Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravo. „Poštuj oca svoga i majku“, to je prva zapovest sa obećanjem, „da ti bude dobro i da dugo živiš na zemlji“. I vi, očevi, ne razdražujte svoju decu, nego ih odgajajte u Gospodnjoj nauci i opomeni.
Efescima 6:14
Deco, slušajte svoje roditelje u svemu, jer je to ugodno u Gospodu. Očevi, ne razdražujte svoju decu, da ne postanu malodušna.
Kološanima 3:20-21
Velika odgovornost
U Starom zavetu nema mnogo pouka u vezi sa roditeljstvom osim u Pričama Solomonovim, ali u Novom zavetu Pavle daje jasna uputstva kako biti dobar roditelj. Uloga roditeljstva je naglašena u Novom zavetu. U Novom zavetu postoje neka učenja o ponašanju dece, ali ona nisu tako snažna kao učenje o roditeljstvu. Reči u Efescima 6 i Kološanima 3 koje su upućene roditeljima, jače su nego one koje se odnose na decu. Ovde je Božija pažnja više okrenuta prema roditeljima nego prema deci. Čovek mora da se uči kako da bude roditelj.
Smisao svih reči u Bibliji o roditeljstvu jeste: odgajajte decu u Gospodnjoj nauci i opomeni i ne razdražujte ih da ne postanu malodušna. Zbog toga, roditelji moraju da uče da se kontrolišu. Moraju da poznaju Gospodnju disciplinu i nauku. To je ono na šta nas Pavle upućuje.
Novi vernici – naročito roditelji i budući roditelji, trebalo bi da znaju da pored toga što nije lako biti muž ili žena, još je teže biti otac ili majka. Biti muž ili žena je uglavnom briga pojedinca, a biti roditelj tiče se i drugih. Muž ili žena utiču na svoje lično i supružnikovo blagostanje, ali roditelji utiču i na blagostanje sledećeg pokolenja. Budućnost dece zavisi od roditelja, zato je njihova odgovornost velika. Bog je u naše ruke stavio tela, duše, misli, živote i budućnost naše dece. Niko ne može da utiče na sudbinu neke druge osobe više nego roditelji na svoju decu. Oni maltene mogu da upute svoju decu u nebo ili u pakao. Koliko je nesaglediva njihova odgovornost. Oni moraju da nauče kako da budu dobri roditelji isto kao što moraju da nauče kako da budu dobri muževi ili žene. Njihova odgovornost kao roditelja je možda ozbiljnija od njihove odgovornosti kao muža ili žene.
Hajde da se malo upoznamo sa tim kako biti hrišćanski roditelj.
Posveti sebe
Svi oni koji su roditelji trebalo bi da se posvete pred Bogom zbog dobra svoje dece.
1. Gospod je Sebe posvetio
Šta znači biti posvećen pred Bogom? Gospod Isus se posvetio za naše dobro. To se ne odnosi na samu svetost već na odvojenje. Gospod Isus je bio svet i Njegova priroda je bila sveta. Isus je sam sebe posvetio za dobro crkve. To znači da je On mogao da učini mnoge stvari koje nisu bile u sukobu sa Njegovom svetom prirodom, ali ipak ih nije učinio zbog slabosti svojih učenika. Gospodnja sloboda da čini mnoge stvari bila je na mnoge načine ograničena tim njihovim slabostima. On je bio slobodan da čini mnoge stvari, ali, da Njegovi učenici to ne bi pogrešno razumeli i da se ne bi o to spotakli, On se uzdržavao. Što se tiče Njegove prirode, On je te stvari mogao slobodno da uradi, ali ih nije uradio zbog dobra učenika.
2. Ti bi trebalo da se posvetiš
Isto tako i svi roditelji bi trebalo da se posvete zbog dobra svoje dece. To znači da iako su slobodni da čine mnoge stvari, ipak zbog svoje dece neće to raditi. Postoje mnoge reči koje više ne mogu slobodno da koriste zbog svoje dece. Od dana kada dete dođe u porodicu, roditelji moraju da se posvete.
Ako ti sam ne možeš da se kontrolišeš, kako onda možeš da kontrolišeš svoju decu? Ako ne možeš da vladaš sobom, kako možeš da vladaš svojom decom? Osoba bez dece, a koja nema kontrolu nad sobom, može jedino sebi da naudi, ali onaj ko ima decu uništava i sebe i njih. Zato, čim hrišćanin dobije dete, mora što pre da se posveti, jer će ga do kraja života pomno posmatrati dva, ili četiri, ili više pari očiju. Čak i kada ode sa ovoga sveta, te oči će se i dalje sećati onog što su videle.
3. Živi po visokom moralnom standardu
Onog dana kada vam se rodi dete, trebalo bi da se posvetite Gospodu. Morate sebi da postavite moralni standard – standard koji će upravljati vašim vođenjem doma, vašim ponašanjem, vašim prosuđivanjem, vašim idealima i vašim duhovnim životom. Morate strogo da se pridržavate tih standarda, inače biste mogli da upropastite i svoje dete i sebe.
Mnogu decu su uništili njihovi sopstveni roditelji – roditelji kojima nedostaje moralni standard i koji nemaju ni ideale, ni duhovni kriterijum.
Nadam se da ćete shvatiti da način na koji će deca u budućnosti procenjivati i prosuđivati stvari, jeste onaj koji su preuzeli od svojih roditelja. Dete možda čuje, možda ne sluša ono što mu ti kažeš, ali nikada neće zaboraviti šta je videlo. Ono uči od tebe.
Roditelji bi trebalo da shvate da će se njihov način života produžiti u njihovoj deci.
Pre nego što dobiješ dete, možeš da radiš ili da živiš kako ti hoćeš. A kada dođu deca, više nemaš tu slobodu. Bilo da si raspoložen ili potišten, i dalje moraš da praktikuješ najviše standarde, jer budućnost tvoje dece umnogome zavisi od tebe – njihovog hrišćanskog roditelja.
Sećam se kako je jedan brat, kada je njegov sin upao u nevolju rekao: „On je ja, i ja sam on.“ Ta izjava je tačna. Roditelji često mogu da vide sebe u svojoj deci koja su u nevolji. Deca su uglavnom slika njihovih roditelja.
Želeo bih da kažem svim novim vernicima, kada dobiju decu, trebalo bi da se iznova predaju Bogu. Trebalo bi da predaju dušu, život i budućnost svoje dece Gospodu i da ubuduće budu verni u onome što im je povereno. Mnoge druge vrste posla mogu da se završe za godinu ili dve, ali roditeljski posao traje ceo život. Tu nema vremenskog ograničenja.
