стању да дају многима. Уколико нам је стало да будемо служитељи Божије речи, морамо да будемо унапред окушани и да издржимо много више него што су обични људи позвани да издрже. Бог нас је поставио да будемо слуге, и то не неколицини него целој цркви. Позвани смо да задовољимо потребе многих. Стога морамо да издржимо пре других, и више од осталих. У супротном, како бисмо могли да помогнемо многима?
Да ли служитељ има или нема обиље речи зависи од тога колико га је Господ стављао на пробу. Не треба очекивати да ће Бог поступати са нама полако и непотпуно. Оно што подносимо мора да обезбеди потребе многих; стога морамо да издржимо све оно што ће други бити позвани да издрже. Зашто некој браћи лако понестане речи? То је зато што Бог није много поступао са њима. С неким се мора много поступати пре него што постану служитељи речи. Ако се с појединцем много поступало, он ће онда имати реч за различиту браћу у различитим потребама.
Служитељ би требало да буде богат речима. Богатство у опхођењу доводи до богатства у речи. Огњене невоље доносе обиље речи. Широк спектар тестирања омогућава да се задовоље различите потребе човека. Сходно томе, онај ко „има“ може да служи; онај који има „много“ може да служи. Само поседовање није довољно да задовољи различите човекове потребе. Морамо да имамо обилне залихе, у супротном, не можемо да решавамо проблеме људи. Хвала Богу, Павлова служба је свеобухватна, зато што је много чега претрпео. Оно што је доживео чини његову свеобухватну службу. Ако очекујемо да имамо моћну службу, требало би да будемо спремни да примимо и више поступања са нама.
Циљ опскрбљивања речима
Шта је циљ нашег опрскрбљивања људи речима? Да ли је то само да им се помогне да преброде своје тешкоће? Постоји одређена сврха у опскрбљивању речима, штавише да се помогне људима да упознају Господа. Сва откривења су откривање Христа; одсуство овога своди вредност откривења на ништа. Коначни циљ снабдевања речима је довођење мртвих људи ка познању Господа. Бог нас ставља у такве околности да ћемо наићи на потешкоће. Наша велика потреба приморава нас да тражимо Господа. Морамо да схватимо да дисциплина Светог Духа сваки пут указује на нашу потребу. Свети Дух нам показује наше потребе путем Својих посебно уређених околности. Не постоји начин да се прође осим блиског познавања Господа. Како да Га људи знају ако немају потребе? Павле не би могао да спозна Господњу милост да није носио трн у себи. Када је човек окушан ватром, то је више од питања како да се пробије; он треба да упозна Господа путем невоље. Павле не стеже зубе говорећи: „У реду! Издржаћу!“ Напротив, он тврди: „Упознао сам милост.“ Ово је пут ка познавању Господа.
Због тога Бог доследно користи карање Светог Духа да би нас навео да увидимо потребу коју нико осим самог Господа не може да задовољи. Свака потреба нам омогућава да упознамо одређени аспект нашег Господа. Павлово познавање Господње силе долази путем његове слабости. У страдању он схвата милост. Трн га чини слабим, али му показује и милост. Господ га ставља у слабост да би спознао силу, ставља га у страдање да би спознао милост. Потреба доноси знање. Свака посебна потреба даје посебно знање.
Да бисмо били савршени у познању Господа, свакако да су потребне многе невоље. Како неко може савршено да познаје Господа ако су његове невоље малобројне? Можда си упознат са многим аспектима Господа, па ипак ти можда још увек недостаје знање неке посебне црте Њега. Ако желиш да га упознаш, онда Га познај савршено. Сваки недостатак у примању дисциплине Светог Духа доводи до недостатка у познању Господа. Ако је дисциплина коју примиш несавршена, нећеш имати речи да пружиш другима. Замолимо Бога да нас дисциплинује. Нека нас постави у различите околности тако да бисмо били окушани са свих страна, а да Му ипак дозволимо да нас свакодневно проводи кроз њих. Док свакодневно живимо у таквим условима, Господ ће нам дати много прилика да Га боље упознамо. Свако ново поступање са нама, свако ново карање, награђује нас новим знањем. Тако се наше знање о Христу повећава из дана у дан. У стању смо да опскрбимо цркву Христом којег познајемо.