4. Razvijaj sposobnost upravljanja nad svojom decom
Neuspeh na poslu ili u braku ne može da se uporedi s neuspehom u roditeljstvu. Zašto? Zato što odrasla osoba može sebe da brani, a dete koje se uzda u tebe ne može da zaštiti sebe. Da li bi mogao da staneš pred Gospoda i kažeš: „Poverio si mi petoro dece, i troje sam izgubio,“ ili: „Poverio si mi desetoro, a osmoro sam izgubio“? Crkva ne može da bude jaka ako nema smisao za ovakvo upravljanje. Kako možeš da širiš radosnu vest po zemlji, ako izgubiš one koji su tebi povereni i koje onda pokušavaš da povratiš iz sveta? Bar bi svoju decu trebalo da dovedeš Gospodu. Pogrešno je ako ih ne vaspitavaš u Gospodnjoj nauci i opomeni. Zapamti, roditelji su odgovorni da svoju decu odgajaju u Gospodu.
Oprostite mi što ovo govorim ali moje je mišljenje da su roditelji slaba tačka crkve. Niko nije u položaju da kontroliše roditelje – deca to najmanje mogu. Ako si prema sebi popustljiv, bićeš takav i prema svojoj deci. Veoma je važno da roditelji imaju samokontrolu. Neophodno je da se odreknu svoje slobode. U suprotnom, kako mogu da stanu pred svoga Boga i podnesu izveštaj za duše koje su im poverene?
Hodaj s Bogom
Ne samo što svi roditelji moraju da shvate svoju odgovornost da treba da se posvete svojoj deci, nego bi trebalo i da nauče da hodaju sa Bogom.
1. Budi svet u svom životu
Istina je da roditelj mora da se posveti zbog dobra svoje dece, ali to ne znači da on to čini samo zbog njih. Gospod Isus je bio svet i posvetio se za dobro svojih učenika. Pre nego što se posvetio zbog svojih učenika, On je već bio svet. Isto tako i roditelji koji posvećuju sebe zbog dobra svoje dece, trebalo bi sve vreme da hodaju s Bogom.
Koliko god pobožno izgledao, tvoja deca će brzo prozreti da li si ti zaista takav. Ti možeš sebe da obmaneš, ali njih ne možeš. Kada su s tobom lako mogu da otkriju tvoje pretvaranje, a kada si sam to niko ne može da primeti. Zbog toga nemoj da se posvećuješ samo pred decom i zbog njihovog dobra, nego budi zaista svet i odvojen od sveta. Moraš da hodaš s Bogom, kao što je to i Enoh nekad činio.
2. Enoh je hodao s Bogom pošto mu se rodio sin
„A Enoh požive šezdeset i pet godina, i rodi Matusala. A rodivši Matusala požive Enoh jednako po volji Božijoj trista i šezdeset i pet godina.“ (1. Moj. 5:21, 22). O Enohu ne znamo ništa pre nego što je napunio šezdeset i pet godina; ali pošto je dobio sina, znamo da je hodao s Bogom tri stotine godina pre njegovog uzeća. Ovaj izveštaj iz Starog zaveta je zaista poseban. Kada je Enoh shvatio teret brige za porodicu, bilo mu je jasno da za to još nije spreman. Osećao je da je to za njega prevelika odgovornost, pa je počeo da hoda sa Bogom. Izveštaj nam ne govori da je on hodao s Bogom samo u prisustvu svoga sina, već je zaista hodao s Bogom. Bio je ubeđen da neće moći da vaspita svoga sina ako ne bude hodao s Gospodom. Za tih trista godina Enoh je dobio još mnogo sinova i kćeri te je nastavio da hoda s Bogom. Sâmo roditeljstvo ne smeta ljudima da budu bliski s Bogom, naprotiv, ono ih podstiče da Mu budu bliži, i da budu uzneseni. Setite se da je prva osoba uzeta na nebo bio otac. Čovek koji je uzet na nebo imao je mnogo dece, a ipak je hodao s Bogom. Kada čovek ima porodičnu odgovornost otkriva se i njegovo duhovno stanje pred Gospodom.
3. Nemoj da imaš dvostruki standard
Da bi decu doveo Bogu, ti sam moraš da hodaš sa Njim. Nemoj da umišljaš kako ćeš ih odvesti u nebo, podižući prst nagore. Ti moraš da ideš napred i njima dozvoliš da te prate. Razlog zašto propadaju mnoge hrišćanske porodice je u tome što roditelji očekuju od svoje dece da budu bolja nego što su oni sami. Očekuju da njihova deca ne vole svet i da hodaju s Bogom, a oni sami ostaju u njemu. Takvo očekivanje se neće ispuniti. Važno je da roditelji imaju isti standard kao i deca. Ne možeš za njih da postaviš standard, a da sam po njemu ne živiš. Standard koji ti slediš u duhovnim stvarima, konačno će biti i standard tvoje dece.
Posetio sam jednom porodicu u kojoj sam bio svedok batina koje je dete dobilo od svoje majke zbog laganja. Međutim, u toj porodici su i otac i majka govorili laži. Mnogo puta sam uvideo da lažu, a njihovo dete je dobijalo batine zbog iste stvari. Za njih, problem nije bio u tome što dete laže, već u tome što je bilo uhvaćeno u laži. Njegova tehnika laganja je bila pogrešna. Pravi problem ove porodice bila je laž, otkrivena ili ne. Ako bi se otkrila laž, dečak bi bio kažnjen. Kako možeš da pomogneš svojoj deci ako usvajaš dvostruke standarde. Zar možeš da zahtevaš od svoje dece da ne lažu, kad ti sam to činiš. Kakva je korist od takvog zahteva?
Ništa nećeš postići time što živiš po jednom standardu, a svojoj deci namećeš drugi. Ono što deca vide kod tebe, to će prihvatiti. Ako vide laž i neiskrenost, što ih više budeš tukao, oni će biti sve gori i gori. To je isto kao kad očevi kažu svojoj deci da će im biti dozvoljeno da puše kada napune osamnaest godina. U domovima gde se govore laži, deca će zamišljati da će im biti dozvoljeno da lažu kad napune osamnaest godina. Možda sada neće lagati, ali će sačekati dok im ne bude osamnaest. Tada će im biti slobodno da lažu. Ovakav način vaspitanja gura decu u svet. Možeš da vodiš svoju decu kao što je Enoh vodio svoju, samo ako hodaš sa Bogom kao što je to Enoh činio. Ako sam ne hodaš tim putem, nećeš moći da ih vodiš.
Ne zaboravi da će tvoja deca prirodno naučiti da vole ono što ti voliš i da mrze ono što ti mrziš. Oni će ceniti ono što ti ceniš i osudiće ono što ti osuđuješ. Zato moraš da uspostaviš isti moralni standard i za sebe i za njih. Ma kakav je tvoj moralni standard, on će spontano da postane njihov. Standard po kome ti voliš Boga, prirodno će postati i njihov standard ljubavi prema Njemu. U porodici može da postoji samo jedan standard – nikako dva.
Poznavao sam jednu porodicu gde je otac bio nominalni hrišćanin. Nikada nije išao u crkvu, ali je želeo da njegova deca to čine svake nedelje. Tako je svake nedelje davao nešto novca svojoj deci, za prilog. Onda bi počeo da se karta sa trojicom svojih prijatelja. Kao posledica toga, deca su za vreme službe bila ko zna gde, trošeći dobijene pare na poslastice, pa bi se ušunjali u crkvu kada je pastor delio svoje tekstove, dokaz kojim bi potvrdili ocu da su bili na bogosluženju, a onda bi se iskrali iz crkve i otišli dalje da se igraju. Tako su deca mogla da jedu, da se igraju i da ocu donesu dokaz. Naravno, ovaj slučaj je ekstreman.
Nadam se da ćeš shvatiti da kada ti Bog poveri decu, u svojoj porodici moraš imati samo jedan standard. Jednom kada ga ustanoviš, stalno ga se pridržavaj. Zapamti da te deca posmatraju. Ona ne slušaju šta ti govoriš, nego gledaju šta ti radiš. Ona znaju da li se ti pretvaraš. Ne možeš ih prevariti, jer znaju koji je tvoj stav i šta je istina.
Kako je samo divna slika Enoha koji hoda sa Bogom tri stotine godina, pošto je dobio Metusala. Dobio je mnogo sinova i kćeri i još uvek je hodao s Bogom. To je pravi otac, čovek bez glume, savršen u Božijim očima.
Roditelji moraju da budu istomišljenici
Da bi porodica bila jaka, hrišćanski otac i majka moraju da budu istomišljenici. Da bi ugodili Bogu, oni složno moraju da žrtvuju svoju slobodu i da ustanove strog moralni standard. Ni otac, ni majka ne mogu da imaju svoje posebno mišljenje.
Često otac ili majka navode svoje dete na greh time što sami nisu složni. Teško je za decu da prate neki standard kada roditelji nisu složni. Ako otac kaže da, a majka kaže ne (ili obrnuto), deca će se obratiti onome ko je popustljiviji. To će kasnije produbiti jaz između oca i majke.
Poznajem jedan stariji bračni par, oboje su hrišćani. Svako od njih je imao svoje ideje. Rezultat je bio da nisu bili ni dobri supružnici ni dobri roditelji. Njihova deca bi se obraćala majci ili ocu zbog neke stvari, u zavisnosti od toga ko će od njih dvoje da odobri određeni zahtev. Kada majka dođe kući i upita ih zašto su nešto uradili, ona bi odgovorila da su za to već pitala oca. Ponekad se dešavalo obrnuto. Tako deca igraju svoju igru na bojnom polju oca i majke, uživajući neverovatnu slobodu. Pre dvadeset godina rekao sam tim roditeljima da njihova deca neće uzverovati u Gospoda ako se ovakva situacija nastavi. Tada se nisu složili sa mnom. Sada su njihova deca odrasla; neka su na koledžu, neka studiraju u inostranstvu, ali nijedno ne veruje u Gospoda.
Važno je da roditelji imaju isto mišljenje kada se pojavi neki problem s decom. Oni pred decom treba da istupe kao jedno. Bez obzira kakve su okolnosti, prvo treba da pitaš dete koje dolazi s nekim zahtevom, da li je pitalo majku i ako jeste, šta je majka rekla. Ako si supruga, prvo treba da pitaš dete da li je pitalo oca i ako jeste, reci mu da se ti slažeš sa očevim mišljenjem. Preskoči pitanje da li si ti ili tvoj supružnik u pravu ili ne, jednostavno ostanite jednomišljeni. Ako ima potrebe za razgovorom u vezi s tim, učinite to nasamo. Nemojte da svojim neslaganjem pružite deci priliku da čine šta im se prohte. Deca uvek vrebaju da iskoriste svaku priliku. Možete i morate da izgladite svoja međusobna neslaganja nasamo, ali nemojte dozvoliti da deca pronađu među vama bilo kakvo razmimoilaženje. Na taj način možete mnogo lakše da dovedete svoju decu Gospodu.
Poštujte prava dece
Osnovna istina Svetog pisma u vezi s decom je da su nam ona data od Gospoda. Znači deca su nam poverena od Boga. Jednog dana ćeš morati da položiš račun o svom starateljstvu nad njima. Ne možeš da kažeš: „Dete je moje,“ kao da je dete samo tvoje i kao da ti imaš neograničenu moć nad njim, sve dok ne postane čovek. Takav koncept je neznabožački, a ne hrišćanski. Hrišćanstvo ne posmatra decu kao nečiju ličnu svojinu. Hrišćanstvo ih radije vidi kao one koje im je Bog poverio na čuvanje. Ono ne dozvoljava despotsku roditeljsku vladavinu nad decom dok ne postanu punoletna.
1. Roditeljski autoritet nije neograničen
Neki ljudi i kad postanu hrišćani, zadrže stav da roditelji ne mogu da pogreše. Žalosno je reći, ali svet je video i previše pogrešnih roditelja. Često roditelji nisu u pravu. Ne bi trebalo da imamo pogrešnu sliku o ovome i da umišljamo da imamo neograničeni autoritet nad svojom decom.
Zapamti da nemaš neograničeni autoritet. Tvoje dete ima dušu nad kojom nemaš potpunu kontrolu. Njegova duša je pod njegovom sopstvenom kontrolom. Ono može da ode u nebo, a može da ode i u pakao. To je njegova odgovornost pred Bogom. Prema detetu ne možeš da se ophodiš kao prema nekoj stvari ili vlasništvu. Bog ti nije dao neograničeni autoritet nad tvojim detetom. On ti daje neograničenu vlast nad stvarima, ali ne i nad dušama. Niko nema apsolutni autoritet nad drugom dušom.
2. Nemoj da daješ oduške svojim frustracijama na deci
Odlično komuniciraš sa svim vrstama ljudi. Fin si prema svojim prijateljima, rođacima i kolegama. Posebno si učtiv i pun poštovanja prema svome gazdi. Ali prema svojoj deci se ophodiš kao prema ličnoj imovini. Zaboravljaš da su ona Bogomdane duše. Svoje neraspoloženje ti ispoljavaš na njima. Ponašaš se prema njima kako ti je drago. Izgleda da si sa svima ljubazan osim sa svojom decom. Izgleda da na njih iskaljuješ svoj bes. Poznajem takve roditelje. Oni ne misle da je sasvim ljudski ako stalno moraju da budu fini i ljubazni i da se nikada ne naljute. Kako oni „troše“ svoje loše raspoloženje? Ako se izviču na svoje kolege, biće zapostavljeni, a na šefa, biće otpušteni. S druge strane ako to pokušaju s prijateljima, biće odbačeni. Jedino gde to mogu sebi da dozvole, a da prođu bez osvete, jesu njihova deca. Tako mnogi roditelji ispoljavaju užasnu narav prema svojoj deci.