Дакле, шта је реч? Реч је Христос. Реч коју човек добија у невољи и под карањем долази од његовог познавања Христа. Колико само недостаје знање о Христу међу милионима данашње Божије деце. Многи познају Господа само у једном или два аспеката. Њима су потребни служитељи речи који ће им помоћи да стекну богатије знање о Господу. Због својих многоструких невоља, ови служитељи речи су Га упознали у Његовим различитим аспектима; стога они поседују многостране речи. Њихове речи су да би прибавили Христа. Дакле, Божија реч је Божији Син, Божија реч је Христос. Оно што препознајемо у речи је оно што знамо о Христу. У цркви некима недостаје знања о Христу у једној области, некима нешто мањка у другој области; али ако смо примили Божије милосрђе и ако смо имали искуства у овим конкретним областима, можемо да користимо речи да задовољимо њихове потребе. Можемо да обезбедимо оно што им недостаје јер смо научили одређене лекције. Ако наша служба буде успостављена на овом темељу, наша реч ће бити Божија реч.
Понекад користимо искуство других људи. Али коришћење искуства других није лако јер има тенденцију, ако нисмо пажљиви, да нам превише активира разум. Многе оштроумне особе, без сопственог искуства, непрестано користе туђа искуства. А сами су празни и бескорисни пред Богом. Неопходно је да имамо сопствена поступања у Господу пре него што заиста будемо у стању да користимо искуства других људи. Ако треба да негујемо сопствено искуство у духу, морамо да гајимо и искуство других људи у духу. Живо је само оно што је сачувано у духу.
Можеш да учиниш да други упознају Христово тело само ако прво ти лично знаш шта је Христово тело, и ако си то знање неговао у свом духу. Дозвољено ти је да користиш искуство других само ако имаш ту ствар у свом духу. Ако си индивидуалиста, немаш разумевања нити поседујеш стварност Христовог тела, и не би требало да користиш искуство других људи. Ти сам мораш да живиш у Христовом телу, и мораш да негујеш то искуство у свом духу, пре него што будеш у стању да опскрбиш друге речима стварности. У супротном, све што кажеш биће само теорија и ничему не користи. Можда сматраш да је твој говор најлогичнији и најразумљивији, али ниси дотакао праву ствар. А они који те чују такође нису у стању да дотакну стварност.
Ово исто начело се примењује и на коришћење Библије. Данас желиш да користиш Свето писмо. Дотакнут си одређеним предметом; одмах ти дође пет и више стихова. Ове стихове треба да негујеш у свом духу, а не у разуму. Оно што тако задржаваш у духу јесте оно што можеш да пружиш и другима. Бескорисно је имати нешто, али не неговати то у духу. Искуство које си имао пре пет година мора да негујеш у свом духу. Јер само на тај начин твој дух може да га употреби када се за то укаже потреба. Чак ни стихови из Светог писма не могу да се користе за службу, уколико твој дух није у стању да их користи.
Све се своди на ово: да Бог мора да створи наше речи у нама. Оне нису оно што ми сами замишљамо нити су научене од других; оне су у нама створене од Бога. Након много година пречишћавања, неколико речи истиче. Оне су производ вишегодишњег обликовања. Оне су утврђене у нама Светим Духом. Ове речи су нам поверене од Бога. Ми их заиста говоримо; ипак су оне и даље Божија реч. Научили смо их путем мрачних долина. То су речи које је Бог опрао и очистио. Јасно је да се извор таквих речи може тражити у ономе што смо видели и научили пред Господом. Такве просветљене речи засноване су на карању од Светог Духа. Чак и ако цитирамо реч других, она и даље мора да буде заснована на карању од Светог Духа. Да бисмо нешто проговорили са висине, морамо то да научимо доле – у дубини. Само оно што смо видели у духу може да постане светлост за друге. Све речи које говоримо настају у дубини под притиском. Само онај ко је прошао кроз посебну врсту невоља и научио своју лекцију може да изговори ту врсту речи.