Oprostite mi što ovako oštro govorim. Video sam isuviše mnogo roditelja koji su s jedne strane besneli na svoju decu, a s druge strane mi se obraćali: „Gospodine Ni, ovo je izvrsno jelo. Molim vas, poslužite se.“ Posle svega toga, ni najmanje mi nije bilo do hrane. Takvi roditelji smatraju da imaju potpuno pravo da iskaljuju bes na svojoj deci! Zašto im je Bog dao decu? Da bi se na njima iživljavali? O, neka nam Bog bude milostiv!
Bog nikada detetu nije ukinuo sva prava. On nikada nije ukinuo detetu samopoštovanje ili svu slobodu. On nije izbrisao nezavisnu osobenost deteta kada ti ga je poverio na čuvanje. Nisi slobodan da ga tučeš ili grdiš kada ti se prohte. Takav stav je krajnje nehrišćanski. Pred Bogom se primenjuje isti standard dobrog ili lošeg; on podjednako važi i za tebe i za tvoju decu. Ne sme postojati jedan standard za tebe, a drugi za tvoju decu. Da li shvataš ovo? Želeo bih da kažem novim vernicima da budu učtivi i nežni prema svojoj deci. Ne bi smeli da budu grubi ili nemarni u ophođenju prema njima.
Kada je neko grub i nepažljiv prema svojoj deci, on samo čini da ona postanu još neposlušnija. Svaka osoba koja raste u svom hrišćanskom životu, mora da nauči da se kontroliše i obuzdava, naročito u pogledu svoje dece. Takva samokontrola proističe iz poštovanja dečije duše. Bez obzira koliko je dete malo ili slabo, ono ima svoju individualnost. Bog mu je to dao i niko nema prava da mu je oduzme.
Dete je tebi povereno. Njegov moralni standard proizlazi iz tvog moralnog standarda. Roditelji nemaju prava da iskale svoje lične frustracije na decu. Pogrešno je kada hrišćani izgube samokontrolu i svoje neraspoloženje iskale na decu. Trebalo bi da budeš pristojan, čak i prema svojoj deci. Ne je ne, a da je da. Najveći slabić na svetu je onaj koji ugnjetava slabe i male.
3. Nemoj da postaneš „krst“ svojoj deci
Dve devojčice su išle u istu školu. Jednom je jedna rekla drugoj: „Ja znam da bi moj otac umro za mene, ako bi to bilo potrebno.“ Samo slušajući zapažanje tog deteta o svom ocu, znaćete kakav je hrišćanin taj otac. Njena drugarica, takođe, potiče iz hrišćanske porodice. Njen otac je bio vrlo strog i često bi se bezosećajno razbesneo na svoju kćerku. Jednog dana u školi je slušala hrišćansku poruku. Kada je došla kući otac je pitao šta je naučila tog dana. Odgovorila je: „Sada znam da te je Gospod dao da budeš moj krst.“ Zar ovo nije problem za mnogu decu koja misle da im je Gospod dao tatu i mamu da im budu krst. U ovoj priči oba oca su bili hrišćani, a ipak, kakva razlika!
Recite roditeljima da malo uspore s prisiljavanjem dece na poslušnost. Zatražite od njih da prvo budu dobri roditelji pred Bogom. Kako neko može biti dobar hrišćanin, ako nije dobar roditelj. Bog nije decu dao roditeljima da bi ovi bili njihovi krstovi. Roditelji treba da nauče da poštuju slobodu, individualnost i dušu svoje dece.
Ne razdražuj svoju decu
Pavle nam pokazuje kako je izuzetno važno da roditelji ne razdražuju svoju decu.
1. Odmereno koristite autoritet
Šta znači razdraživati decu? To znači, neumereno koristiti svoj autoritet, i nadvladati dete svojom snagom, fizičkom ili finansijskom, ili bilom kojom drugom. U svakom pogledu jači si od svoga deteta. Ti možeš da ga nadvladaš i sa svojom novčanom moći, preteći mu: „Ako me ne poslušaš, neću ti dati novac,“ ili, „Ako me ne poslušaš, neću ti dati hranu ili odeću.“ Pošto ga ti izdržavaš, ti možeš i da ga tlačiš, ukidajući mu materijalno izdržavanje. Možeš ga potčiniti i svojom fizičkom snagom ili možda svojom neprikosnovenom voljom. S takvim ponašanjem ti ga razdražuješ. Mučiš ga do te mere, da ono jedva čeka dan oslobođenja. Kada dođe taj dan, zbaciće sa sebe ugnjetavanje i uzeti slobodu u svemu.
Poznajem brata čiji se otac kockao, pušio kod kuće pa čak proneverio društveni novac – ali, nedeljom je išao u crkvu. Čak je i svoju decu prisiljavao da idu u crkvu, i ako nisu htela da idu strogo ih je kažnjavao. Taj brat je kasnije svedočio da se za vreme tog perioda zavetovao da nikada više neće ući u crkvu, dok ne bude u stanju da se sam izdržava. Hvala Bogu, ipak je bio spasen. Da nije, bio bi okoreli protivnik hrišćanstva. Ovo je zaista vrlo ozbiljna stvar. Ne može neko da tera svoju decu u crkvu, a da ih on sam svojim životom ne privlači tamo. To će ih samo razdražiti. Roditelji ne smeju previše da koriste svoj autoritet, da ne bi time razdraživali svoju decu. Ne smeju da dovedu do toga da srca njihove dece postanu okorela.
Jedna osoba koju sam poznavao, još uvek nije spasena, iako je kao dete bila primorana da čita Bibliju kod kuće i u školi, jer je to bila misijska škola. Ja ne kažem da roditelji ne treba da podstiču svoju decu da čitaju Bibliju. Kako možeš da im pokažeš da je Gospod divan, kada ih stalno prisiljavaš? Majka ovog dečaka bila je nominalna hrišćanka. Imala je užasnu narav, ali ipak je terala svoga sina da čita Bibliju i da ide u misijsku školu. Jednog dana ju je sin pitao kada će moći da prestane da čita Bibliju. Rekla mu je da će moći da prestane sa čitanjem kad bude završio srednju školu. Čim je maturirao, uzeo je svoje tri Biblije i spalio ih u dvorištu.
Dakle, ne razdražujte svoju decu. Moraš da naučiš da im pokazuješ ljubav i nežnost. Moraš da im budeš dobro svedočanstvo i svojim životom da ih privučeš Bogu. Koristi svoj autoritet odmereno, jer neumerena upotreba autoriteta može povećati otpor.
2. Pohvaljuj svoju decu
Kada deca urade nešto dobro, roditelji bi trebalo da pokažu kako to cene. Izgleda da neki roditelji samo znaju da tuku i grde. To vrlo lako izaziva i obeshrabruje decu, čak i onu koja žele da budu dobra. Pavle kaže: „Ne razdražujte svoju decu, da ne postanu malodušna.“ Decu treba ohrabriti kada učine nešto dobro. Njima je potrebna pohvala isto toliko koliko i disciplina. U suprotnom postaju malodušna.
Jednom sam pročitao priču o devojčici čija je majka znala samo da grdi. Ovo inače dobro dete osećalo je da majka nije baš ljubazna prema njoj, zato se jednoga dana naročito potrudila da uradi nešto dobro, ne bi li joj ugodila. Kada je došlo veče, majka je presvukla devojčicu, spremila je za spavanje i krenula da izađe iz sobe. Malecka je pozvala majku da se vrati, ali nije htela da odgovori kad je majka upitala zašto, očekujući da će je mama pohvaliti zbog onog šta je uradila. Mama je bez reči opet krenula da izađe, a ona ju je opet pozvala nazad. Kad je majka opet zapitala zašto hoće da se vrati, devojčica je odgovorila: „Majko, zar nemaš ništa da kažeš?“ Kada je majka opet otišla bez odgovora, mala je plakala dva sata. Majka je toliko bila bezosećajna, da ništa drugo nije znala osim da tuče i grdi.
U Novom zavetu ima više stihova za roditelje nego za decu jer kada roditelji pogreše, samo ih Gospod podučava, ali kada deca pogreše, onda ih svi osuđuju. Biblija nam jasno govori da zahvaljujući nedostatku osećanja, roditelji zaista mogu da razdraže svoju decu i da ih učine malodušnima. Roditeljska dužnost je mnogo teža od bilo kojeg drugog zanimanja. Taj posao zahteva potpunu koncentraciju, zato nemoj da budeš neosetljiv.
Govori besprekorno
Roditeljske reči snažno deluju na decu. Njihove reči su isto tako važne kao i njihova dela.
1. Nemoj davati prazna obećanja
Deci nemoj obećavati stvari koje ne možeš da ispuniš. Nikad nemoj da im daješ prazna obećanja. Ako nisi u stanju da ispuniš obećanje, ne obećavaj. Ako dete od tebe traži da kupiš nešto, dobro razmisli pre nego obećaš. Moraš da stojiš iza svake svoje reči. Nemoj da misliš da je ovo pitanje sitnica. Nikada nemoj da dopustiš da deca posumnjaju u tvoje reči. Ona moraju da imaju poverenje u tvoje reči. Ako deca otkriju da roditeljske reči nisu pouzdane, ni oni sami kad porastu neće biti pouzdani ljudi. Misliće da mogu nepromišljeno da govore i rade. Roditelji ne treba da ulepšavaju stvarnost koristeći se praznim obećanjima i neistinama. Mnogi roditelji su isuviše dobri; obećavaju sve što deca traže od njih, ali tako malo toga ispune. Prazne reči mogu samo da razočaraju dete. Trebalo bi da kažeš „da“ za ono što znaš da možeš da uradiš, a „ne“ za ono što ne možeš, i „možda“ za ono za šta nisi siguran. Neka tvoje reči budu tačne.
2. Drži se naredbi koje daješ
Ponekada se naredbe, a ne obećanja, veoma često i isprazno daju. Kada god zatražiš od svoje dece da nešto urade, moraš da ostaneš pri tome da se to i izvrši; inače nemoj da otvaraš usta. Deca moraju da znaju da tvoje reči predstavljaju tvoju volju. Kada im nešto narediš, nemoj da zaboraviš na to, ili da činiš kompromis odlažući izvršenje za neki drugi put. Pokaži svojoj deci da su tvoje reči neprikosnovene, bilo da naređuješ, bilo da obećavaš. Na primer, čim svom detetu narediš da svako jutro sredi svoju sobu, tada snaga tvoje reči dolazi na probu. Ako dete ne uradi ono što mu je rečeno, treba mu opet reći da to učini sledećeg jutra. Ako to ne radi tokom cele godine, ipak, i sledeće godine moraš to zahtevati od njega. Moraš ga uveriti da njegov otac ne govori prazne reči – kako kaže tako mora biti. Ako dete uvidi da tvoje reči nisu ozbiljne, one će odmah izgubiti vrednost. Dakle, moraš da stojiš iza svake svoje reči. One moraju da imaju svoju težinu i vrednost.
3. Ispravi ono što si netačno rekao
Kada nešto preuveličaš svojim rečima, moraš da nađeš priliku da to ispraviš pred decom. Tvoje reči moraju da budu precizne. Ti možda preteruješ kad kažeš tri krave umesto dve krave, ili osam ptica, umesto pet ptica. Nauči da ovakve greške ispravljaš pred decom, da bi ona naučila da i njihove reči treba da budu istinite. Sve u porodičnom životu mora da odiše dobrim hrišćanskim karakterom. Zbog toga ovo načelo mora da bude utvrđeno u tvojoj porodici, deca moraju da nauče da su reči „svete“. Ako kažeš nešto što nije tačno, priznaj to sa svom ozbiljnošću. Pokaži dobar primer u svojoj porodici, kako bi deca naučila da reči moraju da budu istinite.
Mnogo puta ne slušamo opomene Gospodnje, što čini da naše reči ne budu tačne. Roditelji ne treba samo da odgajaju svoju decu u nauci Gospodnjoj, već i sami moraju da daju primer te nauke. Oni treba da pokažu svojoj deci koliko su reči svete. Obećanja moraju da se održe, naređenja moraju biti stvarna i reči moraju biti tačne.
Odgajaj svoju decu u opomeni i nauci Gospodnjoj
Šta se podrazumeva pod naukom Gospodnjom? To predstavlja uputstvo kako jedna osoba treba da se ponaša. Kada podučavaš svoju decu, ophodi se prema njima kao prema hrišćanima, a ne kao prema nevernicima. Božija želja je da očekujemo od svoje dece da postanu hrišćani, zato se prema njima tako i ponašaj. Trebalo bi da ih odgajaš u skladu sa hrišćanskim normama.
1. Usmeravaj dečiju ambiciju
Veliki problem sa decom jeste ambicija. Kada bi deca mogla da štampaju svoje vizitkartice, mnogi od njih bi na njima napisali titule kao što su na primer „Budući predsednik,“ „Budući direktor“ ili „Buduća kraljica“. Ako si ti svetovan i tvoje će dete prirodno razmišljati o tome da postane predsednik, milioner ili čuveni profesor. Ono što tebe zaokuplja, to će i tvom detetu biti ambicija. Zbog toga roditelji moraju da pokušaju da isprave i usmere ambicije svoje dece. Ti sam moraš da voliš Boga, a ne svet. U njihova mlada srca usadi stav da je plemenito patiti za Gospoda i da je slavno biti mučenik. Ti treba da im budeš primer. Često moraš da im govoriš šta je tvoja ambicija. Reci im kakav hrišćanin želiš da budeš. Na ovaj način možeš njihovu ambiciju da usmeriš na ono što je plemenito i slavno.