Речи се рађају у невољи, страдању, поразу и тами. Нека се служитељ речи не боји да га Бог уведе у такве околности. Ако неко разуме Божије путеве, може да почне да слави Господа говорећи: „О, Господе, да ли ми опет дајеш речи?“ Можда ћеш бити неупућен првих неколико пута, не знајући зашто си доведен у такве околности, али након тога ћеш сигурно почети да схваташ. Требало би да знаш да свака невоља производи неку реч. Како се број невоља повећава, тако се и твоја реч обогаћује. Постајеш мудар на путу за добијање речи. Служитељ речи мора да живи пред црквом не само са речима, него нарочито у невољама. Ако не успеш да напредујеш под карањем Светог Духа, ти немаш апсолутно никакву реч која би могла да цркви да нешто. Ово је веома озбиљна ствар. Мораш да идеш пред црквом у невољи ако желиш да имаш нешто чиме би служио цркви, у супротном твоје речи су празне. Обмањујеш и цркву и себе. Она дивна духовна песма „Размишљајмо о причи о виновој лози“, уздиже се све више и више у свом осећају док на крају не истакне да онај ко се највише одриче, има највише и да дâ. Ако се ниси ничега одрекао, немаш ни шта да даш. Служба речи је заснована на унутрашњим речима. Овде је извор наше речи.
Коначно, не заборавимо онај основни закон о којем нам Павле говори у 2. Коринћанима 1: „Не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је снашла у Азији. Били смо прекомерно, преко своје снаге, оптерећени, тако да смо већ стрепели и за живот. Али, у себи смо се помирили са смртном пресудом да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога, који васкрсава мртве“ (2. Кор. 1:8-9, ССП). Шта је смртна пресуда остварила у њему? Он нам каже говорећи да Бог има одређену сврху, и да је та сврха да се он у датим околностима не може ослонити на себе, него на Бога који васкрсава мртве, и да може да буде толико утешен од Бога да може бити употребљен и за утеху других који пролазе кроз исте невоље: „Јер, као што нас Христова страдања обилно сналазе, тако је – захваљујући Христу – обилна и наша утеха. Ако смо у невољи – за вашу утеху и спасење, ако се тешимо – то је за вашу утеху, која се показује у стрпљивом подношењу истих страдања која и ми подносимо. И ми се чврсто надамо за вас знајући да ви учествујете како у страдањима тако и у утеси“ (2. Кор. 1:5-7).
Ово објашњава основно начело службе речи. Прво смо испробани у свим врстама невоља да бисмо касније могли да пружимо другима оно што смо научили. Ми сами смо утешени, па можемо и друге да тешимо својом утехом. Усуђујемо ли се да говоримо на нижем нивоу? Требало би да говоримо речима које се уче кроз многа усавршавања. Многе речи и многе илустрације не можемо да употребимо, јер ћемо њиховим коришћењем умањити моћ нашег говора. Морамо да се научимо да говоримо тачно у нашем обичном разговору. Господ ће нас пречишћавати све док наше речи не буду довољно близу речима у Библији. Научи да користиш речи и изразе које Бог користи. Речи служитеља Божије речи морају бити изнутра пречишћене.
Пошто наше речи имају свој извор у дисциплиновању, како можемо да презремо карање Светог Духа? Све што не долази као резултат Његовог дисциплиновања су празне речи. Оне никада не могу да буду на корист цркви. Браћо, не презирите Господње карање, него научите поуке из тих огњених невоља.