2. Ne podstiči dečiji ponos
Pored očiglednih ambicija, deca takođe imaju problem i sa ponosom. Ona vole da se hvale kako su pametna, nadarena, dobri govornici. Deca mogu vrlo lako da nađu mnoge stvari kojima bi se pohvalila, misleći da su nešto posebno. Roditelji ne treba da guše svoju decu, ali ne treba ni da podstiču njihov ponos. Većina roditelja vaspitava svoju decu na pogrešan način, odobravajući njihovu taštinu. Kada neko hvali tvoje dete pred njim, možeš mu reći da ima još puno dece na svetu kao što je ono. Nemoj da podupireš njegov ponos, već ga uči u skladu sa naukom i opomenom Gospodnjom. Nemoj da dozvoliš da ono izgubi samopoštovanje, ali nemoj da dozvoliš ni da bude ponosno. Ne treba da mu srušiš samopoštovanje, već treba da mu pokažeš gde se precenjuje. Ponekad je mladim osobama potrebno deset do dvadeset godina društvenog tesanja pre nego što postanu upotrebljiva. Naravno to je gubljenje dragocenog vremena, i to sve zbog njihovog ponosa i razmaženosti koje su poneli od kuće i zbog čega ne mogu dovoljno da se ponize i urade nešto što je stvarno dobro.
3. Uči decu da prihvate poraz i da se uče poniznosti
Hrišćanin mora da nauči kako da se divi drugima, čak i kada ga pobeđuju. U pobedi je lako ponašati se lepo, dok je u porazu to mnogo teže. Možda ima onih koji su ponizni u pobedi, ali je malo takvih koji ne pričaju loše o drugima u porazu. Hrišćanski stav je poniznost u snazi i spremno prihvatanje poraza. Deca vole da pobeđuju. Takva želja je dobra, ona im pomaže da daju najbolje od sebe, kako u sportu, tako i u školi. Tvoje dete treba da bude dobar đak, ali takođe moraš da ga učiš i savetuješ da bude skromno. Objasni mu da možda ima boljih učenika od njega. Još ga pouči da prihvati poraz u sportskom duhu. Ovo je teško za decu. Na primer, dvoje se igraju loptom. Pobednik je možda nadmen, dok onaj koji gubi može da grdi sudiju da ne sudi dobro, ili da mu je za poraz krivo sunce koje mu je sijalo u oči. Zato ne zaboravi da podstičeš ponizan stav kod svoje dece. Pomogni im da razvijaju svoj karakter. Trebalo bi da se uče kako da pobede i kako u porazu druge da stave ispred sebe. Odgajaj ih po Gospodnjim uputstvima i njegovoj disciplini.
Prirodno je da deca nepravedno kažu da su đaci koji su dobro uradili testove u stvari miljenici nastavnika, dok su oni loše prošli zbog toga što ih nastavnik ne voli. Ovde možeš da vidiš potrebu za poniznošću. Hrišćani moraju da nauče veštinu prihvatanja poraza. Ako su drugi uspešniji, priznaj to otvoreno. Prihvati poraz i reci da je pobednik pametniji, marljiviji i bolji. Nije hrišćanski biti naduven u pobedi. Hrišćanska vrlina je priznati poraz bez mrmljanja. U porodici, decu treba učiti da prihvate one koji su jači od njih. To će im pomoći da sebe upoznaju bolje posle svog obraćenja. Hrišćaninu ne treba da bude problem da pohvali onoga koji je bolji od njega, ali treba i da je svestan svojih kvaliteta. Deca koja su vaspitana na ovaj način veoma su otvorena za duhovne stvari.
4. Nauči decu kako da odlučuju
Pruži deci priliku da nauče da odlučuju dok su još mlada. Nemoj da ti uvek u vezi sa svim donosiš odluke umesto njih, dok ne napune osamnaest ili dvadeset godina, da bi ih onda odjednom gurnuo u svet, gde sami treba to da čine. Ako to budeš radio, znaj da oni neće znati šta da odlučuju za sebe. Tako, kada odgajaš decu, pruži im dovoljno prilika da odlučuju. Dozvoli im da iskažu šta vole ili šta ne vole. Pokaži im da je ono što vole dobro ili loše. Pomozi im da izaberu pravilno. Neka deca vole da budu obučena u jednu boju, dok druga više vole neku drugu. Pusti ih da sami izaberu.
Ako deca nisu imala priliku da biraju, kada dođu u godine kada su zrela za brak, neće biti u stanju da upravljaju svojom porodicom. Pruži svojoj deci što više prilika da sama odlučuju. Naravno ti bi trebalo da ih usmeravaš pri njihovom izboru.
5. Nauči decu kako da brinu o stvarima
Moraš učiti svoju decu kako da vode računa o stvarima. Daj im priliku da srede svoje cipele, čarape, sobu, i druge stvari. Prvo im pokaži kako se to radi, a onda im reci da i oni to sami učine. Tako će od malih nogu naučiti kako da se brinu o stvarima. Neka deca nemaju prilike da svoj život započnu na pravi način, jer su ih njihovi očevi toliko voleli da su ih u potpunosti razmazili. Hrišćanin mora da pomogne i pokaže svojoj deci kako da se brinu o svojim stvarima.
Ako Bog bude milostiv prema crkvi, verujem da će polovina onih koji su joj pridodati biti deca hrišćanskih roditelja, a druga polovina će biti spasena iz sveta. Crkva ne može biti jaka, ako su novi obraćenici samo iz sveta, a ne i iz hrišćanskih porodica. U Pavlovom pokolenju, na početku crkve, ljudi su se spasavali direktno iz sveta, dok je sledeća generacija, poput Timoteja, češće dolazila iz hrišćanskih porodica. Ne možemo očekivati da će ljudi uvek dolaziti u crkvu direktno iz sveta. Trebalo bi da se nadamo da ćemo videti i one druge kako dolaze. Evanđelje Božije zaista izbavlja ljude iz sveta. Pored toga, ljudi poput Timoteja moraju biti odgajeni u nauci i opomeni Gospodnjoj, kao što su to činile njegova baka Loida i majka Evnika. Samo tako će crkva biti obogaćena. Moraš da naučiš decu da se brinu o svojim stvarima. Održavaj porodične sastanke i pruži im mogućnosti da se uče kako da vode računa o svojim stvarima. I dečaci i devojčice bi trebalo to da znaju, da bi kasnije mogli da budu dobri muževi i dobre supruge.
Kakva je situacija danas? Crkva je preuzela brigu o mnogim dečacima i devojčicama koje je trebalo da roditelji vaspitaju u skladu sa Gospodnjim uputstvima i disciplinom. Pošto roditelji ne žive kao dobri hrišćani, crkva je prinuđena da toj deci propoveda evanđelje i izbavlja iz sveta. Da su ovi hrišćanski roditelji ispunili svoju dužnost, ta deca bi odrasla, a da pri tom ne opterećuju crkvu. Teret crkve bi se upola smanjio.
Dovedi svoju decu Gospodu
Jedan od načina dovođenja mališana Gospodu jeste porodični oltar koji daje rezultate. U Starom zavetu šator i oltar su bili zajedno. Drugim rečima, porodica i posvećenje su povezani. Ujedinjena porodična molitva i zajedničko čitanje Biblije je neophodno.
1. Održavaj porodične pobožnosti na dečijem nivou
Neke takozvane porodične pobožnosti nisu baš uspešne, zato što su ili suviše dugačke ili suviše duboke. Deca sede i slušaju, a ipak ne znaju o čemu je reč. Ne slažem se sa tim, kada nas porodice pozivaju da im propovedamo o dubljim istinama, da i deca tu sede. Ponekad se porodična sakupljanja produže za sat ili dva, a ono o čemu se govori duboke su istine. To je zaista naporno za decu. Roditelji često ne obraćaju pažnju na te stvari. Na porodičom skupu deca moraju da budu na prvom mestu. Taj sastanak nije za tebe, jer ti možeš da slaviš i hvališ Boga u crkvi. Nemoj nikada deci da namećeš svoj nivo – nivo odraslih na porodičnom skupu. Sve što radiš u porodici mora da bude na nivou deteta, da bi se njemu približilo.
2. Učini sastanke privlačnim i ohrabri decu
Drugi problem u vezi sa porodičnim sakupljanjima je nedostatak ljubavi. Decu na sastanak ne privlači ni otac, ni majka, nego šiba. Iako ne žele da dođu, oni to ipak moraju zbog straha od batina. Ovaj način nikada neće dati rezultate. Pokušaj da ih privučeš, a ne da tučeš. Porazmisli o tome kako bi mogao da ih ohrabriš. Nadam se da novi vernici neće nikada istući svoju decu zato što nisu došla na porodične pobožnosti. Mogao bi da ih udariš samo jednom, a rezultat će biti negativan za ceo život. Nemoj nikad da ih primoravaš da prisustvuju.
3. Održavaj porodične pobožnosti dva puta dnevno
Predlažemo da se porodične pobožnosti održavaju dva puta dnevno – ujutro i uveče. Jedan način može da bude da otac vodi službu ujutro, a majka uveče. Roditelji će morati da ustanu ujutro ranije da bi imali vremena za domaću pobožnost posle doručka, pre nego što deca pođu u školu. Taj sastanak ne mora da traje dugo, ne više od petnaest minuta. Neka svako dete pročita po stih. Otac može da izvuče nekoliko reči i da ih objasni. Bilo bi dobro, ako je moguće, da deca zapamte deo stiha. Tada otac ili majka mogu da završe molitvom. Zamoli Boga da ih blagoslovi. Nemoj da se moliš za stvari koje su suviše duboke za njihovo shvatanje. Nemoj suviše dugo da se moliš. Moli se jednostavno na način koji je deci pristupačan.
Večernji sastanak može biti malo duži. Neka ga majka vodi. Nema potrebe da se čita Biblija, ali je molitva neophodna. Posebno majka treba da okupi decu oko sebe i da razgovara sa njima. Otac može tu pored da sedi. Majka bi mogla da pokuša da podstakne decu da nešto kažu. Neka budu slobodna da kažu: da li su imala nekih problema tokom dana, da li su se posvađali, da li ih nešto muči. Ako majka nije u stanju da navede decu da govore, onda zaista nešto nije u redu. Ako između majke i dece postoji udaljenost, onda je to njen veliki neuspeh. Deca bi trebalo da imaju poverenja u majku. Pokušaj da ih ohrabriš da žele da pričaju. Dozvoli im da se mole. Nauči ih nekoliko reči. To vreme mora da bude zanimljivo. Ako su zgrešili dovedi ih do priznanja, ali nemoj da ih prisiljavaš. Budite prirodni i izbegavajte svako pretvaranje. Dozvoli deci da se prirodno ponašaju. Ako imaju šta da priznaju, neka priznaju, a ako nemaju, ne navaljuj. Zahvaljujući strogim roditeljima, mnoga deca su postala licemeri. Ona ne žele da lažu, ali ih roditelji na to prisiljavaju. Završi veče kratkom molitvom, da se deca ne bi premorila.
Roditelji moraju da vode svoju decu na jednostavan način. Neprestano se moli za njih, sve dok svako dete ne nauči kako da se moli.
4. Dovedi decu do pokajanja
Moraš da objasniš svojoj deci šta je greh. Zapazi da li su se deca pokajala. Kada dođe takav trenutak, pomozi im da prihvate Gospoda na pravi način. Zatim ih odvedi u crkvu da bi mogli da učestvuju u životu crkve. Na ovaj način dovešćeš svoju decu do pravog poznanja Boga.
Stvaraj u porodici atmosferu ljubavi
U porodici treba da vlada atmosfera ljubavi. Ako nje nema međuljudski odnosi će biti siromašni.
Buduće stanje dece umnogome će zavisiti od porodične atmosfere. Ako deca još od malih nogu nisu odgajana u ljubavi, ona će uskoro razviti tešku, usamljeničku i buntovnu narav. Mnogi ljudi ne mogu da se usklade sa drugima zato što nisu kao deca imali ljubavi u porodici. Ako u porodici često dolazi do svađe i razdora, deca u takvim uslovima ne mogu normalno da rastu. Prirodno je da postaju povučena. Sa visine gledaju na ljude zato što oni sami imaju kompleks niže vrednosti. Oni koji imaju kompleks niže vrednosti teže da uzdignu sebe kako bi se izjednačili s drugima.
Mnogi neizlečivi društveni slučajevi – kao što su razbojnici i buntovnici – nikada nisu iskusili ljubav u svojoj porodici. Kao posledica toga, njihova ljudska priroda je pretrpela promenu. Postali su neobični. Kada takvi ljudi dođu u crkvu, biće im potrebno mnogo prilagođavanja. Rekao bih da pola onoga što radi crkva trebalo je da urade dobri roditelji. Ali, zbog roditeljskog propusta, težak teret pada na leđa crkve. Da bi se ovo izbeglo, trebalo bi obučiti mlade vernike kako da se ophode prema svojoj deci. U porodici mora biti radosti, nežnosti i ljubavi. Takva porodica proizvodi normalnu decu.
Roditelji bi trebalo da nauče kako da budu prijatelji svojoj deci. Nemoj dozvoliti da ti deca postanu stranci. Zapamti da se prijateljstvo ne nasleđuje nego kultiviše. Uči se da budeš blizak svojoj deci, da budeš uvek voljan da pomogneš. Tako kad se nađu u nevolji, ona će ti to reći. Kada su slaba, tražiće pomoć od tebe. Nemoj dozvoliti da od drugih traže pomoć. Omogući im da ti priđu kako u uspehu, tako i u neuspehu. Prijatelj je osoba kojoj možeš lako da priđeš i sa njom porazgovaraš. Budi prijatelj svome detetu. Nemoj sedeti na prestolu i glumiti sudiju, već pokušaj da im pomogneš u njihovoj slabosti. Sedite i raspravite problem zajedno. Neka ti se u svemu obrate onako kako bi se obratili prijatelju. Dobri roditelji su oni koji mogu da budu prijatelji svojoj deci.
Neguj prijateljstvo s decom dok su još mala. Iskreno govoreći, zaključio sam da od roditelja i njihovog ponašanja prema deci u prvih dvadeset godina, zavisi koliko će im njihova deca biti bliska i privržena. Nemoguće je da prvih dvadeset godina ne budeš blizak sa svojom decom, a kasnije da se ipak, zbližite. Kako godine odmiču, ako i postoji neka udaljenost, ona obično biva sve veća. Ima mnogo dece koja ne cene svoje roditelje i nisu prijatelji s njima. Kada su u nevolji, odlaze kod svojih roditelja kao kod sudije. Ovo ne bi smelo da bude tvoj slučaj. Kada tvoja deca imaju problem, ti moraš biti prvi kome će se ona obratiti i pred kim će moći da se rasterete. U porodicama gde je ovakav odnos, postoji malo problema, a i te što imaju, mogu lako da reše.
Mudro disciplinuj svoju decu
Kada deca u nečemu pogreše, moraju da se disciplinuju. Nije dobro da se deca ne kažnjavaju.
1. Čuvaj se nemudrog disciplinovanja
Kažnjavati decu je veoma složena stvar. Roditelji treba da se boje da biju svoju decu, isto tako kao što bi se bojali bijenja svojih roditelja. Deca ne smeju da tuku svoje roditelje. Pa ipak, roditeljima bi bilo lakše da oproste udaranje nego što bi bilo deci da oproste. Dakle, uči se da se bojiš da tučeš svoju decu.
2. Koristi prut kad je potrebno
U Pismu vidimo da decu ipak treba kažnjavati. „Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena“ (Priče 13:24). Ovo je mudrost Solomonova. Roditelji moraju da se uče kako da koriste prut, zato što je on neophodan.
3. Kažnjavaj pravično
Dakle, kažnjavanje mora da bude pravično. Nemoj da udariš svoje dete zato što si izgubio kontrolu nad sobom ili kad si ljut. Ako biješ iz besa, onda grešiš. Nisi sposoban da kažnjavaš svoje dete. Moraš da utišaš svoj bes pred Bogom.
4. Ukaži deci na grešku
U nekim slučajevima prut je neophodan. No, pre svega ti moraš pokazati detetu zašto ga je zaslužio. Iako nema sumnje da mu je potrebna kazna, ipak mu moraš ukazati na grešku. Kad god kazniš svoje dete, kaži mu gde je pogrešilo.
5. Batine smatraj za krupnu stvar
Nemoj da ti batina postane kao neka obična stvar. Na to gledaj kao na nešto posebno. Ako je tako nešto potrebno, okupi celu porodicu i reci im to. Kada otac ili majka udari dete, to je isto kao kada hirurg operiše pacijenta. On ne radi to zato što je besan, već zato što se tim rezom odstranjuje problem. Isto tako i roditelji kada disciplinuju svoje dete, moraju da budu potpuno smireni.
Kako se to može postići? Imam predlog: kada dete napravi neku ozbiljnu grešku koja zahteva prut, možete zamoliti njegovog brata da pripremi posudu sa hladnom vodom, a njegovu sestru da spremi ubrus. Tada treba da mu pokažeš gde je pogrešilo i da to mora ozbiljno da se kazni. Reci mu i da je pogrešno bežati od kazne. Ljudi koji imaju hrabrosti da urade nešto loše, trebalo bi da imaju hrabrosti i da podnesu kaznu. Kada mu to objasniš, možeš ga udariti dva-tri puta po rukama. Možda će mu se zbog toga pojaviti modrica i oteklina na ruci. Tada pozovi njegovog brata da mu potopi ruku u vodu, da mu splasne oteklina. Onda pozovi njegovu sestru da mu nežno obriše ruke ubrusom. Sve ovo liči na neki ritual, ali to će im ipak pokazati da u porodici ne vlada mržnja nego ljubav.
Mnoga današnja kažnjavanja su pokazatelj besa i mržnje, a ne ljubavi. Vi kažete da volite svoju decu. Ko će vam u to poverovati? Ja ne mogu. Morate pokazati svojoj deci gde su pogrešila. Kada ponekad dobiju batine, ona moraju da znaju da ih vaspitavaš, a ne da ih mrziš. Ako je slučaj suviše ozbiljan, i otac i majka mogu da kazne decu. To će zapamtiti jednom za ceo život, tako da više neće namerno da upadaju u greh.
Ovako znači izgleda nauka Gospodnja, za razliku od tvoje kad si besan. Takva je opomena Gospodnja, za razliku od tvoje kada se gneviš. Protiv toga sam da se roditelji prepuste svojim negativnim raspoloženjima. Roditelji koji imaju lošu narav mogu naneti mnogo štete budućnosti dece. U hrišćanskoj porodici roditelji moraju da uče i kako da vole i kako da vaspitaju.
Divna deca dolaze od divnih roditelja
I na kraju bih hteo da kažem da mnoge velike sluge Božije potiču od dobrih roditelja. Još od doba Timoteja, mnogi ljudi koje je Bog koristio potekli su od divnih roditelja. Jedan od takvih je bio Džon Vesli (John Wesley), zatim Džon Njutn (John Newton) i čuveni misionar Džon Pejton (John G. Paton). Malo je bilo očeva kakav je bio Pejtonov. Kada je Džon bio već u poodmaklim godinama, govorio je da kad god je dolazio u iskušenje da zgreši, uvek bi se setio svoga oca i očeve molitve za njega. Džon je poticao iz siromašne porodice. Imali su jednu spavaću sobu, kuhinju i jednu malu sobu. Zadrhtao bi kad god bi čuo oca kako se moli i uzdiše u toj sobici. On je znao da se njegov otac u molitvi borio za duše svoje dece. Kad je odrastao, Džon se sećao očevih uzdisaja. Kako je zahvaljivao Bogu što mu je dao takvog oca koji ga je sprečavao da greši. Kada bi zgrešio, on ne bi uvredio samo Oca koji je na nebesima, već bi uvredio i onog zemaljskog. Retki su očevi kao što je bio Džonov i redak je sin kakav je bio Džon.
Ako u našem pokolenju roditelji nauče da budu dobri roditelji, koliko će samo biti snažne braće i jakih sestara u sledećem pokolenju. Često imam potrebu da kažem da budućnost crkve zavisi od roditelja. U njoj je potrebno da postoje ljudi koje će Bog podići kad bude želeo da blagoslovi svoju crkvu. Potrebno je da bude više Timoteja, da Bog ne bi morao te ljude da izvlači iz sveta, nego će moći da dovede one koji dolaze iz hrišćanskih porodica.
